Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

SRBIN I ŠVABA

Osim Lale i Sose, vojvođanska ravnica postojbina je još nekih etničkih likova s kojima se susrećemo u usmenoj naraciji, posebno u kratkim, šaljivim pričama vezanim za selo i seoski način života. To su Srbin i Švaba -   nerazdvojni par antagonista iz starije humorističke građe. Bilo da je reč o jeziku, ili o drugim aspektima života, Srbin i Švaba nalaze se u konstantnom, latentnom ili otvorenom rivalstvu: kao da je suparništvo te dvojice stvar koja se razume sama po sebi, prirodno i očekivano. U ovim šalama, u kojima je partnerski prikovan za Švabu, Srbin gotovo nikad nije uže regionalno definisan. Prava je retkost da se u okviru tog ciklusa nađu suprotstavljeni Lala i Švaba, iako je reč o prostoru koji upravo njih dvojica naseljavaju i međusobno dele. Unutar celokupnog korpusa sakupljenog materijala, postoji samo jedan takav izuzetak: priča čiji je noseći stub Lala, a radi se o njegovoj gluposti, nesposobnosti ili nezainteresovanosti da posle toliko godina zajedničkog života nauči da pozdravi komšiju Nemca na nemačkom jeziku.

Nasuprot Lali, koji je, kako rekosmo, psihološki i karakterno individualizovan folklorni junak, Srbin i Švaba na prvom mestu su nacionalno određeni tipovi. To su junaci koji ne nose svoj lični pečat - to jest, oni nisu razrađeni do finijih detalja budući da koncentrišu relativno malen broj motiva srodnog tipa. Ne kreću se u prostoru razgranatih tematskih krugova, što znači da su prilično jednostrano dati. Glavna okosnica šaljivih priča čiji su spareni učesnici je, najkraće rečeno - sukob. Komika tih tekstova proističe iz neke vrste neuklopljenosti, najčešće iz jezičkog nesporazuma, nepoznavanja prilika i običaja zemlje domaćina, razlika u mentalitetu, ali i direktnog magarčenja protivnika. Humor čiji su osnovni akteri Srbin i Švaba objavljuje se u štampi početkom dvadesetog veka, istovremeno kad i humor s Ciganima, Lalom, Cincarima, Jevrejima i dr. U humorističkim novinama grupisan je najčešće pod zajedničkim naslovom Priče iz Banata. Docnije, tridesetih godina, ciklus ovih šala naglo pada u zaborav, da bi u drugoj polovini veka već bio bez traga izbrisan iz folklorne upotrebe. Razlog za srazmerno kratak interval njihove folklorne trajnosti u dvadesetom stoleću treba tražiti u nejakoj moći prilagođavanja te vrste humora - u lokalnoj ograničenosti i prevelikoj uslovljenosti sredinom i datim istorijskim trenutkom. Tom materijalu nedostaje univerzalnost pošto je tu najmanje onih opštih, vanvremenskih, internacionalnih motiva koji su u stanju da zajamče kontinuitet, odnosno dugovečnost šala. Ovde je pretežno reč o seoskom humoru jedne istorijske epohe, iznetom dosta često u slobodnoj formi zgode iz života koja se navodno desila ili je, barem, mogla da se desi.

Švaba predstavljen u šalama je folksdojčer, nemački kolonista u Vojvodini. Zato se u humoru s njegovim učešćem ponavljaju uporno dva momenta: komika iskvarenog jezika i neshvatanje, ili pogrešno shvatanje srpskih nacionalnih simbola i običaja. Smešnom se smatra njegova nesposobnost da nauči jezik sredine u kojoj živi i činjenica da je njegov izgovor uvek nepravilan, da reči iz srpskog prilagođava glasovno maternjem, nemačkom, jeziku. Pored rđavog izgovora srpskog jezika, Švabi manjkaju elementarni pojmovi koji su preduslov za razgovor i međusobnu komunikaciju ljudi. No, ovaj junak je psihološki osmišljen tako da mu njegov hendikep ne smeta preterano: svaki put s puno dobre volje on se trudi da uđe u zajednicu i da nekako objasni prisutnima šta ima na umu. Na kraju u tome i uspeva, mada zaobilazno i s neizbežnim komičnim ishodom. Situacija u ovim primerima sama po sebi nije bitna - većinom je konstruisana namenski, zarad toga da pravi okvir za poentiranje lingvističkog humora. Ipak, ona nedvosmisleno indikuje ruralno poreklo humora, milje sela i seosko gazdinstvo gde ljudi žive od zemljoradnje i stoke.

Švabin pevac
Nekom Švabi nestane pevac pa pođe da ga traži po komšiluku. Prvo dođe kod svoga komšije Srbina i upita ga:
-No, komšija, jesi li ti videla moja... moja...
-Šta to, Švabo? - upita ga Srbin.
-No, moja... ono što vika: “kukuriku”, “kukuriku!”...
Srbin se seti da on traži pevca, pa zato htede da se prošali s njim, te ga upita:
-Ko ti to viče: ”kukuriku?”
-Ta, zaboga, na moju kokošku njegofa muš!

(Kića, 36, 2. IX 1907.)

Švaba i njegova krmača
Utekao Švabi iz obora uranjen bravac (vepar) pa je trčao kao besomučan i tražio ga.
Trčeći putem, sretne neke svatove, koji su vodili devojku, i pevali. Švaba stane pred njih, zaustavi ih i molećivim glasom upita:
-No, moli vas, ne videla vi jedna kermača? A snate, to nije kako druga kermača, no od kermače muš što se sofe nestor (hteo je reći nerast).

(Kića, 35, 30. VIII 1925.)

Švabina hvala
Rodila Švabica dete, pa Švaba viče preko plota komšiju Srbina: -Komšija! No, komšija!
-Šta je, Švabo - odzva se on.
-Moja šena rodila noćas tete.
-Bravos, Švabo! Sretno da Bog da! A kako je dete: je li muško ili žensko?
-Nit’ je muško, ni šensko, već šena kaže da je - tefojka!

(Kića, 1, 4. I 1925.)

* * *

Vozio se Srbin na kolima pa stigne Švabu, koji je išao peške. Švaba zamoli Srbin da ga poveze, a ovaj pristane. Putem zapita Švaba Srbina, kako se zove, a Srbin pomisli u sebi: sad ako kažem Švabi da se zovem Panta on će kazati Banta, pa kad čuju deca u selu, ostaću celog veka Banta, nego da mu kažem da se zovem Banta, a on će onda izgovoriti Panta - pa tako i učini.

(Zvono, 76, 15. XII 1923.)

U nekim drugim primerima, Švaba pokušava da nađe izlaz iz neprijatne situacije u kojoj se našao imitiranjem i ponavljanjem onoga što je od Srba čuo, međutim, zbog neupućenosti u idiomatske i žargonske strukture reči, nanovo zapada u greške.

Švaba žali komšiju
Kad je 1866 godine besnela kolera ovde u Beogradu, umre od kolere neki Srbin Pera.
Njegov komšija Sepl Švaba, gledajući mrtvoga Peru reče:
-”Siroma moj komšija Rac - kakvu si strašnu smrt doživeo.”

(Brka, 32, 27. VII 1908.)

* * *

Naiđe Švaba na nakresanog Srbina, te ga zapita:
-Kuda komšija?
-Teram kera - odgovori Srbin.
Drugi put naiđe Srbin na istog Švabu, treštena pijana.
-A od kud ti more?
-Teram pse - odgovori Švaba i odmahnu rukom.

(Zvono, 96, 3. V 1924.)

Švabo u srpskoj gostionici
Ušao Švaba u srpsku gostionicu i seo za sto za kojim je nekakav Srbin jeo nekakav dobar đuveč. Švaba vidi da je to nekakvo dobro jelo, ali ne zna kako se zove. Zato upita Srbina:
-No, kako se svala to jelo?
Ovaj, nešto ljut, nehte da mu kaže, već se oseče na njega i reče:
-Ćorava ti strana!
Švaba čuknu o sto i viknu:
-No, kelner, dajte i meni jedna porcija čorava ti strana.

(Kića, 22, 31. V 1925.)

Međutim, jezik se ne koristi isključivo i baš svaki put radi uživanja u zabavnoj jezičkoj igri. Isto tako, može biti u službi šaljivog etničkog nadmetanja i dokazivanja nacionalne superiornosti.

Koji je bolji jezik?
Svađali se Srbin i Švaba koji je bolji jezik: srpski ili švapski?
-No po čemu je bolji srpski jezik nego švapski? - upita Švaba.
-Bolji je, po tome - reče Srbin - što ja na primer viknem: “O, Panto” i čuje se preko devet brda...A ti vikneš: “Franc” a ono se čuje kao kad učiniš: štrc, iz štrcaljke...

(Kića, 30, 20. VII 1908.)

S druge strane, u kontekstu jezičkog humora nailazimo na razne folklorizovane varijacije umetničkih motiva koje su bile deo mode svog vremena: na primer, parodije epskih narodnih pesama, ili dela poznatih pesnika s nacionalnom simbolikom koja su prihvaćena jednako kao narodna. U prvim decenijama veka, naročito popularne bile su ponemčene parodije narodne pesme Vino pije Kraljeviću Marko (Rotvajn trinken Kenigzone Marko), i čuvene Zmajeve pesme Deda i unuk.[1] S jedva primetnim razlikama, bezbroj puta se ponavljaju na stranicama humorističkih listova iz tog doba. I u ovim parodijskim tvorevinama akcentuju se ista ustaljena mesta koja čine srž etničke i folklorne karakterizacije Švabe, odnosno uzajamnog odnosa Švabe i Srbina. Iako je lik Švabe vezan za ruralni folklor, u navedenim slučajevima uspešno je prilagođen urbanom folkloru i dominantnim trendovima u humorističkoj štampi u pomenutom istorijskom razdoblju.

Kako je Johan Švaba preveo pesmu:
Uzo deda svog unuka
Uzela deda ot svoje dete - dete
Pa ga metla krilo.
Pa u raciše vijolin mu peva
Šta ji u stari vreme pilo.
Grozfater plači, pubi pita:
“Varum papa sliniš”
Aber pubi, i ti treba
To ista da činiš.
Fater, plači, mnogo plači,
Ponda sagen živa.
Ajde pubi, šene pubi
Nek guski celiva.
Pubi guski celivalo
Posle pita živo:
Aber papi varum bin ih,
Te guske celivo?...
Ti si jošte malo pubi
Mi stariji znamo.
Kat budiš matoro magarac kako ja,
Možiš da kažiš: “Alajn!”

(Brka, 39, 18. IX 1905.)

Pseudonimom potpisani autori ovih stihova su eminentni humoristi iz tog doba, ali jasno je da su oni sledili opšti zahtev vremena i koristili se načinima, motivima i oblicima stvaralaštva koji su bili i te kako prihvaćeni kako u pisanoj tako i u usmenoj formi, koji su, jednom rečju, činili folklor tih dana. U prilog izloženoj tvrdnji mogu da posluže i mali prozni oblici koji na jedan slobodniji žanrovski način obrađuju pomenute motive. Uopšte, običaj je da se početkom veka najpopularniji motivi uporedo provlače i kroz tipične šaljive oblike proze i kroz kratke stihovane forme. Tekst koji sledi obeležen je nešto kasnijim datumom, što ne znači da takvih primera nije bilo ranije.

Švaba i njegov sin
Objašnjavao Švaba svome sinu srpsku pesmu:”Uzo deda svog unuka” ovako:
-Usela tatina tata njegofo tete i metla ga na krilo, i svirala u štrafcik violin. A tete pitalo tatina tate: “šta to sviri?”
A on kasala: “No ti ne rasumiš još; kad pudeš feliko magarac kako ja, onda pijemo fino i pevamo: kaja, kaja (mnogaja ljeta!)

(Kića, 6, 8. II 1925.)

Između ostalog, rado se smišljaju kalamburi koji po sebi predstavljaju veselu, neobaveznu i besmislenu jezičku igru: razni besmisleni prevodi s nemačkog jezika na srpski.

Prevodi s nemačkog (jednog samouka)
“Das prot ist šen” - taj prota šeni.
“Main her! guten vage” - moj ker guta mlade.
“Vi sen si, vo bist du?” - visi vo na dudu.

(Serenisimus, 18, 28. XI 1910.)

Drugi značajan tematski krug, koji po brojnosti varijanata ne zaostaje za lingvističkim, jeste odnos Švabe prema srpskim običajima. Tu spadaju šale koje se direktno bave kulturnim i etničkim razlikama između dva naroda. Etničke osobenosti odmeravaju se na nekoliko različitih nivoa: na nivou nacionalnih znamenja, svetinja i simbola, s jedne strane, i na neuporedivo profanijem nivou tobožnjih navika i mentaliteta, s druge strane. U toj grupi šala smeh izaziva Švabino htenje da se i on ravnopravno uključi u običajni i obredni život Srba. Međutim, isto koliko jezik, taj život mu je dalek, nedokučiv i stran. On nije u stanju da prodre u njegove tajne, i ma koliko snažno se trudio da oponaša svoje komšije Srbe, neminovno greši, ispada glup i nespretan. Izgleda da je najveća Švabina zabluda u tome što veruje da se etničke i kulturne razlike mogu prevazići. On ne shvata da će večito ostati stranac i da je smešno to što se petlja tamo gde mu nije mesto i gde ne pripada. U svojim uzaludnim nastojanjima preteruje do te mere da, kad je pijan, počinje bukvalno da se identifikuje sa Srbima, veličajući na komičan način srpske nacionalne simbole i srpske svetinje. Naravno, njemu je srpski način života veoma privlačan, naročito srpska šljivovica, srpska jela i to što Srbi umeju da se vesele. Osim što pijan nazdravlja po birtijama (kafana je jedna od omiljenih tema početkom veka) i što se gosti u srpskim svatovima, Švaba se može videti i u srpskom kolu i na srpskoj slavi. Te kratke crtice uglavnom prikazuju situacije iz realnog života otkrivajući čitav niz etnografskih pojedinosti. Sam način pripovedanja ukazuje na to da je reč o slobodnijim narativnim formama, iako se prepoznaju motivski klišei.

Švabina molitva
Došao Švaba kod Srbina na slavu, pa slušajući kako Srbi čitaju uz čašu i nazdravljaju, zabrinu se kako će nazdraviti on kad na njega dođe red. Ali, Švaba k’o Švaba pa se doseti brzo, i kad dođe na njega red uze čašu i nazdravi ovako:
-No, tomaćin i svi kosti! Ja molilo Bog neka on tadne tomaćinu tosta nofaca, pa on neka kupil što je najbole i najlepše - i ispi čašu do dna.

(Kića , 1, 14. I 1907.)

Došao i na rep
Pozove jedan gazda iz Čačka jednog Švabu na ručak na dan svoje slave. Kad je Švaba polazio kući pozove ga domaćin i za sutra dan.
-No, pa šta je sutra? - pita Švaba domaćina.
-Sutra su krila mog krsnog imena.
Švaba je došao i sutradan, ali trećeg dana dođe i bez poziva i ulazeći u kuću reče domaćinu:
-Ja došla i danas na rep, jer kad tvoj krsno ime ima krila, mora i rep imati.

(Kića, 33, 12. VIII 1907.)  

Iz Tričkove kafane
Sedi Švaba u Tričkovoj kafani, pije šljivovicu i viče:
-Žifela Servija!... I ja sam pravi Servijanac... Moj deda bio je neki... neki... pomozi mi kasti... Vasa Šprengovič... što se tukao s Turčinom u Kosmaj... Živela Servija i Tričkova rakija! Ta nigde nema bolje šljigovice od ove servijanske šljigovice...I moja Fanika i ona je od servijanski rod... Ona je unuk od onog, onog... pomozi mi reći... onaj slepac Filip Višnič što je svirao u rat sa komšiju Veljka u klarinet, tamo u Krajinu... Žifela Servija i Tričkova rakija!

(Kića, 1, 1. I 1908.)

Svakoj čaši ime
Doseli se jedan Švaba u Kruševac i otvori piljarnicu. Kako je kafana bila odmah preko puta od njegove radnje, to, poklapan na dobro srpsko piće, otišao bi pred ručak u kafanu i viknuo s vrata:
-No, komšija, ti dala meni jedna čaša slivovica, jer guska stoji na jedno noga! - pa bi cvrknuo i otišao u radnju.
Malo docnije došao bi opet:
-No, komšija, ti dala meni još jedna čaša, jer čovek stoji na dve noga!
Pa malo docnije namine se opet:
-No, ti dala meni još jedna, jer Srbin se krsti za svetu Trojicu!
A kada bude pred podne, Švaba vikne:
-Komšija, daj i četvrtu, jer magare ide na četiri noga!

(Kića, 4, 22. I 1912.)

Švaba u Srbiji
Došao Švaba u Srbiju pa brzo ocenio šta u njoj valja, i jedne večeri, idući pijan iz kafane u kafanu, viče:
Ovo moje noga, dobra noga: ona ne ide u crkvu i u kuću, nego u birtiju. Tamo dobra srpska šljingovica... Ona ne ide u glavu već u nogu, a pametna noga ide u kavanu... Haj, haj..! Kosovo se ne sveti sa ćisela voda i “cuker vaser” nego sa dobro srpsko šljingovica...

(Kića, 10, 3. XI 1913.)

Švaba u kolu
Na nekom veselju igralo kolo i jedan Srbin podvikivao: “Ajd noga za nogom, ko devojka za momkom!”
Gledao to Švaba pa se uhvati u kolo i on i počne istu poskočicu ovako:
“Ajt noga za taj drugi noga, a defojka uza momak!”

(Kića, 3, 17. I 1926.)

Švabina zdravica
Desio se Švaba u srpskim svatovima, pa slušajući da svi svatovi govore zdravice uz čaše - pomisli da treba i on nešto da kaže.
Kad dođe red na njega, on se zamisli malo, ustade, podiže čašu i reče:
-Spokoj duše naše Katice i Števa!

(Kića, 8, 21. II 1926.)

Gaja... gaja...
U jednoj gostionici sedeli za jednim stolom nekoliko Srba, te pili i veselili se. Za drugim stolom sedelo je nekoliko Švaba.
-No, ovo Srbi, baš mnogo znaju da se vesele - reče jedan Švaba. Pogle šta rade.
-O, ništa je to - reče drugi Švaba: - čekajte vi da dođe ono Gaja... gaja... Tada tek veselje nastaje. (mislio je na “mnogaja ljeta”)

(Kića, 14, 4. IV 1926.)

Pored, uslovno rečeno, etnografskih motiva, postoje opšti motivi koji dovode u kontakt Srbina i Švabu. Reč je uglavnom o nešto opširnije razrađenim tekstovima, u kojima je do krajnjih granica potenciran antagonizam između dvojice aktera. U njima se čak dvojica učesnika izvode izvan okvira verovatnog i prikazuju u imaginarnom nadmetanju oko nečega - utvrđene opklade ili kakvog god dobitka. Srbin je tu uvek aktivna strana. Lukavstvom, drskošću, prevarom, ili golim nasiljem, uspeva da porazi Švabu koji u takvim zgodama redovno izvlači deblji kraj. Način Srbinovog ponašanja varira od dobroćudnog peckanja i podbadanja, pa sve do grubosti i sile. Ponekad, u ovim okršajima, sudeonici su lišeni pravih ljudskih crta - oni su bezlični protivnici u radnji koja nalikuje na basne sa životinjama, samo bez pouke i didaktičkog tona koji su bitna karakteristika te vrste. Srbin je uvek superioran, dok Švaba često završava kao nevina žrtva, zbog toga što je poslušan i što se, za razliku od Srbina, drži pravila igre. Iako osnovni akcenat nije na neprijateljstvu, Srbin je mnogo puta zlurado srećan kad nepošteno, prevarom, pobedi svog neuporedivo naivnijeg protivnika. On je praktičan i u velikoj je prednosti pošto se kreće po svom terenu, dobro upoznat sa situacijom. Priče u kojima Švaba biva nasamaren, a Srbin izlazi iz duela kao pobednik po mnogo čemu podsećaju na narodne priče o Eri i Turčinu, osim što je kod njih izražena socijalna a ne etnička nota. U svakom slučaju, takve šale bazirane su na radnji i spadaju u tip grubljeg, nerafiniranog narodnog humora.

Srbin i Švaba
Pošli Švaba i Srbin u zimu da seku drva u šumu. Srbin se dobro utoplio, i pored toga poneo i svoju - opakliju. Švaba kao Švaba, utegao se lepo, da bi bio što lepši, pa nije poneo ništa od toplog odela. Kad je bilo noću, založiše vatru, i pospaše kraj nje. Ali preko noć vatra se brzo ugasi. Srbin zavijen u opakliju, hrkao je kao da struže u - čuturu. Švabu iz sna probudi zima, i poče obigravati tamo-amo oko Srbina, pa čuvši kako hrče i slatko spava, reši da ga probudi, i zatraži mu opakliju, da se malo posluži i poče ovako da ga budi:
-E, hej, ti; komšija Rac, taš meni taj tvoj krpaklija malko na sajam, pa malko pravi i ja kr, hrr, kr, hr, kr-hr.

(Brka, 37, 15. IX 1913.)

Za kartaškim stolom
Srbin i Švaba igrali karata, pa se pogodili: ko koga nadigra, da ga zvrcne po nosu. Švaba bio veštiji i nadigra Srbina četiri puta i četiri puta ga zvrcnu po nosu. Ali peti put posluži sreća Srbina te i on jedared nadigra Švabu: kad dođe red da ga zvrcne po nosu, on izmanu pesnicom, stište Švabu za nos, te mu sevnuše svici ispred očiju, i kanu mu kapka krvi iz nosa.
-No, šta je to - viknu Švaba: - krf! Ja zvrcnula tebe četir puta i krf ne bila, a ti meni jedared sfrcnula pa pošao krf!
Na to mu Srbin odgovori:
Što sam ti ja kriv što su švapski nosevi kao jajca, a prsti vam kao gliste.

(Kića 7, 15. II 1925.)

Oko kobasice
Išli putem Srbin i Švaba, pa nađu jednu kobasicu, i stanu se pogađati: kako kobasicu da podele? Najzad, udesiše kako će: Dakle, jedan da uzme jedan kraj od kobasice u zube, a drugi da uzme drugi kraj u zube, te da trgnu, pa koliko kome da ostane u zubima, njegovo je.
Tako i učiniše.
Srbin stisnuo zubima kobasicu pa tako kroz zube upita Švabu:
“Držiš li Švabo”?
Na to mu on odgovori: “Ja”.
Kako je rekao: “Ja” - zinuo je i kobasica mu je ispala iz zuba.
Tako je cela kobasica ostala Srbinu u zubima a Švaba nije dobio ništa.

(Kića, 43, 25. X 1925.)

Srbin i Švaba
Pozove Srbin komšiju Švabu na ručak i reče mu:
“Dođi, Švabo na ručak kod mene, ako možeš.
Sutra dan Srbin ručao, zaključao vrata i legao da spava. Pred veče sretne on Švabu koji mu reče: “A što si ti mene prefarila, ja pila kod tebe pa kuča zaklučana?! “Pa ja sam ti i rekao - dođi - ako možeš.”

(Zvono, 142, 21. III 1925.)

Laka pogodba
Srbin i Švaba kao dobre komšije morali često da idu u varoš, i uvek išli peške; te Srbin predložio Švabi, da kupe ortački jednog konja, da nebi pešačili.
-Pa kako onda oće da pudne, upita Švaba. Jedno konj, a nas cvaj.
-Vrlo lako, reče mu Srbin. Kad ja jašim, ti idi peške, a kad ti ideš peške, ja ću da jašim.

(Gedža, 21, 20. XI 1927.)

U celini uzev, Švaba je tup, prostodušan, lakoveran, konvencionalan, nesnalažljiv, škrt, sklon jelu i piću, kućevan, spreman da se prilagodi. Oženjen je ženom koja se po ustaljenom običaju zove Lizi. Ona se retko pojavljuje u prvom planu, kao vodeći protagonista priče, ali se zato njeno prisustvo podrazumeva. Tipizirana je kao neverna supruga u pričama čiji je motiv preljuba. Što se tiče karakternih i psiholoških osobina, etnički tip vojvođanskog Švabe ima nekih podudarnosti sa istoimenim tipom iz nemačkog folklora, koji je kao jedan od najstarijih humorističkih tipova bio poznat već u šesnaestom veku.[2] Nemački Švaba, stanovnik Pruske, junak mnogobrojnih kratkih šaljivih narodnih priča, okarakterisan je kao glup, primitivan, kukavica, proždrljivac, trapav, sirov i neotesan, brbljiv, lenj i lažljiv. No, on je isto tako dobrodušan. S druge strane, Švabice su obično predstavljene kao žene lakog morala.[3] Kao što znamo, folklorne veze su mnogostruke i teško uhvatljive, stoga ne treba isključiti mogućnost da je nemački praizvor imao izvesnog udela i u formiranju našeg tipa vojvođanskog Nemca.

* * *

Video Švaba da je “komšija rac” poljubio njegovu “Lizi” pa će mu reći:
-Gomši Pera, ti poljubila moj Lizi!
Pera: - Ta nisam je poljubio, nego ona je htela nešto da mi kaže pa kako sam ja gluv to mi je u usta kazala.
Švaba: A tako! A kako ja s tebe narastila, pa još nesna da ti kluva?

(Kića, 38, 20. IX 1925.)

Švabina hvala
Hvalio se Švaba u birtiji kako je u njegovoj kući zadovoljstvo i veselje:
-Moj šena čisti krompire, pa sve baca ljuske na sluga Franc, a on se smeje, smeje...
Drugi dan Švaba se žali:
-Moj šena noćas pobegla sa moj sluga Franc.

(Kića, 7, 14. II 1926.)

Srbin i Švaba
Srbin (Švabi): Je l komšija, kako vi zovete komarce?
Švaba: Mi, komšija Rac, ne zovemo nikako, oni, znate, tođu sama.

(Brka, 26, 5. VII 1909.)

Na osnovu prethodnih primera vidi se da se Švaba i Srbin prikazuju kao najbliže seoske komšije. U nekim, reklo bi se ranijim primerima šala, u međusobnom oslovljavanju koriste etnonime Švabo i Rac. Izgleda da je posle prve i druge decenije veka obraćanje sa “komšija Rac” izobičajeno jer se nakon tog razdoblja ponavlja samo sporadično, kao reminiscencija na vreme koje je već prošlo. Ponekad Švaba dobija lično ime i zove se Sepl ili Johan; Srbin, pak, Pera ili Panta. Ipak, bez obzira na tu povremeno izvedenu konkretizaciju, ostaje činjenica da su ti likovi u osnovi koncipirani kao tipovi bez vlastitih svojstava; udvojeni kao tipski tandem, svojim grupnim etničkim imenima oni su više nego jasno okarakterisani, te nema potrebe da se poseže za još nekom dodatnom individualizacijom. Samim etničkim imenovanjem su čvrsto i nedvosmisleno motivisani razlozi za njihov antagonizam. U svakom pogledu, kulturno i psihološki, oni čine suprotnost jedan drugom. Ako je Švaba tup i nesnalažljiv, Srbin je vispren i okretan; ako je Švaba stegnut i štedljiv, Srbin je ležeran i široke ruke. Prednosti su, razume se, najčešće na strani Srbina. Izuzetno i odista retko, provuče se i pokoja kritika na račun Srbina, odnosno srpske kulture i srpskog načina života u poređenju s nemačkim. Različitost u pogledu na svet i mentalitetu otkriva se indirektno, posredstvom aluzije.

Srpska svadba
Srbin i Švaba bili u komšiluku, jedan do drugoga. Švaba vidi da Srbin ima velikog sina, pa ga jedared zapita:
-No, komšija, kad vi šenila vaša sin?
-A što pitaš Švabo? Da nisi rad da te okumim?
-Ne, komšija. Pitam što hoču da ti kupim tvoja niva - odgovori Švabo.

(Kića, 10, 8. III 1925.)

Izbor Švabe i Srbina za predstavnike suparničkih strana svakako baca neku vrstu svetla na karakter etničkih odnosa koji su vladali među ovim narodima. Tako, iz pojedinih pričica razaznajemo stepen etničke distanciranosti između dva naroda. U pitanju je distanciranost koja ima emotivnu podlogu. Nesklonost prema strancima naročito se izoštrava u prilikama kada se pojavi mogućnost sklapanja braka. Etnička udaljenost figurira kao samostalan motiv u manjem broju šala koje su prožete blagom ironijom zbog subjektivnosti i uobičajene pristrasnosti ljudskog rasuđivanja.

Švaba i Šokac
Neka Šokica iz okoline Vinkovaca bila u crkvi. Vrativši se u selo pohvalila se drugarici ovako: “Kad sam bila u Vinkovci u našoj crkvi, sidnem ti drugo do jednog Švabe, a Švaba se naj’o šunkare, pa smrdi, smrdi. Ja ti drugo nisam mogla izdržat’, pa priđem na livu stranu i sidnem do jednog Šokca, a Šokac se naj’o bila lukca, pa miri, miri k’o bosiljak.
Čuo u Vinkovci na pčelarskom kongresu 1908. godine Lazar Bingulac.

(Kića, 35, 29. VIII 1926.)

Nisu se razumeli
Neki Švaba, momak, ludo se zaljubio u Srpkinju, pa hteo da je zaprosi, i obratio joj se ovako:
-No, Marica, kasala tvoja nana da dala tebe mene.
-Ja to, Švabo, ne razumem - odgovori mu ona.
-Kasala tvoja nana, da ti bude moja mlada.
-To nije istina, niti je to moguće, jer ti si Švaba a ja sam Srpkinja. Ne da naš zakon.
-Ako ti ne sluša, ja tebe zakole.
-O, ubio te Bog, razumi: ne da to naša crkva.
-Ako ti crkla, ja usela druga mlada.

(Kića, 28, 12. VII 1925.)

Drugi primeri, pak, navode na zaključak da je naziv Švaba bio pogrdan:

Nema
Švaba: Je l, bruder, ima li u vaša varoš koji Nemac ta živi?
Srbin: Nema ni jednog nemca, ovde su sve same Švabe.

(Brka, 9, 28. II 1910.)

Srbin i Švaba
Putovali Srbin i Švaba, i šalili se u putu. Najedanput Srbin spazi jednu crnu bubu i reče:
-Eve buba Švaba!
-No, to je buba Srba odgovori mu Švaba.

(Kića, 28, 9. VII 1922.)

Iako najveći broj primera sa Švabom i Srbinom možemo pripisati narodnom šaljenju koje se zasniva na opštim šablonima, bez određenog podteksta i zabave radi, neki primeri nas eksplicitnije informišu o razlozima za postojeći etnički antagonizam. Šale koje uključuju Švabu i Srbina ne iznose samo predvidljive tipske sadržaje nego i reflekse života u kojima se očituju aktuelni politički događaji i situacije. Poslovični rivalitet aktera u toj vrsti priča daleko je ozbiljnije naravi, budući da dolazi kao posledica političke neravnopravnosti koja traje dugi niz godina. Preko ove građe naziremo istorijske uslove i okolnosti koje su uticale na to da Srbin i Švaba budu neprestano konfrontirani: Njihovo neprijateljstvo ima koren u čestim, mnogo puta ponavljanim političkim i ratnim sukobima. U tim stvarnim sukobima uloge su uvek na isti način podeljene: prvi se nalazi u poziciji slabijeg -   okupiranog, drugi u poziciji jačeg  - okupatora. Poprišta naročito izoštrenog konflikta su Bosna u periodu nakon austro-ugarske okupacije i Vojvodina tokom Prvog svetskog rata. Poštujući načela folklornog stvaralaštva, ni ove pričice nisu oslobođene žanrovskih i humorističkih šablona, ali su situacije i detalji tretirani s više individualne slobode. Njihovu suštinu čini težnja da se istakne duhovna nadmoć slabijeg, njegova moralna pobeda nad jačim protivnikom. U tim skicama Švaba je označen kao večiti neprijatelj, međutim, njegov oponent nije baš svaki put imenovan kao Srbin jer - zavisno od mesta i konkretnih istorijskih događaja na koje se odnosi sadržaj priče  - može biti etnički neopredeljen Bosanac, Šokac, ili čak Turčin. Te pričice koriste motive šaljivih narodnih priča iz prethodnog stoleća, koji su modernizovani i prebačeni na skorija politička zbivanja. Tako, na primer, priča Švaba u Bosni sa istim motivom, istim akterima i neznatnom varijacijom u naslovu Nijemac i Bošnjak može se pročitati u zbirci koju je Vuk Vrčević objavio 1884. godine.[4] Iskustvo dugogodišnjeg sukoba oseća se čak i u onim pričicama gde je sve drugo u sporednom planu, budući da je glavni naglasak na komici jezičkog nesporazuma. Bez obzira na to što se ona gradi pomoću igre rečima, iz naznaka koje su u pozadini date naslućuju se odjeci realnog okršaja. Jezička tipizacija Švabe je standard koji se svuda na isti način ponavlja, nevezano od toga koliko se njegov lik u dotičnoj prilici oslanja na šematske crte - na zaostavštinu koju su ostavile za sobom već spomenute šaljive narodne umotvorine.

Švaba u Bosni
Došao Švaba u Bosnu i pogodi Srbina, kočijaša, da ga odveze u neku varoš. Kad su bili preko jedne široke bare upitaće Srbin Švabu:
-Vjere ti, Švabo, što si došao u Bosnu kad ne znaš dobro srpski?
-No, ja moše cela svet sa moj nemačko jezika preći - odgovori mu Švaba brzo.
Srbin se na to naljuti, džarnu kljuse, vrdnu kolima i izvrte Švabu u baru:
-Kad možeš s njemačkim jezikom preći cio svijet, moći ćeš, valjade, i ovu našu baru - reče Bošnjo i produži put.
A Švaba osta u bari.

(Kića, 52, 25. XII 1910.)

Hotel “Austrija”
Uskoro po bosanskoj okupaciji dođe jedan Švaba u Sarajevo i zamoli jednog Turčina da ga odvede u hotel “Austrija”. Kako nije znao dobro srpski Švaba je samo govorio:
-No mene fodila ‘otel Austrija!
Turčin, kao prostak čovek mislio je sa svim drugo, pa povede Švabu na Trebević (brdo više Sarajeva). Švaba videći da ga ovaj vodi van varoši, poviče:
-No, komšija, ti mene fodila u prdo... Ja hoče ‘otel Austrija!
Turčin stade, okrenu se i pokaza rukom:
-Sve ovo što vidiš, prijatelj Švabo, otela je Austrija, pa i još mnogo više. A to bi se najbolje viđelo ozgo sa Trebevića.
Švaba se ratosilja Turčina i vrati se u varoš.

(Kića, 5, 6. II 1911.)

U svojstvu etničkih tipova, Srbin i Švaba nisu nadživeli svoju epohu, niti su se ikako mogli prilagoditi folklornom ukusu i zahtevima novog doba. Mada tu i tamo i dalje srećemo Švabu u ulozi stranca u humoru sad već urbanog karaktera, to ne znači da može biti govora o nekoj produženoj, samostalnoj egzistenciji ovog lika. Nemački doseljenici napustili su Vojvodinu, te Nemci u pređašnjem etničkom smislu više nisu bili relevantni. Kao junaci priča, Srbin i Švaba zadržali su se na granici koja deli tradicionalno, seosko, i moderno, urbano humorističkog stvaralaštva, većim delom okrenuti ka prošlosti. Zahvaljujući toj tradicionalnoj crti i uopštenoj etničkoj tipizaciji likova, u ovoj građi sačuvano je srazmerno više etnografskih podataka nego u drugim šalama. Na osnovu nje stičemo sliku o nekadašnjem seoskom načinu života, o etničkoj distanci, susedstvu i raspoloženju naroda koji su naseljavali isti životni prostor. Za razliku od onih koje će s novim dobom doći, te male zgode obrađivale su teme i događaje vezane za jednu vrstu lokalne zajednice, pa su istovremeno i onim stalno prisutnim univerzalnim motivima dodavale delimično lokalne tonove. Srbin i Švaba odlično su se uklopili u živopisne scene iz seoskog života, međutim, možda baš zbog ove osobine, nisu raspolagali odgovarajućim potencijalom za preobražaj, za adaptaciju na novine koje je iznedrilo moderno vreme.

Napomene

1. Parodija iste pesme postoji i u jevrejskoj varijanti, ali je, umesto jezika, akcentovan stereotip jevrejskog trgovačkog duha.
2. Videti: L. Roerich, Der Witz, Stuttgart 1977.
3. Isto, 250 i dalje.
4. V. Vrčević, Narodne humorističke gatalice i varalice, Dubrovnik 1884.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]