PALATA

Prema dogovoru, tačno na Svetog Andriju Prvozvanog popodne gospodaru Nikoliću ot Rudne podneo je zidar Jovan zvani Damaskin nacrte za palatu koju će podići na imanju Nikolića kod Tise, na pogodnom mestu, gde duva samo jedan vetar. U trpezariji Nikolića našli su se nad hartijama Atilija, njen otac i Damaskin koji je nosio svoje bele marame, a sablju i nož ostavio u predsoblju. Prema nacrtima zdanje je trebalo da ima četiri stuba s pročelja, koji će držati timpanon, zatim veliki hol sa otvorenim ognjištem, a naročito su lepe bile dve odaje – prostrana pravougaona trpezarija i spavaća soba.

– Lepo si to zamislio, dete moje – reče Atilija Damaskinu i ode u sobu s klavirom i hrtom. Na vratima se okrete i dodade:

– Videćemo hoćeš li ispuniti očekivanja. A ti znaš, sine moj, kakva su ta očekivanja. Rekla sam ti prošli put. Kuća kao ljubavno pismo.

Tada ona pokaza dlan svoje leve ruke s dva prstena čije kamenje je okrenuto u šaku i uperi ih na njega kao dva plava oka. Kao da baca čini...

Potom, svake subote Atilija je naređivala Jagodi da preže i odlazila s ocem ili bez njega na Tisu. Tamo je brzo nicala palata. Ali, Damaskina gotovo nikada nije bilo na gradilištu. Zidovi su već premašili visinom čoveka dignute ruke, a Atilija jedva da je jednom ili dvared uspela da prozbori nekoliko reči sa svojim mramornikom. Kao da ih se klonio. Ali jednom se desilo obrnuto. Damaskin je pozvao gospodara Nikolića da hitno dođe na Tisu. Kopajući temelje za palatu Damaskin je otkrio ženski mermerni kip u zemlji. Kosa i oči su bili zeleni, a telo mrkoputo, skoro crno. Savijenim kažiprstom devojka je pozivala nekog sebi. Damaskin je predložio Nikoliću da kip postavi u holu.

– Zar tu rugobu? – reče Nikolić jedva bacivši pogled.

Tada Damaskin uze čekić i odvali skulpturi ruku. Brizne neka crvena tečnost, kao voda puna gvožđa. A u kamenu se ukažu žile, mišići i kosti kao da su od živog čeljadeta, ali sve načinjeno u čistom mramoru...

Kada je čula, Atilija je htela da ubije oca, ali sve je bilo kasno, kip je već Damaskin bio uklonio sa imanja. Ta stvar kao da je najavila nevolje. Atilija više nijednom nije uspela da na Tisi sretne "svoje dete", Damaskina. Ubrzo Jagoda donese neverovatne i sasvim loše vesti. Kočijaš je pričao kao navijen:

– Sad je sve jasno. Nije čudo što je Damaskin stalno nosao sablje sa sobom. Govorka se da je imao avanture s ženama i ostavljeni ljubavnici, verenici i muževi svetili su mu se i hteli mu glave doći. Doduše, ne treba grešiti dušu, Damaskin je ovih dana palatu na Tisi stavio pod krov, čak ju je snabdeo nameštajem, ali prve noći kada je u njoj hteo da konači, mučki je napadnut i ranjen. Nepoznati napadač nečujno se prokrao do ležaja Damaskinovog i bio bi ga ubio, da mu se nije desila sasvim neočekivana greška, ako se to može tako nazvati. Pre napada nije večerao. Kao što rade duelaši pred dvoboj. Ali, baš zato tom nepoznatome u pomrčini glasno zakrče creva. To u poslednjem času prene Damaskina iz sna i spase mu život. On izbeže udarac sabljom, zgrabi nož i u kratkom gušanju zadobi ozledu na glavi, ali napadaču odseče kažiprst. Bez prsta ovaj pobeže, a Damaskina nađoše krvavog na jastuku...

Na te vesti Atilija i njen otac odmah odjuriše na Tisu, ali tamo nije više bilo Damaskina. Nemalterisana palata stajala je u ogromnom parku i oko nje Damaskinovi zidari.

– Gde je Damaskin? – upita Atilija uplašeno.

– Gde je Damaskin? – upita gospodar Nikolić gnevno.

– Odneli ga. Ranjen je. A nama je rekao da od vas tražimo da nas platite. Za dvanaest meseci završili smo posao od tri godine, a platili ste nas unapred samo za godinu.

Na te reči gospodar Nikolić se raspomami.

– Slušajte me dobro i pljunite mi u usta ako slažem! Ni pare nećete dobiti dok se ne dovrši gradnja!

I vrati se kući.

Gospodar Nikolić u ovakvim prilikama nikada nije razgovarao sa onim čijim postupkom je bio nezadovoljan. Nije potražio svog ranjenog neimara Damaskina, nego pozva k sebi njegovog suparnika Jovana "Lestvičnika", protomajstora hrama, s molbom da mu malo podrobnije objasni kakav je i ko je taj Damaskin.

– Kao i sveti otac Damaskin i njegov se imenjak, vaš zidar Jovan, služi nebeskom matematikom koja se razlikuje od ovozemaljske. Bar koliko se Origenova sveta lingvistika razlikuje od ovozemaljske gramatike...

– Može li o Damaskinu nešto opipljivije? – prekide na tom mestu gospodar Nikolić protomajstora.

– Može. Damaskin zna jednu veliku veštinu. On ume da spava. Ustaje pre zore, namiri svoje konje, obiđe gradilište i nešto pojede. Zatim oslonjen o kuću koju gradi, dremne stojeći nekoliko trenutaka. Drugi put, posle ručka, u snu optrči svoja sećanja čučeći u senci nekog zida. Treći put, posle večere, izvali se i prespava svoj deo noći... Ali da ne zaboravim – zaključi protomajstor svoj iskaz – Damaskin vam je poručio da više neće graditi kod vas i šalje vam ovu kutiju.

Kada je gospodar Nikolić ot Rudne otvorio kutiju u njoj je ležao jedan krvavi kažiprst.

Ako niste pročitali poglavlje "Treći hram" idite na to poglavlje.
Ako jeste, nastavite sa Drugom račvom.

Druga račva
Spavaća soba Trpezarija      

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Damaskin //