Миодраг Сибиновић

Промоција „Антологије руске лирике“

(Стихове читао Иван Јагодић. Лесковац, 26. фебруара 2008)

1.

Ко год хоће да буде мајстор у свом послу и жели објективно да сагледа вредност онога што ради, мора да зна шта у датој области и други раде. Кинески писац Хун Ци Чен још у 17. веку саветује: „Упоређуј своје жеље са жељама других и доноси закључке — то је најједноставнији начин на свету да учиш.“ Тиме се објашњава и смисао постојања антологија страног песништва.

Најискључивији су људи који мало знају.

Монтењ: Треба много да учиш, да би схватио колико мало знаш.

Ниче: Боље је не знати ништа, него половично знати много ствари.

Русо: Људима који мање знају више се чини да су посисали сву памет света.

Л. Толстој: Знање је средство, а не циљ.

Шо: Што мање знамо све смо подозривији.

2.

Због чега смо се ми одлучили за уношење у српску књижевну културу и овако обимне антологије руске поезије? Пре свега, због тога што руска књижевност спада у ред најбогатијих, водећих светских литература. Стицајем низа друштвених околности, у XIX и XX веку у Русији је књижевност дуго, осим своје изворне естетске, имала и другу функцију: отварала се и за промишљања о човеку и животу која су изворно припадала забрањиваној или идеолошки ограничаваној филозофској и социолошкој науци. Због тога је та књижевност постајала комплекснија и дубља од литературе земаља у којима је идеолошка стега била мање ригорозна.

На уношење оваквог антологијског избора у данашњу српску културу подстакла нас је и следећа чињеница. Српска и руска књижевност се од првих корака писмености двају наших народа развијају у чврстом преплету узајамних стваралачких подстицаја. То потврђују многе чињенице. Ево неких од њих.

Руси и остали Источни Словени за почетак своје писане књижевности, већ од краја X века, са наших јужнословенских простора позајмили су азбуку и избор преведених текстова из византијске културе неопходних за потребе утемељења хришћанства, избор који је одмах постао и узор за развој домаће, оригиналне писане књижевности; „Номоканон“ нашег Светог Саве био је једна од најважнијих књига за организовање живота у источнословенским манастирима; Пахомије Логотет, познат под именом Пахомије Србин, дао је изузетан допринос идејном и стилском уобличавању животописа свештених лица и владара који ће, укључени у руски национални летопис, бити идеолошка основа за стварање и учвршћење руске царевине Ивана Грозног. Крајем XVIII века српски писац Јован Рајић написаће велику историјску монографију–животопис Петра Великог, такође значајну за руску друштвену и књижевну мисао; 30–их година XIX века Пушкин ће преводити српске народне песме и написаће песме о Карађорђу, да би, средином XX века, неки руски песници, у борби за обнављање руске поезије, имали у свести и резултате књижевности из српског поднебља које је, обнављањем сопствене традиције модерне међуратне поезије, већ превазилазило догме социјалистичког реализма…

У књижевној историји је утврђено да је узор и изворник многих текстова првог књижевног часописа на Балкану, Орфелиновог „Славено–сербског магазина“ крајем XVIII века био управо часопис Руске академије наука „Ежемесячные сочинения“; српски писац Глигорије Трлајић јекрајем XVIII века превео Херасковљев роман Нума или процветајушчиј Рим (тај Херасковљев роман написан је према француској, Флоријановој преради Фенелоновог Телемака), што представља, дакле, уношење у српску културу, посредством Руса, и тековина француске културе; српски књижевни часописи, дневни листови и календари током XIX века пуни су вести о руској књижевности и текстова руских писаца XVIII и XIX века; у доба стварања новог књижевног језика на основама српског народног, у оквиру нашег романтизма, и, нарочито, у оквирима конституисања реалистичке прозе, на руској књижевности су се напајали многи српски писци, уткивајући је у српску културу и својим преводима (Ђорђе Поповић Даничар, Змај, Милован Глишић, који је превео Гогољеве „Мртве душе“, „Тараса Буљбу“, Толстојеву „Кројцерову сонату“ и „Рат и мир“, Лаза Лазаревић, који је превео Гогољеву приповетку „Ђаволска посла“, Бранислав Нушић, Јован Дучић, који је преводио поезију Пушкина и Љермонтова и др.); почетком 20–их година XX века наш зенитиста Љубомир Мицић лично први преводи на српски једну песму Јесењина, а Станислав Винавер сјајну поему Александра Блока „Дванаесторица“, да би то преплитање српске модерне поезије са руском наставили својим преводима Бранко Миљковић, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић и толики други водећи српски писци и преводиоци XX века, поетска сазнања из поезије Блока, Мајаковског, Јесењина Хлебњикова, Мандељштама, Пастернака, Цветајеве, Заболоцког, Ахматове, Хармса и др, и те како су уткана у оригинално стваралаштво великог броја српских млађих песника који су ступали на сцену српске књижевности крајем 70–их–почетком 80–их година прошлог века.

Међутим, у најновије време, крајем XX и на почетку XXI века, стицајем различитих друштвених и историјских околности, запретила је озбиљна опасност да, под утицајем, пре свега, економске силе англосаксонског подручја (која, разуме се, утиче и на пословну политику издавача) — ова традиција живих стваралачких дотицаја наше и руске књижевности, на штету српске културе, усахне. Јер, кад се узму у обзир и само чињенице које сам управо побројао, биће јасно колико нам је одржавање познавања старије и савремене руске поезије важно како за разумевање, тако и за даљи развој наше сопствене, националне књижевности.

3.

Осим оваквих, да кажемо, стратешких културолошких разлога који су ме подстицали на сачињавање ове антологије, поменућу и неке личне. Осећао сам моралну одговорност да, као слависта, при крају своје научне и преводилачке каријере, уз „Антологију белоруске поезије“ (коју сам превео и објавио у издању СКЗ почетком 90–их год. прошлог века), уз билингвалну „Антологију украјинске поезије“ (коју сам превео и њен превод објавио 2000. год. у Републици српској) у српску преводну књижевност унесем и једну обухватну, своју Антологију руске лирике.

Ова Антологија почиње веома сажетим избором узорака из фолклора и средњовековне писане књижевности који би требало да буду својеврсна назнака архетипских и језичких основа, односно назнака основе на којој је фундирана целокупна руска уметничка поезија до данашњих дана.

У ове три књиге настојао сам да унесем све основне токове те поезије, али да их представљам само у живом поетском тексту чију енергију, осим књижевних историчара, може осетити и сваки читалац поезије овог, најновијег доба.

Свесно сам се изложио опасности да тиме изазовем незадовољство и неких слојева посвећенијих читалаца руске поезије, пре свега оних који још увек не могу да се ослободе старих идеолошких или поетолошких конфронтација. Трагајући за песмама снажне поетско–мисаоне потенције која је могла да оживи у српском културном и језичком руху, можда сам избором могао да иритирам и по ког књижевног историчара — изостављајући неке од тзв. „програмских песама“ познатих песника… Али није непознато да „програмске“ песме не морају бити и врхунска уметничка остварења. Зато сам живо поетско ткиво оригинала, утиснуто у превод, ткиво које није лако пренети у другу културно–језичку средину — по правилу, надређивао, претпостављао било ком школском књижевноисторијском стереотипу.

И најзад, да бих оставио што више места „живој поезији“, одустао сам од писања предговора–студије о десетовековном развоју руског песништва, задовољивши се само кратким био–библиографским подацима о песницима у Напоменама… Кога занимају баш моје анализе, рачунао сам, може их читати у мојим књижевноисторијским књигама…

4.

Наша Антологија почиње од лирског одломка из руске биљине „Волох Всеслављевич“, чији настанак се у историји књижевности везује за X век, а завршава се песмама из прве деценије XXI века. Дакле, обухвата период од пуних десет векова развоја руске лирике. Садржи у 17.152 стиха 844 песме сто осамдесет троје песника.

Најмлађи песници из Антологије рођени су средином 70–их година XX века (Борис Рижиј и Александар Соколов).

Укључивање у Антологију периода од пре XVII века представља донекле новину у представљању руске поезије, не само код нас. У ранијим стандардним прегледима инсистирало се на томе да савремена руска поезија настаје тек у XVII веку, а да је током претходних шест векова развоја — човекове потребе за лирским исказом задовољавала црквена поезија и, комплементарна са процесом развоја писане књижевности, световна фолклорна традиција. Током прошлог века у Русији су сачињаване и објављиване различите антологије народне поезије, док, из идеолошких и неких других разлога, црквеној поезији није посвећивана потребна пажња, а указивало се само на лирске делове исказа у летопису и другим споменицима синкретичне старе књижевности, као и на својеврсне спевове „Слово о Игоревом походу“ и „Задоншчина“. Ја сам сматрао да, пошто су и фолклор, и црквена поезија из старе руске литературе неодељиви део укупне руске поезије — има разлога данашњем српском читаоцу ставити на увид — и узорке овог дела руске књижевне традиције, који је, иначе, чврсто уткан и у новију ауторску. У складу са таквим полазиштем, трудио сам се да и у поезији XVIII, XIX, посебно XX века, све до данашњег времена, сигнирам и већ дуго запостављану нит руске хришћанско–православне лирике.

Уз настојање да се антологијском синтезом продубе представе савременог српског читаоца о богатој ризници код нас у низу посебних књига већ доста превођене руске авангардне поезије прве половине XX века, покушао сам да укажем и на једну неправду. Наиме, стицајем сплета околности (оправданог критичког односа према наметаном социјалистичком реализму уопште, затим, опасности код нас да се наглашено позитиван однос према било ком совјетском писцу који није био на удару совјетске власти протумачи као информбировство и сл.), низ песника афирмисаних за време и непосредно после Другог светског рата нашим читаоцима неправедно је остао недовољно познат. Потрудио сам се да овом приликом укажем и на поједина потресна дела песника који су званично сврставани у ствараоце соцреалистичке књижевности, дела која, међутим, одишу истинским универзалним људским хуманизмом…

И најзад, следећа тежишна тачка ове Антологије могла би се дефинисати као усмеравање естетске информације на вишеслојну руску поезију друге половине XX и почетка овога века, нашој културној јавности, иначе, стицајем разних књижевних и ванкњижевних околности, само делимично познату.

Ова Антологија доноси преводилачка остварења 94 српска преводиоца — од најстаријег П. П. Његоша до најмлађих Корнелије Ичин и Душана Паунковића. Међу преводиоцима су, осим састављача, и многи наши истакнути писци, попут Десанке Максимовић, Радована Зоговића, Оскара Давича, Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића, Лазе Лазића, Стевана Раичковића, Боре Ћосића, Милорада Павића, Данила Киша, Љубомира Симовића, Милована Данојлића, Мирјане Вукмировић, Тање Крагујевић, Ибрахима Хаџића, Предрага Чудића, Александра Петрова, Владимира Јагличића, Злате Коцић и др.

5.

Антологија се може читати са тражењем ужитка у свакој песми посебно. Али она је веома занимљива и за дијахроно читање. Такво читање отвара перспективу да се, у различитим тематским пресецима, на временској вертикали — откривају и многе нити које ту поезију сврставају као релевантну појаву у незаобилазан део укупне људске цивилизације. Није тешко, међутим, уочити да, истовремено, из учесталости одређених мотива, њиховог виђења и доживљавања, у оваквом антологијско–панорамском узорку исијава и несумњива — естетска и смисаона особеност те поезије.

Занимљиво је, на пример, погледати колико је у тој поезији љубав, било да је заснована на духовном, било на еротском — повезивана са патњом. Колико је у тој поезији привржености старом, а колико отворености према новоме?

Евгениј Винокуров, рецимо, 1972. каже:

Расклопили смо свет уредно,
из вишевековног лобизма.
Извукли делове, све до једног,
као из сатног механизма.

Одвојили смо и бројчаник,
и сад се рађа нова драма:
с два прста хватамо зупчаник
и спајамо га с опругама.

А клатно, ни да макне, Боже,
не помера се већ из мира…
Расклопили смо свет. Ко може
да га поново монтира?

Занимљиво је, исто, погледати колико на скали етичких вредности у тој поезији високо стоји човекова лична жртва! Која је у њој сразмера између личне и колективне (саборне) жртве? Који атрибути се у њој повезују са човековом срећом? Нема сумње у то да се ове или оне менталне особине, превага ових или оних назора базира и на конкретном историјском искуству, на тзв. колективном памћењу различитих друштвених, па дакле и етничких заједница.

Кад се ово последње има на уму, веома је занимљива, рецимо, трансформација теме љубави према отаџбини код водећих руских песника. Од фолклорног средњовековног супротстављања у духу „наши — њихови“, „правоверни — неправоверни“, односно „неверници“, код Ломоносова се у XVIII веку отаџбина конкретизује у лик мајке отаџбине, „Мајке Русије“, која и другим народима света својим ратним активностима доноси „мир и благостање“. Та концепција је у званичној државној патриотској поезији нарочито добила на снази поводом Отаџбинског рата против Наполеона 1812. године. Али од краја 20–их година година XIX века појављују се потпуно нови мотиви: код Љермонтова, рецимо, читамо да се његова љубав према отаџбини не заснива ни на каквим ратничким победама и државним симболима, а Тјутчев ће коју деценију касније, доћи до оне познате словенофилске формулације да се љубав према отаџбини у Русији не може заснивати на разумски пронађеним аргументима, већ једино на „вери“:

Умом се Русија не прима,
И не мери се општом мером:
Обличје она чудно има
И поима се само вером.

На тој линији ће се наћи и млади Јесењин кад 1914. пише:

Ако викну свеци с неба:
„Нека земље, у рај амо!“
Ја ћу: „Мени рај не треба,
Отаџбину хоћу само.“

Додуше, Андреј Бели 1908. отаџбину види овако:

Узвик нам шаље: „Умри, шта чекаш —
Како други…“
................................................
Земљо кобна, од леда и студи,
Челик–судба те прокле са злобом –
Мајко Русијо, доме мој худи,
Ко се нашали тако с тобом?

Тај трагични лук је, даље, испуњен песмама многих руских писаца чију судбину сублимише Пастернак оним чувеним јауком 1959. из песме „Нобелова награда“:

Пропадох, кô звер што гоне,
Где су људи, зрак што сени?
За мном је шум хајке оне,
А пролаза нигде мени.
......................................
Шта учини ти, подлаче?
Ти, убицо, ког се боје?
Ја натерах свет да плаче
Над лепотом земље моје!

Тај трагични лук 80–их наставља песник изгубљене руске генерације младих, тзв. руске „авганистанске“ генерације Кибиров (рођ. 1959), кад, надовезујући се на Тјутчевљев стих „Умом се Русија не прима“, пева:

Очито, отаџбина се умом не прима.
Нит јој је за веровати с пуно жара.
Одвише страшних судбина има,
што боде очи, што очи отвара.

То ти је живот! Но због чега, зашто?
Ако знаш зашто, одговори, труби!
Негде код Пензе или крај Темзе,
ма где то било — једино, због чега?

................................................................
Оно нама и не фали ништа.
Оно нама и не фали ништа!
Оно нама и не фали ништа –
само би, Господе,
да фиксирамо тај врт,
мртвачки сјај с аутостраде гнусне,
жбун јове иза ограде обданишта,
три жудника изнад реке тмусте,
бели бистхалтер, кармин за усне,
па да победимо Смрт!

6.

Али, можда ја превише причам... Не можемо овде све рећи, а и ко зна шта ће свако од вас кад буде самостално читао извлачити из песама које су објављене у нашем тротомнику! Јер уметничко дело се не дâ сводити на само једно тумачење. Јер, кад жели нешто да опева, древни руски песник Бојан се „мислима… разиграва по дрвећу“, риска „по пољима“ попут „мрког вука“, и лебди „под облацима“ попут „сурог орла“. Кад пева о „раздорима старих дана“ — „пушта десет соколова против јата // лабудова“… „и првога кога стигне // он натера да запева“. Генијални анонимни аутор спева „Слово о Игоревом походу“ нам објашњава:

Бојан, браћо, то не пушта
соколове на лабуде,
већ он своје веште прсте
са струнама живим склада…“

За Бориса Пастернака поезија је и „силно надошли писак, // Штропот — кад пуца покров ледан“, и „Суза… измеђ две љуске“, и „Оно што би да нађе ноћ, која // По дну рибњака пажљиво мотри, // И звезда што донеше је до перивоја // Уздрхтали дланови, мокри.“, и оно што се чује кад је „васиона без гласова“.

За Ану Ахматову поезија је оно „што се из несанице цеди“, „крвавих свећа шмек“ и „сто звонара бледих // Први јутарњи јек…“, и „прозорске даске вреле“, и „луне зрак“, и „детелина“, и „пчеле“, „прашина, врелина и мрак“; „Оно што бесловесно клокће, // Ил' у тами земној камен глође, // Ил' избија испод мутног дима“, јер песник нема „рашчишћене још рачуне // са пламеном, ветром и са водом…“

Јер ни ја који сам унео у Антологију и превео песму савременог песника Аркадија Застиреца „Почетак века“ не знам хоћу ли умети да вам је правилно растумачим:

Сви маршеви у очајање пали:
Прекидају се гласови трубе –
И круто усољени вали
С доњим се уснама љубе.

Потапају муштикле у њима,
Певају народу, и цару,
Пуне, у златним гутљајима,
Усахлом зором фанфару.

„Не попушта душману, гордо…“
Спори хор песму гракну,
И белом безоком кордом
Диригент маше у мраку.

И прпошна туга даље
Комаде тишине хвата,
Тањири кују медаље
Јунацима будућег рата.

Зато ће ипак најбоље бити да на крају ове вечери, још мало макар, сви заједно само поуживамо у ономе што ће нам представити сабрат песника, један од данашњих наших најзначајнијих интерпретатора поезије, драмски уметник Иван Јагодић.

Толико од мене. А вама, уважени Лесковчани и свим промотерима, захваљујем на указаној пажњи.