Зашто људи вичу и друге поучне приче из часописа „Духовный вестник“

Превела с руског Дајана Лазаревић

Зашто људи вичу?

Једном је питао Учитељ своје ученике:

„Зашто људи вичу, када се свађају?“

„Зато што губе стрпљење“, рекао је један.

„Али, зашто викати ако се човек налази поред тебе?“, упитао је Учитељ, „Не сме се са њим говорити тихо? Зашто вичеш када си љут?“

Ученици су предлагали своје одговоре, али ниједан од њих није задивио Учитеља. На крају, он је објаснио:

„Када су људи незадовољни један другим и свађају се, њихова срца се удаљавају. Да би покрили то растојање и чули један другог, они морају да вичу. Што се више љуте, то јаче вичу.“

„А шта се дешава када се људи заљубљују?“

„Они не вичу, напротив, говоре тихо. Зато што се њихова срца налазе веома близу и растојање међу њима је сасвим мало.“

„А када се заљубљују још јаче, шта се дешава?“, продужио је Учитељ, „Не говоре, само се дошаптавају и постају још ближи у својој љубави. На крају, чак и дошаптавање им постане непотребно. Они само гледају једно у друго и све разумеју без речи.

Тако бива, када су заједно двоје људи који се воле.

И зато, када се свађате, не дозволите вашим срцима да се удаље једно од другог, не изговарајте речи, које ће повећати растојање међу вама. Зато што може доћи дан, када ће растојање постати тако велико, да нећете пронаћи пут назад.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 10 (232), 2017, град Брест

Човек – баштован

Душа човека је прави – правцати цвет. Он расте заједно са нама. Да би живео, њему су потребна осећања. Једном у наш живот долази човек – баштован, који са љубављу залива цвет, брине се о њему, лечи болести. И захваљујући њему, цвет почиње да цвета. Важно је да у животу увек поред тебе буде вољени човек, који би бринуо о цвету твоје душе.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 10 (232), 2017, град Брест

Тата, видиш ли?

Старији мушкарац и његов 25-огодишњи син су ушли у вагон воза и заузели своја места. Млади човек је сео до прозора.

Само што је воз кренуо, он је избацио руку кроз прозор да би осетио струјање ваздуха и уједно је одушевљено узвикнуо:

„Тата, види, сво дрвеће иде уназад!“

Старији мушкарац се осмехнуо у одговор.

Заједно са младим човеком седео је пар супружника. Они су били мало збуњени тиме, што се 25-огодишњи мушкарац понаша као мало дете.

Изненада млади човек је поново повикао у уживању:

„Тата, видиш ли, језеро и животиње... Облаци путују заједно са возом!“

Пар је смушено гледао за чудним понашањем младог човека, у којем његов отац, рекло би се, није налазио ништа необично.

Почела је киша и капи кише су погодиле руке младог човека. Он се поново испунио радошћу и затворио очи. А потом је узвикнуо:

„Тата, пада киша, вода ме додирује! Видиш ли, тата?“

Желећи већ некако да помогну, пар је, седећи поред, упитао старијег мушкарца:

„Зашто Ви не одведете сина у некакву клинику на консултацију?“

Старији мушкарац је одговорио:

„Ми само што смо дошли из клинике. Данас је мој син, после дужег времена, поново отворио очи...“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 10 (232), 2017, град Брест

Драга копејка
(прича осуђеника)

Враћао сам се са посла сам, са конвојем, у сусрет мени ишла је мајка са кћерком. Кћерка је била девојчица од око девет година.

Ја сам их већ једном видео. Мајка је била жена војника, удовица. Њен муж је био на суду и умро у болници, у затворској болници. У то време сам и ја лежао болестан.

Жена и кћерка су долазиле у болницу да се опросте са покојним; обе су ужасно плакале.

Видевши ме, девојчица је поцрвенела и прошапутала нешто матери. Мати се тог тренутка зауставила, истиснула нешто из врећице и дала девојчици. Девојчица се дала у бег за мном. Она ми је сунула у руку новчић и рекла: „Узми, несрећниче, прими Христа ради копејку.“ Ја сам узео копејку и девојчица се вратила мајци савршено задовољна.

Ту копејку ја и сада чувам.

Фјодор Достојевски

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (235) 2017, град Брест

Срећа

Деда Коља је дуго маштао да купи аутомобил.

На крају је сакупио новац и купио нови, блистави „Москвич“. Сео је и почео да вози путем, смешећи се сунцу, дрвећу и томе, што он сада има свој нови аутомобил.

У том тренутку пред сам аутомобил деде Коље истрчало је штене, мало и глупо. Деда Коља је оштро скренуо са пута и ударио у стуб.

А штене је стајало на путу и са интересовањем гледало како је из разбијеног, новог аутомобила излазио деда Коља и, храмајући, дошао к њему.

Не, он није казнио штене. Он га је узео на руке и нешто примакао к своме лицу.

„Каква срећа да те нисам згазио!“, рекао је деда Коља.

А штене га је лизнуло по носу својим топлим језиком.

Вјачеслав Брејер

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (235) 2017, град Брест

Чиме је неко богат

Купио човек себи нову кућу – велику, лепу – и башту са воћкама поред куће. А поред њега је у старој кућици живео завистан сусед, који се стално трудио да му поквари расположење: или смеће пред врата баци, или још какву гадост учини.

Једном се пробудио човек у добром расположењу, изашао на трем, а тамо – кофа са блатом. Човек је узео кофу, просуо блато, кофу очистио до блистања, набрао у њега највеће, зреле и укусне јабуке и пошао к суседу. Сусед, чувши куцање у врата злурадо је помислио: „Коначно сам му доскочио!“ Отворио је врата надајући се скандалу, а човек му је пружио кофу са јабукама и рекао:

„Ко је чиме богат, то и другима даје!“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (235) 2017, град Брест

Истина живота

Дошао Мудрац на небо и срео се са Анђелом.

„Како си ти проживео свој живот на земљи?“, упитао је Анђео.

„Ја сам се непрекидно налазио у потрази за истином“, одговорио је Мудрац.

„То је предивно!“, похвалио га је Анђео, „А шта си радио да би пронашао ту истину, чиме си се бавио да би је видео?“

„Мудрост су сакупљали људи и записивали је у књигама, зато сам ја много читао“, одговорио је Анђелу Мудрац.

Анђео се насмешио.

„Небеска мудрост предаје се људима кроз религију, зато сам ја изучавао свете списе и посећивао храмове“, одговорио је мудрац.

Осмех Анђела је постао још светлији.

„Ја сам путовао, беседовао и расправљао са другим мудрим главама и из наших расправа су се рађале правда и истина.“

Анђео се благонаклоно насмешио.

Мудрац је заћутао. Лице Анђела се помрачио, а осмех је ишчезао...

„Шта сам лоше урадио?“, упитао је зачуђено Мудрац.

„Све је добро, али ти ништа ниси говорио о Љубави“, одговорио је Анђео замисливши се.

„Али ја нисам имао времена за ту Љубав, зато што сам био у потрази за истином!“, гордо је одговорио Мудрац.

„Где нема љубави, нема ни истине... Најдубља истина се рађа само из најдубље Љубави“, тужно је одговорио Анђео и нестао...

Извор: „Духовный вестник“, бр. 6 (240), 2017, град Брест, Белорусија

Монах и старац

Један монах је упитао старца:

„Како да сазнам да ли сам постао мудар, разуман и доброчинитељ?“

„Знати шта треба да чиниш – то је мудрост. Знати како то чинити – то је разум. А чинити у животу – треба само добре ствари.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 6 (240), 2017, град Брест, Белорусија

Грбава девојчица

Други разред је решавао задатак. Тридесет пет ученика повијало се над свескама. Изненада, на врата разреда је неко покуцао.

„Отвори врата и види ко куца“, рекао је учитељ Јури, окретном црнооком дечаку, који је седео у првој клупи. Јура је отворио врата. У учионицу је ушао директор школе са малом девојчицом – новом ученицом. Тридесет пет пари очију је изучавало девојчицу.

Била је грбава.

Учитељ се, зауставивши дисање, окренуо разреду. Погледао је на разигране дечаке и у његовим очима деца су читала молбу: нека девојчица не види у вашим очима ни чуђења, ни подсмеха.

У дечјим очима сијала је само радозналост. Гледали су у очи нове девојчице и ласкаво се смешкали.

Учитељ је са олакшањем уздахнуо.

„Ова девојчица се зове Оља“, рекао је директор, „Дошла нам је издалека. Ко ће да јој уступи место у првој клупи и пређе у последњу? Видите како је мала...“

Свих шест дечака и девојчица, који су седели у првим клупама, подигли су руке и почели да предлажу: ја ћу прећи...

Оља је села у прву клупу.

Разред је задржао испитивање.

Василиј Сухомлинскиј

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Шумска кућица

Деда и десетогодишњи унук су ишли кроз велику шуму. Једва приметна стаза се извијала међу високим дрвећем.

Наступило је вече. Путници су се уморили. Деда се већ спремао на починак негде под отвореним небом, када је изненада дечак видео у висини кућицу, која је стајала поред шумске стазе.

„Деда, ево дрвене кућице!“, радосно је узвикнуо унук, „Можемо ли у њој да преноћимо?“

„Да, ово је кућица за путнике“, објаснио је деда.

Ушли су у шумску кућицу. У њој је било чисто, на дрвеном зиду је висила гранчица јеле. По народном обичају то је означавало гостопримство: уђите, молим, поштовани гости. Деда и унук су пришли к столу и видели на њему свежу векну хлеба и малу теглу са медом. На прозору је стајало ведро са водом. Деда и унук су се умили и сели да вечерају.

„Ко је све ово поставио на сто?“, питао је унук.

„Добар човек“, одговорио је деда.

„Како је то тако?“, чудио се унук, „Оставио нам је добар човек храну, а ми и не знамо ко је он. За шта се он бринуо?“

„За то, да теби буде боље“, одговорио је деда.

Василиј Сухомлинскиј

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Радуј свет својом лепотом

У паучину је упао лептир.

Паук је хтео да га уплете у мрежу, али потом га је погледао:

„Како је леп!..“, прошапутао је паук – и ослободио лептира.

„Лети и радуј свет својом лепотом“, рекао је на растанку.

Вјачеслав Брејер

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Добри Овчар

Влада је стајао крај прозора и гледао на улицу, где се грејао на сунцу велики овчарски пас.

К Овчару је докаскао малени Мопс и почео се бацати на њега и лајати: хватајући га зубима за огромне шапе, за браду и, чини се, веома је досадио великом и суморном псу.

„Пази сад, показаће он теби“, рекао је Влада, „Научиће те памети.“

Али Мопс није престајао да се игра, а Овчар је гледао на њега благонаклоно.

„Видиш“, рекао је Влади отац, „Овчар је бољи од тебе. Када почну са тобом да се играју твоја млађа браћа и сестре, то се обавезно заврши тиме, што се ти посвађаш са њима. Овчар зна да је срамота када велики и јак увреди мале и слабе.“

К. Ушински

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Старац и јабуке

Старац је посадио јабуке. Рекли су му: „Шта ће ти ове воћке? Дуго је чекати са њих плода, ти ни једне једине јабуке нећеш дочекати да поједеш.“ Старац је рекао: „Ја нећу јести. Други ће једном јести и рећи - хвала.“

Лав Толстој

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Васја

Васја је имао четири новчића. Ушао је у продавницу, купио пшенични хлепчић и вратили су му новчић као кусур. Пошао је кући. На улици је стајао просјак. „Дајте нешто, Христа ради“, рекао је просјак. Васји је било жао да му да пшенични хлепчић. Дао му је новчић. Потом му је било жао просјака. Вратио се и дао му хлепчић.

Лав Толстој

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (226), 2016, град Брест, Белорусија

Хоћемо ли се осмехнути?

„Ало, јесу ли то везисти?“

„Да!“

„Овде код нас комшија галами! Треба да се повежемо!“

**

Хвала свим комшијама на ватромету! Како је лепо, када имате вишак новца за моје одушевљење!

**

Дечаку су поклонили за рођендан бубањ. Мучио је све суседе – од самог јутра „бам-бам-бам!“ Суседи се жале родитељима, али ништа од тога: син галами преко дана, увече не, нека се игра. И само се један стари, мудри сусед није жалио, позвао је дечака на улици и питао: „А знаш ли, шта има у бубњу?“ Дечак више никога није узнемиравао...

Важна поука: Пре него што осудиш некога, обуј његову обућу и прођи његов пут, пробај његове сузе, осети његову бол, спотакни се о сваки камен, о који се он спотакао... И после свега тога реци, да знаш, како би та особа требало да живи!

Извор: „Духовный вестник“, бр. 8 (254), август 2018, град Брест, Белорусија

Поука Схиигумена Саве (Остапенка) (1898-1980) :

Ако смо осветољубиви, подозриви, осуђујемо ближње своје и љутимо се на њих, ако не можемо мирно да примимо од њих укор и обликовање, ако нисмо способни на снисходљивост према њиховим слабостима и погрешкама, то нам говори о томе, да у нама нема љубави Христове. Душа наша је, значи, сува и чврста, а ми при очигледном побожношћу остајемо мртви духом.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 8 (254), август 2018, град Брест, Белорусија

Ти чак не знаш

Када су на лицу твом хладноћа и досада,
Када живиш у раздражењу и свађи,
Ти чак ни не знаш, каква си ти мука,
И не знаш чак, каква си ти брука.

Када си бољи, од плаветнила неба,
А у срцу ти и светло, и љубав, и дружба,
Ти чак ни не знаш, каква си ти песма,
И не знаш чак, каква си ти срећа.

Едуард Асадов (1923-2004)

Песма настала 1984. године

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

**

„Поезија је тихо чудо, које ниче у дубини душе истинског песника и истинског читаоца.“

Свети Јован Шангајски (1896-1966)

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

**

Млади монах рече старцу:

„Како је тешко, оче, љубити ближњега!“

„Заиста! Добили смо заповест да љубимо ближњега свога као себе самога, а ближњи чини све, како ми то не бисмо послушали.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

**

Један млади монах је дошао да разговара са авом Лонгином. Овако је почео своју причу:

„Оче, моје искуство...“

Старац га је прекинуо:

„Сасвим случајно, искуство је – синоним наших грешака...“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

Прича о томе што ми говоримо

Један човек је пришао Сократу и питао:

„А знаш ли, шта ми је о теби говорио твој пријатељ?“

„Сачекај“, зауставио га је Сократ, „Прво просеј то, што се спремаш да испричаш, кроз три сита.“

„Три сита?“

„Пре него што нешто кажеш, мораш то трипут да просејеш. Прво, кроз сито истине. Јеси ли уверен, да је то, што си хтео да кажеш, истина?

„Не. Просто сам тако чуо...“

„Врло добро. Значи, ти не знаш да ли је то истина или не. Онда просеј кроз друго сито – сито доброте. Хоћеш ли да кажеш о мом пријатељу нешто добро?“

„Не! Напротив!“

„Значи“, продужи Сократ, „ти се спремаш да кажеш о њему нешто лоше, а ни сам ниси уверен да је то истина. Искористићемо треће сито – сито користи. Да ли ми је неопходно да чујем то, што си хтео да ми испричаш?“

„Не, то није неопходно.“

„И тако“, закључио је Сократ, „у томе, што хоћеш да ми испричаш, нема ни доброте, ни користи, ни неопходности. Зашто онда то говорити?“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

Прича о пријатељству Светог Николаја (Велимировића) Српског

Живела у арапској земљи два пријатеља. Сваке вечери су се окупљали око камина и разговарали, седећи на малим троношцима. Десило се то, да је један од њих постао шеик. Преселио се он у камени дворац и сео је на високи трон од седефа. Много људи је дошло да се поклони новом властодршцу.

Дошао је и његов стари пријатељ и био је срећан да га поздрави, али горди шеик није хтео да га одмах пусти и оставио га је да чека испред врата много дана. На крају је шеик наредио да пусте његовог пријатеља. Пријатељ је скромно ушао, а шеик се још више раширио на свом раскошном трону. Све је разумео његов пријатељ и намерно је почео да гледа около, као да тражи очима шеика. Тада га је шеик љутито упитао, шта тражи.

„Тебе тражим, човече, где си ти?“, одговорио је пријате љ. И додао је тужно: „Док си седео на малој столици, од човека се није могла видети столица, а сада, ето, од трона не можеш да видиш човека.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

Добро је!
(анегдоте наших пријатеља из свакодневног живота)

**

Данас сам видела такву слику: мама и кћерка су ушле у аутобус. Девојчица гледа у маму и гласно, да цео аутобус чује, каже: „Штета, што нема слободних места.“ Њој уступа место млад дечко. А она опет гласно: „Штета, што нема места за маму.“

**

Свако јутро, на мојој станици, у аутобус улази пас и путује тачно до пијаце, где устаје и трчи за својим послом. Сви путници му се умиљавају. Драгоцена луч добра на јутарњем путу!

**

Једном, док сам учила у четвртом разреду, путовала сам минибусом на тренинг. Пружам новац возачу, а он уместо да узме, пита: „Какав си ђак?“ Прво сам се зачудила, затим сам одговорила да сам одлична (и то је била истина). Возач је рекао: „Онда остави новац себи.“ Заувек сам запамтила тог возача.

**

Ово се десило у Санкт-Петербургу. Прелазила сам улицу и слушала дијалог маме и малог детета. Дете није хтело да ухвати маму за руку. И ту му је она рекла, да ОН треба да је преведе преко улице, да јој се нешто лоше не би десило. Било је то веома користан сусрет, зато што ћу ускоро и ја постати мајка.

**

Када сам питала баку, ко је био најзначајнији човек у њеном животу, надала сам се, да ће рећи: деда или неко од деце, али она је испричала, да је тај човек био немачки војник, који ју је нашао саму, шестогодишњу у рушевинама; није је издао, понекад је долазио и доносио јој шећера и хлеба. Он је био страшан, бубуљичав, мршав и без обрва. Није га разумела и уплашила се, када ју је изненада некуда повезао, али он ју је, једноставно, предао у селу добрим људима. Да није било њега, не би било ни наше породице.

**

Било ми је 10 година, када сам успела да зарадим свој први новац. Боцкала сам иглом салвете и правила рупице. Потом сам их давала у дом рукотворина. А када су их они продали, мени су дали мој ситан новац. Безумно сам била поносна! И тек са 30 и више година сам сазнала, да је то моја бака одлазила, куповала све моје „рукотворине“ и чувала их код себе.

**

Јутро. У собу улази четворогодишњи син, придржава спадајуће панталоне рукама и говори: „Мама, имам за тебе непријатну новост: омршао сам“, а уствари, ластиш у панталонама је пукао.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 3 (249), март 2018, град Брест, Белорусија

О пластичном цвећу – закључци

Тешко је пронаћи оправдање за коришћење пластичног цвећа за украшавање гробља. Нема ни богословског утемељења, ни научне основе, ни еколошке, чак ни финансијске. Можда је разлог коришћења пластичног цвећа у нашој равнодушности и лењости? Много је теже учинити добро дело у сећање на покојника, него једноставно купити цвеће, притом вештачко, и појавити се на гробљу. Задушнице су празник за наше преминуле рођаке и пријатеље, да би се они радовали, како смо лепо украсили наше душе добрим делима, сећајући се њих и њихове доброте, коју су они учинили нама.

Сергеј Јушкевич

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (250), април 2018, град Брест, Белорусија

Како су дечаци појели мед

Мама је послала седмогодишње близанце Олега и Романа код деде, у суседно село.

Обрадовала су се браћа, одавно код деде нису били. У његовој башти су укусне јабуке. „Можемо да ручкамо“, помислили су. Понели су деди кошуљу, коју је мама сашила. Деда се захвалио и каже:

„Идите, децо, у башту, берите јабуке.“

Отрчала су деца у башту. Јабука је много и све су укусне. Пузали су дечаци на јабуку, брали плодове. А нас другој – јабуке још укусније, тако маме...

Појели су дечаци довољно јабука, а деда поставио теглу са медом на сто. Појели су Олег и Роман по кашику и нису могли више...

Спремили су се да иду кући. Дао им је деда теглу и рекао:

„Нека и мама проба мед.“

Иду дечаци. Дуг је пут. Огладнели су. Сели су под врбу, појели мало меда. Иду даље. Поново су се зауставили, опет појели мало, а меда је остало тек на дну. Још једном су се дечаци зауставили и појели мед до краја. Дошли су до јавора и размишљају: „Шта ли ће рећи мама?“

А мама је изашла из куће, види – њени дечаци плачу.

„Зашто плачете, децо?“, зачудила се мама.

Причала су браћа, како су појели мед. А мама се обрадовала, смеје се.

Зачудили се дечаци, па питају:

„Мама, чему се радујеш?

„Томе, што ви плачете...“

Василиј Сухомлинскиј

Извор: „Духовный вестник“, бр. 6 (252), јун 2018, град Брест, Белорусија

Јабука

Била једном једна јабука. Она је волела малог дечака. Сваког јутра је долазио к њој, стискао се уз њено стабло, пењао по њеним гранама, частио се њеним јабукама и био срећан. И јабука је била срећна. Време је пролазио, дечак се све ређе појављивао, и јабука се растужила. Једном је дошао после дугог одсуства и јабука је задрхтала од радости: „Мили дечаче! Брже дођи на моје стабло, дочекаћу те на на гране, угостићу те јабукама и ти ћеш бити срећан.“

Али дечак је одмахнуо главом и одговорио: „Знаш, то ме неће учинити срећним. Ја уопште немам новца и девојке ме не воле. Го сам као соко.“

Тада је јабука одговорила: „Сакупи моје јабуке, продај их на пијаци. Имаћеш и новца и девојака и бићеш срећан.“

Дечак је тако и урадио – сакупио је све јабуке и отишао. И јабука је била срећна. И опет дечака није било баш дуго. Када је коначно дошао, јабука је затреперила: „Мили дечаче! Приђи к моме стаблу, попни се на моје гране – и бићеш срећан!

Дечак јој је одговорио гордо: „Ја сам већ превелики, да бих пузао по дрвећу и пењао се по гранама! Имам толико проблема! Хоћу да се женим, али немам кућу! Али када бих имао кућу, онда бих био срећан.“

И јабука је договорила: „Исеци моје гране и сагради себи кућу. И бићеш срећан.“

Младић је тако и урадио. Исекао је све гране јабуке и отишао. И јабука је била срећна.

После тога се баш дуго није појављивао. Много година је јабука чекала свог дечака.

И једном је заиста дошао. Изгледао је уморно, старо и оронуло. Коса му се проредила, фигура опустила. Али јабука му је била необично рада и рекла је: „Мили дечаче! Немам више јабука, да те угостим и немам више грана, да се попнеш на њих. Али можда, ти тражиш спокојно, пријатно место, да се одмориш­? Могу да те заклоним од сунца.“

А дечак је одговорио: „Мила јабуко! Мене ништа не радује на овој земљи. Све што хоћу, јесте да одем негде далеко, али не знам како...“

Јабука се на тренутак замислила и рекла: „Од мога стабла може да се направи добар чамац. Одсеци моје стабло, направи чамац и можеш да отпловиш далеко – далеко. И бићеш срећан.“

Човек је тако и урадио. И отишао.

И јабука је била срећна. Иако јој је било и веома тешко.

Пролазиле су године. Пањић, који је постала јабука, све више је старио. Дубоке боре су га избраздале. Јабука већ није веровала, да ће икада више видети дечака. Али једном је он дошао к њој. Тешко се ослањао на штап, руке су га слабо слушале, ретке власи су биле седе. Јабука му је рекла са тугом: „Мили дечаче! Ја више ништа немам да ти дам. Немам више ни јабука, да те угостим, ни стабла, да се наслониш на њега, ни грана, да се попнеш.“

Али човек се насмешио и одговорио: „Мила јабуко! Нема више зуба, да бих јео јабуке, и мојим рукама се више не могу пењати на дрвеће. Постао сам стар и немоћан и све, што ја хоћу – јесте да нађем пријатно место, на којем бих поседео и одахнуо.“

„Па, шта ћемо“, одговорио је стари пањић исправљајући се, „седи на мене и бићеш срећан.“ Човек је тако и урадио. Сео је на пањић и био срећан.

И јабука је била срећна.

Извор: „Духовный вестник“ бр. 1 (247), јануар 2018, град Брест

Али човек то није приметио!

Човек је шапнуо: „Господе – разговарај са мном!“
И ливадска трава је певала...
Али човек то није чуо!
Човек је узвикнуо тада: „Господе – разговарај са мном!“
И гром се са муњом проломио небом,
Али човек то није слушао!
Човек се окренуо око себе и рекао:
„Господе, дозволи ми да Те видим!“
И звезде су јарко сијале...
Али човек то није видео.
Човек је узвикнуо поново:
„Боже, покажи ми Свој лик!“
И нови живот се родио у пролеће...
Али човек то није приметио!
Човек је плакао у очајању:
„Дотакни ме, Господе, и дај ми до знања да си овде.“
После тога се Господ спустио и додирнуо човека!
Али човек је отерао лептира са рамена
И пошао даље...“

Извор: „Духовный вестник“ бр. 2 (248), фебруар 2018, град Брест

**

Давно, давно у далекој земљи живела су два старца. Један је био паметан, а други мудар. Људи су долазили и к једном и к другом, али ипак више к мудром. Паметног је обузела завист и он је смислио нешто лоше. Ухватио је лептира, стегнуо га је у песнице и пошао к мудрацу. Прилази и пита: „Ти си тако мудар, кажи ми, да ли ми је у рукама жив лептир или мртав?“ Говори то, а размишља: „Ако сада каже да је жив, стиснућу руке чвршће и он ће умрети. Ако каже да је мртав, раширићу руке и он ће одлетети.“ Веома бистар мудрац погледао је у свог противника и рекао: „Знаш, све је у твојим рукама.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Прилази к оцу млада девојка и каже:

„Оче, ја сам се уморила, живот ми је тако тежак, велике тешкоће и проблеми, а ја све време пливам узводно, немам више снаге, шта да радим?“

„Отац је уместо одговора поставио на ватру три једнаке џезве са водом, у једну је ставио шаргарепу, у другу је положио јаје, а у трећу је сипао зрна кафе. После неког времена је извадио из воде шаргарепу и јаје и налио у шољу кафу из треће џезве.

„Шта се променило?“, питао је своју кћерку.

„Јаје и шаргарепа су се скували, а зрна кафе су се растворила у води“, одговорила је.

„Не, кћери моја, то је превише површно гледање на ствари. Погледај – тврда шаргарепа, после неког времена у кипућој води, постала је мека и гипка. Крхко и течно јаје постало је тврдо. Споља се нису променили, већ су они изменили своју структуру под утицајем једнако не нарочито пријатне средине – вруће воде. Тако и људи – споља јаки могу да се „сломе“ и постану слабићи, а крхки и нежни само очврсну и ојачају...

Наставак:

„А кафа?“, упитала је кћерка.

„О! То је најинтересантније! Зрна кафе су се потпуно растворила у новој, непријатељској средини и изменила је – претворили су врећу воду у прелепи ароматични напитак.

Постоје такви људи, који се не мењају услед силе окружења – они сами мењају окружења и претварају их у нешто ново и прелепо, извлачећи корист и знање из ситуације!!!“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Један цар је рекао своме мудрацу: „Мудраче, ти мораш да одгонетнеш три питања. Ако одгонетнеш – позлатићу те. Ако не – одлази и глава са рамена. А питања су оваква: Које је најважније време? Ко је најважнији човек? И шта је најважније дело? Три дана рока.“

Отишао је мудрац. Мислио, мислио и ништа није смислио. Иде и плаче. Изгубиће главу! Пролази пољем, на којем је девојчица чувала гуске. Она га пита: „Зашто плачеш, старче?“ Он јој је исповедио своју тугу.

А девојчица му одговара: „А, то је тако просто. Најважније време – то је ДАНАС. Зато што је прошло већ одлетело, а будуће још није ни дошло. Најважнији човек је тај, који се ДАНАС налази ПОРЕД мене. Чак он може отићи и ја њега више никада нећу видети. А најважније дело је дело, које ја ДАНАС могу да урадим за човека, који се налази ПОРЕД мене.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Ишао је путем мудрац, дивио се лепоти света и радовао животу. Одједном је приметио несрећног човека, згрбљеног под тешким теретом.

„Зато ти примораваш себе на такво мучење?“, упитао је мудрац.

„Мучим се ради среће своје деце и унука“, одговорио је човек, „Мој прадеда се цео живот мучио за срећу мог деде, деда се мучио за срећу мог оца, отац се мучио за моју срећу, и ја се мучим целог свог живота, само да би моја деца и унуци били срећни.“

„А да ли је неко био срећан у твојој породици?“, упитао је мудрац.

„Не, али ће моја деца и унуци обавезно бити срећни!“, одговорио је несрећни човек.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Заповест

Човек путује аутобусом на посао. Стоји, сав тмуран, и размишља:

„Живот – ужас, жена – злобница, људи – себична ђубрад...“ Иза његових леђа стоји анђео са бележницом и записује: „Живот ужас, жена злобница, људи ђубрад... Како је то чудно, сваки пут једно те исто. Ех! Па, шта да се ради, свеједно, ако тако заповеда, тако ћу и да му испуним.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Антоније је једном рекао: „Људи се деле на три категорије: завидне, горде и остале људе... Али ја скоро нисам ни сретао остале.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

**

Волите људе, који су поред вас,
Који вас не желе изменити,
Који вас греју погледом топлим
И просто помажу живети.

У животу најважнији није вид,
Који често истину расеје.
Није лепо то, што јарко блиста,
Већ је лепо то, што вас греје.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (238), 2017, град Брест, Белорусија

Тата, видиш ли?

Старији мушкарац и његов 25-огодишњи син су ушли у вагон воза и заузели своја места. Млади човек је сео до прозора.

Само што је воз кренуо, он је избацио руку кроз прозор да би осетио струјање ваздуха и уједно је одушевљено узвикнуо:

„Тата, види, сво дрвеће иде уназад!“

Старији мушкарац се осмехнуо у одговор.

Заједно са младим човеком седео је пар супружника. Они су били мало збуњени тиме, што се 25-огодишњи мушкарац понаша као мало дете.

Изненада млади човек је поново повикао у уживању:

„Тата, видиш ли, језеро и животиње... Облаци путују заједно са возом!“

Пар је смушено гледао за чудним понашањем младог човека, у којем његов отац, рекло би се, није налазио ништа необично.

Почела је киша и капи кише су погодиле руке младог човека. Он се поново испунио радошћу и затворио очи. А потом је узвикнуо:

„Тата, пада киша, вода ме додирује! Видиш ли, тата?“

Желећи већ некако да помогну, пар је, седећи поред, упитао старијег мушкарца:

„Зашто Ви не одведете сина у неку клинику на консултацију?“

Старији мушкарац је одговорио:

„Ми само што смо дошли из клинике. Данас је мој син, после дужег времена, поново отворио очи...“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 10 (232), 2017, град Брест, Белорусија

Без љубави – све је ништавно!

Обавеза без љубави чини човека раздражљивим.

Одговорност без љубави чини човека наглим.

Праведност без љубави чини човека окрутним.

Истина без љубави чини човека критичарем.

Васпитање без љубави чини човека дволичним.

Памет без љубави чини човека уморним.

Љубазност без љубави чини човека лицемерним.

Компетентност без љубави чини човека недокучивим.

Власт без љубави чини човека насилником.

Част без љубави чини човека избирачем.

Богатство без љубави чини човека похлепним.

Без љубави – све је ништавно!

Извор: „Духовный вестник“, бр. 8 (242), 2017, град Брест

Ученик каже Учитељу

Ученик је једном рекао своме Учитељу:

„Драги мој Учитељу, не могу више да поднесем, да ми свашта одвлачи пажњу. Како да нађем најближи пут до Бога?“

Учитељ је одговорио:

„Који је пут тежи, ти иди њиме; узимај то, што баца свет; што ради свет, ти не ради. У свему иди против света, и тада ћеш наћи најближи пут к њему!“

(***Напомена: Лк. 12:29-31).

Извор: „Духовный вестник“, бр. 8 (242), 2017, град Брест

Не бити добар само у срећним временима

Једном је Срећни рекао Љутитом:

„Зашто ти ниси задовољан? Погледај мене – ни са киме се не свађам, свима желим добро и по цео дан се смешим!“

Али, ето, за Срећног су наступили тешки дани. И он је постао љући од Љутитог.

Једном је седео сам и размишљао:

„Изгледа да бити добар – није мудрост само у ситости и у радости, већ пре свега, у тешким временима.“

Вјачеслав Брејер

Извор: „Духовный вестник“, бр. 8 (242), 2017, град Брест

Старци се шале

Неколико браће, који су живели у Скитској пустињи, открили су једном на своме путу корпу. У корпи је плакала беба црне коже, коју је, без сумње, оставио етиопски караван, пролазивши туда ноћу. Дирнути таквим непредвиђеним даром небеса, браћа су почела усрдно да хране и брину се о малишану.

Пролазило је време. И тако је један од браће, тобоже забринуто, рекао:

„Требало би да неко од нас научи етиопски језик.“

„Али зашто?“, ускликнула су изненађена браћа.

„Зато што ће малиши ускоро бити година дана и почеће да прича, а нико од нас не зна његов језик.“

Извор: „Духовный вестник“, бр. 9 (243), 2017, град Брест

Десет свакодневних правила афонског старца Лазара (Деминског)

Августа 13 (26) 1903. године, у предвечерју празника Успенија Божије Мајке, у Манастиру Светог Пантелејмона на Афону (Руска Православна Црква), представио се схијерођакон Лазар (Демински). Како је био најближи ученик и надзорник келија Теофана Затворника Вишенског, лично је преписивао многа његова дела и помагао светитељу у припреми издања његових књига. По благослову духовног учитеља отишао је на Свету Гору Афон, где је од игумана Макарија (Сушкина) примио постриг и замонашио се.

Старац Лазар је за себе саставио свакодневна правила, којима је руководио својим животом и који су висили на зиду његове келије.

  1. Бити до самога краја праведан и непристрасан.
  2. Никада, чак ни у шали, никога не лагати.
  3. Бити несебичан, до последњег даха.
  4. Тражити прилику, где се год може, бити некоме од користи.
  5. У свим непријатностима судити себи строже него другима, и бити понизан према другима.
  6. Никада се ни са ким не шалити и не подсмехивати.
  7. О себи никада ништа добро не говорити и заборавити себе ради других.
  8. Боље је ћутати, него говорити, слушати друге и избегавати свађе.
  9. Трудити се, колико је могуће, не бити празан.
  10. Не срдити се, а ако осетиш да те гнев савладава и да ћеш га тешко надвладати, одмах заћутати и, ако је могуће, отићи.

Извор: „Духовный вестник“, 2017. Бр. 10 (244), град Брест

Смешне приче

*

На пробу оркестра виолиниста је дошао са подочњацима, смушен и у лошем расположењу.

- Шта се десило?

- Целу ноћ мачке су ми држале концерт под прозором – нисам могао да заспим.

- Какав концерт?

- Концерт популарне музике.

*

Прилази програмер пијанисти, гледа на нови клавир. Дуго хода око њега, хмиче, а потом изјављује:

- Клавијатура је неудобна – укупно 84 тастера, половина функционалних, ниједна није означена, а ипак... шифт се притиска ногом – оригинално...

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (259), 2019. – с. 3.

Слатки неспоразуми

*

Девојка говори свом момку:

- А видиш, ја сам к теби из бајке дошла.

- А из какве?

- Из добре.

- Зашто, истерали су те?

*

Мали Андрија пита:

- Мама, када деца одрасту, они живе одвојено од родитеља?

- Да, сине.

- И куда ћете поћи тата и ти?

*

Шта жели ђаво?

(по причи Брајана Њуела)

Два дечака су стајали и гледали како ђаво пролази поред њих. Бљесак његових хипнотишућих очију им је скроз помутио мисли.

- Слушај, шта он хоће од тебе?

- Моју душу. А од тебе?

- Новчић за телефонски позив. Морао је некоме да се јави.

- Хоћеш да купимо нешто за јело?

- Хтео бих, али уопште немам новца.

- Ништа страшно. Ја имам и превише.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (259), 2019. – с. 3.

Мудре мисли о подлости:

*

Не морате да чините подвиге, довољно је да не чините подлости...

*

Ако је неко поступио подло, не вичи и не узбуђуј се. Ћутке изведи закључак и полако се удаљи.

*

Никада се не светите подлим људима. Једноставно будите срећни. Они то неће преживети. (Јуриј Никулин, руски совјетски глумац)

Извор: „Духовный вестник“, бр. 1 (259), 2019. – с. 3.

Смешне ситуације

*

- Дима, ти тако често пушиш?

- Да, зато што се бринем.

- А зашто се толико бринеш?

- За здравље!

*

Водим ЗДРАВ начин живота,

Али он за мном неће да иде.

*

Разговарају два пријатеља:

- Мене жена учи здравом начину живота – каже да је веома корисно јести сирову храну.

- И моја такође не воли да кува.

*

Људи, који раде јутарњу гимнастику, у стопроцентном броју од изненадне смрти умиру ређе од осталих. То је зато што их има сто пута мање, него осталих.

*

- Куда ћеш усред ноћи?

- Идем да видим да ли је укључено светло у кухињи...

- Узми и за мене парче.

*

- О чему машташ?

- О томе, да смршам.

- Па, зашто се око тога не потрудиш?

- А како да живим без маште?

*

Решио сам да ујутро збацим притисак.

Устао сам у шест сати ујутро, легао сам на под, пробудио се у једанаест.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (262), 2019. – с. 4.

Поука Архимандрита Иоанна (Крестјанкина)
(1910-2006), Псковско-Печерски Манастир, Печори, Русија

Ако не желите, да ваша деца пију – немојте пити, ако не желите, да ваша деца пуше – немојте пушити, ако не желите, да ваша деца живе у блуду – не чините блуд.

Васпитавајте децу на примеру свог живота.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (262), 2019. – с. 3.

Време зна
(поучна прича)

Некада давно, на Земљи је постојало острво, на којем су живеле све духовне вредности. Али једном су оне приметиле, да острво полако тоне под воду. Све вредности су се укрцале на своје бродове и отпливале. На острву је остала само Љубав. Она је чекала до последњег тренутка, а када више ничега није било – и она је пожелела да оде са острва...

Тада је она позвала Богатство и питала да дође на његов брод, али Богатство је одговорило: „На мом броду има много драгоцености и злата, за тебе овде нема места.“

Када је поред ње пловио брод Туге, она је и Тугу питала исто, али одговор је био: „Извини, Љубави, ја сам толико тужна, да ћу заувек остати у самоћи.“

Тада је Љубав видела брод Гордости и питала је за помоћ, али она је одговорила да Љубав нарушава хармонију на њеном броду.

Поред је пловила Радост, али она је била тако заузета весељем, да није ни чула позиве Љубави.

Тада је Љубав сасвим пала у очај. Али одједном је чула глас негде позади: „Хајде, Љубави, ја ћу те повести са собом“. Љубав се окренула и видела старца. Он ју је довео до копна, и, када је отпловио даље, Љубав је схватила, да је заборавила да пита за његово име.

Тада се она обратила Спознаји:

- Реци ми, Спознајо, ко ме је спасио? Ко је био тај старац?

Спознаја је погледала на Љубав:

- То је било Време.

- Време? – упитала је поново Љубав. – Али зашто ме је оно спасило?

Спознаја је још једном погледала на Љубав, а потом у даљину, куда је отпловио старац:

- Зато што само Време зна, колико је у животу важна Љубав.

Извор: „Духовный вестник“, бр. 4 (262), 2019. – с. 3.

На Растку објављено: 2022-03-09
Датум последње измене: 2022-03-09 13:54:41
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Белорусија