Миодраг Сибиновић

Са свечаног уручења Награде за превод руске прозе „Јован Максимовић“

Београд, Трибина Француска 7, 24. јануара 2007.

Поштовани, чини ми част што ми је додељена ова награда: због тога што она носи име једнога од највећих преводилаца руске књижевности код нас Јована Максимовића, с чијим делом сам се и у свом научном књижевноисторијском и преводилачко–теоријском раду више пута сусретао; због тога што ми ту награду додељује жири састављен од фах–колега међу којима сам некима био и професор; најзад и због тога што је ово награда за превод једног дела изузетно слојевите постмодернистичке прозе, у чему се, као превасходно преводилац поезије, досад нисам тако често огледао.

Захваљујем дародавцима, поштованим представницима породице Максимовић што не само као ствараоци у области уметности и науке, већ и као покровитељи културног развоја Србије овако настављају дело својих знаменитих предака.

Захваљујем жирију што је својом одлуком још једном скренуо пажњу наше културне јавности на превод романа „Кис“ који парадигматично отвара веома актуелне проблеме преводилачке стваралачке репродукције дела савремене уметничке прозе и нуди поступак за њихово решавање у пракси. За мене лично је тај рад био изузетно занимљив и толико подстицајан да сам написао и обимну студију под насловом „Роман 'Кис' и његово измештање у другу културно–језичку средину“ (она би ове године требало да буде објављена у мојој новој књизи „Словенска вертикала“).

Овом приликом желим, такође, да изразим захвалност и издавачкој кући „Геопоетика“ у којој сам наишао на идеалну атмосферу — пуно разумевање за књижевно–преводилачки рад и изузетно квалитетну сарадњу лектора г–ђе Марије Лазовић.

Сиже романа „Кис“ је заснован на причи о поновном развоју људске цивилизације после велике експлозије која је уништила свет (након Великог праска/блеска). Испоставља се да развој човека и људског друштва поново иде истим правцем као и у претходној цивилизацији која је у Експлозији сама себе довела до уништења.

У духовитом преплитању стереотипа нашег савременог света и историјског сећања на његове претходне етапе развоја — са свешћу и са поступним развојем човека који живи и гради ново друштво после Катастрофе, настало је изузетно живо и упечатљиво, вишеслојно и вишезначно уметничко штиво.

1.

Прочитаћу вам један одломак као илустрацију те вишеслојности. Наиме, већ у првом поглављу наилазимо на привидно неутралну реченицу: „Градић Фјодор Кузмичево … раскрилио се преко седам брегова.“ Образован читалац свакако ће се сетити да је у свету као град на седам брегова познат заправо Рим. Али испоставиће се, међутим, да је Фјодор Кузмичево на простору — негдашње Москве. Враћање на град „на седам брегова“ у том контексту одмах ће у свести образованог човека освежити сећање на чувену тезу, насталу у 16. веку, заправо на идеолошки основ на којем је почивала велика руска царевина од времена Ивана Грозног, на тезу у формулацији: „Био је један Рим, па је пао. Био је други Рим — (Цариград), и он је пао. Москва је трећи Рим, и четвртог неће бити.“

Разуме се, реч је о Москви и Московској Русији као центру православног (јединог истинског) хришћанства, чије ослобађање од татарско–монголског ропства започиње у време потпадања под исламску турску власт и Византије и хришћанских јужнословенских земаља. У светлу овог конотативног семантичког низа, привидно непретенциозни опис који иза горе цитиране реченице следи, одједном добија неслућене значењске размере:

„Бенедикт гаца по свежем шкрипавом снегу и са уживањем гледа познате улице. Свуда низови црних изби — иза високих палисада, иза капија од дасака. На кољу се суше камени лонци или дрвене кофе. Чија је кућа виша, његове кофе су замашније, а неко подигне на колац и цело буре, нек' се зна: живим богато, драги моји! Тај на посао не шипчи пешке, него само пројури у саонама, замахујући бичем. А у саоне упрегнути мотант, трчи, тупће сукненим чизмама, бледа, ознојена, исплажена језика. Долети до радног дома и стане као укопан, на све четири ноге, само му равномерно подрхтавају длакави кукови: хи–хи, хи–хи.

А очима колута ли, колута. И кези зубе. И осврће се…

Јао, к врагу и ти мотанти, боље је држати се подаље од њих. Страшни су они, не можеш да схватиш, јесу ли људи или нису: лице као да им је човечје, но тело обрасло длаком, и трче четвороношке. И на свакој нози по сукнена чизма. Прича се да постоје још од пре Блеска, те наказе. Све је могуће.“

Да ли су ове слике стварности које су резултат бар седам векова функционисања идеје о Москви као трећем Риму за ту идеју афирмативне или нису — списатељица, разуме се, изричито не говори. Али Бенедиктово гледање „са уживањем“ оваквих улица и житеља Фјодор Кузмичева (негдашње Москве) неодољиво подсећа на ону познату Гогољеву двосмислену похвалу Афанасију Ивановичу и Пулхерији Ивановној у „Старовремским спахијама“ из збирке „Миргород“ која се завршава чувеним узвиком: „Скучно на этом свете, господа!“ („Мучно је на овом свету, господо!“)…

2.

У роману „Кис“ важно место заузима Пушкинова верзија популарне у светској и руској књижевности Хорацијеве оде на тему споменика. Татјана Толстој је и Пушкинове стихове, како оне из његове песме „Споменик“, тако и неке из других Пушкинових песама, много пута на овај или онај начин у свом тексту цитирала… разуме се, уз њихово одговарајуће преосмишљавање.

Али се она притом веома продуктивно ослања и на традицију коју је у врхунску руску књижевност, инспирисан фолклором, руском сатиричном приповетком с краја XVIII века и прозом зачетника руског романа XIX века Нарежног, не ван контекста и Хофманове поетике — утемељио славни Пушкинов савременик Гогољ. Кад то кажем, мислим, пре свега, на гогољевску традицију метонимијског сликања света, на сказ, на каламбур као изражајно средство и на оријентацију на огољавање тривијалног (што је, према Набокову, управо најбитнија одлика Гогољевог дела у целини). Ево једног примера за то.

Постмодернистички саркастичан однос према старинским представама о песнику који се бори за народна права, као и према романтичарском песнику–пророку Т. Толстој најупечатљивије испољава у једној од главних нити сижеа романа, у чијој жижи је управо споменик — подизање споменика Пушкину у име — обнове заборављене традиције, у име континуитета националне културе, од израде, преко подизања тог споменика, његовог функционисања као дела градског пејзажа — до спаљивања споменика у новом великом пожару, у катастрофи следећег, постатомског циклуса цивилизације.

Идеју о споменику Пушкину покреће представник предатомске цивилизације Негдашњих (сада Велики ложач), а њену реализацију извршава припадник нове цивилизације, сâм Бенедикт. Испоставља се да Бенедикт има и несумњив вајарски дар. Пушкинов споменик, који је плод и Бенедиктовог стваралачког бића, постаје несумњиво део Бенедиктовог духовног живота: он га често обилази и нађе се крај њега у скоро свим својим кризним тренуцима. Погледајмо како, међутим, изгледа изнутра овај однос даровитог савременог вајара, и књигољупца обновљене, постатомске цивилизације — у једном од таквих тренутака.

Али пре тога, да би ваш доживљај и разумевање одломка који ћете чути били што ближи оном изворном, дозволите да вас подсетим на поједине стихове из неколиких Пушкинових песама које су, иначе, познате сваком иоле образованом Русу. Т. Толстој је, разуме се, стварајући своје дело то имала у виду, па је Пушкинове стихове користила као тзв. „скривене цитате“, а преводилац текста Т. Толстој има обавезу да те стихове читаоцу такође доведе до прага свести. Изворни естетски ефекат се може остварити једино коришћењем културно–језичке баштине из постојеће преводне књижевности циљног језика — овде из преводне књижевности већ одраније доступне српском читаоцу (из већ постојећих, штампаних превода Пушкинове поезије на српском језику).[1]

ЗИМСКИ ПУТ

Кроз валове магле сиве
Пробија се месец блед
И на тужне, беле њиве
Слива светлост као лед.

Низ пут зимски, пут досадни,
Јури тројка кроз снег мек,
С прапораца, ледом хладним,
Монотони грми звек.

Кочијашка песма рана
Нешто драго носи сад:
Час слобода разуздана,
Час дубоки јеца јад…

Нигде огња, куће црне:
Пустош, снег… Крај пута мог
Само стуб кô птица прне
Километра пређеног…

..........................................

Тужно, Нино: пут је мучан,
Кочијаша замро клик,
Прапорац је једнозвучан,
Замагљен је луне лик.


СПОМЕНИК

Споменик подигох себи нерукотворан,
Не може стаза народна зарасти туда,
Надвисио је својом главом непокоран
И врх Александрова стуба.

Не, нећу сав умрети — јер са лиром пуном
Преживеће и неће нестати мој прах –
И бићу слављен све док се на свету под луном
За једног бар песника зна.

За мене ће се чути свуда где Рус живи,
Поменуће ме сваки народ и свак жив.

...................................................................

И најзад, чујте још кратку песму коју је Пушкин написао на свој 29. рођендан (26. маја 1828):

Даре празни, и случајни,
Што си ми, животе, дат?
Зашто ли ме усуд тајни
Прати казном као сват?

Ко ме својом недруг–влашћу
Дозва са ништаства дна,
Испуни ми душу страшћу,
Пљусну у ме сумњи вал?…

Немам циља којем стремим:
Срце пусто, празан ум,
Кињи тугом душу мени
Монотон живота шум.

У тексту Т. Толстој читамо: „Влажна вејавица нанела пушкину хрпе снега на погнуту главу, на савијену руку, као да се мувао по туђим кућама, да крадуцка из остава, па накупио добра кол’ко се нашло — а и јадно је то добро, слабо, сама стареж — па се сад извукô из оставе: те прње пригрлио и притисô на груди, а с главе му се осипа струњено сено, осипа ли се, осипа!…

Шта је, пушкине, брате? Изгледа, и код тебе је исто? И ти се петљаш, ноћима се мучиш, тешко корачаш по изгребаном патосу, и тебе притискају мисли?

И ти си запрегô у саоне оне жустрије, опхрван тугом, возио си се, без циља, снежним пољима, слушао звон суморних прапораца и отегнуту песму кочијаша?

Нагађао си шта је било некада, плашио си се будућности?

Вазносио си се изнад стуба? — А док си се ти вазносио, док си мислио да си и слаб, и страшан, и јадан, и моћан, док си тражио оно што ми не тражимо: белу птицу, главну књигу, морски пут — није ли ти загледао у жену твој смрдљиви Терентије Петрович, курџон који се стално кези, корисни превртљивац? Нису ли његове бестидне, празне приче жубориле у твојим одајама? Није ли је саблажњавао занимљивим чудесима? ‘Ја, Олга Кудејаровна, знам једно местанце… Подземна вода пинзин… Бациш шибицу, курне! И летимо… Ако је по вољи?’… Прхнимо, брате, пут милина!

Реци ми ти, пушкине, како да живим? Ја сам тебе истесао од мртве кладе, главу сам ти погнуо, руку ти савио: прекрсти се, груди да ти слушају срце: шта је прошло? Шта нам долази? Ти би без мене био безоки пањ, обична клада, безимено дрво у шуми. Шуморио би у пролеће на ветру, у јесен би с тебе отпадао жир, зими би шкрипуцкао: и нико за тебе не би ни знао! Да није мене — не би ни тебе било! Ко ме својом недруг–влашћу дозва са ништаства дна? — Ја сам те дозвао! Ја!

Тачно је, малчице си ми накрив, и врат ти је раван, и с прстима није испало како треба, и без ногу си — и сам видим, разумем се у столарски посао.

Ал’, какав си да си, трпи, чедо моје — какви смо ми, такав си и ти, друкчије не може бити!

Ти си — све наше, а ми — твоје, други не постоје! Нема других! Па онда, помагај!“

[1] Превод који цитирам је из књиге: Два века Пушкина. Песме и бајке. Поводом двестагодишњице песниковог рођења, избор, превод, предговор и коментари М. Сибиновића. Interpress, Београд, 1999.