RUČAK

Gospodar Nikolics von Rudna, bio je vitez Zlatnog runa, rektor srpskih škola u Oseku i sudija table u Torontalskoj i Sremskoj županiji. Tokom rata s Francuzima i Turcima davao je Austrijskoj carevini beskamatne zajmove, a za sumu od 52.028 forinti kupio je pustaru Rudnu. U privatnom životu gospodar Nikolić bio je osetljiv čovek – pijan čim vidi čašu, gojio se čim zamisli više od dva jela na stolu. Nije imao muškog poroda, nego jednu kćer po imenu Atilija, koju je dao na škole kao da je muško. Uostalom, Atilijin ded po majci bio je čuveni pedagog Miriewsky, reformator škola u Austriji i Rusiji.

Mlada gospođica ot Nikolić uletela je u svoju petnaestu godinu najvećom mogućom brzinom s Orfelinovim "Večitim kalendarom" pod miškom i s osećanjem da vreme stoji. Volela je da gleda ptice kad lete kroz vejavicu, imala oči i sise pegave kao zmijska jaja i već je umela da u tren oka natakne prstenje na levu ruku ne koristeći se desnom. Nosila je haljinu po bečkom kroju visoko opasanu i posutu najsitnijom vezenom mirođijom, dok su joj prsa, po vladajućem ukusu morala biti pod providnim velom, tako da se moglo razaznati gde su njene dve ženske mušice.

– Prave dve glupe kokoškice, uvek im treba neki petao da ih razbudi – govorila je ona zagledajući ih s čuđenjem kao da ih prvi put vidi. Zatim bi obratila svoje nemilosrdne pegave oči na oca.

– Nije nesreća što si najurio Šuvakovića. Nesreća je što si ga najurio pre vremena. Dođi ovamo i pogledaj kroz ovaj prozor. Šta vidiš? Šumu, naravski. A šta sam ja rekla da kroz taj prozor treba da se vidi? Palata u kojoj ću živeti kad se udam. A šta vidiš u ovom drugom prozoru? Kaži, šta vidiš?

Preko Atilijinog vela na njenim sisicama treptala su dva vezena leptira. Između njih visio je o zlatnom lančiću očev skupoceni poklon – ženevski sat pun dragulja s kompasom s druge strane.

– Ne vidiš ništa – nastavljala je Atilija da grdi oca – a kome sam ja pričala šta treba kroz taj prozor da se vidi? Crkva, u kojoj ću se venčati. I gde je tu sad najureni Šuvaković? Sve tvoje poslove moram sama da površim. Idi i pošalji mi Jagodu.

Tako je kočijaš Jagoda, dobio od mlade gospođice Atilije nalog da nađe neimara boljeg od najurenoga Šuvakovića.

– Nađi mi najboljeg Jovana među onim Jovanima – naredila mu je i Jagoda je, kao uvek, ćutke poslušao.

Kada je ušao u službu kod Nikolića, Jagodu su najpre naučili da ćuti. To je postignuto tako, što je Jagoda celu sedmicu morao nositi jedan dan puna usta vode, drugi dan puna usta rakije.

– Ne ćuti se isto s rakijom u ustima kao s vodom u ustima – smatrao je gospodar Nikolić.

U susedstvu je radio jedan od onih 800 dunđera što su došli iz Osata. Čim ga je Jagoda doveo, gospođica Nikolić ga upita ko je najveći zidar među Jovanima.

– Je li to onaj što je radio za Stratimiroviće?

– Nije – glasio je odgovor – ima ih dvojica najvećih. Jedan je dobio ime po Jovanu Damaskinu, koji je zidao u srcima ljudi. Zato ga i zovu Damaskin. A drugi po crkvenome ocu Jovanu Lestvičniku koji je gradio lestve do neba. Damaskin zna da podiže najlepše kuće, a drugi je vičan zidanju crkava.

– Dovedi mi obojicu – naredio je Nikolić – jedan će mi sagraditi palatu za moju kćer, a drugi crkvu u kojoj ću kćer venčati.

Sledeće srede Jagoda je dovezao oba Jovana na ručak u kuću Nikolića. Posadili su ih u trpezariju i izneli im "bezobrazni paprikaš" i suve šljive koje su odležale u duvanu za lulu. Prijatno su mirisale na taj duvan. A uz obed bila je raspečaćena boca manastirskog bermeta iz Feneka. Dogovoriše se za ručkom da za mesec dana gospodaru Nikoliću podnesu nacrte – Jovan stariji za hram, a Jovan mlađi, zvani "Damaskin", za palatu.

– Plaćam svaku godinu unapred, ali sve mora biti gotovo najdalje za tri godine – govorio im je Nikolić – ali, pazite, hram bez palate ne vredi, a ne vredi ni palata bez hrama. Oboje moraju biti dovršeni o roku. A rok su pomenute tri godine. Ako se devojka ne uda do svoje osamnaeste, neće se po svoj prilici ni udavati. Ali, Atilija već ima verenika. To je poručnik Aleksandar, naočit gospodičić iz dobre porodice, otac mu je bio general u ruskoj službi, ali su našeg roda. Trenutno služi kod nekog prelata u Gornjoj Austriji.

Jedan od neimara bio je star, uplašen čovečuljak kratkih ruku, ćutljiv toliko da su mu usta pucala ko riblji mehur kad bi ga naterali da progovori. Kad je čuo da se od njega očekuje da sagradi crkvu za venčanje mlade gospođice Nikolić, upitao je zabrinuto koliko joj je godina.

– Još se igra s decom "na slovo, na slovo" – umiri ga gospodar Nikolić – uzela je petnaestu.

Starac se na te reči namrgodi i nešto brzo poče računati pisaljkom po dlanu. Drugi, mlađi nije govorio ni toliko. Samo kada je gospodar Nikolić pomenuo da bi crkvu i palatu valjalo graditi uz njegovu sadašnju kuću Damaskin je mrdnuo kažiprstom levo-desno u znak neslaganja. Bio je lep i levoruk, jakih listova i tvrde crne brade stegnute u rep zlatnom kopčom. Nosio je oko svakog zglavka ruke vezanu belu maramu, kakvu nose sabljaši. Kad bi napali sabljom i nožem, marame su lepršale i zaslepljivale protivnika koji od njih nije znao gde su tačno napadačeva sečiva i s koje strane se treba čuvati. Ali mladi Damaskin nije nosio ni sablju ni nož. Ostavio ih je u predsoblju podozrivo se obazirući. Ćutao je gotovo sve vreme, ali je neprekidno nešto radio rukama. Za ručkom je od kore hleba i štapića za čaranje lula načinio brodić i poklonio ga mladoj domaćici čim je, posle obeda, ušla u odaju.

Na očevo zaprepašćenje i zbunjenost gostiju Atilija je za tu priliku nacrtala oči i trepavice svojim sisama. Gledale su one kroz veo u goste svaka na svoju stranu, malo razroke, ali opčinjujuće, blistavo zelenih zenica. U opštoj zbunjenosti Damaskin je prvi put progovorio pružajući brodić Atiliji:

– Ovo je za vas, lepa gospođice – rekao je, na šta je ona uzvratila:

– Da bi znao da li je neka žena lepa sačekaj da je vidiš kad se nasmeje, kada zevne, ili kad progovori. Naročito nećeš znati da li je lepa, ili nije, dok ne počne pred tobom da jede. Zato ja ne volim da me gledaju dok jedem. To ne voli ni moj hrt...

Uzela je potom brodić, prišla stalku za lule, izabrala jednu s dugim kamišom već napunjenu i pružila je Damaskinu.

– Duvan je odležao u suvim šljivama i uzeo od njih malo mirisa – rekla je. Damaskin se mašio lule, ali je Atilija nije puštala. Polako se okrenula i odvukla ga na dugom čibuku u sobu za muziciranje.

Našli su se u prostranoj odaji otvorenih prozora. Čim uđoše na Damaskina nasrnu ogroman hrt, ali srećom vezan za kožnu naslonjaču, dobro izujedanu. Atilija hitro priđe klaviru i udari jedan akord. Na to se pas cvileći smiri i skotura u svoju naslonjaču. Klavir je stajao usred sobe kao ogroman lakirani fijaker sa dva fenjera. Imao je oglodane noge i crne velike dirke. Male bele dirke bile su mu izrađene od slonovače. Atilija sede i poče da svira. Od te svirke sve u sobi zahuja, uskomeša se, kao da proključa u nekim nepojamnim visinama, a zatim se provali i dobujući sruči na zemlju. Damaskin zatapša, pas ponovo zacvile, a Atilija naglo prekide:

– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cveće u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste... Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće. Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska između zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska... Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.

– Otkuda znam? E, pa čuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim "na slovo, na slovo", pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće... On raste brže no ja i postaje na moje oči stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće... Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom...

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vaš izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.

Prva račva
Treći hram Palata       

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Damaskin //