Алексеј Иванович Чарота (приредио)

Избор из савремене белоруске поезије

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Маргарита Латишкевич (белор. Маргарыта Латышкевіч)

***

Хоћеш ли,
да ти испричам
причу?
Тамо ће бити принцезе,
тамо ће бити хероји,
и куле палата у маховини,
и тешке удисаје
блиставог оружја.

Хоћеш ли?
Тамо ће бити ватре над мочваром,
и олује над брдима,
и поклич рогова ловачке похлепе,
под окриљем Шуме -
јелен прогнани.

Видиш ли?
Око нас лутају сенке
и шапћу заводљиво и слатко
о заветним стазама снова,
које воде даље
од свих брига.

Не слушај их:
треба да ходамо даље
по степеницама од месечевих зрака
под плавим ћебетом
вечите ноћи,
која пада ињем
на храмове.

Прича
се приповеда - али и,
са крвљу помешана,
у жилама куца.
Јер ће створено да оживи тек тада,
када у њему закуца
комадић срца.

Ја, можда,
веома често лажем,
али тебе да слажем не могу - никако.
Неиспричане приче
гуше,
ако су унутра
затворене.

Долазе
као прогнани јелени,
ватрама пливају
над путем прљавим.

Положи ми главу на колена.
...хоћеш ли,
да ти испричам
причу?

Адам Шостак (белор. Адам Шостак)

***

Девојка плаче у цркви,
немим сузама се мрзне ветар,
а поред ње иду возови
у мало познати мраз.

Возови одлазе са перона -
њихова бука је већ несносна;
сигурно ће опет неко заплакати
међу тим проласцима вагона.

Магла нам седа на храмове
и замагљује нам очи тајно...

У храму -
нема девојчица
као да
плаче
наглас.

Аљес Емељанов-Шилович (белор. Алесь Емяльянаў-Шыловіч)

лекција

ја нисам ишао у школу
она је долазила код мене
што би рекли сада хоумскулинг
тада су говорили другачије
нисао био ни лош ни тадашњи ни садашњи
у дечјој соби на ивици неуролог је поставио другу дијагнозу
није било ни звона ни табли ни креди
наставници су долазили ујутро и пре ручка
највише ми се свиђала белорускиња
њене меке кестењасте локне
високе бујне груди и уредна еластична блуза
подизали су ниво знања матерњег
у седмом разреду уместо ње је допузала нека баба
што је до тада у декрету седела
и моја љубав према белоруском пуче ко лампа у ормару
конституција енглескиње јој није дала да се попне
на пети спрат
зато сам на енглески одлазио у суседну кућу
учили смо у кухињи пуној дима
где је с времена на време долазио њен син
јак дечко црвеног лица
много пута смо се играли с њим
мица или домина
ето такво је вино
волела музичарка
она је увек бројала на три
али често остајала у самоћи
и свирала на хармоници
понекад форте а понекад пијана
краће речено курс науке је био весео
девет година је прошло као у сну
ја нисам ишао у школу
школа је долазила к мени

Катарина Захаревич (белор. Кацярына Захарэвіч)

Шал

Када ми је лоше, идем у књижару
И пијем тамо све, што је исплакао овај свет.
Када је теби лоше, идеш у кафану
И пијеш тамо... не кафу. И пијеш тамо. И пијеш тамо.

Када ми је као и раније лоше, ја слушам музику,
Да би ми, ако је још могуће, постало још горе.
Када је теби лоше, ти слушаш друге људе -
При разним издацима резултат је исти.

Ако ми је још увек лоше, стискам у длановима шал.
Ако немам шал - нокти пробију кожу.
Када је теби лоше - ти стискаш нечију шију.
У загрљајима. И опет остајеш мрзовољан.

Када ми је лоше, трудим се да те видим,
И од свега тога дубља је мука у таласима.
Када је теби лоше, ти се трудиш да ме видиш.
Да ли си приметио, да ја увек скидам шал
И излажем врат?

Оксана Јуркович (Аксана Ючкавіч)

Народ, који је поверовао

Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће...

Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.

Као што страх душу вређа,
Пророди се тај,
Ко је тражио препород,
Препороди се тај ко се
није бојао падова,
Препороди се тај,
над киме су се ругали...
уништити, бацити на колена, поново оробити.
Препороди се тај,
ко је заслужио спасење.
Заслужује покору
и искрено дрхтање
Пред Тим, Ко је створио,
Пред Тим, чија је воља
Живот свима дала
и викнула у Речи:
- Веруј у Мене
и веруј у себе!
Народ, који је поверовао,
Чак и да умре - оживеће!

Ч.иЖ. (Јевген Чарнишов) (белор. Ч.ыЖ. (Яўген Чарнышоў))

У поетско вече

Поезија - ерозија
душе моје,
труљење-кисељење
мога тела.
Поезија - рапсодија
земље живе
и поглед онемели
у небо.

Поезија - контузија
рата далеког,
нада, вера
у брзи рај.
Поезија - колизија
за болесне од самоће
и блиске љубави
вечита небеса.

Поезија - прозодија
оживелих звукова,
махање својим осећања
у срцу речи.
Поезија - илузија,
фатаморгански удар
и нешто заборављено
са сновима.

Тимур Бујко (белор. Цімур Буйко)

***

Децембар.
Светлуца брусница у шећеру.
Пусте галерије поља.
Крију се у снегу
травнате тканине,
скрива се у ињу пруће.

Никада не дирнута,
дише маховина,
под крошњама
стењу мочваре,
мирише смола
врела и похлепна,
врела, као сунце, гори.

Хладно је.
Мраз раздире образе,
стиска у тужном наручјку.
Тулим се у кожух,
у топлу капу,
журим кући,
носећи нарамак дрва.

Аљона Беланожка (белор. Алёна Беланожка)

***

Скидам твој бол, примам га на себе,
Пијем горке лекове, које до тада нисам знала,
И гледам, како спаваш:
Коса на врелом челу,
Отворена сновима, прима сигнале Света.

Чувам се, ходам од прозора до врата,
По корацима бројим, колико сам миља по стану прешла...
Ту, на кревету мом, нису се гостили кошмари раније,
А сада их видим и ноћи се бојим, као пакла,

И не схватам никако, шта је лакше, прошаптати "Adios!",
Опростити се са тобом, или, спаливши снимљену траку,
Из куће издимити немаштовитост...

Спавај, моја неостварена судбо!
И нека нам са тобом
Наше ноћи донесу олакшање...

Виктор Лупасин (белор. Віктар Лупасін)

***

Кола неба, кола неба!
Лутају слободно куда треба,
Куда их води рука пилота,
И нису им страшне киша и невремена.

Кола неба, кола неба
Под плавим корем над морем хлеба,
Пољима Астрахања и Украјине,
Изнад комбајнерске прашине!

Кише - доле. На врху - сунце.
По небу можеш да летиш бескрајно.
Леже облачићи слаткасто,
Као на небу шећерна пена.

И дирижабли, и авиони,
И њихови пилоти сред стратострата,
Лете у небо, а не у каријере,
Од времена првог аеростата.

Кола неба, кола неба!
Бјорн, Адамстаун, Адис-Абеба!
Ветар слободе, пером описан
И стихом песника опеван!

Наста Гришчук (белор. Наста Грышчук)

***

у селу седају на весла јер треба пливати
другачије - неће бити, другачије - не може бити
јер реке су живе, и риба је жива у њима
и чамац је један за двоје

у кући - ватра, над ватром и над кућом - дим
журба неће стати, не може се зауставити ход
разгрнуће се талас, развејати песма рибара
тада запевај, реко

тако риба чека на закривљени мамац
њу смо убили сто хиљада и више пута
по лозама пузи до руку златна рђа
као тама - до крста

мртве реке - морају да живе над својом земљом
и чамац се светлуца над самом главом
и песма ће се вратити, настаће - плач у пару
а ти не обраћај пажњу - рибару