Павле, патријарх српски

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину

О ВАСКРСУ 2004. ГОДИНЕ

П А В Л Е

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Моју објављујете и васкрсење Моје исповедате (ср. 1. Кор 11,26)

Сабрани данас на Светој Литургији, објављујемо свету смрт Христову и Васкрсење Његово исповедамо. Но, не исповедамо Христово Васкрсење као један давно прошли догађај, већ пројављујемо Христа васкрслог присутног међу нама Духом Светим на литургијском сабрању. Тако је било од првог јављања васкрслог Христа Својим ученицима, а што су нам они засведочили и оставили као свето предање (Лк 24,30–31), које се састоји у томе да је васкрсли Господ наш Исус Христос са нама у све дане – и док поново у слави не дође – у евхаристијском сабрању многих око једног епископа и служитеља ове велике Тајне Његове. По речима Светог Игњатија Богоносца: „тамо где је епископ, тамо нека буде и мноштво народа; јер онде где је Христос, онде је и васељенска Црква“.

Васкрсли Христос, једини наш Спаситељ, Нада наша, неодвојив је од Свога Тела, које смо ми, заједница многих крштених у смрт Његову и саваскрслих с Њим у нови живот. И зато онде где је Тело Његово, онде је и Он као глава телу.

Наше предање, драга наша духовна децо, није од људи, већ од Бога; и не долази просто из прошлости и из дубине векова да би се ми тамо враћали и на њега сећали. Оно долази „одозго“ – од Бога, Оца светлости, Који Својим присуством све осмишљује и испуњава. Благовољењем Бога и Оца и посредством Светога Духа, Син Божији улази у историју, градећи од ње литургијску заједницу којом узима творевину и сједињује је са Собом, чинећи је тако Својим Телом и ослобађајући је од смрти. То Дух Свети чини сваки пут кад се саберемо на једном месту око једног служитеља ради Евхаристије, односно ради благодарности Оцу што је воља Његова била да нас доведе из небића у биће, и да нас учини причасницима Његовог вечног живота у Христу кроз Духа Светога.

Страдање и распеће Христово сведочи о страшној трагедији и болести од које пати читава творевина – а то је смрт. Она је извор свих зала која сналазе човечанство и читаву творевину од почетка. Кад смрти нестане, нестаће и зла међу људима и непријатељства међу створењима. Не заваравајмо се, драга наша духовна децо, да смрт, тог страшног и последњег непријатеља целе творевине, можемо превазићи сами без заједнице са Богом у васкрслом Христу. Наша природа, као и она око нас, само нам даје лажан утисак да је постојана и вечна, док је смрт разједа и претвара је у прах и ништавило. Зато се не уздајмо у њу да ће нас она ослободити смрти, кад и она сама стење и пати, чекајући управо нас, синове Божије, да је ослободимо ропства распадљивости. А то ми можемо учинити само у заједници љубави у Телу Христовом, које је евхаристијско сабрање. Заједница љубави са Господом је једина која нашу смртну природу може учинити бесмртном. Па, зар нам то Господ није посведочио и кроз наше телесно рађање које је, међутим, само слика духовног рађања, рађања Духом Светим за нетрулежност. Чак је и телесно рађање и постојање природе плод, не ње саме, већ заједнице љубави.

Ако смо, пак, ми Тело Христово и чланови тога тела, и ако смо васкрсли са Њим у нови живот, тада, по речима Апостола, „умртвимо наша тела за плотска уживања“ и не понашајмо се као да ћемо сутра умрети и са тим ће се све завршити, него живимо новим животом као становници будућег Царства Божијег, које нам је даровано од Оца у Христу посредством Светога Духа. Живимо у заједници љубави са Господом кроз заједницу са свима који су Тело Његово, и са онима који то још нису као да јесу. Та заједница је Евхаристија која нас чини личностима, а не индивидуама самодовољним себи. Овај нови, литургијски начин живота творевине јесте икона божанског начина живота. Као што је Света Тројица заједница слободе, љубави Оца и Сина и Светога Духа, тако је и Литургија заједница љубави многих личности са Господом Исусом Христом.

Браћо наша љубљена у Господу, који се подвизавате и трудите у многим подвизима да достигнете светост и живот вечни, не заборавите да је једини Свет Господ наш Исус Христос, и да само у заједници с Њим постајемо и ми наследници Његове светости. Јер само онај који у Господу стоји – у врлини стоји; јер је Господ извор сваке врлине, по речима Апостола: „Из Њега сте и ви у Христу Исусу, Који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење“ (1. Кор 1,30). А то је једино могуће ако смо у заједници са Господом и са свом нашом браћом, јер је Господ само овде присутан. Не замењујмо живога Господа законима и стварима, и немојмо се понашати тако као да Господ није дошао у телу и постао човек. Не тражимо Господа мимо човека, односно мимо људи који су постали Тело Његово и од којих је Господ неодвојив. Љубав према људима и служење њима значи служење и љубав према Господу.

Браћи нашој заблуделима и расколницима обраћамо се с љубављу да једно имају на уму: Ако мисле да Духом Светим чине то што чине, варају се, јер не знају да Дух уводи у заједницу са свима који су са Христом, а не раздире и не комада Тело Христово. У Телу Христовом су сви једно: нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака. Зато, не замењујмо живога Христа, Који је постао конкретан човек, било чиме, било киме: ни националним символима, ни политичким идеологијама. Ујединимо се у Господу, у Литургији, кроз заједницу са конкретним живим људима, а не у идејама и мртвим символима и пролазним стварима. Не цепајмо Тело Христово због властољубља. Сетимо се да се у Цркви власт састоји у томе што не можемо једни без других да постојимо – ни као хришћани, ни као епископи, ни као свештеници, и да је власт у служењу другоме.

Све такве, дакле, опомињемо – бринући за њихово спасење – да не чине исту грешку коју учинише и савременици Христови, и да због слабости брата свога не препознају у њему Господа и јединог Спаситеља нашег. Да се, одвајајући од брата зато што је немоћан, не одвоје од Самог Господа, јединог Извора живота, и постану тако робови закона и мртвог слова које убија и води у смрт. „Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1. Кор 1,26–27). Колико год да су наша браћа по нашим мерилима недостојни, у њима присуствује распети и васкрсли Господ, Који је једини Судија; и Он ће свакоме судити кад дође у слави Својој.

Младићи и девојке, утехо наша у Господу, не дајте да вас младост заведе и да вам дa лажну наду да ћете остварење своје слободе и своју срећу наћи у себи самима, или, пак, у природи мимо Христа, односно мимо Богочовечанске заједнице љубави са другим људима. Имајте у виду да је други човек брат ваш и сапатник у борби против смрти, не би ли се ње ослободио. Од смрти нико не може ослободити; једино Христос Који је заједница љубави у Духу Светом.

Ви који сте стари и болесни не тугујте и не очајавајте, јер је Господ наш и Сaм страдао, умро и васкрсао. Васкрсењем Христовим ублажавајте своју муку, јер нисмо за привремени живот створени, него за вечност.

Драга наша духовна децо, који сте мржњом људском прогнани са Косова и Метохије и других крајева – са својих вековних огњишта, расејани по свету, и ви који сте отишли у потрази за бољим животом, радујте се и ви данас, и не тугујте. Сви ми, заједно са свим честитим људима у свету, дубоко смо потресени најновијим погромом над нашим народом на Косову и Метохији и над разарањем наших светиња. То су нове ране на Телу распетог Христа. Зато и сада, у овом новом распећу, као и увек за све нас постоји једна права нада – а то је васкрсли Господ, око Кога треба да се саберемо и окупимо. Све нас који се у Господа надамо и у Њега верујемо ово треба само да подсећа да смо овде без постојаног града и у расејању и временском и просторном, док нам Господ поново не дође и сабере народ Свој са свих крајева земље. Зато, не тугујмо; нисмо у расејању све док смо чланови Цркве и док у срцу своме носимо своје светиње. А земља је Господња, и Он је враћа и даје у вечно наследство само онима који су Његови.

Радујмо се данас сви, јер смо предокусили вечни живот, као што се радујемо сваке недеље, славећи Васкрсење Христово у литургијском сабрању. Ко се не радује данас када Црква Божија кличе „Христос васкрсе“ сличан је осуђенику на смрт, коме доносе вест да је помилован, а он и даље тугује. Не заборавимо, међутим, да Царство Божије још није у пуноћи дошло. Немојмо се сећати Васкрсења Христовог само од празника до празника. Христово васкрсење је наш живот и наше васкрсење и учествовање у радосној тајни Царства небеског. Јер, по речима Апостола: „као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но, сваки у своме реду: Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови“ (1. Кор 15,22–23).

Молимо се Богу и Оцу да нам Господ што пре дође у сили и слави, јер ће нам тада доћи потпуно ослобођење од смрти кроз опште васкрсење мртвих и Царство Божије у пуноћи, које ће потврдити сву истину историје и људског живота. По речима Апостола: „ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао“ (1. Кор 15,13).

С овом надом у Господа, још једном вас сверадосно поздрављамо:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2004. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,
патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије
Викарни Епископ велички и местобљуститељ
(администратор) Епархије полошко-кумановске ЈОАКИМ
Викарни Епископ дремвицки и местобљуститељ Епархије битољске МАРКО