Иван Жданович

У Полацк! и друге песме

О песнику Ивану Ждановичу

Иван Жданович (белор. Іван Ждановіч) je рођен 11. септембра 1960. године. Место рођења – Брестска област, село Јацковшчина, Љахавицког округа.

Жданович је са златном медаљом завршио средњу школу у Жарабковичима (1977), а затим студирао на Факултету новинарства на Лењинградском државном универзитету (1977–1982). Дошао је у Минск у размени студената. Радио је у редакцији новина „Црвена промена“ (белор. Чырвоная змена), часописа „Матерња реч“ (белор. Роднае слова), као заменик главног и одговорног уредника часописа „Белорусија“ (белор. Беларусь), у новинама „Совјетска Белорусија“ (рус. Советская Белоруссия; данас: Беларусь сегодня). Од 2008. године ради у редакцији новина „Глас Отаџбине“ (белор. Голас Радзімы), од 2018. године је главни уредник истих новина. У питању су новине за белоруске сународнике у иностранству, издавачке куће „Звезда“ (белор. Звязда). На Интернету постоји веб страница новина http://zviazda.by/be/edition/golas–radzimy .

Иван Жданович је добитник награде Удружења новинара Белорусије. Добитник Специјалне награде Председника Белорусије за културне раднике и уметнике.

Поезију је почео да пише у школи од десете године. Појављивао се у разним белоруским издањима. На стихове Ивана Ждановича компоновано је више од 30 песама.

Године 1996. Иван и његова супруга Валентина пешице су обишли Белорусију – дуж Државне границе (120 дана, 2.810 километара). То достигнуће је уврштено у Књигу рекорда Куфра – популарног интернет портала: http://rekordy.kufar.by/by/#112#112 . Нико други на свету није обишао границе своје отаџбине пешице. На том путовању, названом “Поход у тридесето царство” (белор. Хаджэнне ў трыдзясятае царства) написао је више од 100 песама. У часопису “Младост” (белор. Маладосць) (2013, 2018) штампани су делови приповедања Ивана Ждановича “Постоји логика ходања...” (белор. Ёсць логіка хады...) Аутор означава жанр свога стваралаштва као: „Синкретична прича о „Походу у тридесето краљевство“. Са елементима лаке документарности и светле поетике.“ Ово је дневник путовања са откривањем како и где су песме написане.

Неке од песама Ивана Ждановича, у том броју и приповедање “Постоји логика ходања” предлажемо пажњи српских читалаца.

Поезија Ивана Ждановича

*

Огољења и светла је време...
Ни у гнездима не чује се нико,
Ни пупци листовима не горе,
Ни дуги пут на умор није свик`о.

Још снези не јуре потоцима,
И лед се језера у ланцу држи -
А пољима креће се направо
Весело пролеће. Те младе сржи!

Огољења и светла је време –
Све је као нежношћу испирано.
И срце креће да штима ритам
С пролећном истином... Вечном... Давнашњом.

*

«Радујте се заувек у Господу; и још кажу:

радујте се»

Не распињите Христа на крсту
Поред путева, поред раскрсница!
Уморне душе дрхтаја тужних
Не одгаје крила од сузних лица.

Не распињите! Пусти да лети
Божији Син, к`о птица, изнад света.
Из слободе и вере је нада
У срцу врелом, љубављу згрејана.

Не распињите! Већ из те туге
Скупићемо радост. И снагу за рад.
Не распињите – у срцу Ватра
Сама себе ломи и распиње сад.

Не распињите... На вечном крсту
Јачаће на сунцу светске основе.
Несебично и ради животу
Позивају данас речи Христове.

*

Пут међ` брдима и долинама –
Самцит је он син брда и долина,
По њиној плећи, утроби трчи,
Увија се и дроби лак на њима.

Сачињен од меса ове земље,
Која му је карактер усадила,
Људи исправљаше, што могаше
Њезин гребен. Иако је стењала,

Тугом и бедом их везујући –
Опет постаде надежан и силан
Пут
међ` брдима и долинама.
Који стаког води, непотраживан.

...Станеш ли, брате, кротећи брдо
Последњи ти
пред свечаном Капијом,
Сам на путу –
брдом и долином,
Кардиограмом живота дрхтећим –
Да ли ћеш поћи
право путем
правим?..

*

Од светлости покрих лице
сламеним шеширом –
И рупе су, к`о звезде, пред очима сјале.
...Можда су нам и Вечити Пут
до звезда скрили
Шеширом – да очи, душе
не би заслепили?..
Једном ће спасти шешир тај – велики вео,
Винуће се Светлост: невиђена... бескрајна...
Осветлиће се мрак ноћи. Звезде на небу...
Под велом незнања правда Сунца је трајна?

*

Поток иште слободу, где је жбун,
Међ` брдима и гајевима бучним.
Благословен је покрет, не проклет,
Већ је испуњен преливом животним.

Поток чита пут, којим је лакше
Доћи до реке, не изгубити се.
...И ја тако баш желео бих још
Родним крајем к`о поток винути се.

Имам још снаге да упознам пут:
Да звоним, певам и брда освајам...
...Бежи поток за дрхтав небески свод,
Све ближе је – пут је звездом показан.

*

Посвећујем Валентини

После напора – утихлости рај...
За тишином стиже нови напор...
Душа моја, у збирци је среће,
Мира и кретње земни кругозбор.

Без промене кретње – долази мир,
Лако руши силу умирења –
Умараш се, душо, к`о шталски коњ,
Јер и коњ воли лет и смирења.

...Љуља се тако, душо, живот твој
Таласом промена без одмора.
Ил` опет пут узбрдо те води,
Ил` те зове доља после гора.

Душо моја, ти сакупљај мудрост
Поред пута тихога, старога.
...После хода је смирености рај,
За миром – ето пута новога...

У Полацк!

Зашто си, народе, растужен ти? –
Јер се вера у срцу
гаси, леди...
Пођимо заједно,
сестре, браћо,
Ходочашћем
до светиња Полоцких.

Над таласом Двине и Палате
Звонима Вечитост
слуша Софија...
Да би душе спасли
под глувоћом –
Почујмо поклич тај,
сестре и браћо!
Ходочашћем к Небу
свети су ишли...

Беше, кад смо
обманути ишли
Од Вере... А без вере –
све нестаје.
У Полацк! То је наш Јерусалим!
Дух је тамо Свете
Јефросиније.

Превела с белоруског Дајана Лазаревић