Олег Ждан

Рус, Немац и Пољак играли су краковјак

До перестројке, нико у граду није знао да је Леха Рус по националности Белорус, а Антон Литванац – Рус. А како да знате, када је један риђокос и висок, а други још риђи и виши, од једнога оца деца. Било је у граду Јевреја, Цигана, један Кинез и један Татар – све је ту било јасно, а Рус и Белорус...

И одједном је Рус, допутовавши из Могиљова, изјавио у реду за пиво:

– Белорусија Белорусима!

Нико га није разумео, јер је и раније волео да каже нешто загонетно обичним људима, као на пример: „Двадесети век – Фокс – Холивуд!“ Или, једноставније: „Кинези су возили, јаја погубили“. Или: „Es lebe der Rabe!“ Последње на немачком значи „Живeo гавран!“, али њега значење није занимало, већ само како звучи.

Нико не би обратио пажњу на нову изјаву, да Рус није почео да се гура кроз ред. А када је дошао до циља, Антон Литванац га је ухватио дугачком руком за оковратник.

– Врати се назад. Пива има за све, тупави Белорусу.

Важно је рећи, да се Леха Рус никада није опирао – ни када су га у групи водили на гласање, ни када га је жена васпитавала лопатом. Тако је, како је. Што се не сме, не сме. Стао је у ред.

Међутим, било је доста пива, довољно за све. И, седећи на трави крај најближе мочваре, Литванац, Рус, а још и Семјон Бучак и Циганин Цига ‒ наставили су разговор.

– Какав си ти то Белорус, тупане, када не знаш белоруски језик?

– Знам. Прывiтанне, дзякуй, калi ласка![2]

– То и Циганин зна.

– Талака, тутэйшыя, адраджэнне![3]

– О-хо – рече Циганин. – Ја то не знам. Шта он то клепеће?

Онда је време да се нешто објасни. Као што је већ споменуто, град се налази у Белорусији, али иза реке и шуме је Русија. У граду прави белоруски језик нећете чути, осим у редакцији окружних новина, али у селима нећете чути прави руски језик. Међутим, и једни и други се разумеју лако и слободно, без размишљања, удишу исти ваздух, користе исту воду и земљу.

Са националним питањем – открићем новог времена – овде је и лако и тешко. Лако је зато, што је земљи свеједно ко је обрађује. Питање је важније онима, који седе за столом и једу. Тешко је зато, што се, ето, за Леху Руса испоставило да је Белорус, а његов рођени брат у селу иза реке је ‒ Рус.

Леха ради као електричар, а Литванац као возач на аутобазама, Семјон као водоинсталатер, а Циганин с коњем – сам за себе. Уједињује их приближно исти узраст и љубав према пиву.

Пиво ужива посебну популарност у граду. Прво, зато што нема градске пиваре, већ се увози из Могиљова, а онда пију чак и они, који не воле или не желе да пију – тако да би било нешто за памћење; друго, можете пити пиво и када сте већ попили своје, као што је Семјон Бучак, или када не пијете вотку, као Циганин, али волите да седи у друштву, или кога је брига шта се пије, као што је случај Лехе Руса. Па, и Литванац је веровао да су два пива једнака једном вину, које производи локална фабрика.

– Па, како је у Могиљову? – упитао је Литванац Руса. – Шта си донео овог пута?

Било је много отрова у том питању. Чињеница је, да је Рус одлазио у Могиљов на одмор једном на сваке три-четири године и сваки пут је нешто доносио одатле. Једном је донео чворугу на челу величине песнице и подерано ухо, као да се борио са псом, други пут – трипер, трећи пут – игру у напрстак. А између чворуге и трипера довео је жену, која га је сада васпитавала дршком лопате, ако јој после пива или нечег другог поласка.

Али најзанимљивија ствар је, наравно, игра у напрстак.

Посматрајући како они, могиљовске дангубе, весело препакују по двадесет или педесет рубаља у џепове, Рус је схватио да је задатак паметних да подучавају будале ‒ а у њиховом граду будала не мањка.

Узео је три напрстка од своје жене и изрезао лоптицу из старе потпетице. И тако је све добро преуредио, да је сам заборавио где се шта налази. Пронашавши у ормару за постељину између женских грудњака и гаћица скривени „штек“, пажљиво је извукао педесет рубаља и отишао тамо, у винотеку.

– Играмо, грађани, древну персијску игру! – викао је вешто ређајући напрстке на даску. – На коцки је педесет рубаља! Педесет на прасад, двеста – за невесту.

Публика се окупила у једном минуту, смејали су се, али нико се није усудио да игра. Наравно, ко има педесет рубаља у џепу, осим локалног лумпен-пролетаријата? Или да се удруже њих тројица?

Коначно, Антон Литванац је понудио – на дуг. Шта да раде? Сагласили су се. И минут касније маса је подивљала од узбуђења: Литванац је победио. Једина педесетица је скочила у туђи џеп.

Рус се силно забринуо у том тренутку. Али онда је нашао излаз: – Сада ја играм на дуг. – Не, доста ми је, – одговорио је Антон. – Како доста? Није праведно. – Ако ти се не свиђа, одступи – а Литванац се иритантно закикотао. – Ја! Ја на дуг! – чуо се глас. Али Леха Рус више није желео ни да игра, ни да побеђује. Једино што је желео је да врати своју педесетицу, јер је било страшно помислити шта ће се догодити, када Клавка сазна за губитак.

– Дај ми ту педесетицу, тихо је замолио Литванца. – Појешће ме Клавка за њу. – Како то, дај? А да си ти победио? – Ја бих је вратио теби. – Литванац се поново насмејао. Па, одужи. Боже, вратићу. У деловима. – Потражи глупљег од себе – одговорио је овај. – Па откупи мој бицикл за педесетицу. – Твој бицикл је стогодишњак. Ни џабе га нећу. – Па... – прошапутао је – моторну тестеру.

Тај предлог је збунио Литванца. Па ако да моторну тестеру, значи да је потрошио стотку, а то би за његову жену значило – крај. Из џепа је извукао марамицу, чисту, пресавио је на пола и прешао преко влажног носа лево-десно: – На! На!

Ох, како се одвући кући. Какав добар човек Антон Литванац!

Бацио је педесетицу на место, удахнуо је. Минут касније је проверио куглицу: лежи ли или не? Лежи! Хвала Богу!.. Одахнуо је.

– Могиљов зуји. На митингу је био у недељу. Сипа начелништво, како је твоја Москва. Један је на белоруском штектао попут митраљеза.

Мая мова, як шчасце на вуснах, Мој језик, као срећа на уснама,

Хвалявання гарачы прыбой, Узаврели је талас од брига,

Можа быць, на чужой засмяюся, Можда, на туђим ћу се засмејати,

Усё ж заплачу з тугі на сваёй, – А од туге на своме – заплакати –[4]

Семјон Бучак је изненада промрмљао. И објаснио: – Ово је мој син јуче мрмљао цело вече.

– Ево га Белорус! – одушевио се Литванац. – А ти? Будала са планине.

– Ја нисам Белорус! – успротивио се Семјон. – По оцу сам Пољак.

– Стварно? – сви су се изненадили. – Знаш ли да „пшекаш“?

– Проше бардзо. Не пшепепши вепша пепшем.[5]

Праснули су у смех:

– Oдлично!

Тако су закључили да је он – интернационалац.

– Само немамо Јеврејина – рекао је Рус.

– Ја сам и Јеврејин – изјавио је Семјон.

Збуњено су га погледали.

– Јеврејин?

– Да.

– Не тупи.

– У реду. По другој линији. По мајци.

– Баба Зосја? – још више су се зачудили.

– Не, она ми није рођена. Рођена лежи иза Кагалног[6] бунара.

– А ти?

– Ја сам на оца. Мајка ме је баби Зосји оставила.

Ућутали су, збуњени.

– Па ето! – рекао је Рус. – Зашто ниси говорио о томе?

– Зашто бих?

– Па, ми онда не бисмо са тобом... шале и све остало.

– Зашто бих?

Размислили су. Такође истина.

– Нећеш ићи у Израел? – пажљиво је питао Литванац.

– Шта нисам видео тамо? Арапе?

Смејали су се.

– А у Пољску?

– У Пољској, ко има, тај је и господар. Белоруски сељак нема шта да ради тамо.

Уздахнули су: јесте тако. Овде живиш, овде ћеш и умрети.

– Наши Јевреји неће ићи ни у Израел ни у Америку – рекао је зналачки Рус. – Прво, њима је и овде добро, а друго – Готлиб је све окупио прошле године и рекао: ко поднесе захтев, задавићу га. Може му се, он је начелник.

Готлиб је један од најстаријих Јевреја у граду и, судећи по гласинама, председник јеврејске заједнице.

– Згодна му је кћерка – присетио се Рус.

– Била је згодна – приметио је Литванац. – Сада је буре.

– Ниси је пробао по комшилуку? Јесу ли интересантне Јеврејке? Као Рускиње или...

– Ватрене су.

Осмехнули су се одушевљено. Тема је била занимљива, било да ти је двадесет или шездесет година.

Међутим – још о пиву.

Коју год количину да довезу, нестаће до вечери. А људи су долазили. Тако је Костја Туркин разочарано напустио радњу и бесно пљунуо под ноге. А онда је видео пријатељску дружину крај мочваре. Приближио се – не из интереса, већ из чисте радозналости.

– Их, све су покуповали! – рече осуђујући. – Због вас, дангубе, немам чиме да оквасим грло.

Костја је био познат по томе, што му се од ујутру „сушило“ грло и могао је да га кваси било чиме, само не водом и млеком.

Погледали су се и саосећали са њим. Поново, већ сутра, грло може свакоме од њих да се „осуши“.

– Узми, окваси грло.

Нетремице су гледали како се горе-доле клати мршава јабучица, док Костја жмури окренут у правцу сунца и испија половину флаше.

– Ниси пио јуче?

– Па, јесам, али... Балон на тројицу! – уздахнуо је. – А о чему је разговор?

– А ево, Рус каже: „Белорусија Белорусима“.

– Наравно – сложио се Костја.

– А ти си Белорус?

– Ја? Јесам. Или сам Рус.

– Дакле, Рус или Белорус?

– Враг ће га знати. Мајка је, ваљда, из Смољеншћине, а отац је наш, овдашњи. Или... Не, „бацка“ ми је из Смољеншћине, из Хиславича, а „матка“ је „тутејшаја“.

– Види, проговорио је на белоруском, чим је добио пиво.

– Ја? Нисам ни размишљао о томе.

– „Матка“, „бацка“ – зар је то на руском? А – „тутејшаја“?

– Шта ти то смета? Говорим, као и сви други.

Ућутали су. Треба се и одморити.

– Циго – упитао је Литванац – хоћете ли и ви тражити област за себе? Данас их сви траже.

– Не знам – одговорио је. – Како одлуче могиљовски Цигани. Они су главни.

– Цигани су дошли из Индије – рекао је Рус.

– Не, ја сам из Молдавије.

– Да, али не мислим данас. Уопште.

– Мајка ми није причала о томе.

– Тога се ни баба не сећа. Пре хиљаду година, са царем Горохом.

Треба рећи нешто и о Циги. Четрдесет шесте, када су, бежећи од глади, Цигани побегли из Молдавије и ишли кроз град, једна од Циганки, пред порођајем, одвојила се од табора. Ту је и родила дете у локалној болници. Првих месеци живела је са дететом у пластовима сена, а кад је постало хладно, молила је и добила кутак код усамљене старице. Старица је умрла те зиме, а Циганка је добила заиста бедан, па ипак – кров над главом. О табору није размишљала: дете је било једва живо, смрзнуто у пластовима. Испрва је зарађивала тако, што је гатала по картама и у длан, а дете, када је порасло, плесало је у пијачним данима „на стомаку и на глави“. Тада је издат декрет о пребивалишту, а људи су изгубили веру у гатање – морали су да узму мотике у руке...

– Могиљовски Цигани ме сматрају будалом – изненада се сетио Цига са огорчењем. – Живиш као „гаџо“, кажу.

„Гаџо“ је на циганском – Рус, странац.

Цига је, заправо, изгубио навике свог племена, али је задржао једнаку везаност за коње: сваке године је мењао, куповао, продавао. Јер: како би другачије зарадио за хлеб?

– Имаш лепу женицу – рекао је Костја. – Где си нашао такву? Изгледа да није од наших.

– Украо сам је у Могиљову – насмешио се Цига.

– На коњу си је довезао?

– Зашто на коњу? Возом.

Исцрпили су и ову тему. Мушкарци у продавници су, у међувремену, почели да се свађају са продавачицом, јер је донела мало пива: – За вас, пијандуре, не би било довољно ни цревом да вас поливају! – одговорила је она. – Подавили бисте се, изроди!

Нестајало је пива и у овом друштву. И дан је пролазио. Сунце се мирно котрљало према шуми, жабе су шљапале и крекетале у мочвари, птице су испробавале гласове пре вечерњег концерта. Било је фино.

– Људи, а Васка Немац – је ли он Белорус или...

– Наравно, Белорус – уверено је одговорио Рус. – Или је Рус. А можда и Немац, враг ће га знати. Немци су били код нас, као и Татари.

– А Љенка Швеђанин?

– Швеђани су, такође, били овде. Можда је нека бака и погрешила.

Живи, како се знало, у граду и један Кинез. Међутим, њега се нису ни сетили: Кинез је Кинез. Нејасно је, међутим, како је дошао сам у овај крај, али то је друго питање.

Ту се пиво попило и разговор се завршио. За недељу дана ће га дотерати поново, не раније, али чак и сутра да га довезу – питање је да ли ће настати овакав пусти разговор.

ОЛЕГ АЛЕКСЕЈЕВИЧ ЖДАН (ОЛЕГ АЛЕКСЕЕВИЧ ПУШКИН,1938, Смоленск, Русија) рођен је у учитељској породици. Детињство је провео у Мстислављу, у Могиљовској области. Завршио је Могиљовски педагошки институт, а касније – Књижевни институт и Више курсеве за сценаристе и редитеље у Москви. Аутор је неколико књига прозе, драма, играних филмова снимљених на „Мосфилму“ и „Беларусфилму“. Активно се штампа у руским истакнутим књижевним часописима. Члан је Удружења књижевника СССР и Удружења књижевника Белорусије. Пише на руском и белоруском језику. Живи у Минску. Ради у издавачкој кући „Звезда“ као уредник одељка прозе у часопису Њоман (Нёман) у Минску.

Избор, превод са руског и белоруског, и белешка
Дајана Лазаревић

[1] Краковјак је најстарији пољски народни плес, брзи плес.

[2] Здраво, хвала, молим! (белор.)

[3] Чишћење, овдашњи, препород! (белор.)

[4] Из песме „Мој језик“ белоруске књижевнице Ларисе Генијуш (1910-1983).

[5] Молим, одмах. „Не зачини паприком вепровину.“ – Поскочица (пољ.)

[6] Кагал је старохебрејска реч: скупина, заједница, свет. Међутим, према легенди, Јевреји су живели у близини бунара тек у XVI веку, тако да је име најверојатније метафора. Град је на брду, вода је дубока, а извори се јављају у подножју. Становници града су их ограђивали плотом, а отуда су превозили воду у бачвама, ту су појили коње, све близу и весело ‒ то је кагал. Тамо, у рововима иза бунара, нацисти су стрељали Јевреје 1942. године. У ширем значењу: удобно место, и близу и тихо.