Васиљ Биков

Ружичаста магла * Мали црвени цветак

Биографија Васиља Бикова

Васиљ Биков (белор. Васіль Уладзіміравіч Быкаў), рођен је 19. јуна 1924. године, а умро 22. јуна 2003. године. Био је белоруски и совјетски писац, учесник Другог светског рата, капетан. Највише је писао приповести, чија се радња одвија у Другом светском рату и у којима је показан морални избор човека у најдраматичнијим тренуцима живота.

У јуну 1941. године, када је букнуо рат, Биков је био у Украјини, давао испите за 10. разред. Учествујући у борбама одбране долази у Београд, где одступа од своје колоне, па је замало стрељан као немачки шпијун. До лета 1942. године похађа железничку школу у граду Аткарску, да би 1942. године био позван у Црвену армију. У јесен 1943. године постаје млађи поручник. Борио се на 2. и 3. Украјинском фронту. У Киравоградској операцији био је рањен у ногу и у стомак, а грешком је записано да је тамо и погинуо. Чим се опоравио, Биков је наставио да ратује, а учествовао је у операцијама у Румунији, Бугарској, Мађарској, Југославији, Аустрији — као старији поручник, командир вода, а потом и командир војне артиљерије.

После рата, Биков је радио као сликар, књижевни сарадник и новинар. Само на кратко време се враћа у војску (1949–1955) и излази са чином мајора. Био је члан Удружења белоруских књижевника од 1959. године. Због бритке прозе, Бикова је често нападала совјетска критика. Нарочито су га напали 1990. године, када је одлучио да напусти државу. Тако се 8 година касније нашао у Финској, у којој је био члан Удружења књижевника. Године 2002. живео је у Чешкој, па у Немачкој, након које се враћа у Белорусију. Сахрањен је 2003. године на Источном гробљу у Минску.

Биков је почео да објављује своје приче 1947. године. Од почетка књижевне каријере, његова тематика је била углавном ратна, иако је на почетку каријере писао минијатуре са различитим темама. Први зборник „Ход коња“ објавио је 1960. године. Шира совјетска публика га прихвата тек после приповести „Трећа ракета“ (1961). Након тога је штампао приче по многим књижевним часописима, а критика тог времена га је нападала да намерно покушава да оцрни совјетског војника. Упркос томе, што многи уредници одбијају да штампају његове приче, Биков успева већину да одштампа и тако се публика упознаје са причама попут: „Круглански мост“ (1968), „Поћи и не вратити се“ (1978), „Знак несреће“ (1982). Објављује и роман „Каријера“ (1985), где се дотиче питања живота за време рата и после њега. Потом настају познате приповести попут „Бедни људи“ (1994), „Жути песак“, „Зенитчица“, „Пуковник“, „Палитрук Каламијец“ (1995). Биков се дружио и дописивао са песником Ригорем Барадуљином, а заједно су написали књигу „Доживети зелену траву“, која је објављена 2008. године, а над њом су радили 43 године. Пред крај живота, Биков је резимирао сва постигнућа у свом животу и написао књигу успомена „Дуг пут кући“ (2002).

Данас у Минску ради Музеј Васиља Бикава, а неколико белоруских улица и школа носи његово име. Бикав је добитник важних награда: Херој социјалистичког рада (1984), Књижевне награде имена Јакуба Коласа (1964, 1978), Државне награде СССР (1974), Лењинове награде (1986). Проглашен је за Народног писца Белорусије (1980). Добио је ордене Лењина, Радничке Црвене заставе, Црвене звезде, 1. степена Отаџбинског рата, као и бројне медаље. Посмртно је добио награду „Златни апостроф“ (2003). По многим изворима, Биков се истиче као најпревођенији совјетски писац на свету.

Ружичаста магла

(белор. Ружовы туман)

Био је њихов празник и они су са цвећем и заставама ишли до окаменилог спроводника. Оркестар је свирао. Блистале су трубе, од кише је блистао гранит споменика, градско окружење се огледало у мокром асфалту. Сви су били без капа или шешира — сиви, ћелави, са мокрим врхом главе, сурово тужни погледи на старачким лицима. Један је носио малу вазу са бегонијама и пажљиво ју је држао обема рукама, а на савијеној руци је висио штап. Међу другим старцима, он се издвајао по лепој, белој, скоро дедамразовској, бради, која је лежала на његовим слабашним, уморним грудима. Када је кренуо за другима до постоља, неспретно се сагнуо и поставио своју вазицу, а, исправивши се, незграпно, као срамећи се, прекрстио се.

– Гледај, то је Барсук! — Алексеј је, скоро са задивљењем, повукао за рукав друга Винсента. — Жив био, гледај...

Да, то је био Барсук, жив и, на неки начин, здрав, којег су Алексеј и Винсент памтили још из ратних година, а живели су у том градићу, где је преживео рат и тај стари, глувонеми човек са презименом или надимком Барсук (Јазавац).

– И, чини се, све је као некада, — није оклевао Винсент.

Чудно је било, ипак, што је све као некада. Да ли је томе разлог живот или природа? Или ће се, можда, ружичаста магла обмане развејати, ако јој се упорно не буду додавале околности. Тако је било у случају са Барсуком.

Он се појавио у том градићу као избеглица. Првих дана рата, са Западне Белорусије у војне трупе пожурили су и многи цивили. Једни су путовали на војним колима, други кочијама, а највише их је ишло пешке — са торбама, коферима, децом. Барсук је побегао из пакла, чини се, сам самцит. Чланови његове породице су некуда нестали, и он се зауставио, чекајући их, у том градићу. Можда, мислио је, да остане привремено, али је остао свих година окупације. Живео је код старе баке поред рова, зарађивао, како је могао: копао је земљу, секао дрва, чак и поправљао обућу. Јео је оно, што му дају, често је гладовао, и све време је чекао своје — жену и двоје деце. Тако је пролазило време, а Барсукова породица се није појављивала. Понекад му је било веома лоше, али у шуму није ишао. Па, и ко би њега узео у партизане, када је скоро глувонем? Иако је повремено долазио до њега младић из суседства Ваљера, који је, како су неки знали, имао везу са шумом, па је нестајао на недељу — две и опет се тихо појављивао у градићу. Барсук му је био потребан, да би поправљао чизме, подешавао трофејни сат, у који се, како се показало, Барсук некако разумео.

Једном се тај Ваљера појавио са још једним непознатим младићем, поручником из десанта. Имали су посебан договор: да испробају картице за куповину производа. Да, обичне карте умерене продаје пшенице, брашна, соли, које су се давале служеницима немачких установа, и које су могле да се употребе у шуми. Или, можда, у некој градској штампарији? Дакле, фалсификоване картице. Наравно, за такву операцију оскрбљења, Ваљера би могао да пошаље сестру Нинку или тетку Гануљу, али му је, можда, њих било жао. И он се увече са пријатељем упутио код Барсука.

Баш те недеље Барсук је седео без посла и без хлеба, једићу последњу чинију кромпира, коју је зарадио за поправку комшијских димњака, а соли одавно није имао. А ту, одједном, два госта из шуме, партизани, тако срдачно питају: како си? Саосећају и великодушно награђују картама. На, иди у продавницу, истовар робе, нама донеси и за себе узми. Нама не треба пуно, најважније су цигарете, остало узми себи. Ми нисмо похлепни људи, ми смо совјетски партизани...

Барсук није могао да поверује — такав луксуз! И такви фини момци — тако срдачно су се сажалили над самотним, старим инвалидом! Ове недеље, на пијаци, полицајци су отели од њега поправљене ципеле, које је хтео да замени за хлеб. И још су га ударили ногом у задњицу. А ови — на поклон дају карте: маргарин, со, брашно...

Није ишао — летео је са тим картама у продавницу, где је примио све, што је требало. Тако је јурио кући, а мало се растужио, јер га из неког разлога момци нису чекали код куће. Они су дошли само током ноћи, питали како је и шта је. И још су карата дали, да би дуже подржали изгладнелог Барсука.

После рата, Барсук је неколико пута сретао у граду сазрелог Ваљеру, и сваки пут му је љубио руке: тако је фин био тај партизан. Тако је испоштовао старца! Нарочито, када је дао Барсуку документ, да је био веза партизанског одреда посебно означен као „Гранит“. Сигурно му је тај документ дао снаге да живи после губитка породице. Истина, убрзо је отишао у пензију из биткомбината, где је радио на разним пословима, чак и као мајстор. Он је чак надживео и распад СССР. Коначно је дознао, да Ваљера, велики начелник, не ради у Белорусији и вероватно неће доћи на празник револуције. А све из разлога кордона, граница, прекида економских веза. Ваљеру су тако избрисали из учешћа у рату, и најчешће га се сећао, са топлином у старачком погледу, деведесетогодишњи Барсук. Он је још био убеђен, да Ваљера није нашкодио великој ствари Маркса–Енгелса–Лењина. И Стаљина, такође. И Барсук није хтео да мрзи, јер мржња је увек лоша ствар. Када су га позвали из савета ветерана, да дође на постављање венца на споменик командиру, он је дошао. Понео је своју последњу вазу са бегонијама, јер требало је испоштовати и командира, који се борио за своју ствар, и Ваљеру, и тог поручника, који су једном испоштовали самог, презреног и глувонемог човека.

Уствари, после рата Барсукова прича је многима постала позната.

Истина је да о њој ништа није знао сам Барсук. Да ли је њему било потребно да о томе прича? Да ли би и сам поверовао?

Можда, али нека остане у својој ружичастој магли, проживи свој век и носи мале вазе у подножје споменика. Тим више, што се сада може и прекрстити — отворено, чак и са нежношћу...

Мали црвени цветак

(белор. Маленькая чырвоная кветачка)

Он је веома волео народ, и народ је веома волео њега.

Нарочито од тог тренутка, када је букнуо народни устанак, који је он обучавао, припремао, командовао устаницима, однео прве победе. Устанак није био лак, победе су се ређале, као и порази, али народ му је веровао и ишао за њим. Он, истина, није штедео ни енергије, ни силе, ни рада свога дубокога ума за свету ствар — победу народног устанка.

У почетку, како их је било мало, а снага противника десет пута више, само његова воља и фанатична верност су дали моћ устаницима да не изгину до последњег. Устаници су издржали све: пораз под зидинама тврђаве, ислеђивање, утамничење, казну смрћу, заробљеништво, емиграцију. Он се није предавао, увек је говорио: биће слобода, биће победа! Погледаће сунце и у наше прозоре. И позвао је да се боре, не штедећи никога: ни људе, ни живот, ни жене, ни своје. Он није штедео ни себе, чак ни жену и децу, које су мучили у заробљеништву.

Када је била однета велика победа и савладана неприступачна тврђава, народна љубав према њему није имала границе. У тврђаву, коју је опседао двадесет дана, унели су га на укрштеним копљима, обојеним двема бојама партиотизма. Тамо, на територији земље око тврђаве, пришла му је новостворена гарда — стотина одабраних младих побуњеника. Старешине града су му донеле тањир, пун знатног новца. Десет градских лепотица је скинуло са његових ногу чизме и опрало му уморне ноге. Дошле су му у вечиту женску службу — у рату и у миру. У народним очима, он је био најразумнији и најплеменитији; у женским очима, насупрот томе — најлепши и највисокороднији. И још је био без ичег материјалног — ништа своје није имао, служио се тиме, што су му давали. Он је говорио са врха градске говорнице, група од више хиљада га је, без дисања, слушала. Увек је он говорио, као Бог, не дајући ни најмањи разлог да се посумња у једну његову изговорену реч.

Он се заслужено нашао на врху свеопште народне славе и признања, које, чинило се, није могао да му одузме нико — ни ђаво, ни Бог. У очима народа, он је био поштованији од обојице.

Лоше је, међутим, што се на тврђави борба није завршила. Тлачитељи се нису смирили. Ти, који су преживели опсаду, побегли су у иностранство, где су нашли подршку. Предах у борби је трајао неколико месеци. То време он није губио. Јачао је имање и одбрану. Дању и ноћу су људи штитили замак, изграђивали оштећене куле, врата и зидове. Поред тога, он је преуређивао војску, именовао командире, стављао на позиције најпаметније и најхрабрије. Али и они други, у иностранству, нису спавали — стварали су удружења, врбовали плаћенике, наоружавали и ширили мржњу према устаницима. Новца су имали много, сакупили много војске. Једног ведрог дана, та војска се нашла под зидинама тврђаве.

Он је позвао народ у одбрану и народ је сложно приступио. Почела је опсада, која се продужила до касне јесени. У почетку су се некако бранили, а потом је постајало све теже бранити се. Нестајале су залихе, нестајало је воде. Са недостатком хране, људи су се некако борили, а без воде је било баш тешко. Почели су сукоби, како неки имају превише воде на располагању. Да воду у изворима трују шпијуни. Да се около накупило превише шпијуна, а он их не открива. А онда су учестали напади — из дана у дан. Опкољени су се борили херојски, узвраћали су са кула, са зидова су тукли зрнима из пушака кремењара и камењем из катапулта, сипали су кључалу воду на главе противника, растопљену смолу, палили „грчку ватру“. Али непријатељи нису одступали, а било их је много. Четвртог месеца су објавили ултиматум — предаја без икаквих услова. Он је све позвао на велики састанак, који је једногласно захтевао борбу до победе. Уверио је народ у победу и народ му је, као и увек, поверовао.

Борба се одужила, а снаге су биле неједнаке. Преовладавали су све више непријатељи. У тврђави више није било хране, а затим ни барута. Пола бранитеља је било рањено. На зидовима тврђаве борили су се жене, старци, чак и малолетна деца. Сви су веровали, да ће победити. Нико није хтео да се преда.

Ипак, десило се то, да снага више није било, и једном је непријатељ упао у тврђаву. Он је лично водио контранапад и пробој је био елиминисан. У том боју он је рањен мецима у обе ноге, али наставио је да командује отпору. И он је све време тврдио, да ће победити. Људи су викали „УРААА!“ Али, није било баш тако...

И када се десио четврти напад, снага већ није било. Непријатељи су заузели кулу на ћошку, и убили су га као устаничког команданта. Група њему верних жена успела је да изнесе његово тело, по ноћи, и да га сахрани под говорницом. Једна од жена је покушала да се убије на његовом гробу, али јој нису дали. Убрзо су тврђаву заузели непријатељи.

Народ је упознао тежак пораз. Већину устаника су убили, остатак заробили. Заробљене су оковали у ланце и послали у каменолом. Жене–лепотице, које су му прале ноге, продали су у турске хареме. Прости људи су умирали од глади и од болести. У пролеће је у земљи почела да хара епидемија куге.

Победници су рекли људима, да је све то — последица злочинства њиховог идола. Да је он авантуриста и антихрист. Иначе не би побио толико људи, за нешто, што се не може остварити. Победнике је немогуће победити. Сада за његове авантуре народ мора да плати и рачун ће бити огроман. Народ се плашио и веровао, јер победницима се мора веровати. Од тога времена, људи су почели да мрзе свог некадашњег предводника и чудили су се, како су могли да га слушају.

Причало се, да су неки од њих, који су му се некада заклињали, ноћу раскопали његов гроб и избацили напоље његово тело. То тело, раздробивши на делове, вукли су по путу изгладнели пси...

Тек после много година, у пролеће, када се зазеленела трава, неко је ставио на место некадашњег његовог гроба мали, црвени цветак. Он је тамо дуго лежао, не венући...

Превела са белоруског Дајана Лазаревић