Миодраг Сибиновић

„И што ли си срећан, последњи Адаме“: Панорама савремене руске поезије

1.

Од краја 50–их — поч. 60–их година XX века у руској поезији започиње и развија се ток активног супротстављања званичној совјетској соцреалистичкој поетици.

У оквиру тога, у првом плану се нашла критика шминкања (лакирања) живота (шминкања вршеног ради афирмисања идеолошких циљева који се у реалној стварности, иначе, не остварују), као и критика стереотипа у жанровској и стилско–језичкој пракси официјелне совјетске књижевности. Та критика је реализована активирањем и развијањем богатог наслеђа из у совјетско време проскрибоване књижевности руске уметничке авангарде првих деценија XX века.

Наиме, пошто се од краја 50–их — почетка 60–их постепено стварају услови за објављивање ширих избора, а потом и сабраних, односно целокупних дела носилаца руске књижевне авангарде (рана, футуристичка дела Мајаковског, симболистичка дела Блока, Белог, поезија, проза и есеји имажинисте Јесењина, футуриста Хлебњикова, Пастернака, акмеиста Мандељштама и Ахматове, Цветајеве, песме и есеји обериута Заболоцког, и др.) — од краја педесетих, а нарочито 70–их година тек минулог века појавио се низ њихових младих следбеника. До дана данашњих књижевна критика међу руским писцима препознаје неосимболисте, неофутуристе, неоакмеисте, неоконструктивисте, неообериуте (тј. неоапсурдисте) и др.

Разуме се, нико од тих песника није намеравао да понавља оно што је већ давно написано. То надовезивање на раније поетичке програме авангарде представљало је, по њима, неку врсту синтезе уметничких достигнућа претходника, да би се осавремењивањем и даљом надградњом отварао маневарски простор за адекватно потребама савремене уметности поетско осмишљавање људских преокупација у једном новом амбијенту и на новом степену развоја људског друштва.

У првој фази раскидања са изанђалом догматском соц реалистичком књижевношћу код свих песника (чак и код оних који су донедавно били званични совјетски песници) — тежиште је било на откривању тамних страна текућег, савременог живота и слабости доктрине уметничког стварања у совјетском друштву.

У другој, најновијој фази (од краја 80–их — поч 90–их година), међутим, долази до веома приметног раслојавања. Кад је после распада СССР–а критика совјетског друштва изгубила актуелност, један део песника је ту критику трансформисао у дубоку скепсу према могућности истинског, целовитог спознавања нашег живота и света, неверицу у остваривост класичних хуманистичких идеала, скепсу према вери у добро, у љубав и друштвени прогрес уопште. Тај део уметника се напајао одговарајућом филозофијом и поетиком постмодернизма. Неки други песници су излаз из несумњиве предтранзиционе и транзиционе кризе видели у духовном преображају човека и друштва… Додуше, и међу њима се указују два пола: на једном су они који духовну обнову траже у враћању православној вери, а на другом полу су песници који, за разлику од ових првих, не игноришу ни цивилизацијске вредности настале на тековинама рационализма и просветитељства.

Та разлика у општем расположењу на крају претходне и у следећој, данашњој фази може се илустровати двема песмама о Аполону (тј. о уметности) лењинградског песника Александра Кушнера (који је пре две године и код нас на Смедеревској песничкој јесени награђен Златним кључем Смедерева). Прва од њих, написана 1991, носи наслов Аполон у снегу, а друга, написана 2005. — Аполон у трави.

2.

Свима нама је познат проблем вишеваријантности личне интерпретације различитих очевидаца једног истог догађаја. Та појава се, разуме се, још више заоштрава у приказима књижевних дела — због чињенице да је у природи естетичког феномена неодвојив спој спиритуалног и сензуалног, општег и индивидуалног… Имајући то у виду, ја ћу у овој прилици тежиште свог излагања пренети на упознавање са живим текстом песама, уз само благе књижевноисторијске назнаке уметничког контекста и поетских токова којима аутори тих песама припадају. Али, пошто је током једне овакве вечери на тај начин немогуће представити већи број песника — ово што вам представљам не називам прегледом или иоле потпуним антологијским избором из данашње руске поезије, већ као што је и у најави речено — само панорамом савремене руске поезије (дакле само једним могућим пресеком те поезије).

И још нешто морам напоменути: приликом избора за ово вече дао сам предност онима који су у нашој средини мање познати. Посебно заинтересовани за руску савремену поезију, ову информацију могу проширити и из III тома моје Антологије руске лирике у издању београдске „Паидеје“ (ту Антологију сам, неки од вас се тога вероватно сећају, пре нешто више од пола године био у прилици да представим и у Неготину).

3.

Дакле, у оквиру таквог приступа, вечерас ћу вашој пажњи понудити текстове само неколико песника. Најстарији међу њима је Дмитриј Пригов, песник и сликар рођен 1940 (умро 2007). Од њега почињем не због тога што мислим да је он највећи поета савремене руске поезије, већ зато што је његово дело за ту поезију у неку руку парадигматично. У Антологији сам га у белешци описао овако: „Један од најистакнутијих песника руског андерграунда последњих деценија XX века. Ствара на основама концептуализма и руског соц–арта, да би, од почетка 90–их година, и према сопственом признању, ушао у нову фазу апсолутног постмодернизма — утонувши у осећање беспомоћности које се уобличава чак у апологију зла. Своју књижевну поетику заснива претежно на манипулисању сликовним (визуелним) и језичким клишеима („имиџима“) тоталитарне цивилизације — да би их, стављањем у нове контексте реалности доводио до апсурда. Владимир Јерофејев га карактерише овако: 'Дмитриј Пригов доводи до поетичког апсурда низове идеолошких клишеа и појмова, углавном специфично совјетског типа, поигравањем са политичким, националним и моралним табуима. Звезда савремене поезије, Пригов својим текстовима обележава мртве зоне руско–совјетске културе и изазива ослобађајући смех код публике, а самим тим доприноси регенерацији смисла.'

Познат из 'самиздатских' (тј. из нелегалних, умножених на гештетнеру издања) извора, штампан је у западној периодици на руском језику од краја 70–их, а прву књигу својих песама Суза хералдичке душе у Русији добио је тек 1990. године.“

Пошто сам у међувремену припремио и превод посебног издања његових изабраних песама, имам могућност да вам Пригова прикажем и са нешто више стихова него што сам то учинио у Антологији. Као концептуалиста, Пригов сваку песму посвећује једној готово експлицитно формулисаној теми, коју конкретизује без превише нијансирања, соц–артовски, у упечатљивом, често апсурдистички конципираном, скоро, да кажемо, плакатном облику.

* * *
Настаје доба празно и нежно
Кад је бити храбар вазда неизбежно

Ал се свуд увукô Исток тај
Који зна за само један прави крај

А ја делим празнину свагдашњу
На ову нежну и на ону страшну

Још од Француске буржоаске револуције 1789. цивилизовани свет настоји да оствари хуманистичку девизу: „Слобода, једнакост и братство!“ До дана данашњег прокламују се различите форме за њихово спровођење у живот.

Међутим, после низа буржоаских и социјалистичких револуција и контрареволуција у свету током XIX и XX века, не можемо рећи да та „света“ начела нису у пракси већ много пута извитоперена и претворена у своју супротност…

И Пригов, разуме се, пева о слободи. Шта мислите, зашто ли он у својој песми о слободи у први план извлачи следеће:

* * *

Свима нам прети слобода
Слобода без граница
Без улаза и прохода
Без отаца и мамица

У срцу старе Русије
У име минулог века
И ја је се бојим из бусије
С трепетом часног човека

А чујте Приговљеву песму о једнакости и братству:

* * *

Брате бубашвабо и сестрице муво,
Шта ми то сад шапћете на уво?

Аха, схватам, да сам, као, подлац
Што вас гњечим, а наш општи Отац

Са неба о'зго све прати двогледом
И у књигу своју записује редом

Ал не, нема за вас наде — кад би записивô како
Шта га од рођења умољава свако

Живот би већ давно пропô правоснажно
У књигу улази само што је важно
.

Или, ево песме само о братству (то братство се код нас у XX веку, као што знамо, називало „братство–јединство“):

* * *

Могу ли, је л, да кажемо, Литванци,
Летонци разни, Естонци
Русију као мајку рођену
Да носе дубоко у срцу
Да им љубав буде велика?

Разуме се, могу, ко им смета…

Из перспективе човека с маргина живота (та перспектива је, иначе, карактеристична за постмодернизам у целини), пробијајући се кроз прашуму старих и нових софизама, Пригов вечити проблем односа већине према мањини, положај у друштву човека као јединке види овако:

* * *

Народ је с једне стране схватљив
А с друге стране је несхватљив
Све зависи од тога с које му прилазиш
С оне где је схватљив ил где је
несхватљив

А ти си њему са сваке стране несхватљив
Ти си окружен — ти немаш страну
С које си схватљив, ни другу где си
несхватљив

Али Пригов не смеће с ума ни непребројне манипулације појмом народ:

* * *

Народ се дели на не народ
И на народ у буквалном смислу
Ко је народ — он није шкарт
Већ народ у вишем смислу

А ко је народ — он није народ
Већ је народа оличење
Тако да се не може рећи — то је народ
Ал може — има народа. И тачка.

У том контексту песник размишља и о патриотизму. Посебно је саркастичан према националистичком шаблону хиперболисања и глорификовања стамености и снаге припадника своје нације (тај шаблон био је актуелан и у совјетско време: у једној фази развоја совјетске доктрине, класично „Рус“ „русский человек“, трансформисано је у „советский человек“). Зато Пригов пева:

* * *

Одавно нам је знано значи
Да је човек јачи од смрти
А данас је већ, верујте ми,
Он и од живота јачи

Живот га куша и мами
А он му показује шипак
Не дâ да га заведе дрипац –
Живи у беди и ликује
Јербо је од свега већ јачи

Ево тог истог, на други начин:

* * *

Реган одбија да нас храни
Добро, сам себи ће да смести
Јер то се само код њих мисли
Да се да живиш мора јести

Не треба нам његово жито
Ми глад идејама средимо
Па кад се штрецне: Где су они?
А ми му у срцу већ седимо

Или:

* * *

Американци у космос послали
Наднајновији свој космички брод
Да нас отуда, сада већ с места Бога,
Сасвим потамане ласером — баш, бљак!

Ајд' да су, тамо, сабљом ил лицем у лице
Под земљом, под водом, из тенка
Али из космоса, где су само Бог и звезде!
Е, стварно није остало ништа свето! Баш, бљак!

И наједном, сав патос националног поноса (да кажемо, патриотизма) своди се на следеће:

* * *

Ми немамо правог разлога да умремо
Да, али нема правог смисла ни да живимо

Једино ће Отаџбина пуна смисла
Наложити где да живимо, где да умремо

Али само дотле, док Бог не дође
Он Отаџбину руком скрајне
И налаже нам да живимо како умиремо
Не предвиђајући да се начисто умре

У таквом виђењу стварности, и судбина руског песника за постмодернисту Дмитрија Пригова изгледа овако:

* * *
Седи на небу гавран птица
Под црном земљом мртвац лежи
Гледају један другом лица
И виде један другог кроз
Све што стоји међу њима
Рођена земљо, што ме држиш!
По теби као песник гацам
Између гаврана и мртваца

Један од најистакнутијих савремених филозофски оријентисаних теоретичара књижевности Михаил Епштејн о постмодернизму, поред осталог, каже: „Суштина је била у томе што је постмодернизам био реакција на утопизам — ту интелектуалну болест будућности, којом је била захваћена друга половина XIX и прва половина XX века. Будућност је сматрана за одређену, достижну, остварљиву — приписивани су јој атрибути прошлости… постмодернизам, са својом одвратношћу према утопији, преврнуо је знакове и усмерио се на прошлост — али, при томе је почео да јој додељује атрибуте будућности: неограниченост, недокучивост, вишезначност, ироничку игру могућности… Но постмодернистичка замена будућности прошлошћу није нимало боља од авангардистичке замене прошлости будућношћу (Епштејн у авангардистичке утопије убраја и комунизам — М. С.)

Игра прошлост–будућност, коју су играли авангардизам и постмодернизам, сада се завршава нерешено. То је посебно јасно у Русији, у којој пост–комунизам брзо пада у заборав, за самим комунизмом. Настаје потреба за прелажењем граница утопија и пародије те утопије. 'Посткомунистичко' доба је одбројало свега неколико година свога 'пост', кад се одједном заглибило у протоплазму неког новог, незнаног друштвеног уређења, поново се нашло у стадијуму 'послебудућности', али овога пута апсолутно непознате… Сада се будућност опет наднела над Русијом, више не са знаком узвика него са знаком питања, на који нема нити може бити општепознатог одговора.“

4.

Не мање одређено од постмодернисте Пригова сопствену концепцију света у своју поезију уграђује и Јеромонах Роман.

Наши приређивачи и преводиоци антологијског избора Песници распете Русије (Приштина, 1997) Владимир Димитријевић и Владимир Јагличић о њему наводе само следеће: „Јеромонах Роман (Матјушин), рођен 1954. год., један је од најпознатијих песника Хришћана савремене Русије…

Пева своје песме уз гитару и позива руски народ на покајање… Радо слушан и читан…“ У Белешци у трећем тому моје Антологије додато је и да је Роман рођен у породици сеоске учитељице, да је после универзитетских студија био наставник у школи, али се 1983. замонашио, а 1985. био рукоположен за јеромонаха. Посетио је Србију 1999. после бомбардовања, провевши неко време и на Косову. Објавио је 2005. у Санкт Петербургу белешке с тог пута и избор из своје укупне поезије, под насловом Там моя Сербия. Путевые очерки. Стихи разных лет.“

Јеромонах Роман прокламује:

* * *

Без Бога је сва нација руља
Са пороком испод сваког крова,
И или је слепа, или глупа,
Ил, још горе — опако сурова.

Ко год да је тај што круну има
И глагоља високијем слогом,
Руља ће му остати светина
Ако ли се не суочи с Богом!

1990.

(Узгред да напоменем: све песме које вечерас чујете су у мом препеву, осим двеју. Ова следећа је, наиме, у заједничком препеву песника Јагличића и Димитријевића.)


* * *

Страх Господњи — авва уздржања.
Уздржање пружа исцелење.
Нема лепше песме од — ћутања.
Најбоље је ћутање — молење.

Молитва је права — покајање.
Без праштања покајања нема.
Пред Богом је најбоље стајање
у дубини високог смирења.

Роним сад у тајну тиховања
пред иконом дивном „Умилење“
Нек' очисти сузе покајања
узвишено песништво — молење.

А ево како песник види људску личност:

* * *

А ко је Личност? Па онај што жури
Да се сопственој дубини приклони,
Ко, кад једанпут до себе догњури,
Не хита више да отуд изрони.

А у дубини — све сами корали,
Бисери, рибе — пуна радост оку.
Блажен је ко обалу остави
Нерукотворном се предавши току.

Не мисли да је роњење главно ту:
Роњење није шетња равним пољем,
Неизбежна је Патња за прави пут,
И зато Личности нема без бола.

Своју поезију пева уз пратњу гитаре и данашњи песник религиозне оријентације 39–годишњак Александар Ананичев. Биће вам свакако занимљиво да знате да је он августа 1999. спевао и следећу песму:

НОВА ГОЛГОТА

За Дунавом топола цветава,
Ал се лепи гареж поврх цвета…
То Словене Запад приковава
Ексерима подмуклих ракета.

Над Голготом узлеће крик тмусто
Према небу, из словенских груди –
Уздајућ се у сунашце руско
Што се јутром на Истоку буди.

Али молба у снегу застаје.
Сунце данас кô да не постоји…
Све док Москва клечећи остаје,
Београд ће на крсту да стоји!

Суђен нам је исте смрти трепет.
Но и васкрс. Исти пут нас води…
Ка свршетку песме започете
И здравици жуђеној слободи!

Занимљиво је, узгред буди речено, да о теми тог бомбардовања Србије не пишу само заговорници великог словенског православног царства од Северног леденог океана до Јадрана (на челу с Русијом). Године 1999. то чини и нешто старија песникиња (коју је својевремено преводила и Десанка Максимовић) Јуна Мориц. У песми Најезда Хавијера (назив изведен из имена тадашњег секретара НАТО пакта Хавијера Солане), у тој песми она се, видећете, донекле враћа некадашњој совјетској хладноратовској реторици кад се у једној скаредној поскочици, рецимо, певало:

Гле, каки је Американац,
Гурне у тур палац,
Па замишља ондак он
Да навија грамофон.

Међутим, побуда Јуне Мориц у овом случају потиче из најчистијег етичког импулса — на јесење Београдске међународне сусрете писаца донела је ту песму, коју сам ја за њен наступ, по наруџбини, превео и, разуме се, касније тај превод укључио, као сведочанство, и у своју Антологију руске лирике. Додуше, старији искусни читаоци поезије ће у тексту Јуне Мориц ипак лако препознати реторику совјетских времена, зачињену антиевропизмом руских словенофила XIX века.

Европо, ти погани! На хорду воња зверство,
Најезда хавијера, каубојска памет,
За твоје вредности ратује хавијерство,
Кô месо за котлете да те хапне.

Срби имају судбу, и храброст, и веру,
А ти једино пут у бордел кукавних војска,
Топовско месо си постала хавијеру
Да удовољи жељи некаквог Каубојска.

Зар не пратиш аплаузом сваку бомбу,
Да би се Србија положила на плећи?
Очекујеш славље и победничку помпу,
Но неће Срби, ти ћеш остати клечећи.

Од свих одсечен обручем твојим смртним,
Усамљен мучно, крај српски брани сам себе!
Сад нема Бога са твојим крстом кртим,
Није Бог напустио Србе, већ тебе.

Изгубив све, нећеш се опрати скоро,
Чини што хоћеш, пропашће нечасно дело!
Време је за исплату, за обрачун са хором
Што си га узела Србима за опело.

Унеређујеш небо и гадиш атмосферу
Вредностима с воњем смртоносних војска.
Срби имају судбу, и храбрости, и веру,
А ти хорду и хавијерство Каубојска.

Дакле, ма колико једном делу наше јавности дневнополитички била прихватљива, ова песма, на жалост, на плану уметности не доноси ништа ново.

5.

Наша истакнута савремена песникиња пореклом из Источне Србије, слависткиња Злата Коцић, иначе несклона било којој дневној политици у уметности, одавно с правом хвали руску песникињу Олгу Седакову (рођ. 1949). И преводи је. Чујте песму Седакове у Златином преводу, коју сам, иначе, укључио у Антологију:

* * *
Успомени на А. Мења

Оче Александре, не зна нико
о в д е, о ономе што је тамо.
Тешко ћемо име да дамо
ономе што срце заборавља
да именује,
која ће то реч знана
да се обезвучи, избрише предање,
да буде попут отвореног длана…
Ваше радости именовање
кô сунце из облака се јавља:
ово је љубав — име има –
близак је род свима.
Лекар што стоји крај узглавља.
Пламен нежнога здравља
већ је запалио у болеснима.

Ни пљусак да га прелије
ни ветар да га одува
ни да га стапка човек. Тек –
није тако црн како изгледа
овај свет и овај век.

Е, Олга Седакова крајем последње деценије прошлог века овако формулише свој став о савременој руској поезији, карактеришући шест година млађег од себе песника Тимура Кибирова: „Типичан неконформист из недавне прошлости“ Тимур Кибиров „се са генијалном грађанском пријемчивошћу сада окренуо 'зрелом романтизму'“. Он је „скоро први — јавно разграничио дрскост и поштење, непосредност и суровост, слободу и претеривање… У атмосфери цинизма и депресивности која је сада завладала Кибиров са својом парадоксалном, веселом и креативном добронамерношћу, изненађујућом за наше поднебље“, данас представља — „својеврсну контракултуру“ — истиче О. Седакова, која с позиција хришћанске духовности не прихвата постмодернистичку „поетику шока“ (о којој, иначе, говори прозни писац и есејиста Владимир Јерофејев у предговору своје антологије савремене руске прозе, под насловом Руски цветови зла).

Ја сам вам за ово вече превео неколико песама из најновије књиге Тимура Кибирова, иначе, веома популарног руског песника (то представља додатак песмама које сам раније укључио у Антологију).

ДА КАО НАБОКОВ И БАЈРОН СКИТАМ

Да као Набоков и Бајрон скитам,
да се не бојим ничег никад,
све да исмејем и да чикам –
ето какав сам хтео да будем.
А и сад желим то понекад.
Ал ме све више плаши прека
грубост,
и не засмејава ме више глупост,
и залуд с возова песме јека –
нећу да бежим већ, к'о некад.
Прошла су лета и столећа,
стишах заувек пориве луде.
Најзад постадох питом, мио,
жар презира ме напустио.
Жустри ме критичар с пуним правом
прастарим Ленским већ прозвао.

Тај квалитативно нови однос према стварима доводи и до нових, свежијих схватања. То ћете, свакако, и сами осетити, рецимо из следеће песме:

ГЛЕ, ГОСПОДИНА У ПОЗНИМ ГОДИНАМА…

Гле, господина у позним годинама –
у кобном часу планете васцеле,
не брине хоће л' Отаџбина остати сама,
него о полним питањима меље!

Пуца по шавовима, сав се руши
наш свет, избацују нам свеце груби.
А олињали ветрогоња мучни
једнако мисли на набрекле груди,

усне и очи Далије своје.
Одвратно, смешно… Ал, авај, и није.
Постоји, Ташо, становиште према којем
ни ово није баш тако црне боје –
од катаклизми је још важније
трептање љубави, ако ћемо строго
с гледишта установљеног Богом.


КА ПИТАЊУ О ЈЕДИНСТВУ ФОРМЕ И САДРЖИНЕ

Како су дуго, како мучно, како страсно
Тражиле изражајна средства
Слуге високе уметности
Да изразе што тачније, дубље, јасније
Јудоли плача садржину!
Са сваким новим веком средства
Постајаху све изражајнија. Е, ал циљ се
Постепено све више губио из вида…

Изражавали су садржину –
Ал је нису дали!
Издржавали су образину –
Ал нису је сачували!…

Сад на плану изражаја
има много побољшања,
ал из плана садржаја
штрче погоршања –
све је раздешено,
страшно острвљено…

Није садржина, вели разум,
Оно што ту сваког испуњава!
Ти си, не замери на изразу,
Сав пун смећа, празна глава!…

Јер тај вакум полеђушке
квржи форму из нутрине –
Гледај само све те њушке,
Види ти те њушкетине!…

Овде иде она поскочица,
Стара шала још из обданишта:

„Седи Вања под балконом,
Чудан израз му у лику.
Лице му је као оно
Што му је на степенику!“

Вероватно је свако од вас много пута осетио гађење док слуша како поједини људи годинама, у пози мудраца, са жаром доказују нешто што је већ одавно општепознато. Тако и несумњиве истине из њихових уста добијају призвук баналне огавности.

Можда и Кибиров има на уму савремене трибуне из своје околине који се баве рециклирањем општих места — кад нам у песми саопштава:

* * *

У жару алкохолног спора укопавши се,
заплевши се и залетевши се,
објавих:

„Ма не треба
да демонизујемо
зле духове!“ –

и сам се
кроз неколико секунди придружих
грохотном смеху опонената.

Али ујутру,
сећајући се тога са стидом
и млатарајући песницама после завршене туче
баш ту апсурдну реченицу
прихватих и одобрих.
И одиста је време да престанемо
с демонизовањем злих духова!

Узгред речено, и хуманизовање Бога је
наум исто бесмислен и штетан.

Па то је, управо, хвала Богу,
учињено још у давнини.
И, хвала Богу,
без наше тупаве помоћи!

А ево једне песме чији почетни импулс је, по свој прилици, и нама знани раскол између поклоника класичне културе и нове, прагматично настројене компјутерске младе генерације младића и девојака — генерације брзих, помало нервозних и често шематизованих потеза у свакодневном животу:

ИНФИНИТИВНА ПОЕЗИЈА

по мотивима Жолковског

Сникернути
Направити паузу — појести Твикс
Одмаћи се скроз
Осетити разлику

Пробати нов префињен укус
Лидер бити
У сортиру мокрити
Никако се не сушити

Убити Билда 1
Убити Билда 2
Играти „Џек–пот“ — живети клот
Не парити се

Пиарити
Клупчати се
Позиционирати се
Замагљивати

Монетизовати и царинити
Потпаљивати

Бестидно, непробудно –

И ниси таква још, моја Русијо,
Била, док си држала цену!

У жару самоодбране, одбране сопственог бића, и конзервативни људи и они који увек траже нешто што је другачије од постојећег — одувек су били искључиви и нетолерантни према својим опонентима. Данас, у психози безизлаза, можда су још и наглашено агресивни. „Зрели романтичар“ Кибиров у песми чији наслов више одговара филозофском трактату, по свој прилици, жели да се супротстави оној јерофејевској „поетици зла“ (наслов песме је: Ка питању релативизма):

Релативно је, разуме се, релативно.
Апсолутно се заиста не може видети.
Ни игде чути,
ни пером описати…

Али пробај то да докажеш
ево овом заљубљеном момку!

Лепота његове принцезе је,
свакако, релативна.
А трезвеној глави
И потпуно сумњива.

Али!
он, глуперда, за то не хаје!
Апсолутно, веруј ми, не хаје!

И
ако нећеш — по њушци да добијеш,
признај му да од ње нема згодније!

А ако заиста ниси празан,
време је да признаш најзад

да
и та релативност мутна –
није баш тако апсолутна!

Следећа и последња Кибировљева песма коју ћу вам вечерас прочитати погодна је да илуструјем и једну ширу особину модерне поезије уопште, јер је спевана у кључу тзв. поетике интертекста. Та поетика се своди на експлицитно или прикривено коришћење текста других писаца да би нови песник проширио семантичко поље сопствене песме и нагласио своју визију теме. Тако, рецимо, да бисте потпуније доживели ову Кибировљеву песму, морали бисте имати у виду мотив „црног човека“ у Пушкиновој малој трагедији Моцарт и Салијери (где је „црни човек“ — весник смрти), роман–приповест Достојевског Двојник и поему Јесењина Црни човек (где је „црни човек“ заправо човеково прикривено друго „ја“, својеврстан човеков двојник и његова коб). Морали бисте, затим, имати у свести и чувену Љермонтовљеву песму Сужањ, која у преводу на српски гласи (и звучи), попут оригинала, овако:

Отвор'те ми затвор само,
Нек ми опет сване дан,
Црнооку к мени амо,
И нек' дође коњиц вран!
Уз лепојку ја ћу стати,
Целов ћу јој слатки дати,
На коња ћу, затим, мрк,
И пут степе ћу у трк.

Али решетке сам стеко,
С катанцима водим спор;
Црноока је далеко
И скрива је сјајни двор;
Добри коњ сам пољем броди,
Незауздан, на слободи
Јури срећан, жустар, леп,
Док му ветар мрси реп.

Усамљен сам — нема нада:
Свуда само голи зид,
С кандила ми светлост пада,
Мртвим огњем пије вид;
Само чујем: иза врата
Исти корак, исти број –
То сред ноћног муклог сата
Шета неми стражар мој.

А сада, после освежавања у сећању поменутих претходних раније написаних, веома познатих у руској култури текстова, имајући их у виду као својеврстан предтекст или подтекст, чујете, доживите и протумачите следећу Кибировљеву песму:

* * *

Светло–сивкаст снежни арак.
Тамно–сивкасти шумарак.
А одозго се наднео
Свод небески сиво малан.

Низак, спљоштен свод небески.
Недељни се данак реси.
Што ми блејиш, друже чесни?
С ким то блејиш? Где си? Где си?
Ама, јеси ли — при свести?

Мада сам на срећу лаком,
Да л да узмем коњче лако,
Да пригрлим ништа чак.
Да не дарнем привиђење,
Недоступни уму знак.
Дан недељни даве сене.
Ја зурим у мрак.

Мркло–мркло–сиво вече.
Светло–сиви снежак зове.
По њему се љуља, рони,
све у материну гони,
Црни човек.

6.

Пошто се већ ближи време кад се ове вечери свирала ипак мора заденути за појас, бићу слободан да вам прочитам кратак избор из поезије петорице савремених песника који су на супротном полу од циничних постмодерниста. Ове песме сам превео из руске књиге поезије, објављене 2006. године у Москви, под насловом Нај–нај. Пет песника.

Процените сами да ли се, колико се и у чему се њихово виђење битно разликује од онога што смо ове вечери чули из песама Дмитрија Пригова. Сви су они активни у национално оријентисаном удружењу руских писаца, идеолошки, иначе, супротстављеном тзв. мондијалистима.

Почећемо, од песме Александра Кувакина, песме с темељном хришћанском тезом о молитви, патњи, аскези на овом свету у име предстојећег рајског живота на небу — упакованом у занимљив сплет мотива, међу којима се издвајају нарочито два: дисање без дисања и срећа изван живота и смрти.

НАЈ

Најслађи су пост и молитва.
Најгорче је непознавање Бога.
Најваљанија је са злим дусима битка.
Најнеизвеснија — с дусима слога.

Кажу ми: „Што о осећањима не пишеш?“
„Добро, поправићу се“ — велим за свет.
Нај–нај је — кад не дишеш а дишеш.
Нај–нај је — жив био ил не.

Следећа Кувакинова песма коју ћу вам представити оној темељној хришћанској тези додаје и мотив љубави. Хришћански Нови завет, као што знате, за разлику од Старог завета, заснованог на „закону“ (присили) — прокламује „благодат“, као слободно определење за љубав према Богу. Та концепција вере, засноване на љубави — у профаном животу конкретизована је тријадом „љубав, вера и нада“. Песник Кувакин, међутим, у хришћанску љубав, на неки чудан начин, овде укључује Пушкина, чији је стварни живот био одиста доста далеко од хришћанских правила живљења… Тешко је рећи шта ова двосмисленост одиста значи.

* * *

Нас носи друга хијерархија:
На земљи патње, на небу — радости.
У срцима нам цвета монархија:
На свету трпеж, у храму — сладости.

Драг нам је животног жртвовања мир,
Од свих слобода — љубав нам најближа што се може.
Ближи нам Пушкин — макар и ветропир
И бивши члан масонске ложе.

Дмитриј Пригов, надовезујући се на Пушкинову еротску поезију, у песми о љубави, рецимо, у први план извлачи:

* * *
Окани се да се манем
Шеснаесто тераш лето
Прелепа си ту пред светом
Као устрептало лане

А ја сам већ душа стара
Терам четрдесет пето
И песник сам ту пред светом
А стварно сам сушти јарац

– док код Бориса Лукина (1964) под насловом Усамљеност о љубави читамо:

Негде ту — у шуму, времену, празнини,
три кварта од ветра дуж обалске пређе –
спава мој анђео,
један од оних иних
који на земљу силазе све ређе и ређе.

А у јастуку
перје се згрудвало, бог те,
анђелу ништа, а ја не могу да тренем.
… Реци ми, побогу,
што ли му се то прохте
да ме походи већ пролеће не знам које
да буде крај мене?

А месец је толики — у прозор не може да стане.
И брекће мој анђео као дете
од снова дугих.

… И какву новост он може да нам шане –
да нема других времена,
ни светова других?

Занима ме, (анђеле,)
шта се дешава у лаком санку твом,
падаш ли некад у понор или једноставно у таму?

Ја исто каткад летим с њом,
вољеном, једином
грешан –
из сјаја у таму.

А кад и понору нађемо дно, и самом небу строп,
и у месецу се огледа њен сјај,
који заклањамо да нам не блиста;

једно другоме шапћемо на ухо,
шапћемо:
анђеле мој;
и она усни крај мене, као ти, потпуно исто.

Остављам вама, драги љубитељи поезије, да просудите сами да ли је ово што пише Александар Суворов (1950) позната библијска апокалиптична одмазда Земљи за људске грехове, или се то, по њему, над нашом планетом наднела нека још већа, да кажемо савременим језиком, некаква космичка опасност:

ПАС ОД МЕСЕЧИНЕ

Спава Земља, спутана ланцима
Непојамних, страшних, удаљених звезда,
Бодљикавим њиховим зрацима
Све живо је навек озбиљно везано,
Спава Земља, и склупчане бебе, вреле
Снују у мајчинским утробама,
Под Месецом градови се беле,
И злотвора и просјака дубок сан заклања.
Спава Фауст, спава Хобс, и Ниче,
И Маркс, уз „Капитал“ знамен,
Само пас бескућни главом не пониче,
Кези зубе на месечев пламен.
Вилин коњаници месечине круже
Крај утвара земље успаване.
Пас осећа отрове ваздушне
Што навиру с друге, забрањене стране.
Фосфорним очима, пронирући мемлу,
Прати ланце звезда из даљине
Да, уз урлик, раскомада Земљу
Усамљени Пас од месечине.

Четрдесетогодишњак Фјодор Черепанов (1965) данас себе види овако:

* * *

Било је и коња… Одјездили — шта ћу?
Ни коња ни птица — све је истанчало.
Ни земље, ни дома. И судбу истраћих.
Шта ћу? Да се молим. Само то остало.

Ал за шта да молим? Однео све пламен.
И молитва спласла… Све живо истроших…
И што ли си срећан, последњи Адаме,
Док, ко бледа звезда, лебдиш у пустоши?

Али и тридесетогодишњак Алексеј Шорохов (1973) лебди:


* * *

Свакога дана — ко ивицом бездана.
Из лета у лето — напред и напред.
Ко да је неко, усправан, железан,
Тамо унутра, где живи напет.

Као да бруји отегнуто, мукло,
На ветру распета струна мека,
Песму коју ја слушам на пола уха,
А коју на свету неко чека.

Свакога дана излазим из куће,
Ко у мећаву из ноћног воза.
И стрепим да знанце и својту
У вејавици како не познам!

Све тоне у вихор–игру без краја
Ко саће минута сабијених:
Стотине лица, улица, постаја,
Где смо по добру, можда, упамћени.

Само, изгледа, у магли незнаној
Све се још брже колута, ено…
Одавно лебдимо над безданом,
Како смо некада летели земљом!

Шороховљев већ поменути сабрат, по опредељењу универзалиста, 70–годишњи Александар Кушнер, оцењен, иначе, као неоакмеиста — у песми о Аполону 1991. је тврдио:

Ту на фону огромне државе
На обали скованој од циче,
Смрзава се, и, кô да га даве,
Јецај лире у снегу пониче.
Одлази у празно он, по свему,
И сад. Нит' ће потом да помаже,
Ал' мора га бити, и нама и њему,
Што је теже, песме су нам драже.

У иглама белим бљеска душа,
Мрачне пукотине ледом сјаје.
Житељ неба, који зиму куша,
Гранчицу првенства нама даје,
Та је палма — јелова гранчица,
Иглицама иња покривена.
То је — храброст, то је — вејавица,
То је песма, језом одевена.

А 2005. године о Аполону пева:

Лежи у трави. Што гушће траве
Мање приметан бели лик торза,
Далекометни поглед државе
Беспомоћнији је; мање је славе,
Што год је више лептира и оса.

– да би ипак закључио:

Љубав је трагична, живот страшан,
Бело на зеленом сја јачим тоном.
Прекор због тога ми није јасан.
Јер све смо ближи с Аполоном,
Што неутешнија су доба наша.

Кушнер је по годинама Шорохову могао бити отац… Да ли се то оцеви и деца, модернисти и постмодернисти, православци и неправославци, словенофили и европејци, и сви ини, кад се отргну од приземне идеологије, односно дневне политике и остану на нивоу уметности, ипак нађу на веома сличним виђењима нашег општег овоземаљског живота? Јер и Шорохов пева:


* * *

Ако свет овај — бољи не осване,
Узалуд је било и да пробам, значи —
Шумор кише и јаруге тамне
У песме да мећем, мастилом крмачим.

Да у школски прозор гледам занесено
Топећи се од роднога брежја;
Шта што је неком суђено
Да буде несхваћен и глупаво нежан!

Све је овде тачно одмерило
Братство које за живота не можемо знати…
Ако о сванућу суза није било,
Није ни вредело, значи, покушати
.

Да ли је вредео труда и мој покушај да ове вечери скренем вашу пажњу на једну репрезентативну групу савремених руских песника; да ли је вредео труда ваш напор да ме, ево, сат времена пажљиво слушате? То, разуме се, остаје вама да процените сами. А што се мене тиче, „сузе о сванућу“ нису обавезне, али ако вам и сутра или неког наредног дана одјекне у сећању по који стих из вечерашњег програма, песнику Шорохову ћу моћи да реплицирам делом његовог исказа — „вредело је, значи, покушати“.

Са књижевне вечери у Тодорчетовом конаку, Неготин, 9. IX. 2009.

На Растку објављено: 2019-12-22
Датум последње измене: 2019-12-22 16:55:30
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић