SPAVAĆA SOBA

Hrt je koristio priliku kad Atilija ne zaliva cveće muzikom da glođe nogu klavira. Tako je bilo i ovoga jutra. Atilija nije svirala. Ona je plakala i na poklopcu klavira pisala jedno pismo. Povremeno životinja je prekidala svoj lenji posao da bi pogledala zabrinuto u gospodaricu.

Dragi protomajstore Jovane,

kao što znate, moj otac je najurio neisplaćenog Damaskina i njegove radnike. Veli, neće da plaća za nedovršenu kuću. Ko da su oni krivi. A ni Vas neće više da plaća, jer "šimšir ne raste" – kako kaže.

Osećam zbog toga grižu savesti, jer za sve je kriv moj otac. Ko zna gde je i šta zgrešio. Zato Vam šaljem naknadu troškova koje ste imali, kao i novac za Damaskina i Damaskinove radnike da platim njihov trud na palati. Jedino vi ćete moći da ih pronađete po gradilištima i moga oca razdužite kod njih ovim novcem. Ja i moj kočijaš nismo uspeli da im uđemo u trag. Ako nešto pretekne upotrebite na zidanje crkve nekome kome crkva od šimšira hoće da raste.

Žao mi je što se sve oko mog budućeg venčanja ovako neslavno završilo. Ali pogledajte uveče: zvezdano nebo i nad njim u svemiru ogromna sveobuhvatna misao...

Vaša kao kći
Atilija.

Pošto su novac i pismo uručeni, Atilija je počela izvoditi očeve hrtove u šetnju, da oderu nokte. Bilo je proleće, vrt koji je davno planski zasađen oko očeve kuće ispuštao je jedne mirise ujutru, drugo bilje (posebno odabrano u tu svrhu) odisalo je svežinom u podne po žegama, a noćno cveće se odazivalo na mesečinu u plimama mirisa. Atilija je plakala u urne za skupljanje suza koje je duž staza nekada postavio nesrećni Šuvaković, vreme je prolazilo, meseci su proticali. Atilija je rešila da pusti dugu kosu. Sačekala je mesečevu mladinu, podsekla vlasi i stavila ih pod kamen da je ptice u gnezdo ne odnesu.

Sedela je i čekala da joj kosa poraste. Osećala se usamljena, njen verenik Aleksandar bio je daleko na pohodu, neimari Damaskin i Jovan bili su ko zna gde, oca nije razumela i grdila ga je kad god bi ličio na njenu pokojnu mater, a on je na svoju umrlu ženu Mariju ličio naročito nedeljom i praznikom...

Jednoga jutra Jagoda je došao usplahiren i doneo gospodaru važnu vest:

– Šimšir je krenuo! Šimšir opet raste!

To je bilo tačno: zeleni hram protomajstora Jovana uspinjao se opet ka nebu polako, ali sigurno.

– To znači da i onaj drugi hram od kamena na Tisi takođe raste – zaključio je Nikolić i zajedno sa ćerkom odjurio pravo na svoje imanje kod Ade.

Ali, tamo ih je čekalo razočaranje. Započeta i nedovršena građevina bila je u više nego jadnom stanju. Kamen je bio razvučen sve do temelja, jedva se naziralo u šikari, korovu i parlozima gde je nekada bilo gradilište.

Nikolić je u besu hteo da udari nogom hrta što se motao oko njih, ali se setio da hrt ujeda pre no što noga stigne do njega i na vreme se uzdržao. Seo je u kočije i vratio se kući.

Atilija nije pošla s njime. Sedela je na obali reke i poluglasno pevala:

Tiso, tiha vodo,
srca mog slobodo,
Ti, kaplja slabosti,
Ti, potok radosti!
Aravijsko zlato
Sredom tebe plovi,
Iz srca prizvato
Ime od ljubovi...

Predveče ušla je u nedovršenu palatu. U tremu pod stubovima bila je od gleđosanih zidnih opeka načinjena velika mapa celog tog dela Potisja. U živim bojama pečene zemlje bio je prikazan okolni predeo – i Ada, i palata na Tisi i šume, bregovi i varoši u daljinama. Pri dnu bile su date razmere mape s podeocima u miljama. A u gornjem uglu bila je naslikana velika lopta zemljinog šara probodena strelama koje su označavale strane sveta.

U holu sa otvorenim ognjištem u jednom prozoru našla je ključeve soba. A malo dalje i Damaskinov veliki dunđerski šestar od drveta.

– Gle, zaboravio je nešto!

To je bila kakva-takva poruka od njega i to ju je obradovalo.

Spavaća soba nije bila zaključana i Atilija uđe. Znala je po Damaskinovim nacrtima da je spavaća soba središte palate. Ali nije očekivala da je tako ogromna, kružnog oblika, s raskošnom okruglom posteljom na sredini. Bacila se na krevet plačući.

Smrkavalo se, rešila je da prenoći u palati, uvela hrta i naredila da joj donesu obed u krevet. Jela je slatko kao što se uvek slatko jede posle plača i zurila u čudnu odaju nad sobom. Kosa joj je besomučno pucketala, a besmisleni odlomci iz davnih razgovora proticali su joj kroz misli muteći ih. Čula je kako neko u njenim sećanjima kaže da je vino večiti bolesnik kao žena, a umire kao čovek i samo retka vina nadžive ljudski vek... Oko nje su vladale dve tišine, jedna mala u palati i druga bezgranična napolju u noći, od koje se boji hrt u sobi... Tada je pogledala kroz prozore, kojih je bilo tri. Jedan prozor je gledao ka Tisi koja se nije videla u noći i kroz njega je dopirala svežina i miris vode. Sa Tise uđe i neki krik koji je uplaši i Atilija reši da se zaključa. Ali ključ se okretao u bravi, a brava nikako nije htela da ga prihvati. Da nije imala bezgranično poverenje u Damaskinovu umešnost Atilija bi pomislila da je brava neispravna. Ovako je okretala i dalje brojeći. Tek kod tridesetog okreta ključa brava škljocnu i zatvori vrata. Od toga se Atilija uplaši još više. Nije znala da li će moći da odbravi sobu i sa užasom je pomislila da će možda ostati zarobljena u palati. Ali, pri odbravljanju kod tridesetog obrta ključa vrata se otvoriše bez muke. Iznurena od plača i straha, gledajući u prozor prema Tisi Atilija zaspa.

Ujutru probudi je Sunce. Sobu je Damaskin okrenuo tako da Atiliju svako jutro budi Sunce. Oko nje se širila nepoznata kružna, kao šestarom izvučena spavaća soba. Atilija se seti šestara koji je našla i pomisli:

– Ako šestar zabodem u sredinu sobe, što će reći u sredinu palate i ovog kreveta na čijoj sredini ležim...

I tada Atilija kriknu gotovo osetivši Damaskinov šestar tačno među nogama.

– Što je Damaskin bezobrazan! – pomisli i nehotice. Malo se pribravši, ustvari na neki način podstaknuta, Atilija nastavi sa istraživanjem. Ustade da zagleda kroz prozor pun sunca i tamo ostade bez daha. U vrtu pred prozorom stajala je crnoputa ženska prilika zelene kose. Svojim staklenim očima gledala je kamena devojka u Atiliju i prizivala je sebi kažiprstom leve ruke. Desnu ruku nije imala.

To je kip koji je Damaskin iskopao – shvati Atilija i odmah zaključi da je bista na imanje vraćena kradom od njenog oca kao Damaskinova poruka.

– Ako spavaću sobu shvatim kao šestarom izvučen krug, mogu da krenem od središta sobe u pravoj liniji kroz ovaj prozor na Istok, kuda me kip poziva. Ako produžim koliko treba da idem da bi se nešto desilo, možda ću otkriti šta mi dalje Damaskin poručuje. Ali koliko treba ići?

Atilija htede da izađe u vrt, ali se opet ispreči brava. Trideset puta morala je obrnuti ključ kao i sinoć da bi se odbravila vrata. Tada joj bi jasno. Taj broj bila je ustvari sledeća rečenica Damaskinovog pisma bez reči.

Ona izađe na trem i priđe mapi Potisja. Zabode Damaskinov šestar u Tisu kod Ade gde je bila palata i načini krug sa poluprečnikom od 30 milja koristeći razmere s miljokazom pri dnu mape. Zatim od središta povuče pravu tačno na Istok. Krug i poluprečnik se ukrstiše na mestu koje se zvalo Temišvar. Atilija je veselo poskočila i doviknula Jagodi:

– Preži, Jagoda, idemo na put! U Temišvar!

U tome mestu uputiše je do novopodignutog hrama Vavedenja, koji ona odmah prepoznade na osnovu nacrta koje je svojevremeno njenom ocu podneo Jovan "Lestvičnik". Hram je bio isti kao onaj šimširov hram, samo ovde dovršen u kamenu i mramoru, sa svojih sedam prozora. Bila je to, nema sumnje, crkva protomajstora Jovana posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice u Hram.

Atilija uđe.

– Uđite, uđite, gospođice Atilija – već vas dugo čekamo – reče sveštenik i posadi je na jedno sedište blizu oltara. Nad sedištem Atilija ugleda lepo izvajan grb Nikolića ot Rudne, svoj grb:

Pop joj podnese jednu ispravu s pečatom i majušnu kutiju od krzna. Isprava je bila tapija na crkvu Vavedenja. Glasila je na Atiliju kao vlasnika. U kutiji su bile dve burme.

– Poklon neimara Jovana za vas i vašeg verenika – objasni sveštenik. Sa unutrašnje strane oba prstena su imala urezano po jedno slovo A.

– Kojeg Jovana? – upita Atilija – ima ih dva!

– Pa ima i dva prstena – uzvrati pop i nasmeja se.

Ako niste pročitali poglavlje "Trpezarija" idite na to poglavlje.
Ako jeste, ovde vam je kraj priče.

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Damaskin //