Иван А. Чарота

Изванредни српски славистa – искрени пријатељ Белорусије: На опраштању од професора Миодрага Сибиновића

Брзи и неумољиви ток времена на овоме свету све чешће и чешће нас приморава да кажемо последње збогом драгим друговима и блиским пријатељима.

А овде је још тај случај, када жалост и тугу не узрокује само лично пријатељство: у лепши свет је отишао искрени присталица и активни борац за нашу књижевност и културу у иностранству – велики пријатељ целог белоруског народа. Говоримо о Миодрагу Сибиновићу, једном од најауторитетнијих слависта Србије, целе Југославије, а такође и Европе. Иако грешну земљу, и због тога не мање вољену, напустио је 24. јула, изненада отишавши. Верује се да је срећан такав одлазак. И постоји пун смисао у распрострањеном мишљењу. Али од тога није мање горчине и бола у душама блиских људи, који су покојника волели и које је он волео, а такође свих тих, који су га лично добро знали или чак по књигама, заслужено га ценећи и поштујући. А горка осећања ојачавају се још и додатним околностима, као и код аутора ових редова: поред тога, што су наше познанство, пријатељство и доста активна сарадња трајали скоро четрдесет година, нисам имао могућности да се опростимо непосредно, директно, па чак нисам стигао својевремено да напишем опроштајне речи. Зато то радим тек сада, на четрдесетодневницу.

За оне, који нису знали овог великог научника и доброг човека за његовог живота, навешћу основне информације:

Миодраг Сибиновић (1937-2020), био је доктор филолошких наука, професор, дипломирао је на Катедри за источне и западнословенске језике на Филолошком факултету[1] Универзитета у Београду, цео свој радни век везао је са овом научном установом, доследно прелазећи ступњеве од предавача-асистента до професора и проректора, руководиоца центра за научну делатност. Не одвајајући се од универзитета, проф. др Сибиновић је основао часопис Историја књижевности, испуњавао је обавезе главног уредника периодичних издања Живи језици и Зборник Матице српске за славистику, скоро деценију је био на челу Комитета слависта Југославије, а, као додатак, био је и Министар просвете Републике Србије у чак два мандата[2].

М. Сибиновић је научник са изненађујуће широким спектром интересовања и веома значајним доприносом у разумевању развића како српске, па и других југословенских, тако и свих источнословенских култура, теорије и праксе књижевно-уметничког узајамног превођења, историје културних веза међу словенским народима, славистичке компаратистике. Сходно томе, поводом својих реалних заслуга, био је пуноправни члан Матице Српске (као најважније научно-просветне структуре Србије), и почасни доктор Московског државног универзитета М.В. Ломоносова (као слависта општеевропског значаја).

Као особа, која се афирмисала кроз стваралачки рад једнако колико и кроз науку, Миодраг Сибиновић није био само члан Удружења књижевника и Удружења књижевних преводилаца Србије (Југославије, такође), већ је више пута биран у њихово руководство.

Веома велике заслуге изванредни слависта СФРЈ има у развићу југословенске русистике и непосредно српско-руских књижевних веза свог времена. Тако је испунио одговорну улогу приређивача српско-хрватских зборника стваралаштва Михаила Љермонтова и Сергеја Јесењина, био је аутор више од 400 научних радова сличне тематике, у том броју и књига: Љермотнов у српској књижевности (1971), Руска књижевност І-ІІ (1976-1978, у коауторству), Јевгеније Оњегин Александра Пушкина (1982), Поетика и поезија (1990), Руска поезија од барока и авангарде (1995), Пушкин и српска култура (1999), Пушкинов и српски Јевгеније Оњегин (1999), Руски књижевни источници (2000), Множење светова: Руски књижевници у српској преводној књижевности (2015) и многи други. Од велике, до сада недовољно оцењене важности, имали су његови радови преводилачког карактера: Оригинал и превод – Увод у историју и теорију превођења (1979), О преводу (1979), Нови оригинал Увод у превођење (1990), а такође истраживања словенских међусобних веза: Словенски импулси у српској књижевности и култури (1995), Међу световима – Нови аспекти стваралаштва Десанке Максимовић (1999), Словенска вертикала: српске, руске, белоруске и украјинске теме (2008).

Што се тиче заслуга професора Сибиновића за нашу културу и књижевност, не може да се не узме у обзир тако важна околност: у републикама бивше Југославије почетком друге половине ХХ века професионалних белорусиста уопште није било. И тако је почетком 80-их година он остао, фактички, једини. Управо захваљујући његовој стваралачкој активности и високом ауторитету у Србији постепено је почела да се скреће пажња ка белоруској (а такође и украјинској) књижевности. Нико други није, као поштовани професор Сибиновић, са њему својственом професионалном одговорношћу, прихватио да преводи Антологију белоруске поезије (Београд, 1993), и да напише предговор за њу – прву, између осталог, не само на српском језику, већ и на свим јужнословенским. Не бојимо се претеривања стављајући акценат на то, колико је ауторитетност његове личности обезбедила у великом степену и излаз књиге у широко познатој серији најстаријег и најпознатијег издаваштва у земљи, пријатељски став критичара, а затим и допуњено реиздање у истом престижном издаваштву. Важно је подвући, да је антологија била реиздана 2012. године. И наши читаоци с правом претпостављају да је посвећена 130. годишњици најзначајнијих песника Белорусије, такође из разлога што је реиздана антологија из разних углова представљала њихово стваралаштво. Наравно, у преводу поштованог М. Сибиновића. Користећи ову прилику, веома је пријатно означити и заслугу Амбасаде Белорусије у Србији у то време, а непосредно амбасадора В.Н. Чушева. То дипломатско представништво Републике Белорусије је иницирало јубилејно реиздање, при чему су обезбедили финансијску подршку српских спонзора. Такве акције, на велику жалост, није било раније и нема данас. Ако поменемо и јавна представљања оба издања ове књиге, и, сходно томе, белоруске лепе књижевности уопште, опет не може да се не помене улога колеге Сибиновића. Постарао се да их организује у таквом формату, да се скупила озбиљна, елитна публика. Не могу да избришем из сећања – о томе сам више пута говорио и усмено и писмено, – како су лепо били на вечери, организованој у оквиру Међународног форума преводилаца, представљени наши одлични песници два поколења – Максим Танк и Анатољ Сис. Достојно и истакнуто место М. Сибиновић је уступио белоруским песницима у својој оригиналној по замисли антологији: Ветар у гриви: Коњ у поезији словенских народа (2011).

Конкретизујући, примећујем, да је мој драги пријатељ прилично много преводио савремене белоруске песнике, са којима се упознао у Белорусији или у Србији. Највише од свих – Аљесја Разанова. Колико ми је познато, сакупио је превода за целу једну збирку. Уствари, већину превода савремене белоруске поезије објављивао је у књижевним часописима.

Белоруска проблематика у то време није заузимала последње место у научним радовима Миодрага Сибиновића. Довољно је да се обрати пажња на горенаведене наслове његових књига, а такође на теме извештаја, научних чланака и публикација у периодичној штампи. Неколико његових текстова тог рода су се преводили или је о њима извештавано код нас.

Између осталог, везе српског слависте и преводиоца са Белорусијом додатно су ојачане после његовог доласка у Минск на Први конгрес белорусиста, после чега је он, у периоду 1995-2020. године, ушао у састав руководства Међународне асоцијације белорусиста. Можда ово и није сасвим прикладно, али дозволићемо себи такву претпоставку, да су се после двадесет година код нас појавили предлози да се заслуге проф. Миодрага Сибиновића означе државном наградом – медаљом Франциска Скарине, а такође и звањем почасног професора Белоруског државног универзитета. Ниједан од ових предлога, на жалост, није усвојен за његовог живота. Шта ћете, ми, Белоруси, увек показујемо какву смо пажњу спремни да покажемо својим оданим и искреним пријатељима и колико умемо да будемо захвални. У ствари, колега Сибиновић је деценијама доприносио на пољу белорусистике и српско-белоруских књижевних контаката без икакаве захвалности. Као, уосталом, и његова наследница – марљива Дајана Лазаревић.

А сада, када се треба поздравити, за аутора ових редова одговарајућом може да буде српска реч опроштај. Она има два значења: растанак и опраштање. И у овој прилици, оба значења су испуњена тешким смислом, и најправилније је имати на уму њихову свеукупност.

Проф. др Иван А. Чарота
Минск, Белорусија
инострани члан / академик САНУ

[1] У то време – Филозофски факултет. Филолошки се од Филозофског факултета одвојио 1960. године. (прим. прев.)

[2] Проф. М. Сибиновић конкретно није био на фунцији Министра просвете, већ је помагао и саветовао на тој позицији, до доласка изабраних министара. Сибиновић је био председник Просветног савета Србије 1984-1989. (прим. прев.)

На Растку објављено: 2022-03-09
Датум последње измене: 2022-03-09 14:02:33
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Белорусија