Максим Танк

Пар ми је крила младост дала и друге песме

Биографија Максима Танка

Максим Танк (право име: Јевген Иванович Скурко) је белоруски совјетски писац и преводилац. Рођен је 17. септембра 1912. године у селу Пиљкаушчина, у Минској области, а умро је 7. августа 1995. године у Минску, у Белорусији. Проглашен за народног песника Белоруске ССР (1968), Хероја Социјалистичког Рада (1974), Лауреат Лењинове (1978) и Стаљинове награде другог степена (1948), као и Државне награде Белоруске ССР имена Јанке Купале (1966), академик Академије Наука Белоруске ССР (1972) и председник Врховног Савета Белоруске ССР (1965 – 1971).

Танк је био веома плодан песник социјалног реализма. Писао је на белоруском језику. Прву књигу поезије „На етапама“ објављује 1936. године. Пре Другог светског рата пише за часопис „Виљејска правда“, а за време рата наставља да пише за ратну штампу. У периоду од 1945. до 1948. Танк уређивао је хумористичке новине „Вожык“, а од 1948. до 1966. био је главни уредник књижевног часописа „Полимя“.

Остао је упамћен у књижевности као певач борбе белоруског народа за национално ослобођење. Његове најпознатије збирке песама су: „След муња“ (След молнии) 1957, „Гутљај воде“ (Глоток воды) 1964, „Нека буде светлост“ (Да будет свет) 1972. Поезија Максима Танка тематски је врло широка и најразличитијих форми. Писао је о љубави према вољеној особи, отаџбини, природи, револуцији, а повремено је инспирацију проналазио у народним бајкама.

Максим Танк је умро у Минску 1995. године. Сахрањен је у родном селу Пиљковшчини.

Професор Иван Чарота је осам песама Максима Танка уврстио у „Антологију белоруске поезије“ („Анталогія беларускай паэзіі”, Мінск, 1993). Антологија друго издање доживљава 2012. године.

Поезија Максима Танка

Пар ми је крила младост дала... (Мне пару крыл дало юнацтва...)

Пар ми је крила младост дала:
Једно - зоре у освитак сјај,
Пут до сунца, до слободе,
Друго - према теби љубав.
Зато нисам знао за бол и умор
У олујама и борби био сам лак,
А ти се питаш, да ли бих могао
Живети без тебе, моја мила.
Питај птице да ли би могле
Полетети к небу без крила.

Нефертити (Неферціці)

Са гомилом људи сам к теби,

Непоновљивој, дошао,
Да бих опет уживао
У лепоти твојој, Нефертити.
То је срећа твоја, што сам ја
Више од тридесет векова
На Нил - реку закаснио
Да бих се, царице, са тобом срео.

Јер, ако милости ја, као роб,
Код тебе не бих нашао
И ако не би слушала ти
Одушевљења, које бих признао,
Знај: побунио бих се ја
Против тебе и многобоштва
И кроз пакао Сахаре
Пошао са тобом у изгнанства.

Наушнице (Завушнiцы)

О, колико сам пута молио ја
Да ми време сусрета даш;
О, колико сам пута хтео ја
Да ми љубав своју признаш!
Јер су сви упозоравали,
Да је девојачка вера,
Као поплава пролећна,
Као иглице иња мраза.
Али и ја сам упоран.
И да бих добио, шта желим,
Искрено сам молио мајстора
Да јој направи наушнице.
На тим наушницама
Написао сам заклетву -
Све, што јој нисам рекао,
А што бих да признам хтео.
Сада већ неће утећи
Од речи мојих врелих
Ни у време, када се смеје,
Ни када пева, ни кад плаче.
Ни у време, када легне,
Уморна у сумрак први, -
Звоне њене наушнице
Говоре о мојој љубави.

Ти си опет дошао? (Ты зноў прыйшоў?)

- Зар си дошао опет?
- Дошао сам да те молим,
Јер те задржавати не смем:
Зар не би могла да промениш
Смртну пресуду на наду?

Ты бачыў яе... (Ти си је видео...)

Ти си је видео
Прошли сте једно поред другог
Док се руке не дирају
Запис кредом: "Волим те"
Сузе лако спирају.

Нисам знао ко си ти... (Я не ведаў хто ты...)

Знај, да ујутро
Ти излазиш светла.
(Гарсија Лорка)

Нисам знао ко си ти,
Иако сам ишао стопама
По густим трскама,
Међу летњим травама.

Поглед твој врели
Ја сам у време ноћно
У свакој звезди видео,
И у цвету пољском.

Усана твојих додир
Осећао сам на телу
Кроз кишу и снегове
У касном новембру.

До твога доласка,
Мени су обећали
Од вечери на истоку
Песму славуји.

Песма ждраловска
Чује се над реком
И све јаребике
Су у цвету белом.

А у пољу врба (А ў полі вярба)

У зору су пропевала светла.
Пролећна звездана сетва
росом пада на пустолину,
на песму: "А у пољу врба"...
Са чуђењем гледаш обрвом црном.
У погледу је жар златни.
Кажу: има пахуља у храстовој шуми...
Али не верујеш и не слушаш ти.

Можда се росе бојиш, а можда
плаши те туга ветра?
Њишеш се чаробно и лепо,
као песма "А у пољу врба"...
Не смеј се, - кажу без прекора, -
Остало је мало до свитања, -
чијим си длановима јуче
са извора појила коња?

Зашто зовеш на венчање?.. (Што ж ты клічаш на вяселле?..)

Зашто зовеш на венчање?
Или се шалиш, или не знаш,
Да, када дођем, нећу ја
Са тебе спуштати погледа,
Када песму неко започне,
Стиснувши зубе, прећутаћу ја.
Када те у плесу сретнем,
Нећу те пустити из загрљаја.
Ако ме почастиш колачем -
Као кнедла у грлу ће стати.
А ако ми вотку донесеш -
Знај, зашто ћу је попити:
Да твој вео ноћ упије
И тако безнадежан постане,
Да, залутавши у тамном кроју,
Не би нашла свог вољеног,
И не би нашла постељу своју.

Помрачење сунца (Зацьменьне сонца)

Рекли су: потпуно помрачење сунца,
Рекли су: мрак је прекрио целу земљу.
Рекли су, а звезде се виделе на небу.

А ти и ја нисмо то, из разлога неког
Ни приметили, иако смо пажљиво гледали
Кроз мало задимљено стакло,
Које сам ти ја донео, и на којем
Остали су, памтим, трагови прстију наших,
Отисци усана и носева наших,
Које потом нисмо могли умити.

Зар се ниси запитала некад,
Када ће ново помрачење бити?

У белоруску јесен (У беларускую восень)

У белоруску јесен
Чак се и врабац богати,
Шума се на гљиви не штеди,
Амбари се од сена пене,
Медом кошнице бубре,
Стазе горе од листова,
Виолине звоне на свадбама,
И девојке су лепше за трен -
У белоруску јесен.

У улици, у којој ја живим... (На вуліцы, на якой я жыву...)

У улици, у којој ја живим,
Неколико има тролејбуских станица,
Неколико са питама продавница,
Магазин забаве,
Кинотеатар, мајсторске радње,
Берберница, пошта, књижара
Са бајкама свих мајки и бака.
И пре свега - свакога дана друго небо,
Друго сунце.
Није ни чудо што, из школе идући,
Деца касно долазе кући.
И ја сам, гледајући на њих све,
Вечно каснио на прославе.

Глуви партизански пут... (Глухая партызанская дарога...)

Глуви партизански пут,
Зарастао успоменама,
Шифрован је детелином,
Замаскиран је новембром,
Изаткан је паучином
Михољског лета.

Није га тешко проћи данас
Јер је у поплави -
и кући се вратити,
А не видиш пут, ако ниси пажљив.

Зашто га је опколило
Брда толико?

Знате, било је таквог лета,
Када је само он
Водио нас до живота.

Ја волим ово путовање... (Я гэта люблю падарожжа...)

Ја волим ово путовање,
Са којим се сравнити не може
Излет у било које Тауриде -
У бајковите крајолике.

А то је - путовање кроз села,
Кроз крај мој широки, весели,
Бескрајне њиве, шумски лик -
У мој белоруски језик.

У матерњи језик, који
Својим дугама сија,
Смоластим мирише шумама,
Живим звони гласовима.

О, колико још није откривено
Нијанси у њему и блаветнилу,
Потребних народу, песницима,
Вредним рудама, цветовима!

...А ноћ је дошла... (...А ноч прыйшла...)

...А ноћ је дошла
Од жица бодљикавих,
Легла на сламу,
По јазбинама опрезним...
Дуго је сусед међу зидовима сивим
Говорио гласом пажљивим...

Неко кашље иза зида...
Знамо - данас на истоку
Зазвониће милиони корака у такт,
И по нтрговима и улицама
Ватром револуције
Започећемо други акт...

1935.

Послушајте, пролеће стиже (Паслухайце, вясна iдзе)

Послушајте, пролеће стиже.
Звони гвожђе у прозору мом.
Са пушком, стражар ноћу и дању
Гледа жбун јоргована мирисног.

А он се расцветао, ватром гори,
Тако мирисном, меком, плавом
На жицу бодљикаву на зиду,
Као пламени шал се подигао.

Тихо сам пробудио друге.
Сузе јоргованске очи плавилом.
И негде је пукло у мршавим
Рукама гвожђе зарђало.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

http://maksimtank.ru/vershy/mne-paru-kryl-dalo-yunatstva