Емилија Церовић Млађа

Интеркултурално и интракултурално у позоришту

Током припрема за симпозијум о Културном простору, један наш позоришни редитељ и педагог је поставио реторичко питање „Хоћу да чујем да ли је наш културни простор мултикултуралан, да ли је наше позориште мултикултурално”. Као искусни позориштник, свакако да је знао да свака култура, и уметност као њен део, имају барем извесне одлике мултикултуралности, послужимо се за сада овим термином. Не питах га тада, па ни сада зато не знам, на шта је тачно мислио под речју мултикултурално. Јер проблем је комплексан, а дефинисање процеса потакнутих сусретом различитих култура или елемената различитих култура, захтева пажљивију анализу. Тим пре што се данас, више него икада расправља о тим процесима, па се научна истраживања и студије, али и образовни програми заснивају на овим расправама и теоријама. У употреби су термини интеркултурално, интракултурално, транскултурално, неокултурално и, већ поменути, мултикултурално, не увек довољно разграничени или чак као ознаке за исту појаву. Но, да ли би све ове термине требало заиста третирати као синониме? Покушаћемо да укажемо на њихову различитост на примеру позоришта.

„Интеркултурлно позориште није ограничено ни временом ни простором. Оно је увек и свуда, дефинисано сусретом барем двеју компонената позоришта”, каже на почетку свога текста аустријски театролог Габриеле Пфајфер, док покушава, истина не сасвим елаборирано и каткад колебљиво и недовољно јасно о којој врсти позоришта говори, да дефинише разлику између појмова интеркултурално и интракултурално.

Интеркултурално бисмо могли одредити као прво у следу, из кога може, али не неопходно, проистећи интракултурално.

Интеркултурално у позоришту се одражава кроз сусрет познатог и непознатог, истог и различитог, локалног и страног:

• кроз однос текста и његовог сценског тумачења (ако се ради о литерарном позоришту),
• кроз однос глумаца (извођача) и редитеља;
• кроз однос самих глумаца (извођача) окупљених око једне представе (ако долазе из различитих националних, културних, образовних, па чак друштвених средина), дакле с обзиром на пртљаг културе у којој су расли и образовани;
• кроз однос позоришних форми и елемената који су примењени у једној представи, а који порекло имају у различитим облицима позоришта (литерарно, невербално, плесно...);
• и на крају, али не и мање важно, кроз однос са гледаоцем.

Пример који је, истина у нешто другачијем контексту, дао Ричард Шехнер у својој књизи Антропологија позоришта, када говори о сусрету Западног гледаоца са обликом (чак модификованог) традиционалног, ритуалног позоришта у једном селу у Новој Гвинеји, могао би добро послужити у наше сврхе. Западни гледалац остаје посматрач, јер не долази до интеракције двеју култура које репрезентују он, са једне стране и извођачи, са друге. Ово је екстреман пример, мада зато крајње очигледан. До сличног нас води и један други случај. На једном од БИТЕФ-а гостовало је неко немачко позориште са представом Баал, чини ми се; у сваком случају, представа снажног редитељског поступка, укључивала је различите позоришне форме и стилове, али стављене једне поред других без њиховог суштинског прожимања и садејства. Мени је заличила на неку врсту лексикона или мале енциклопедије позоришта (у којима се одреднице смењују по следу азбуке или абецеде, а не по међусобној условљености), а један наш угледни глумац је запазио да се после представе осећа као да је управо јео говеђу супу са шлагом. Један од примера интеркултуралних сусрета јесу управо међународни позоришни фестивали.

Појму интеркултуралног могао би бити близак појам мултикултуралног, пошто ни овај други не указује на карактер односа унутар уметничког чина или између чина и његовог гледаоца. У истој породици би се могао наћи и појам транскултуралног, јер он указује на некакав пређени пут од једног облика позоришта до другог или од представе до гледаоца, али не означава прожимања или синтезу, односно не указује на нови квалитет који је рођен из различитих квалитета.

Тек када дође до садејства различитих форми, које су апстраховане из свог оригиналног контекста, или када глумац активно приступи гледаоцу укључујући га у представу (значи, када гледалац из позиције пасивног пређе у позицију активног) долази до стварања сасвим нове форме, и ми тек тада можемо говорити о интракултуралном. Дакле, интракултурално подразумева, с једне стране напуштање првобитног, а са друге, стварање новог, оригиналног облика. Због овога, не праве велику грешку они који се користе појмом неокултурално, наравно под условом да је новостворени облик довољно оригиналан да би био самосвојан у смислу естетске форме.

Интракултурални процеси (другостепени у односу на интеркултуралне) творе историју свеукупне човекове културе, па и позоришта као њеног сегмента. Они, једнако као и интеркултурални, нису карактеристика само једног времена, док је њихов простор постао шири сразмерно повећању и побољшању комуникација али и засићености већ достигнутим и вишестрано рабљеним формама. Историја позоришта 20. века пуна је таквих примера, од Мејерхолда, преко Брехта, Гротовског до нама савремених стваралаца Питера Брука или Еуђенија Барбе, које карактерише инспирисаност традиционалним позориштима и позоришним формама ваневропских култура.

Пример за ово су и нека од домаћих позоришних остварења и пракса савремених позоришних група. Представа Како је Јуда издао Христа (из 1970, Југословенско драмско позориште) била би пример за садејство два доминантна облика позоришта, литерарног и физичког. Или, нешто млађа, Прича о младићу и хиљаду анђела (1999, Омен театар), у којој се, уз заснованост на азијским позоришним техникама, користе и вербално и покрет, а у оквиру литерарног, текстови писаца различите националне (читај културне) и временске провенијенције (између осталог, Оскар Вајлд и Кафка), али и цитати других представа, чиме је створено оригинално позоришно дело, које би се по естетици и стилу могло окарактерисати као постмодерно.

Ни интеркултурално ни интракултурално нису нове појаве, само се у данашње време о њима говори са наглашенијом свешћу.