Миодраг Сибиновић

Изазови за даље проучавање живота и дела Десанке Максимовић на грађи њених превода, есеја и путописа

1.

Поводом стогодишњице рођења Десанке Максимовић Велибор Савић је, као што је познато, приредио и објавио на преко хиљаду страница импозантну Споменицу са прикупљеним књижевним текстовима, записима, књижевнокритичким и књижевноисторијским текстовима о списатељичином животу и уметничком раду, као и с неким документима. Међутим, запрепашћујуће делује сазнање да се за то репрезентативно издање није могао наћи готово ни један једини текст наших аутора у којем се уметничка вредност поезије велике песникиње приказује или тумачи и у књижевном контексту који је шири од националног. Да ли је заиста Десанка Максимовић живела и стварала „под стакленим звоном“, ван ширих токова савремене јој европске и светске књижевности? Није, ваљда, да у њеној поезији, утемељеној у нашој домаћој тематско–мотивској садржини, као и у самој њеној поетици — нема и оног што је од ширег општељудског значаја?

Разуме се, у нашој укупној постојећој секундарној литератури о Д. Максимовић много тога релевантног се помиње, понекад и интерпретира (у светлу борбе између старог, традиционалног, паганског и хришћанског, фолклорног и артифицијелног, архаичног и модерног и сл.) али, као по правилу, све то ван контекста са таквим и сличним појавама у другим културолошки нама сродним или далеким срединама.

Ако је то већ тако, збуњујуће је, или да кажемо, веома симптоматично да се, рецимо, у књизи нашег савременог заслужено признатог србисте о тумачењима књиге Д. Максимовић Тражим помиловање, под насловом Религиозно у критици последње четврти ХХ века, уопште не помиње, рецимо, изузетно вредна компаратистичка студија Мирослава Топића и Петра Буњака 'Литанија' Јулијана Тувима и 'Тражим помиловање' Десанке Максимовић, објављена 1999. у нашем часопису Славистика (због нечега, у тој књизи, објављеној под насловом Канон, није поменута ни књига ове двојице српских слависта Пољски мотиви и ритмови у транскрипцији Десанке Максимовић, штампана 2001. у издању Задужбине Д. Максимовић, Народне библиотеке Србије и Филолошког факултета у Београду)… Треба ли икоме доказивати да је за потпунију и поузданију слику вредности уметничког дела наше списатељице, наше поезије и културе уопште — велика штета што компаратистичка истраживања у нашој научној и широј културној јавности имају тако неповољан статус!

Основни разлози за описано стање у нашем проучавању дела Д. Максимовић вероватно је, с једне стране, недовољно познавање грађе (србисти немају одговарајући увид у релевантне стране књижевности, док наши познаваоци страних књижевности — у дело Д. Максимовић) и, с друге стране, извесна наслеђена општа резервисаност према истраживању међународних књижевних веза заснована, иначе, на негативним искуствима из времена стерилних позитивистичких трагања за „утицајима“, резервисаност која код нас опстојава због недовољне развијености савремене књижевне компаратистичке методологије у нашој данашњој науци ( упркос оправданог залагања и значајног рада Зорана Константиновића)… Ова последња констатација може се лако аргументовати увидом у наслове докторских дисертација с темама о нашој књижевности одбрањених током последњих двеју деценија на српским факултетима, као и, донекле, увидом у садржаје зборника радова о нашим писцима из научно–истраживачких програма одговарајућих факултета и научних института.

2.

У савременој теорији утврђено је да је превођење књижевних дела један облик књижевног стварања. Разуме се, то се не односи на свако превођење (рецимо, не односи се на дословно, тзв. филолошко превођење поезије). Односи се на превођење којим се, уз предметно–логичке, у књижевност друге културно–језичке средине, средствима и језичким потенцијалом културе и књижевности примаоца, у највећој могућој мери — претачу све битне компоненте естетске вредности оригинала.

Зато је својевремено, кад је у САНУ сачињено детаљно упутство за приређивање целокупних дела наших књижевника, предвиђено да се у таква издања укључују и преводи. Разуме се, оваква препорука се не може примењивати неселективно. Не може, из неких суштинских, али ни из техничких разлога.

Кад је реч о суштинским, онда ваља нагласити, пре свега, да би уношење превода у целокупна дела значило да у академско издање Станислава Винавера, уз Блокову поему Дванаесторица, треба унети и Раблеов роман Гаргантуа и Пантагруел и Хашеков роман Добри војник Швејк и др., а Милована Глишића — Гогољеве Мртве душе, Гончаровљев Обломов и Толстојев Рат и мир…

Пошто се Д. Максимовић бавила превођењем поезије, водећи рачуна при превођењу о свим елементима естетске вредности оригинала, дакле превођењем књижевних дела за које је потребан и стваралачки дар и високо преводилачко умеће, у приређивању њених Целокупних дела поштован је и одговарајући део Препоруке САНУ. Али то, испоставило се, није било једноставно.

За разлику од њених и у класичном смислу оригиналних дела, већ познатих из издања у облику целовитих књига, 44.731 стих превода из 8. и 9. тома Целокупних дела био је веома расут и, у великом броју случајева, могао се наћи само у периодичним публикацијама (часописима и новинама). У рукописној заоставштини, пак, пронађено је чак 2.113 стихова који су први пут и штампани тек сада.

У раду на формирању корпуса превода поезије дошло се до неких сазнања која бацају нову светлост на њену биографију, допуњују представу о њеном људском лику и њеном стваралачком раду. Дошло се, рецимо, до сазнања да известан, не безначајан број песникињиних превода објављиваних и у библиографијама вођених под њеним именом, заправо не припада њој (о њеној сарадњи на том плану са песником Радованом Зоговићем, док му је из политичких разлога било забрањено да објављује своја дела, писао сам већ за часопис и у књизи Између светова 1999. године, а потребне податке навео сам, такође, у Напоменама за 9. том Целокупних дела Десанке Максимовић). У Напоменама сам одговарајућим формулацијама код појединих превода наговестио и да би се у разграничавању ауторства превода песникиње и Р. Зоговића што–шта могло прецизирати и даљим истраживањем. Као грађа у том послу могли би послужити више него досад и текстови превода које је песникиња цитирала у записима и есејима из 5. тома Целокупних дела… Новим, целовитијим увидом у целокупно књижевно дело Десанке Максимовић могло се доћи до закључка да нису сви њени преводи сачињени према њеним личним схватањима књижевног превода. Испоставило се, рецимо, да песникињин реферат на љубљанском симпозијуму поводом стогодишњице рођења Отона Жупанчича, објављен на словеначком у зборнику радова са тог симпозијума а пронађен у њеној заоставштини у машинопису на српском и штампан у 5. тому Целокупних дела Десанке Максимовић под насловом Недоумице при превођењу Отона Жупанчича на српскохрватски језик — заправо наставак својеврсне конфронтације поводом приступа који је, на сугестије словеначког академика Јосипа Видмара, применила у преводном издању СКЗ Антологије словеначке поезије (о верзијама њених превода Жупанчичеве песме Veš, poet, svoj dolg у том контексту писао сам за тај исти симпозијум 1978, а потом у више наврата у својим књигама о превођењу, у књизи Између светова, као и о верзијама њених превода неких словеначких песника — у Напоменама за 8. том Целокупних дела Д. М.).

3.

Биће корисно размислити данас о томе која сазнања и које изазове савременој науци о књижевности нуди наше прво издање Целокупних дела Десанке Максимовић. Придружујући се таквој идеји организатора овог симпозијума, и ја ћу покушати да скицирам један могући осврт на грађу из 5, 8. и 9. тома као извору за потпуније виђење укупног песникињиног књижевног опуса.

Али, као приређивач који је прикупљао текстове, формирао корпус превода у Целокупним делима Десанке Максимовић и написао Напомене за 8. и 9. том, осећам потребу да, прво, нагласим следеће: с обзиром на чињеницу да је то, гледано у целини, и по обиму и садржински био одиста пионирски посао, мислим да би сада ваљало проверити да ли би урађено имало чиме да буде допуњено; ваљало би, даље, проценити да ли је управо овакав приказ преводилачког опуса методолошки исправан и, евентуално, како би он могао бити коригован да бисмо дошли до коначног модела не само за могућа нова издања дела Д. Максимовић, већ да би, можда, код нас, на основу тога, могао бити установљен и стандард за оваква и слична издања дела српских писаца уопште.

Кад је о томе реч, мени се као једно од питања намеће следеће: где, заправо, треба сместити преводе из путописних бележака и есеја међу којима су и преводи само појединих одломака из дела страних песника (да ли њих треба издвајати и укључивати их и у томове с преводима)? То су само парцијалне, и по замисли тек узгредне непрентециозне естетске информације, али на основу тих текстова управо се шири представа о броју култура, националних књижевности и песника које је Д. Максимовић унела у видно и естетско–мисаоно поље наше домаће културно–језичке средине и традиције. А ипак није безначајно, рецимо, знати да је наша списатељица преводила и с италијанског, јер у пододељку Град–пријатељ, под општим насловом Италија, земља надахнућа 1972. она наводи свој превод песме коју је гостима из српског града–пријатеља Крушевца као аутор поделио тамошњи песник Ремо Ћеприни из Пистоје (заправо првобитна верзија тог текста је, с текстом превода, 1967. године, с поднасловом Пистоја, имао наднаслов С Десанком Максимовић кроз Италију). Није безначајно имати у виду, такође, да је из далеке, за нас егзотичне азербејџанске поезије, почетком шездесетих година прошлог века, уз песме савременика од којих је најстарији рођен 1912, објављене у нашим часописима и, касније, у књизи 15 совјетских песникиња — Д. Максимовић 1961. године у Књижевним новинама у путописном запису Баку — град са десет центара унела у српску културну ризницу и одломак свог римованог превода шест стихова азербејџанског класика из XVI века Физулија (сачињен са руског превода–посредника)…

4.

Вероватно ће подстицајнији од досад реченог бити макар и сумаран осврт на то шта, заправо, истраживачима стваралачког опуса наше списатељице пружа већ приказано у 8. и 9. тому Целокупних дела Д. Максимовић

Глобално узето, та грађа може бити основ за важне оцене културолошке стране књижевног рада Д. Максимовић. Преводи наше песникиње су, у исто време, извор како за ближи увид у њено схватање књижевног превода као књижевног штива, тако и као једног од облика књижевно–уметничког стварања. Они су, такође, не само извор за дефинисање њене личне поетике превођења, већ и важни параметри за закључке на којима се заснива превођење уопште. И најзад, што је још значајније, преводи Д. Максимовић могу бити драгоцени оријентири за потпуније тумачење и њених оригиналних дела, за тумачења која воде ка употпуњавању наших представа и знања о песникињиној укупној поетици.

Покушаћу побројане констатације да илуструјем неким примерима о којима је током припреме Целокупних дела (дакле, од краја деведесетих година прошлог века до данас) већ било речи.

5.

Да би истраживања била прецизнија, ваљало би, прво, разграничити преводе с оригинала од превода рађених преко језика–посредника. Такође, међу преводима с оригинала требало би издвојити од осталих оне који су потписани као коауторски. Они се, донекле, могу третирати као подврста превода преко језика посредника, у којој се у процесу превођења добијају и потребна допунска објашњења (о варијантама значења речи и израза, о лексичким стилским карактеристикама оригинала, о семантичким карактеристикама изворног стиха, о интонацији оригинала, о рими и сл.).

У оквиру општих културолошких истраживања грађе из 8. и 9. тома овог издања целокупних дела Д. Максимовић може се утврђивати и вредновати песникињино место у културним и књижевним дотицајима одговарајућих страних и наше културе и књижевности. Посебно занимљиво место у овом случају могла би имати процена постојећих теза о словенофилству и православљу Д. Максимовић, уз ближи опис тог словенофилства и песникињине православне духовне оријентације, ради прецизније квалификације ових њених, иначе, несумњивих карактеристика. И у том контексту могло би се говорити о можда необичном податку: да се у огромном преводилачком опусу наше песникиње, чији је домаћи рад за професорски испит на Београдском универзитету био из француске историје (Јованка од Арка) а она за његову израду својевремено добила и стипендију француске владе, налази само 636 стихова преведених из велике француске поезије… Да ли је то, можда, последица њеног специфичног односа према француском симболизму или новијем надреализму и већој наклоности према витмановски оријентисаном току модерне поезије ХХ века, испољеном и у руском акмеизму из кога је потекла њена омиљена песникиња Ана Ахматова? У решавање ове загонетке свакако би ваљало да се међу слависте умешају и наши књижевни компаратисти који се баве француско–српским узајамним везама.

За употпуњавање стваралачког портрета наше песникиње није незанимљиво ни питање: зашто је, толико посвећена у свом зрелом оригиналном стваралаштву темама из прошлости, преводила (и као слависта и као романиста) претежно песнике ХХ века? И уопште, било би корисно проучити, описати и оценити шта је и када је шта стајало као мотив иза њеног избора песника и дела која је преводила: нека сродност (националних култура, погледа на свет, тематских преокупација, поетике), лично пријатељство, наруџбина (издавачка, друштвена, државна и сл.) или какав други лични интерес? Као оријентири за тражење оваквих одговора сада могу лакше бити коришћени, осим њених оригиналних песама, сабрани прозни записи, путописи и есеји, који садрже изјаве од најопштијег карактера, попут оне коју у поговору књиге По праву љубави бележе Милорад Блечић и Момчило Ђерковић („Преводим, наравно, и зато да свом народу приближим песнике других народа, да обогатим нашу књижевност, размакнем границе наших мисаоних области“) до детаља о званичним разменама посета писаца с појединим земљама, о полуприватним и приватним посетама, туристичким путовањима и сл. (рецимо, о контактима с културом, писцима и људима у Пољској, Бугарској, Русији, Украјини, Азербејџану, Грузији, Јерменији, Летонији, Норвешкој, Француској, Италији и др.), као и о узајамном превођењу с појединим писцима (Аном Ахматовом, Елизабетом Багрјаном, Маргаритом Алигер, Дором Габе, Медејом Кахидзе и др.).