Алајза Степановна Пашкевич (Цјотка)

Вера Белоруса и друге песме

Биографија песникиње Цјотке

Алајза Степановна Пашкевич (белор. Алаіза Сцяпанаўна Пашкевіч), је белоруска песникиња, публициста, политички ангажована. Рођена је 3. јуна 1876. године у насељу Пешчин у Виленској губернији (тада Руска империја), а преминула 5. фебруара 1916. године у Шчушчинској реону.

Док је објављивала своја дела, користила је многе надимке. А најпознатији надимак јој је Цјотка (белор. Цётка), што значи Тетка.

Цјотка је завршила гимназија 1901. године и неко време је радила као сеоска учитељица. Од 1902. до 1904. године учила је у Санкт Петербургу на вишим едукационим курсевима П. Лесфагта и стекла знања из медицине, хигијене и педагогије. Била је једна од учесника у студентском „Кругу белоруске народне просвете.“ У том кругу је формирана и њена политичка свест: борба против цареве власти, социјалистичко отрежњење радника, национално отрежњење Белоруса. Тада је почела да пише и објавила прву збирку песама „Песме“ (Песні, 1903), а заједно са делима Франциска Багушевича штампана је и њена песма „Сељачка судбина“ (Мужыцкая доля).

Године 1904. Цјотка је прешла у Виљну, где је била болничарка у Новој Виленској болници. Тада је почела активну пропагандну политику. Ангажовала се при Белоруској социјалистичкој заједници (белор. Белару́ская сацыялісты́чная грамада́). Да би избегла одговорност због свог деловања, већ следеће 1905. године се сели у Аустро–Угарску. Уследили су њени зборници поезије „Виолина белоруска“ (Скрыпка беларуская, 1906) и „Право на слободу“ (Хрэст на свабоду, 1906). Због политичке ангажованости, Цјотка је могла само са туђим пасошем да посети царевину Русију. У фебруару 1912. године Алајза Пашкевич се удала за литванског инжењера Сцјапонаса Кајриса и његово презиме јој је омогућило да се врати у Виљну.

Цјотка је радила у болницама и школама за време Првог светског рата, као добровољка и хуманитарка. Године 1916. када је владала епидемија тифуса, и сама Цјотка се заразила и умрла 5. фебруара исте године.

Цјоткина поезија је синоним за борбу за једнакост људи, социјалну правду, ослобађање сељака и радника од јарма богатих земљопоседника и капиталиста. Због оштрог противљења режиму, Цјотка је користила десетину псеудонима, под којима је објављивала своја дела. Није јој било стало до тога, да њено име остане упамћено – била јој је важна само борба за оно, у шта је веровала – свет једнакости и разумевања, правда и слобода. Снага њене борбе прожима сваку песму, коју је написала.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

Цјотка

Вера Белоруса (Вера беларуса)

Верујем, браћо: људи постаћемо,
Брзо ћемо испунити сан;
На Божји свет шире погледаћемо,
Век ће нам исписати ред закона.
Не мастилом по папиру,
У архиви њега није, –
Он сакупља крчаге зноја
И на њиву нашу лије.
Земљу поји, стварност рађа
Сок у зрнима за наш хлеб.
Кусамо, а у народу неко
Шапће: „Устај, зар си слеп?“
Верујем, браћо, у нашу силу,
Верујем у слободе наше гард:
Чујем ватру нашу и не бринем,
Видим, браћо, нисмо од карата,
Нисмо од гипса, већ од камена,
Од гвожђа смо, од челика,
Ковали су нас у пламену,
Сада смо, браћо, од гранита,
Душа нам је од динамита,
Рука је тврда, прса су крута,
Време је, браћо, не скретати с пута!

1905.

Суседима у ропству (Суседзям у няволі)

Од својих кућа, од својих њива,
Од све браће, која живеше,
Носим сузе, носим јецај,
Царских звона, која плач клеше.
Код нас је ноћ, увек неко кука,
Поцрнели смо од страшних мука,
Са нас зној лије, суше се груди.
Трују нас! О, чујте, људи!
Чујте, чујте, руку дајте!
Ми смо ваши. Истину знајте:
И сред слободе и сред невоље,
Стаћемо у исто поље,
Руку ка руци са својим братом,
За слободу пред џелатом.

1906.

Сеоским женама (Вясковым кабетам)

О, сестрице, о, сељанчице,
О, невезане цветнице!
Ваша лица, као од воска,
Образе умиле су сузице...

Као што калину град потреса,
Као што гром камење крши,
Судба вас од младости ломи,
Живот вам лепоту распрши.

Колико бола у очима тмурним,
Колико туге на уснама бледим,
Колико сребра у косама густим,
Колико зноја на рукама слабим!..

За труд добићете две даске
И крстове од јела једва скројене,
И у сећање ваше плакаће кћерке,
Јер су и оне, као ви, убијене.

О, жене, о, сељанчице,
О, ви, невезане цветнице!
О, ви, љиљани без језика,
О, ви, птице некрилатице!..

1908.

Сељачка судба (Мужыцкая доля)

Тешко је живети, трудити се,
Када правде нема,
Жито не рађа
На сељачким пољима.

Од капи блата
Нема већег јасмина,
После рада једеш
Црни хлеб од кукоља.

Дође пролеће, – треба
Платити издатке,
А ту нема хлеба
Само новца недостатке.

И живи, како знаш,
Од беде се спасавај,
Када снаге имаш,
Ти судбу дочекај.

Где си, моја судбо,
Где си се сакрила,
Без тебе је невоља
И беда остала.

На рукама жуљеви,
Дан и ноћ се трудим,
Немајући среће,
Лежем као бедник.

А устајући рано,
Косу узимам у руке
И идем код господара
Да косим траве луке.

За четрдесет новчића
Цео дан косом машем.
Кажу – господар је добар, –
А ја не знам о томе!

Или можда знам, –
Оно што не бих смео,
Свакога дана чекам
На сену, које сам жео.

Сваки дан слушати треба,
Господска језика бритка.
Не може се без хлеба,
Трпи, мој Микитка.

Трпим, стиснувши зубе,
И косом машем,
Сунце суши усне,
Од жеђи умирем.

А кући се враћам –
Само мало да одахнем –
И поново узимам
Косу, да њоме машем,

Да бих сутра рано,
Са оштром косом
Косио код господара
Откосе међу росом.

Судбо моја, прозбори,
Где си, одговори!

1903.

Бунтовник (Бунтаўнік)

Снежне планине. Мраз притиска,
Мале санке чујеш шкрипом,
А Томаш по Сивки шибне –
Она по мравињаку копитом.
Тако журе кући галопом,
А у хркање се дале звери.
Или да не иде он у сватове?
Можда тамо девојка тугује?
Можда он жури на игранку?
Да тамо музику свира?
Све корбач звижди и звижди,
Све Сивку напред гони.
Долетевши у двориште,
Санке је бацио, у кућу упао:
"Опрости ми, свекрвице,
И ти ми опрости, татице.
Опрости и ти, Гануља,
Жено драга, срцу мила,
Моја птичица си, кукавица,
Памти то, да не би жалила.
Опрости ми, сине рођени,
Некрштеног сам те оставио, –
Можда ћеш бити гладан,
Можда ћеш сламу јести,
Можда ћеш клети оца,
Можда камен за мном бацити,
Можда ћеш мајку грдити...
Бој се Бога или ћеш погинути.
Отац тебе много воли,
Не може те се нагледати.
А шта учинити, ако звери
Увуку тебе у невољу?
А тамо могу, и не судивши,
На уже тебе, па у планину..."
Ту Томаш, сузу проливши,
Оде кроз врата и у јазбину.

1906.

Немаш, али биће (Нямаш, але будзе)

Немаш хлеба, немаш соли,
Немаш среће, немаш судбе.
Како ујутро суза заблиста,
Жалост до ноћи срце притиска.

Како се родиш зле судбе,
Трпи живот. Са Божјом вољом
Је ли ово брашно за нас све?
Кажи, чујеш ли нас, Исусе.

Деду, оца, сина непријатељу
Продавали су. Нашим братом
Служи се господа, докле могу.
Време је, браћо, а можемо то,

Ако будемо покушали.
Доста је, викнемо: "Код куће смо,
У Белорусији, у своме крају.
Сведоци нам – сунце, шумски храстови,

Јер нисте ви, ми смо господари
Ове земље и ових шума.
О доћи ће – време настаће,
Због неправде сељак устаће,

Судиће злим господарима,
Или погинуће или браћи
Рецимо тако, земљу даће.
Колико има, нека од смоле

Господа живи, од тешког рада
Гради куће, а не палате,
На врућину и на мраз с дола
Нек навикну. Брзо ће с кола

Спасти срећа. Не чекајте,
Нама земљу, господо, вратите.
Попричаћемо, разговорити,
Тако се разделити, промерити,

Да не би било ни много ни мало,
Да би земља мајка постала
За све, које је родила,
Да више господу не би створила."

1904.

Срећна Нова година (З Новым Годам)

Хеј, сестро, Нова годино,
Шта нам ти са собом носиш?
Шта ћеш у народу посејати?
А шта на њивама пожњети?

Хоћеш ли нам пут завезати,
Хоћеш ли нам туге донети?
Да ли ћеш бити љута, немила,
Као што је и стара била?

Хоћеш ли отерати тамне облаке,
И сузу из очију обрисати?
Или ћеш, као мајка, бацити чари
И на спавање нас позвати?

Хеј, хоћеш ли казати?!

1908.

Добре вести (Добрыя весьці)

Ах, брате рођени, носе се вести,
Већ на истоку граје бунти у ходу,
Над сваком кућом, у сваком месту
Цвркутом птице нам зову слободу.

Све је спојила чаробна реч,
Заковао је длан гвоздени обруч.
Мајка да да сина је спремна,
И жена ће мужа послати у ватру.

И деда стари трчи у дружину,
И унук жури његовим трагом.
Младић, загрливши вољену девојку,
Смело стоји над барикадом.

Ах, брате, силну снагу има народ!
Добре вести баш свуда иду,
Милиони заједно у слози
Лепшој судби смело иду.

Ах, брате, важан трен долази,
Важна жртва се мора дати:
На небу сунце среће излази,
Треба мрачне облаке прогнати.

1905.

Музыкант беларускі (Музыкант беларускі)

Засвираћу на фрули,
Савити на хармоници,
Заплакаћу на виолини
О сељачкој судби.

Већ је сувише тешко,
Душа се од туге цепа,
Сузе тако и лију,
Срца од бола бију.

Па, засвирај, виолино,
Нека тамо песма лети,
Или ће свет чути,
Или се душа исцепати.

Виолина брзо плаче, –
Како шума загрми,
Њене ноте само
Неће чути сити.

А ако неко чује, –
Музиканта ће грдити:
"Види, њега "недостојног",
Режи о једнакости."

И тако савијамо кичму,
Као ватра по струнама,
Јер од моје свирке,
Људи јече у сандуцима.

Па, плачи, виолино,
Можда господа чују,
Како "недостојни" без хлеба,
Без крова ноћивају.

И зајеца музика
Луком по струнама, –
Птице су задрхтале,
Пчеле утихле у кошницама.

А музикант пева,
Виолина не утихњује,
Брзо "недостојну" песму
Цео ће свет да чује.

1904.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

На Растку објављено: 2022-03-09
Датум последње измене: 2022-03-09 13:46:15
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Белорусија