Миодраг Сибиновић

Предлози за даље истраживање неких тема које се тичу живота и дела проф. Ђорђа Живановића

(Прилог саопштен на обележавању 100. годишњице рођења проф. др Ђорђа Живановића у Свечаној сали Филолошког факултета)

Никад ми раније није долазило до прага свести реална чињеница да у обележавању 100. годишњице истакнуте личности могу активно учествовати и они који су је познавали лично… Поготову нисам ни помишљао да један од њих могу бити и ја сам. Данас ме, не знам због чега, помало поражава чињеница да смо покојног професора лично познавали чак сви ми који као говорници седимо за овим столом…

Околност да смо проф. Ђорђа Живановића знали не само као научника, већ и као предавача, и као драгог старијег колегу са седница и из необавезних разговора у кабинетима, као саговорника уз шољицу кафе и уз песму с путовања на семинаре, симпозијуме и конгресе — управо нас обавезује да и о његовој људској личности, за историју прибележимо поједине податке који могу бити од користи за боље разумевање његовог укупног наставничког и научног дела. Ја ћу свој данашњи наступ артикулисати управо као скретање пажње на неке аспекте професоровог живота и рада које би у даљим истраживањима, можда, ваљало осветлити детаљније него што је то досад учињено.

У данашњим штампаним професоровим биографијама обично изостаје значајан податак да је он рођен као изданак познате вражогрначке породице којој по женској линији припада познати српски слависта (који је славистику студирао у Београду, Бечу и Лајпцигу), аутор низа огледа и монографија о Петру II Петровићу Његошу, Лази К. Лазаревићу, Ђури Јакшићу, Јанку Веселиновићу, Лази Костићу, Богобоју Атанацковићу, Илији Вукићевићу и др., високошколски професор, песник, покретач и уредник низа познатих српских листова и часописа („Венац“, Београд; „Градина“, Ниш; „Наставник“, Београд), народни посланик Скупштине Србије (1912–1914), начелник Министарства просвете (1918–1919) и бан Моравске бановине (1931–1935) Јеремија Живановић (1874, Вражогрнац — 1940, Београд). Проф. Ђорђе Живановић имао је, дакле, за славистичку научну каријеру подстрек и из своје блиске породичне средине (иначе, његов отац Стеван, по образовању правник, био је начелник Министарства правде који је службовао, поред осталог, у Неготину, Књажевцу, Зајечару, Нишу, Пироту и Београду, 1909–1910 био и председник Београдске општине)…

Припадност ужем завичају (основну школу и гимназију похађао је и завршио у Вражогрнцу, Зајечару и Београду… матурирао у Зајечару) осећао је и у својим зрелим годинама. За ову тврдњу навешћу две досад непомињане чињенице из професорове биографије. Наиме, 1925. године у Београду је основано завичајно Удружење Тимочана и Крајинаца са овако формулисаним задацима:

„1. Да ради на зближавању свих Тимочана и Крајинаца. Јер зближавање ствара упознавање, љубав и поверење. Ова социјалност диже чланове на један виши степен, нарочито кад раде на хуманим и културним задацима.

  1. Да ради на ширењу писмености у Тимочкој крајини, умном и моралном усавршавању њених становника, као и у гајењу њихових добрих особина.
  2. Да ради на подизању свих грана привреде, пошто се наш крај претходно проучи уколико то није учињено, а потом и згодније прикаже кроз књиге, предавања и конференције.
  3. Да подигне друштвени Дом у коме би се чланови састајали и договарали за добро нашега краја и државе и да у истом гаји и чува традиције из Тимочке крајине.“

Један од оснивача и први потпредседник овог Удружења био је управо Јеремија Живановић. После Другог светског рата расформирана су сва ранија удружења грађана, тако да је тада званично прекинут рад и Удружења Тимочана и Крајинаца. Међутим, део некадашњих чланова Удружења је наставио дружење на славама и у другим приликама свог приватног породичног живота. Један од најагилнијих приврженика обнављања Удружена био је професоров најстарији брат, публициста Славољуб Живановић Ђида. Шездесетих година прошлог века то језгро београдских интелектуалаца, састављено од публициста, правника, инжењера, лекара, професора универзитета и др., иницијативом за обележавање у Београду, Тимоку и Крајини 150. годишњице погибије Хајдук Вељка и 130. годишњице ослобођења од Турака и присаједињења Србији — покушало је да легализује обнављање рада свога удружења. Међу њима је био и проф. Ђорђе Живановић. Вероватно, зато да због својих политичких неприлика из 1945. не би нанео штету иницијативи, проф. Живановић се трудио да он лично не буде у првом плану, али је, управо у то време, мени, као младом асистенту, у једном необавезном разговору предложио да се укључим у рад на обнављању нашег завичајног удружења… Иако су поменути јубилеји обележени (прихватио их је и организовао у својој режији ССРНЈ), Удружење тада, на жалост, званично није обновљено. Обновљено је тек после више од две деценије, кад су се, како се то бирократски формулише, за то стекли законски услови… У „Завичајној књизи“ Јеврема Дамњановића из 2006. забележено је да је после дужих припрема на састанцима иницијативне групе у ресторану београдског хотела „Метропол“ Удружење Тимочана и Крајинаца обновљено 1986. и да је у један од органа Удружења изабран и Ђорђе Живановић, тада већ „професор Универзитета у пензији“ (стр. 193). Упорност је ипак уродила плодом…

Будући истраживачи професорове биографије можда би могли пронаћи који архивски податак и о његовој активности у академском певачком друштву „Обилић“, јер кад год би кога од нас изненадио сјајним укључивањем у песму на пригодним катедарским свечаностима или у којој другој прилици, с поносом је напомињао да је он заправо „стари 'Обилићевац“. Ваљало би из документације Радио Београда проучити податке о чувеним професоровим јутарњим поукама о језику са првог програма Радио Београда (ако ме сећање не вара, тај циклус емисија је емитован средином педесетих година XX века).

Али још је важније од тога да се данас, кад за то нема више политичких и, евентуалних других препрека, мало ближе осветле разлози и околности његовог удаљавања с Универзитета. Ми који смо од почетка шездесетих година прошлог века долазили на Катедру као млади сарадници из шкртих прича старијих знали смо да је професор Живановић почетком Другог светског рата био отпуштен из заробљеништва, и да је, као предратни асистент проф. Павла Поповића са докторатом онда наставио да ради на Београдском универзитету, што је 1945. окарактерисано као сарадња с окупатором, због чега је неко време остао без службе и без права на објављивање било каквих радова са својим потписом. У својој књизи „Преглед пољско–српских књижевних веза“ проф. Петар Буњак у одељку „Поменик“ 1999. наводи следеће податке: „Од априла 1941. Живановић је у немачком заробљеништву, одакле је пуштен марта 1942, на залагање — како се касније испоставило — Алојза Шмауса. Остатак рата провео је у Београду, радећи кратко у Народној библиотеци, а потом на Универзитету. У лето 1945. отпуштен је као неподобан, без права жалбе. Од 1947. био је редактор у „Просвети“, од 1948. лектор у Народном позоришту, од 1951. до 1954. доцент, а касније (до 1967) хонорарни професор Позоришне академије… Захваљујући заузимању проф. Радована Лалића, 1954. враћен је на Универзитет…“[1] С обзиром на то да је „враћен на Универзитет“ — „захваљујући заузимању проф. Радована Лалића“, кад је већ познато да је проф. Лалић после Другог светског рата, у својству проректора, један од оних који су обнављали Универзитет, било би занимљиво видети одговарајућу документацију: да ли је удаљавање с Универзитета било последица неке претходне судске одлуке и шта је писало у образложењу те одлуке? Да ли је, када и где је предузимано нешто на рехабилитацији, скидању неправедне оптужбе због које је професор испаштао? Ја, који сам од својих студентских и асистентских дана знао и једног и другог, могу са сигурношћу рећи: нити би се проф. Лалић заложио да, у име било каквог пријатељства из давних студентских дана, врати на Универзитет некога ко је истински био сарадник окупатора, нити је проф. Живановић био човек који би тако нешто уопште и могао бити…

Могли смо видети да је познати пољски слависта проф. Маријан Јакубјец, који је 20. јуна 1945. дошао у Београд на место аташеа Пољске амбасаде, у својим мемоарским белешкама, објављеним 2006, о предратном колеги и блиском пријатељу Ђорђу Живановићу 1945. записао: „Обишао сам свог најближег пријатеља Ђорђа Живановића. Удаљен с посла на универзитету… није скривао своја уверења далека од комунизма.“[2] На истом месту долазимо и до податка да је професор Живановић из немачког логора пуштен „на интервенцију предратног наставника немачког језика“ на Београдском универзитету (Алојза Шмауса).

Ако је Маријан Јакубјец под уверењима „далеким од комунизма“ подразумевао професорово виђење српско–хрватских, српско–словеначких, српско–црногорских и српско–македонских односа у предратној и послератној Југославији, сви ми млађи асистенти и наставници сећамо се да је професор у нашим кабинетским разговорима та уверења отворено износио, веома темпераментно их образлагао и шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Али, не могу а да не истакнем и следеће. У време кад се од краја 80–их почело показивати да су нека професорова уверења о југословенским међунационалним односима, која смо ми, признајем, понекад прихватали и као симпатична старачка претеривања — била умногоме тачна, код њега се није могла приметити ни трунка сујетног тријумфализма. Од почетка 90–их година свако овде присутан старијег узраста сигурно је видео доста људи који су почели да се представљају као антикомунисти и жртве старог режима. Таквих је примера, на жалост, било и на нашој славистици… А једини на славистици који је, уз тада већ покојног проф. Крешимира Георгијевића и, делимично, уз проф. Милосава Бабовића, одиста раније био политички прогањан — проф. Ђорђе Живановић је о томе и 90–их година прошлог века господствено ћутао!… Дозволите ми да овај сегмент излагања којим покушавам да дочарам размере професоровог изузетног поштења и људске мудрости завршим следећим податком. После првог ТВ преноса Божићне службе из Саборне цркве, при сусрету са старим професором у факултетском ходнику, уз уобичајен јутарњи поздрав, осетих потребу да му кажем нешто пријатно. Рекао сам му да сам гледао тај пренос, да је било лепо и додао: „Било је много света, нисам Вас видео. Али Ви сте сигурно били тамо?“ А проф. Живановић ми одговори кратко, с некаквом за њега необичном горчином: „Нисам био. Сибиновићу, тамо се није могло ни ући од оних који су ту службу до јуче забрањивали, а сад су похрлили у цркву да не би случајно испали из првих редова.“

Ми књижевни историчари са славистике смо знали да се проф. Живановићу увек можемо обратити за стручни савет. Мени лично је на време посаветовао да уместо планиране прешироке теме „Поезија руског симболизма“ за докторску дисертацију која је услов за доцентуру обрадим рецепцију Љермонтовљевог дела у српској књижевности, чиме ме је, на моју срећу, из уже русистике упутио ка примеренијем, истинским потребама наше науке ширем, компаратистичком поимању славистике, које подразумева и проучавање домаће, српске књижевности.

Али шира културна јавност ове године је из другог тома мемоарске књиге Николе Бертолина „Моји завичаји“ могла сазнати да је и Бертолино своје чувене младалачке преводе Пушкинових и Љермонтовљевих поема пре објављивања носио на преглед управо проф. Живановићу; могли смо сазнати да је у то време и Милорад Павић Пушкинову поему „Полтава“ такође преводио уз савете проф. Живановића…

У овом свом збрзаном набрајању тема које би у даљем изучавању живота и дела проф. Ђорђа Живановића ваљало детаљније обрадити данас ћу вашој пажњи препоручити још само две. Али пре тога бих поставио једно деликатно питање: како се могло догодити да проф. Ђорђе Живановић са оноликим бројем радова и књига (погледајте његову библиографију, објављену средином 90–их година у „Зборнику за славистику Матице српске“) током друге половине XX века никада није предложен за чланство у САНУ? Збуњује и чињеница да је непосредно после професорове смрти, кад се поставило питање чувања његове архивске заоставштине, Катедри, „на невиђено“, речено да су обавештени да у професоровој архиви нема ничег значајног и занимљивог за Архив САНУ, тако да Архив за ту заоставштину није заинтересован. Ко је то могао дати такву нетачну информацију Архиву САНУ?… Зашто чланови Одељења за језик и књижевност ниједном нису бар покушали да организују да до органа Академије стигне такав предлог? Зашто су сличну судбину доживели тако значајни југослависти као што су, на пример, проф. Миодраг Поповић, Ђорђе Трифуновић и Јован Деретић? Новица Петковић је, пред смрт, предложен, али они који су раније већ ушли у Академију нису дали довољно гласова за његов избор. Кад се погледа библиографија историчара књижевности у тренутку њиховог пријема у Академију и упореди се са библиографијом поменутих, тешко је пронаћи објективне критеријуме којима би се ове историјске неправде могле објаснити. Такво објашњење данас за проф. Живановића и нема много значаја, али је оно важно за историју највише српске научне институције у другој половини XX века…

Помињано је у литератури већ да је наш професор био веома разочаран тиме што као координатор у име Југословенског славистичког комитета није успео да обезбеди извршење задатка који је наш комитет добио у оквиру амбициозног пројекта Међународног славистичког комитета из 1973. године да се сачини вишетомна едиција о историји славистике. Тај пројекат је у међувремену био спојен са још амбициознијим вишетомним пројектом, планираним под окриљем УНЕСКО–ве Међународне организације за проучавање словенске културе (МАИРСК), чији је наслов био „Историја словенске културе“.[3] И у једној и у другој варијанти Југославија је добила задатак да, у сарадњи са стручњацима из осталих словенских земаља, сачини и објави преглед славистике односно словенске културе друге половине XIX века. Овај неуспех је обично објашњаван нарастањем националних антагонизама у оквиру наше земље и неслогом у Југословенском славистичком комитету.[4] Нема никакве сумње у то да је сваки национални комитет приоритет давао својим посебним темама, при чему је све више потискивано у други план оно што је било значајно у општој славистичкој равни. Познато је да је и у Србији после Резолуције ИБ 1948. осујећено оснивање Института за славистику при САНУ. Имали смо стручњаке за националне науке, али је велико питање да ли смо имали и довољно стручњака који су били у стању да знања о нашим националним темама сагледају у светлу ширих славистичких релација. Из пописа текстова који су достављени проф. Живановићу није тешко уочити доминацију парцијално изабраних тема и методолошко шаренило. За свестранију оцену овог неуспеха, карактеристичног и за низ других словенских земаља ваљало би поћи и од корена — од познатих расправа и размимоилажења о предмету славистике као науке…[5]

Познато је већ да је проф. Живановић као свршени студент XIII групе (југославистике са словенским језицима — пољским и руским и једногодишњом специјализацијом у Варшави) био активни поборник славистике као јединствене наставно–научне студијске групе, онако како ју је конципирао Радован Кошутић, а даље развио и утемељио у другој половини XX века проф. Радован Лалић са својим сарадницима.

На београдском Филолошком факултету је у другој половини XX века заживела и једна друга концепција науке и наставе књижевности, доживљавана као противтежа старинској филолошкој… Тако је заснована Група за општу књижевност с теоријом књижевности. И она има добрих страна. По мени, данас су, ако се примењују у свом екстремном облику, обе те концепције неприхватљиве. Њихова синтеза била је најпуније остварена у наставно–научној Групи за српску са општом књижевношћу.

Данашње подсећање на проф. Ђорђа Живановића могло би бити и подстицај садашњим активним наставницима, наследницима великих професора Живановића, Радована Лалића, Кирила Тарановског и др. да добро промисле шта треба учинити да се актуелном применом Болоњске декларације механичким пребацивањем група за словенске језике и књижевности у општу групацију наставе посвећене страним језицима и култури — славистика, која би, по својој природи, морала заузети специфичну позицију — неприродно не одсече од своје славистичке, јужнославистичке и србистичке базе. Ако се тзв. системом кредита или некако другачије та опасност не превазиђе — готово је извесно да настава нарочито тзв. мањих словенских језика, књижевности и културе може запасти у веома опасну кризу.

2009.

[1] П. Буњак, Преглед пољско-српских књижевних веза (до Другог светског рата), Београд, 1999, стр. 98.

[2] Marian Jakobiec, Spotkania z Belgradem. Fragmenty wspominien. У: 110 година полонистике у Србији. Зборник радова. Београд, 2006, стр. 15.

[3]Вид.: М. Сибиновић, Преглед историје словенске културе у осам томова <Поводом међународног славистичког скупа у Украјини> // Политика (Београд), 1992, Културни додатак, бр. 33, стр. 13.

[4]Вид.: Б. Станковић, Ђорђе Живановић као историчар славистике. У: 110 година полонистике у Србији. Зборник радова. Београд, 2006, стр. 17–28.

[5]О томе детаљније у нашем тексту: Перспективе савремене славистике. // Зборник за славистику Матице српске, 1994, књ. 46/47, стр. 4–17; вид. и: М. Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури, Београд, 1995.

На Растку објављено: 2019-12-22
Датум последње измене: 2019-12-22 16:36:13
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић