Сергеј А. Трахимјонко

Тунгуски метеорит (одломак из романа)

Тунгусский болид (роман) / С.А.Трахименко. — Минск : Мастацкая литература,2015. — 350с./

Година 2008. Одеса. Библиотека „Горког“

Једног априлског дана 2008. године у читалачку салу научне библиотеке у Одеси, која се налази у улици Пастера 13, ушао је мушкарац од око 40 година. Ништа није указивало на њему на придошлицу, јер је био обучен као и већина становника Одесе. Али библиотекарка је одмах препознала странца. И остало је само да се нагађа, по којим знацима је она то схватила, будући да је он са њом говорио на руском језику, који се скоро није разликовао од руског у Одеси. Било како било, жена за пултом је одједном почела да разговара са њим савршено другачијим тоном, него са претходним читаоцем.

— Ваш пасош? — питала је она.

Мушкарац јој је спремно пружио свој пасош, који је држао у рукама.

– Све је јасно, — констатовала је сарадница, — Московљанин.

Мушкарац је слегнуо раменима.

— Ако то има неки значај...

— Да, ипак има, — изговорила је жена.

— Морам ли да попуним формулар на украјинском? — забринуо се мушкарац.

— Попунићу вам ја формулар, — рекла је жена, — или ћете ви уништити образац.

Мушкарцу је било непријатно, али се уздржао.

— Урадите како треба, — рекао је он.

— Да, наравно, — одговорила је жена, — циљ ваше посете нама?

— Вама у Одесу или вама у библиотеку?

— Нама у библиотеку, ја за Одесу не одговарам.

— Хтео сам да порадим на дореволуционарним изворима информација. Да ли имате такве?

– Има, — рекла је сарадница и научено додала, — ми располажено вишемилионским фондовима, у којима се налазе књиге, часописи, новине, рукописи, гравире, карте, фотографије, збирке летака, позоришни програми и чак... нећете веровати, парче папира са својеручним потписом Александра Сергејевича Пушкина.

— Зашто не бих поверовао, — реаговао је мушкарац, — врло је могуће. Ипак код вас на Николајевском булевару стоји споменик Александру Сергејевичу.

Жена је пажљиво посматрала посетиоца.

— Ви сте претварате да сте лаик, а у ствари...

— А у ствари хоћу да сазнам више о Одеси, — прекинуо је њена размишљања мушкарац, — шта вас је толико узбунило у томе?

— Па, Николајевски булевар, — рекла је жена, — заправо се назива Приморским.

– О, — ускликнуо је мушкарац, — сада ја разумем вашу увређеност... Тако се вређа Одесанткиња.

— Да, — рекла је жена, — многи желе да се роде у Одеси, али не успевају сви.

— Драго ми је, што сте ви успели. Али ви живите овде и не знате да се до револуције... булевар називао Николајевским. А како се називала улица Пастера до револуције? — упитао је мушкарац.

Покушај да провери знање историје Одесе још више је дарнула жену и она је одговорила:

— До какве револуције, наранџасте?

— Октобарске, — објаснио је мушкарац и осврнуо се иза себе.

Схватио је, да баријера стоји дуже, него што је потребно и претпостављао је да је ред за њим нестрпљив, због његовог продуженог дијалога са библиотекарком. Али иза њега није било никога.

А жена је настављала.

— Знате ли, да се у историографији наше државе, поменути догађај назива превратом, разуме се, октобарским. А до њега је та улица носила назив Херсонска.

После ових речи библиотекарка је узела у руке празан папир, а мушкарац је осетио олакшање, претпостављајући да се ово, из непознатих разлога, настало пикирање завршило. Али није било тако. Библиотекарка је погледала у пасош, преписала на празном месту презиме, име и презиме по оцу, а потом је упитала:

— Ваш пол?

— Јутрос је био мушки, — одговорио је посетилац.

— Узраст? — уследило је следеће питање.

— Четрдесет година, — са уздахом је одговорио мушкарац, — већ четрдесет.

— Потребна ми је година вашег рођења, — рекла је библиотекарка.

— Хиљаду деветсто шездесет осма, — одговорио је мушкарац.

Иза њега су у ред стале две девојке. И библиотекарка је већ брзалицом завршила упитник следећим питањима:

— Ваша професија?

— Историчар, — одговорио је мушкарац.

— Која година вас интересује?

— У овом тренутку — 1861.

Година 1861. Град Госпић

Дванаестогодишњи дечак Дане водио је петогодишњег брата Николу. У Николиним рукама је била векна, коју је он с времена на време гризао.

— Дане, — питао је Никола, — а да пођемо у циркуски шатор?

— Не, — одговорио је Дане, — отац је рекао да је грех ићи сваке недеље у циркус.

— А шта је грех?

— Оно што се радити не сме.

— А зашто не сме?

— Зато што је грех.

— А хоћеш ли ми купити лизалицу?

— Купићу.

— А хоћемо ли пуштати змаја?

— Хоћемо. Али не данас.

— А може ли змај да буде округао?

— Може.

— А лоптаст?

— Не.

— А зашто?

— А ти сам, шта мислиш?

— Ја сам још мали и не знам.

— Ти си већ велики и сам размишљај, не буди лењ и не чекај, да то неко други уради за тебе.

Али Никола дословно није чуо братовљеву поуку.

— Дане, а зашто лоптасти змај не може да лети? Па лопта лети.

— Она лети из других разлога.

— А шта је разлог?

— То је оно, што држи змаја или лопту у ваздуху.

— А шта их држи?

— Ваздух.

— А како их држи?

— Како ти држиш векну?

— Рукама.

— Тако и ваздух држи змаја.

— А ваздух има руке?

— Има.

— А како оне изгледају?

— Тако као и твоје.

— А зашто их ја не видим?

— Зато што си још мали.

— А када будем велики као ти? Хоћу ли их видети?

— Не, али ћеш их осетити.

— Како?

— Ево, овако, — рекао је Дане и почело да маше рукама, — осећаш ли?

Никола је поновио покрете брата и рекао:

— Осећам.

— Ето, видиш.

— Дане, — поново је рекао Никола, — купи ми лизалицу.

— Сад ћу ти купити, — одговорио је Дане, — идемо у радњу.

Дане је оставио Николу крај врата радње, а он је нестао иза њих. Никола, оставши сам, почео је да маше рукама, да тестира еластичност ваздуха. Потом је ставио векну на камен и почео да „натрчава“ на ваздух раширених дланова.

Поред њега су протрчала двојица одрпаних дечака, један од њих је зграбио векну, коју је Никола оставио на камену. Дане, видевши то на прозору, истрчао је на улицу и потрчао за одрпанцима, а за њим се устремио и Никола.

Дечаци су скренули иза угла и сакрили се иза леђа високог старијег дечака, при чему је један од њих Дану показао језик. Ипак, Дане није размишљао ни секунду, засукао је рукаве и бацио се на дечака.

Ухвативши се, пали су на земљу. Одрпанци су пришли Николи. Али и он, као што му је и брат урадио без размишљања, засукао је рукаве и почео махнито да удара преступнике, који су се са завијањем дали у бег. Никола их је неко време пратио, а потом се врати к брату, који се још тукао са старијим дечаком. Дечак, видевши да је противнику стигла помоћ, одскочио је од земље и побегао.

Никола је отресао прашину са брата.

— Схватио сам, зашто нисам успео да их стигнем, — рекао је Данету.

— Зашто?

— Сметао ми је ваздух.

— А њима није сметао?

— Њима је, такође, сметао, али мање, јер они нису тако крупни, као ја.

— Тако је, — рекао је Дане, узео брата за руку и повео на улицу, по којој су малочас ишли.

Година 1904. Кијев

У једној од зграда на Крешћатику, у великој сали за огромним округлим столом, налазило се деветоро људи. Они су били чланови друштва „Сиријус“, иако се група званично називала друговима руског географског друштва.

Састанком је председавао здепасти мушкарац од око четрдесет година, више налик на циркуског борца тога времена, него на човека који се бавио географијом.

— Нема потребе да причам о томе, шта се дешава на обали Црног мора, — рекао је председавајући. — Међутим, боље је погледати још једном...

Сви за столом су се ућутали и усресредили. Над њиховим главама се појавило нешто попут екрана, на којем су видљиве биле обале, пешчани наноси, бачена на брег риба и рибарске барке које су се љуљале на таласима.

Слика је била толико живописна и скоро опипљива, да су присутни осетили мирис распадајући морских алги и водоник–сулфида.

— Можемо да претпоставимо, — рекао је један од чланова друштва, — да се слој водоник–сулфида опет подигао изнад уобичајеног нивоа.

— Да, тако је, — рекао је председавајући, — али и то можемо да поправимо, без одласка на то место.

Слика на виртуелном екрану се променила, постао је видљив пресек дубина Црног мора. Оба нивоа су се појавила пред очима посматрача за столом. Горњи део је било светлоплаве боје, у њему се осећала радост живота и сам живот, дословно је био обасјан сунчевим зрацима, који су продирали скоро до средине тог слоја. Нижи ниво је био тмуран и мртав.

— Можемо да неутралишемо ситуације у природи, — рекао је председавајући, — не излазећи из ове сале. Много компликованије је то урадити са друштвом. У Одеси су већ кренуле гласине о природној катастрофи... Чак ако ситуација у природи буде неутралисана, у друштву ће се, по инерцији, десити крупнији инциденти.

— А силом свеопште повезаности природних и друштвених сфера опет ће се све вратити у природу, у овом случају — у море, — рекао је човек, који је седео са десне стране председавајућег.

— Сходно томе, — рекао је председавајући, — један од нас мора да пође у Одесу. И не само да би истражио ситуацију, него и да се осигура, да све наше напоре неће разорити слична организација.

— Неколико представника треба да пође у Одесу, — рекао је један од присутних. Седео је насупрот председавајућем.

— Тамо се дешавају нејасне ствари, као да неко, као и ми, прати ситуацију и укључује се у процесе. Односно, или их успорава, или се труди да створи услове за то, да би се они реализовали.

— Дакле, на тај начин доприноси и нашим активностима, — рекао је високи, мршави човек од око тридесет година, који је седео за столом.

— Адаме, зашто тако мислиш? — питао га је председавајући.

— Зато што се наши напори у том региону увек лако завршавају успехом, као да постоји додатна снага.

— Можда томе доприноси географски положај Одесе?

— И тај фактор такође треба узети у обзир, — сложио се Адам.

— Морамо да се сложимо око одласка једног од нас у Одесу, — рекао је председавајући. — Али само једног. — Пред нама је тешка година и сваки човек се рачуна. Кога предлажете као кандидата, за одлазак у Одесу?

— Мислим да је Адам најпогоднији кандидат, — рекао је човек, који је седео десно од председавајућег.

— Председавајући је погледао по присутнима и рекао:

— Не видим да се ико противи, па ће тако и бити.

Година 1861. Град Госпић

Ипак, прошавши неколико метара, Дане се сетио да није купио лизалицу и хтео је да се врати у радњу, али пут им је пресекла посмртна поворка.

— Шта је то? — упитао је Никола.

— Сахрањују чича Бранка. Желео је да га сахране у Госпићу, поред мајке.

— А зашто га сахрањују?

— Зато што је умро.

— А зашто за њим иду људи?

— Они га прате на последњи пут.

— А ти си познавао чича Бранка?

— Јесам.

— Хајде да га и ми пратимо на последњем путу.

Дечаци су се придружили на крају мале поворке, и пошли заједно са осталима на гробље. Али после неког времена, Никола је рекао брату:

— Ја нећу на гробље.

— Зашто? — упитао је Дане, — па сам си хтео да пратиш чича Бранка.

— Бојим се.

— Чега?

— Не знам, али ми је страшно.

— Не бој се, — рекао је Дане, — сви ћемо бити тамо.

Поворка је отишла на гробље, свештеник је започео погребну службу.

— Дане, — зацвилео је Никола, — хајдемо одавде.

— Сада не смемо.

— Зашто?

— Неприлично је, а и ти си ме сам наговорио да спроводимо чича Бранка на последњи пут.

— Бојим се, — рекао је Никола.

— Нико, не бој се, — одговорио је Дане.

— Бојим се.

— Чега се бојиш, покојника?

Никола је одрично одмахнуо главом, а затим је рекао:

— Јаме.

— То није јама, то је гроб, али ти се не бој. Ако хоћеш, погледаћу ја ту и са мном се ништа неће догодити.

— Немој, Дане, — скоро кроз плач је рекао Никола.

— Не бој се, — рекао је Дане.

И док је са стране гроба свештеник опевавао покојника, Дане је пришао ивици гроба и погледао у њу.

— Ето, видиш, — рекао је, вративши се, — ништа се није десило.

— Идемо одавде, — скоро кроз плач је рекао Нико.

— Зашто?

— Ниси смео то да учиниш.

— А како ти знаш шта ја смем, а шта не смем?

— Не знам, — цвили Никола, — али знам...

— Ти више нећеш лизалицу?

— Не, не.

— А шта ти хоћеш? Да идемо у циркус?

— Хоћу у Смиљан, кући.

— Нико, ми само што смо отуда дошли у град, а ти већ хоћеш да идеш кући.

— Уморио сам се.

— Добро, хајдемо...

Година 1904. Одеса

Из ансамбла позоришне опере и балета изашла је прима балерина трупе Марија Речинска. Била је у дугој, белој хаљини, а у десној руци имала је сунцобранчић, на подлактици леве руке — малу ташну од бељене коже. Две девојке, обожаватељке, са одушевљењем су гледале на њу. Марија се упутила к Николајевском булевару и почела да шета низ доње степенице. Стари Одесант на клупи, видевши је, рекао је своме младом суседу:

— Марија Николајевна на Николајевском...

— Јесте ли ви песник? Рабиновичу, — одговорио му је сусед, — од јутра каламбурите...

— Љова, — одговорио је стари Одесант младом, — овде ћеш закаламбурити, бомбардери су све у страх отерали, дошло је до тога, да рибе у мору издишу.

— Не видим везу, — одговорио је младић.

— Љова, немојте ми рећи, да је све на свету повезано.

— Да, Рабиновичу, тако је, поквасиш ноге — боли грло, поквасиш грло — откажу ноге.

— Ви би се, Љова, само шалили, а свет се котрља у тар–тара–ри...

За Маријом се бацају два малолетна одрпанца, јасно се устремивши на ташницу.

— Рабиновичу, — рекао је Љова, — сада ћете Ви постати сведок пљачке Ваше приме.

— Не, Љова, — одговорио је Рабинович, — то се неће десити и њена ташница ће бити нетакнута.

— Она тамо има револвер?

— Не, Љова, њу Бог чува.

И заиста су се одрпанци одједном зауставили, као да су ударили у невидљиви зид и вратили су се назад. Али ту се десила још једна незгода. Чуло се јасно шкрипање, Марија се спотакла и почела да пада. Ниоткуда, поред ње се појавио високи мушкарац. Он ју је ухватио.

— Опростите, — рекао је он, — дозволите да вам помогнем.

Мушкарац је спретно подигао са земље сломљену потпетицу, али Марија је рекла:

— Оставите је овде, она је завршила своје и више није потребна.

Адам је помогао Марији да дође до клупе, седне, и он је почео да лови превозника.

Рабинович и Љова су седели на суседној клупи и пратили их.

— Рабиновичу, — рекао је Љова, — три према једном, она је ово намерно урадила.

— Љова, на вашем месту ја то не бих приметио. Просто ме ухватили жмарци по кожи, када сам чуо ту шкрипу.

— Не брините, Рабиновичу, балерине имају јаке кости. Ја сам одмах схватио, да је то потпетица.

— Ви сте простак, Љова.

— Ја сам посматрајући простак.

— А ја ништа нисам приметио.

— Рабиновичу, то је зато, што се са вашег места ништа не види, а мени моје даје такву могућност. Три према једном да ће је кочијом одвести.

— Не, Љова, неће бити тако.

— Зашто?

— Зато, што је она прима, а не трговкиња са испоруке.

— Рабиновичу, ја вас молим...

Није стигао да заврши, зато што је Адам коначно ухватио превозника, посадио Марију у кочију и... остао на булевару.

— Ето, видите, Љова, — рекао је Рабинович, — није било како сте ви рекли.

— Испада тако, — одговорио је Љова.

Више нису гледали на Адамову страну. А да су погледали, видели би да је са изненађењем гледао визит–карту, која му се необјашњиво нашла у рукама.

„Марија Речинска“ — писало је на њој.

Година 1861. Смиљан

У једној од соба у кући на столици је седео петогодишњи Никола. Отац је у одећи православног свештеника ходао по соби и говорио у напеву:

— И саздао је Господ човека из праха земнога...

— Драгана, — чуо се глас мајке из кухиње, — сто се не може само опрати, већ и ножем стругати.

— Госпођо, — одговорила је служавка, — тако ћемо сто за годину дана бацити.

— Драгана, мисли о свом послу, — одговорила јој је госпођа.

Отац се зауставио, послушао расправу, а потом опет почео:

— Узет си из праха земнога и у земљу ћеш поћи, уз надробно ридање, творећи...

— Тата, — рекао је Никола, — ја сам већ видео како се творе надгробна ри–дања.

— Где си их видео?

— На гробљу.

— И ко те је тамо водио?

— Дане.

— Дане је велики дечак и требало би да зна, да се на гробља не иде из радозналости.

— Нисмо из радозналости, чича Бранка смо сахрањивали и... у гроб смо гледали...

— Никола, — рекао је отац, — ти треба да знаш, да гробље није место за игру, за празну радозналост. То је место за упокојење и без потребе тамо не треба ићи, посебно не гледати у гробове.

— Нисам ја, Дане је.

— И са њим ћу да разговарам.

— Тата, — упитао је Никола, — а ми ћемо сви умрети?

— Нико, старија деца не задају таква питања, а ти си их превазишао...

— Тата, ми ћемо сви умрети?

— Да, сине.

— Сви, сви.

— Да, све што се рађа, умире.

— И ти?

— И ја.

— И мама?

— И мама.

— И ја?

— И ти ћеш, али прво ћемо умрети мама и ја, потом твој старији брат и сестре, а онда ћеш ти... све у своје време.

— И увек тако?

— Да, рекао је отац, — из неког разлога наша данашња беседа није пошла у правом смеру. Иди у двориште, тамо ти је Дане припремио изненађење.

— Тата, а шта је изненађење?

— Изађи на двориште и видећеш.

Никола је изашао на трем, али ништа није видео.

— Фију–фију, — пустио је Дане глас иза амбара.

Никола је потрчао тамо. Дане је стајао иза амбара и држао нешто иза леђа.

— Можеш ли да погодиш, шта је тамо? — рекао је он.

— Знам, знам, — повикао је Никола, — тамо је изненађење.

— Изненађење је општа реч, а шта је конкретно тамо?

— Не знам.

— А шта ти мислиш?

Никола је слегнуо раменима.

— А ти немој да размишљаш, само кажи, шта ми је иза леђа.

— Змај, — одговорио је Никола.

— Тако је, — одговорио је Дане, — а како си погодио?

— Никако, — одговорио је Никола, — рекао сам прво, што ми је дошло у главу.

— Тако је, брате, — одговорио му је Дане, — прво је увек тачно, да си размишљао, збунио би се. — А шта имам у песници?

— Лизалицу, — одговорио је Никола.

— И то је тачно, — рекао је Дане, — хајде да пустимо змаја.

— Хајде, — сложио се Никола, — али ништа нећемо успети.

— Зашто?

— Прво ће нам се нит прекинути, а онда ће те тата позвати у кућу.

— Па, ово је превише, — рекао је Дане, ухватио брата за плећи и повео га на празан простор.

— Дане, — рекао је Никола, — хајде да не одемо далеко, хајде да га пуштамо овде.

— Не, — одговорио је брат, — овде нас тата може дозвати кући, а тамо неће успети.

На празном простору Дане је одмотао нит, дао је Николи „управљач“ змаја у руке и рекао:

— Треба да га држиш, док не осетиш, да га ваздух држи сам, да ли си разумео?

Никола је климнуо главом брату у знак сагласности.

— Јеси ли разумео?

— Да, већ смо пуштали змаја.

— Па, шта ако си заборавио. Потрчаћемо.

Дане је повукао конац, а Никола, држећи „управљач“, кретао се у корак за њим.

Међутим, одмах је пустио „управљач“, чим га је сусрео ветар и подухватио. Змај, вртећи репом, почео је да се подиже горе, али само што је достигао висину, нит се покидала, и он је као камен пао на земљу.

— Па, ето, — рекао је Дане, — скрљао си га.

— Дане, — разлегао се очев глас, — ти си велики дечак, а употребљаваш у присуству брата улични жаргон, хајде, треба да поразговарам са тобом.

Година 1904. Одеса. Позориште опере и балета

Само што се завршила представа, у Маријину шминкерницу особље позоришта је донело огромну корпу цвећа. Марија је дуго гледала на букет, а затим је нашла у цветовима коверат, извукла отуда писмо и визит–карту.

— Витез Адам, — изговорила је наглас име власника картице.

У том тренутку неко је покуцао на врата.

— Да, — изговорила је Марија.

У шминкерницу је ушла Ана, балерина ансамбла.

— Како се осећа будућа Одета?

— Добро си рекла, будућа, — одговорила је Марија.

— Али груби примери су већ направљени и ми ћемо одмах после Петербуршког царског позоришта поставити „...језеро“.

— Да, Ана, тако ће бити, — рекла је Марија, — и ја видим тебе у улози краљице–мајке. А себе у улози Одете не видим.

Ана је у међувремену села на клупу и рекла:

— Господ с тобом, Марија, јеси ли била код гатаре?

— Нисам, али моја интуиција ме никада није преварила.

— Имаћемо другу приму?

— Приме не живе вечно, — рекла је Марија и променила тему разговора, — ти си нешто хтела да кажеш?

— Да, позивају нас на вечеру у...

— Идите без мене, — рекла је Марија.

— А ако меценама буде потребно објашњење?

— Објасните то каприцом приме.

— А у ствари је?

— А у ствари је мој сусрет са... Адамом.

— Нашим прародитељем?

— Не, витезом једног тајног ордена.

— У његовом замку?

— Не, — рече Марија, — на једном романтичном месту на Николајевском булевару.

— Витезови су то тако осмислили?

— Ана, нису то витезови осмислили, већ трговци, који су утувили у главу свима своја схватања о томе где би требало да се састају мушкарци и жене.

— Цела Одеса стоји на трговцима, — одговорила је Ана, — тако каже наш управник.

— Ана, Одеса стоји на Акерманском ражњу, а све остало зависи од лукавог.

— Ти боље знаш, — рекла је Ана, — ти си благородне крви. Али од Одесе до Акермана има добрих сто врста.

— То је сада сто врста, а раније, када су врсте биле мале, то је било једно крај другог, — окренула је на шалу свој одговор Марија, — то је као прво, а као друго, сви људи су једне крви, само једни гледају у земљу, да би нашли изгубљени новчић, а други гледају у небо. И у зависности од тога Господ им даје то, што они желе да имају.

— Лако је теби да говориш тако, — рекла је Ана, — теби је балет забава, а нама — посао.

— Само ми немој рећи, да је балет за тебе парче хлеба.

— Зашто да не говорим?

— Зато што ће постати парче хлеба. А када је тако — то више није балет.

— Ох, — одговорила је Ана, устајући са клупе, — шта је балет, а шта не. Као у циркусу, успех не долази ономе ко мисли, већ ономе — који не показује колико му је тешко.

— Нека буде тако, — одговорила је Марија.

— Па, а после тога, надам се да ће те твој витез позвати на вечеру?

— Зашто да размишљам „после тога“, — одговорила је Марија, — када постоји „сада“.

— Марија, — рекла је Ана, — због оваквих чудних разговора тебе сви сматрају окултисткињом или баптисткињом.

— Добро је, када ме не сматрају револуционарком, — одговорила је Марија, — то је тако модерно данас.

Година 1861. Смиљан

По пустом простору, где су пре неколико дана браћа Тесле пуштали змаја, Дане је јахао коња. Чинио је то не журећи круг за кругом. Но, убрзо му је то досадило, и пустио је коња у галоп. Неочекивано, коњ се оштро зауставио и Дане је полетео наглавачке на земљу...

Погребна поворка. За сандуком, који су носила двојица мушкараца, ишли су Никола, његови отац и мајка, а потом и три сестре обучене у црне хаљине, а за њима — кошмије.

Мајка је држала Николу за руку, с времена на време је крајем марамице брисала сузе. Плакале су сестре, плакале комшије и само су отац и Никола ишли са каменим изразима лица.

На гробљу, сандук са Данетовим телом су поставили на табурее пред гробом. Свештеник је почео да опевава. Као и раније, плакале су мајка и сестре, а ћутали су отац и Никола.

— Иди, опрости се са братом, — рекао је отац, када је свештеник завршио погребну службу, али Никола је одрично одмахнуо главом.

— Иди, — рекла је мајка, — он је тебе толико волео, свуда је ишао са тобом...

Никола је поново одмахнуо главом и загрлио мајчину ногу.

— Пусти га, — рекао је отац и климнуо главом погребницима. Они су затворили сандук и почели да га закуцавају ексерима. Никола је са ужасом гледао на овај чин. И удар чекића у његовим ушима је постајао све јачи, заглушујући речи оца, које је једном чуо:

узет си из праха земног и у земљу ћеш поћи, надгробна ридања, творећи ри–ДАНЕ–ња, ри–ДАНЕ–ња...

— ри–ДАНЕ–ња, ри–ДАНЕ–ња, — одједном је почео да понавља Никола, а потом је прекрио уши рукама, покушао да пригуши ударце чекића.

— Мама, — рекао је он, — хоћу ли ја умрети као Дане?

— Шта ти је, Нико, — одговорила је мајка.

Сандук су спустили у гроб и почели да га прекривају земљом. Никола је одвојио руке од ушију и упутио се ка гробу.

— Не дајте му тамо, — рекла је служавка, — то је лош знак, јер ће пратити брата.

— Господ са тобом, Драгана, — рекла је мајка, но ипак ухватила Николу за рамена и стегла до себе.

Погребници су направили малу хумку. А на врх су ставили крст. Мајка, отац, сестре и комшије су се вратили и полако пошли са гробља. Мајка је држала Николу за руку и с времена на време га додиривала по челу.

— Милутине, — рекла је оцу, — он има температуру.

Отац је узео Николу на руке и, убрзавши корак, пошао кући. Код куће су Николу ставили у постељу.

— Господе, — рекла је мајка, — он је као лутка крпена, сву снагу је изгубио.

Мајка је поново положила руку Николи на чело и рекла:

— Драгана, донеси ми шољу воде.

Служавка је донела шољу воде и крпу. Мајка је намочила крпу у воду и ставила на Николино чело.

— Идем по лекара, — рекао је отац.

Мајка је села на табуре крај кревета и почела да мења мокре крпе на Николином челу.

После сат времена се вратио отац са лекаром. Овај је послушао болесног, опипао пулс, а потом пак поставио дрвени стетоскоп на груди дечака.

— Нема шкрипања, — рекао је он, — то је добро, али дечак има високу температуру. Шта је узрок болести, можда га је нешто уплашило?

— Уплашила га је смрт брата.

— Онда је то на нервној бази.

Доктор се опростио и отишао. Мајка је отишла да га испрати. Никола је отворио очи и погледао на оца.

— Тата, ти си говорио, да прво умиру родитељи, а потом...

— Све је воља Божија...

Никола је заспао. Отац је почео да се моли крај синовљевог кревета. Ушла је мајка.

— Је ли заспао? — упитала је она.

— Заспао је, — одговорио је отац. — Хајдемо одавде.

Година 1904. Одеса

Марија је ишла полако ка споменику Пушкину. Адам ју је чекао са букетом цвећа. Истина, гледао је на другу страну.

— Добро вече, — рекла је Марија, приближивши се, — шта сте нашли занимљиво на страни луке?

— Добро вече, — одговорио је Адам окрећући се ка њој, — чудно је да сам вас очекивао од стране споменика Дуку.

— А ја сам се појавила од стране берзе, таква је прича, — одговорила је Марија.

Адам је церемонијално уручио Марији букет и галантно јој понудио руку. Неко време су ћутећи ишли по булевару. Дугачке сенке платана и липа су лежале на асфалту. Хладноћа мора је чинила шетњу удвоје пријатном.

— Наш случајни сусрет... — коначно је рекао Адам, — био је врло интересантан...

— Случајан, — поновила је његову интонацију Марија, — у свету нема ничега случајног...

— Можда сте у праву...

— Ох, када би то биле моје речи.

— Разумем вас.

— Предивно. Хајде да поразговарамо о циљу вашег доласка.

— Ви га знате?

— Да, већ сам вам рекла да се на свету ништа не дешава случајно, па онда знам и зашто сте дошли у Одесу.

— То је некако повезано са неслучајношћу свега што се дешава?

— Наравно.

— Онда вас с радозналошћу слушам.

— Ви сте овде дошли, да бисте се упознали са мном.

— Радујем се нашем познанству, али ако ћемо до краја да будемо искрени, за то постоје и други разлози.

Марија се осмехнула.

— Ах, ви бисте хтели да сазнате мотив. Онда знајте, ви сте дошли овде да бисте се позабавили последицама испуштања водоник–сулфида у море?

— Да.

— А још и да сазнате, ко вам у томе смета?

— Или помаже.

— Олакшали смо вам задатак, одмах смо вас контактирали.

— Али како сте ви сазнали за моју мисију?

— На земљи постоји неколико стотина људи, који се споља ничим не разликују од свих осталих. Али они припадају цивилизацијама, које су ишчезле са лица земље.

— Знам о томе.

— Али то није оно главно. Пре свега, они не могу да разумеју, но осећају неку различитост од осталих и по васељенском закону сличности, почињу да траже сличне себи.

— И ако налазе, онда формирају тајна удружења...

— Не, тајна удружења формирају они, који се по одређеним разлозима не могу уписати у виши круг друштва, да би имали могућност да заштите своје интересе.

— То су револуционари?

— И они су у том броју. Али ми не говоримо о њима. Ти, о којима говоримо, налазећи једни друге и обједињујући своје природне могућности, могу много тога. Сабравши на једном месту и научивши на одређени начин да успоставе своју заједницу, они могу да уброје све, што се дешавало у прошлости...

— Шта ће људима прошлост — она је прошла и неће се вратити.

— Прошлост просветљава мозгове, а просветљење дозвољава да се погледа у будућност...

— Будућност је унапред одређена?

— Будућност је унапред одређена, онолико колико се човечанство труди да је одреди.

— Тј, да је сагледа.

— Да.

— А ако човечанство пожели немогуће?

Година 1861. Смиљан

Како је време пролазило, Николи није бивало боље, већ напротив — горе. То је плашило родитеље, рођаке и комшије. Једном је изгубио свест, и чак ни лекар није успео да га освести.

— Треба се припремати за најгоре, — рекао је лекар и отишао кући. Мајка и Драгана су два дана на смену седеле крај Николине постеље.

— Треба поново позвати лекара, — рекла је мајка.

— Већ сам послао по њега, — одговорио је отац.

Лекар је дошао прилично брзо. Пришао је к постељи дечака, додирнуо његово чело и послушао како дише.

— Спава већ трећи дан , — рекла је мајка лекару.

— Сан је сан, — одговорио је он, — ово је добар сан.

— Добар?

— Чак одличан, — рекао је лекар, — судећи по температури и дисању, оно страшно је иза њега. Сакупља снагу и од данас ће почети да се опоравља.

— Већ је отварао очи, — рекла је Драгана, — али је лежао непомично и гледао у плафон.

— А ви сте хтели да после такве болести скаче по кревету и пева?

— Не, он такав није ни био.

— Ко зна, каква ће бити наша деца уопште, филозофски, — коментарисао је лекар.

— Опет је отворио очи, — рекла је Драгана.

Мајка је дошла до прозора и одлучно размакнула завесе.

— Да нам помогне светлост Божија, — рекла је.

— Не треба светлости, — храпаво је викнуо Никола, — она ми реже очи.

— Мајка је мало повукла завесе и упитно погледала лекара.

— То ће, такође, проћи, — рекао је лекар, узео у руке своју торбу и пошао к вратима.

— Само да то буде што брже, — одговорила је мајка на то.

Лекар је био у праву, већ после неколико дана Никола је почео да хода по кући, а потом је изашао на двориште. После месец дана потпуно се опоравио, али се чудно понашао. Ходао је по дворишту и пажљиво посматрао сваки педаљ земље, врата на штали, коњску запрегу, столарски алат, као да их види први пут. Притом, уопште није обраћао пажњу на родитеље, сестре, комшије, који су долазили Теслама.

— Погледај га, — рекла је мајка оцу, — гледа на катанац амбара, као да је у њему садржан читав његов живот.

Отац је бацио поглед кроз отворен прозор и видео како Никола, стојећи крај амбара, проучава велики катанац. Пажљиво је, скоро се плашећи да ће повредити садржај те направе, окренуо катанац на доле луком и потом га оштро затресао. Катанац се отворио.

— Видиш ти то, — рекао је отац.

Али и Никола је био зачуђен тиме што је урадио. Још дуго је вртео катанац у рукама, покушавајући да разуме, како је успео да отвори катанац без кључа.

— Никола, — позвала га је мајка.

Никола је оставио катанац и пошао у кућу, али је на трему видео мачку. Заборавио је на то да су га звали. Сео је на степеник трема и почео да мази животињу.

Испод Николиних прстију почеле су да лете варнице. Али он није престао да се занима тиме. По свему је било јасно да му то представља задовољство и он је заборавио на све на свету. Отац и мајка су га посматрали.

— Променио се после смрти брата, — рекла је мајка, — то ме плаши.

— Још је мали...

— Треба га предати учитељу, да га спреми за школу.

— Учитељ је био јуче, али није хтео да ради са њим.

— Још је слаб? Мали?

— Не, с једне стране, како је рекао учитељ, он је врло расејан. И још не схвата зашто мора да учи.

— А са друге?

— Са друге — врло је нестрпљив. Пре него што учитељ заврши питање, Никола већ да одговор.

— Одговор? Чудо.

Година 1904. Одеса

— На велику жалост, маште човечанства су врло примитивне. Штавише, једном су га представници претходних цивилизација усмерили на решавање техничког задатка и, не гледајући на то, што се ситуација данас изменила из корена, оно и даље покушава да је реши и не излази из своје маште, тј. изван њених оквира, — рекла је Марија.

— То значи да је човечанство веома примитивно и не може да пожели оно, што му Васељена може дати.

— Васељена може да да све, али ум људски, како говоре картографи у Одеси, није прилагођен могућностима Васељене. И у томе је његова невоља.

— Можда му је рано, да сазна шта све може? — упитао је Адам.

— Баш о томе ја и говорим.

— И уопште, како сте сазнали за то, да сам дошао у Одесу са одређеним циљем?

— Међу многим резонаторима на земљи осећамо те, који су необични и обраћамо пажњу на њих.

— Тј. покушавате да их процените?

— Да проценимо и, пре свега, да проценимо усмерење.

— И да ли је оно штетно или превремено...

— Ако је штетно или превремено — онда се ми умешамо.

— Тј. ви сматрате, да знате шта је за човечанство корисно, а шта штетно...

— На овој етапи његовог развитка или у овој ситуацији — да.

— И шта је потребно човечанству да би...

— Скупило своје мисли у један сноп...

— И онда...

— И онда оно може све. Али човечанству таква мисао чак у главу и не долази. Оно не може да схвати, да постоји као једна целина, јер свако мисли, да живи сам за себе... — рекла је Марија.

— Господе, али при тим односима једних према другима, који постоје данас, боље да човечанство не помишља на то, — рекао је Адам.

— Оно и не долази на ту идеју. Али поједине његове индивидуе савршено случајно примају могућност да стигну тамо, где им је стићи рано.

— И шта онда?

— Онда могу да наступе непредвидиве последице.

— По Земљу.

— Што се тиче човечанства, Земља се просто избавља од њега, као пас, који под претераног немира због бува, почиње да се стреса.

— И збацује их са себе.

— Да.

— Ви и ваши истомишљеници су налик на дадиље, које чувају децу, која се играју у песку, — рекао је Адам.

— Слика је прилично тачна.

— А ако се деца играју, онда је све у реду.

— А ако почну да бацају песак једни на друге или пронађу шибице, онда се ми умешамо.

— Ти људи... Дадиље...

— Да, они су осетљивији и могу да преброје информације директно из информационо–енергетске љуске са поља земље, — рекла је Марија.

— Каква необична комбинација „информационо–енергетска“.

— Да, док о њој знају само посвећени.

— Упознаћете ме са њима.

— Довољно је што се познајете са мном.

— Ви ми не верујете?

— Не, ја просто чувам ваше време. Такво познанство вам ништа више неће дати. Ипак, како ви желите... Надам се да вас не води празна радозналост?

— Не, разуме се, ми бисмо могли да удружимо снаге наших удружења...

— Удружимо, кажете, — рекла је Марија и благо се насмешила.

Година 1862. Смиљан

Коначно оздравивши, Никола је постао други дечак. Све време је проводио у самоћи, непрекидно нешто правећи, те кола од кутије шибица, која су возиле мајске бубе, те пуцаљке, које су испаљивале пасје грожђе.

Али све то није радовало родитеље. И они су му често говорили да се Дане таквим глупостима не би занимао.

И онда је Никола решио да направи то, што би можда и Дане.

Следећег дана је замолио Драгану да му помогне да пресече велику цепаницу.

Положивши на макаре комад стабла старе јабуке, направили су танак пресек тестером. После тога је Никола сам на овом дрвеном диску направио отвор у средини, а затим у њега ставио округлу мотку. Крај ове мотке је учврстио на два копља, која је поставио на обале малог потока недалеко од куће.

Увече је Никола позвао оца да погледа на ову структуру. Отац је дуго посматрао делове синовљевог изума, а потом је рекао:

— Да би се окретало, потребно је у диск ставити лопатице. Дане би тако урадио.

На то је Никола разумно приметио:

— Да, али и овако се окреће.

Оцу није остало ништа друго, него да се сложи.

Следеће године Николиног оца су преместили на службу у Госпић. Породица се преселила заједно са њим, а мештани су још дуго гледали на овај точак и сећали се малог изумитеља.

У Госпићу Никола је пошао у основну школу, али није могао одмах да се спријатељи са вршњацима. Исто је важило и у односу према учитељима. У то време је порастао и претворио се у високог, кракатог дечака. И то је, такође, иритирало његово окружење у школи.

Учитељи нису волели новог ученика — због тога, што је био брз и одмах испаљивао одговор, не дозвољавајући учитељу да заврши питање. Овај свештенички син је смишљао у глави све компликованије прорачуне.

Вршњаци га нису волели зато што је био висок, неспретан и мршав, а притом и леворук. И многи су покушавали да одмере снаге са њим. Али Никола, поред двоје наизглед неспретности, био је и снажан и мудар дечак.

Ситуацију је пресекао случај, који се десио Николи на градском празнику. Један од предузетника је својим новцем одлучио да изгради у граду ватрогасни дом. Купљена је нова техника, обезбеђена униформа, окупљен тим.

Једног послеподнева тим је ставио у реку пумпу, коју је требало да покрене шеснаест људи. Скоро цео Госпић се окупио на обали, да би посматрали ову пробу. Ватрогасци, као и добровољци из становништва по осам људи са сваке стране, ухватили су се за ручке. Али колико год да су пумпали, вода се у црево није уливала.

Наставници основне школе су покушали да пронађу неисправност. Али ништа нису могли да ураде и њихови савети нису давали резултата.

Нашавши се међу знатижељницима, седмогодишњи Никола је ушао у воду и дирнуо захватач. Био је празан. Тада је он заронио у реку и поправио заврнути рукавац.

Вода је навирала из захватача, поливши присутне од главе до пете и уништивши много недељне одеће.

Али сви су били задовољни, а гомила, зграбивши Николу, посадила га је на плећа неком човеку и пошла са њим по граду.

Тако је Никола постао херој дана. И од тог момента однос према њему у школи се променио.

— Наш Нико је отклонио проблеме на пумпи, — говорили су учитељи.

— Наш Нико је вредан колико цео ватрогасни дом, — додавали су ученици.

Година 1904. Одеса

— Шта вас је тако насмејало? — упитао је Адам.

— Адаме, ваше удружење се састоји од обичних људи, који само имитирају неку посвећеност и неко знање о стварима које не знају сви остали, а може се назвали окултним. А међу девет људи постоји један, који то може да види и разуме.

— А то је он, наш председавајући, који нас је окупио...

— Није, Адаме.

— А ко је тај, ако нисам превише радознао.

— То сте ви.

— Невероватно, — рекао је Адам, — а наш председавајући? Па, он нас је окупио све под својим крилом, па он нас шаље да извршавамо човечанству потребне задатке...

— Он има комплекс нереализације... Био је рвач у циркусу, али... да постане први међу њима није могао, зато је пронашао другу поставку... Али ни тамо му није пријатно. Истина, за то није крив само он, већ и друге околности.

— И када ће се то догодити?

— За нешто више од годину дана...

— И шта ће се променити за годину дана?

— Много тога, али још неће доћи човечанство до краха.

— Значи, крај човечанства ће бити мало касније?

— Да, он је могућ мало касније.

— Шта су разлози тога?

— Успон технолошке мисли, прелазак на нови ниво знања, а као последица покушаја да се освоји друго место у земаљској хијерархији. А они ће створити услове...

— Чека нас рат? — упитао је Адам.

— Да, пошто смо ми такође човечанство, чека нас рат.

— Шта је потребно да бисмо...

— Треба пажљиво гледати, да противничка страна не спреми оружје, које ће јој дати неоспорну премоћ. Човечанство не разуме, да се рат не сме изгубити... — рекла је Марија.

— Сада ми је јасно...

— Шта је јасно, зашто ваше друштво сматра да вам неко помаже или смета?

— Не, не. Не говорим о томе. Вратимо се на ратове. Сви ратови се завршавају нечијом победом.

— То је илузија. Изгубљен рат је погибија за обе стране. И зато је сваки рат врста сагласности између наводног победника и наводног пораженог, — рекла је Марија.

— И како ћемо одредити ко претендује на апсолутну победу?

— На његовом знамењу су увек слогани неограничених могућности за човека.

— То значи, да се будућа погибија човечанства прикрива неопходношћу потпунијег задовољења његових потреба? — упитао је Адам.

— Да, тако је. Некада је човечанство умело да слуша космичке стихије, али са развитком технике оно је све више губило те способности и почело да се орјентише на стихију сопствених страсти, — одговорила је Марија.

— И највећа страст човечанства...

— Страст да се напуни свој стомак...

— Хајде да седнемо, — рекао је Адам, — видевши слободну клупу на булевару.

— Добро, — одговорила је Марија.

— А потом вас позивам у кафић Фанкони, код нас у Кијеву кажу, да тамо спремају најбољу чоколаду у Европи и најбољи сладолед у Одеси.

— Не верујте томе, што се говори у Кијеву о Одеси. Ја сам рођена у Варшави и пробала сам тамо то, што нуди господин Фанкони у својој радњи. И ето, како кажу у Одеси, постоје две велике разлике. Али ми нећемо ићи тамо из другог разлога. Као прво, тамо није иста атмосфера, да би се завршио наш разговор. Као друго, тамо има начуљених ушију.

— Само иушију?

— Да, ушију, пошто је очију око нас довољно и сада, — рекла је Марија.

— Ето тако.

— Ето тако. Обратите пажњу, да за нама све време иде други пар и чак и сада, када смо сели на клупу, они нису прошли поред нас, већ су се такође зауставили... Али крај трема.

— Видим.

— Шта ви мислите, ко су они?

— Ваши ревносни обожаваоци?

— Не, то су шпијуни. Имам репутацију нејасне особе и прате ме. На улици, у ресторанима, на послу... Тамо ме држи на оку једна дама из балетском ансамбла по имену Ана. Зато наш разговор нећемо завршити код Јаше Фанкони, већ код мене у стану. Покушајте да нађете кочију.

— А то вас неће искомпромитовати у очима ваших обожаватеља? — заинтересовао се Адам.

— Искомпромитоваће ме, али таква компромитација ми је сада потребна.

(...)

Превела с руског Дајана Лазаревић

Белешка о писцу

Сергеј Александрович Трахимјонак (белор. Сяргей Аляксандравіч Трахімёнак) је белоруски књижевник, по образовању — доктор правних наука. Рођен је 7. фебруара 1950. године у граду Карасук у Новосибирској области. Завршио је правни факултет 1977. године. Члан је Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Белорусије.

Трахимјонак је аутор бројних научних публикација из области права и државне безбедности, из књижевности — детективских романа, а написао је и филмске сценарије за бројне филмове. Добитник је неколико књижевних, спортских и филмских награда у Русији и Белорусији. Сарадник је бројних часописа. Његов роман „Тунгуски болид“ је објављен 2015. године у Минску, а једна од линија приче ауторском фикцијом прати живот Николе Тесле, због чега се наведени одломак предлаже пажњи српског читаоца.