Дајана Лазаревић

Руско–српске и белоруско–српске културне везе у новом зборнику „Језик и идентитет“

ЯЗЫК И ИДЕНТИЧНОСТЬ – язык, литература и славянские идентичности в XVIII – XXI веках. Тематический сборник / Редактор Кирилл Шевченко. – Белград : Институт политических исследований; Минск : Центр евразийских исследований филиала РГСУ в Минске, 2020 г. – ISBN 978–86–7419–320–4.

Изашао је нови зборник научних радова „Језик и идентитет – језик, књижевност и славјански идентитети у XVIII и XIX веку“ 2020. на руском језику. Зборник је објављен у издању Института за политичке студије у Београду и Центра евроазијских истраживања филијала РГСУ у Минску, а у научној редакцији Кирила Шевченка.

Ова књига садржи бројне квалитетне научне и истраживачке чланке истакнутих научних и културних радника и штета је не поменути сва њихова имена и интересантне теме којима су се бавили. Свакако је препоручујем на читање свим филолозима, политиколозима, истраживачима и другим заинтересованима, а у овој краткој препоруци посебно ћемо обратити пажњу на три чланка у књизи, који повезују Русију и Србију, као и Белорусију и Србију.

На стр. 260–269 налази се чланак др Зорана Милошевића (Институт за политичке студије, Београд) под називом: „Руски језик у демократској Србији“. Рад је настао као део пројекта Министарства просвете, науке и технолошког развоја Р. Србије бр. 179009, а позива се на истраживања и приручнике Ј. Гинић, М. Папрић, О. Јегоров и др. У чланку Милошевић дискутује о томе колико је и на које начине присутан руски и учење руског језика у Србији – у школама, на факултетима и бројним курсевима језика.

Сваки пут када говоримо о белоруско–српским везама, не можемо да не поменемо проф. др Ивана Чароту, који око четири и по деценије на прави начин представља српски језик, књижевност и културу у Белорусији. У овом зборнику радова, на стр. 16–34 налази се професоров чланак: „Михаил (Мануил) Козачински у историји Србије и Белорусије“, са биографским чињеницама и значајем који Козачински има за поменуте две државе, али и шири словенски свет. Сваки наставник историје и српског језика у Србији, пре обраћања ученицима о истој теми, требало би да прочита овај чланак.

Већ преко 10 година у Белорусији се стваралаштвом Иве Андрића бави Ана Наумова, која је одбранила своју докторску дисертацију 2019. године на теми Андрићевог стваралаштва. И у овом зборнику млада филолошкиња остаје доследна „животном позиву“: „Историозофија Иве Андрића и теорије локалних цивилизација“, на стр. 241–259. Несумњиво је Наумова највећи познавалац лика и дела јединог српског књижевног нобеловца у Белорусији, а у овом чланку је посебно занимљиво тумачење мотива мржње и локалних цивилизација.

Троје поменутих стручњака леп су пример људи, који се боре за српску реч и културу у свету, повезујући је са сродним културама и представљајући у свим приликама. Будимо им захвални – читајмо њихова дела, препоручујмо другима, позивајмо се на њихова истраживања и не заборавимо да на такве појединце треба да будемо поносни!