Миодраг Сибиновић
Светови Валерија Брјусова
1.
Валериј Јаковљевич Брјусов (1873–1924) један је од најзначајнијих модерних руских књижевника краја XIX и почетка XX века. Писао је песме, уметничку прозу, драме, уређивао периодичне публикације, истраживао и објављивао студије, чланке и есеје о теоријским и историјским књижевним темама, бавио се преводилаштвом и, после 1917. године, планирањем и организовањем издавачког и библиотечког рада у земљи.
Он је један од водећих руских теоретичара и песника симболизма. Још као двадесетогодишњак почео је да пише песме којима практично од средине 90–их година XIX века, одбацујући револуционарно–демократску тенденциозност и реалистичку миметичност, наступа као зачетник и поборник новог таласа руске поезије. Године 1894. објавио је два, а средином 1895. и трећи том зборника Руски симболисти у којима уз своје програмске уводе, штампа своје и песме још неких младих песника. Паралелно с тим, 1894. објављује и свој превод са француског Верленове поезије Романсе без речи (Москва 1894), и 1895. године прву збирку својих песама под младалачки провокативним насловом на француском језику Chefsd’œuvre (Ремек–дела).
Занимљиво је и важно приметити да већ у трећем тому Руских симболиста одговарајући на критичке осврте у руској периодици и бранећи се од примедби да руски симболисти некритички преузимају заправо француски симболизам као декадентски правац против кога се бори и сама западноевропска култура, Брјусов указује на претече симболизма и у руској поезији XIX века. После констатације: „За нас постоји само једна, општељудска поезија, и песник“ који чита, рецимо, савремену француску поезију „више не може бити настављач само господе Меја и Фета“, Брјусов указује: „Вл. Соловјов би“ (Соловјов је, иначе, Брјусова и песнике из његове групе такође критиковао због подражавања француских симболиста) „требало лако да примећује најсуптилније песничке наговештаје због тога што је и сам писао симболистичке песме, као, на пример: Зашто речи…“ У свом тексту Ка историји симболизма, написаном 1897 (објављеном, додуше, нешто касније) о претечама симболизма, поред осталог, указује на следеће: „Он се може пратити од тајновитих Есхилових хорова, преко средњовековних мистичара, кроз пророчанске књиге В. Блејка и нашег Тјутчева. Ова поезија је тежила да преноси тајне душе, да прониче у дубине духа…“
Аналитичари Брјусовљевог књижевног дела углавном се слажу са констатацијом да је у првој фази рада у центру његовог интересовања било, пре свега, понирање у људску душу и откривање начина за уметничко дочаравање наслућених наговештаја. И сам Брјусов, поред осталог, истиче: „Данас смо сведоци новог буђења душе… Неки врхови се ту и тамо заре од неочекиваног светлуцања које уопште не личи на досадашњу светлост. Поезија, као што видимо, прелази у потпуно нову фазу постојања… Задатак симболизма је да створи нов песнички језик, да поново разради песничка средства… Најближа будућност може донети невиђену поезију која оваплоћује непознате тајне људског духа…“ На основу личног стваралачког искуства и сазнања у периоду од средине 90–их година почетком XX века, у првом броју значајног симболистичког часописа који је, иначе, више година и уређивао, „Весы“ (срп. „Вага“) Брјусов је 1904. објавио чувени програмски чланак Кључеви тајни који је оставио снажан утисак на водеће песнике из другог таласа руског симболизма, као и на будуће акмеисте (симболисте А. Блока, А. Белог, акмеисту Н. Гумиљова и др.). Дефинишући негативан однос према ранијим утилитаристичким и ларпурартистичким схватањима уметности, инспирисан Шопенхауеровом филозофијом, он инсистира на тези да је: „једини метод“ који пружа наду за спознају „праве истине“ света — надчулна, не разумска интуиција, „тренуци екстазе“, надахнућа, кад „засветлуцају“ искре „прозрења“.
2.
Много је текстова и уметничких и есејистичких Брјусов срочио да би оваплотио своју визију нове симболистичке уметности. Ти текстови, као и његова преписка са савременицима показују га као упорног ствараоца који се бескомпромисно бори за афирмацију нових схватања до којих долази. Али при томе се не устеже да у појединим детаљима допуњује, па и коригује своју претходну конкретизацију симболистичког програма. Тако, на пример, одбацујући натуралистичке екстреме миметичког реализма, као и тенденциозност реализма из традиције руских револуционарних демократа, Брјусов у следећим својим песничким књигама, у општем контексту симболистичких „прозрења“, повремено не избегава ни неке актуелне социјалне теме.
За илустрацију ове констатације занимљиво ће бити осврнути се на две чувене његове песме под насловом Каменщик (према садржини тих песама овај наслов би, по свој прилици, ваљало превести речју каменар којом се означава и радник у каменолому, као и мајстор који је стручан за зидање каменом). Прву од њих Брјусов је укључио у своју веома значајну књигу Urbi et orbi (Граду и свету), објављену 1903. године, а другу је написао за следећу своју збирку песама, објављену под насловом Stephanos (Венац) 1906. Прва од њих је написана 1901, а друга 1903. године. Могло би се рећи да су те две песме имале претходницу у песми У недовршеном здању из Брјусовљеве књиге Tertia Vigilia (Трећа стража), објављене 1900. године. Заједничка тема им је овоземаљско утамничење човека.
Наиме, у Недовршеном здању 1900. Брјусовљев лирски јунак преко несигурних, климавих скела обилази неку необичну грађевину која је, испоставља се, огромна тамница планирана за сав људски род.
То здање је, већ знате, замишљено
Као громада што тиче небески свод
И, да би било разумно испуњено,
Ту треба бити смештен сав људски род.
За ову орвеловски пророчанску песму симболиста Брјусов је, несумњиво, имао подстицаја (добијао „тајанствене знаке“) и у својој непосредној реалној стварности. У песми Каменар из 1901. његов лирски јунак (као случајни пролазник) разговара са радником који зида тамницу. У коментару за ову песму у седмотомном издању Брјусовљевих целокупних дела из 1973. године читамо, поред осталог, следеће податке: „Књижевни извор Каменара је песма П. Л. Лаврова Нови затвор (зб. Лютня, срп. Лаута, 1879. и три издања из периода 1893–1897). Током лета 1901. Брјусов је живео у подмосковском летњиковцу и често је пролазио поред Бутирског затвора где је у то време зидана или реконструисана једна затворска ламела. Очито, он се асоцијативно сетио Лавровљеве песме, али узевши њен сиже и форму (пролазников дијалог са мајстором), дијалог је сажео и динамизовао (иначе, дијалог је честа композициона форма у руској народној лирици). Песма је привукла пажњу књижевне критике. А. М. Амфитеатров… је написао: 'Под Каменаром г. Валерија Брјусова, разуме се, радо би се потписао Њекрасов: до те мере је та песма узбудљива и мрачна — у духу и тоналитету 'музе освете и туге'… Кад су му прочитали песму Каменар, Л. Н. Толстој је рекао: 'Јака, али прозаична песма.' … Године 1906. компоновао ју је Ј. Д. Енгел, а 1907. В. Толоковников. Ушла је у репертоар народних песама… Извођење Каменара на јавним концертима 1906. године је забрањено.“
Могло би се претпоставити да је и сама помисао на поређење Каменара са поезијом водећег песника руског револуционарно–демократског реализма Њекрасова својеврстан нонсенс кад је реч о „декадентном“ прокламатору симболизма Валерију Брјусову. Али таква претпоставка би у овом случају била погрешна.
Управо тих година, у анкети новина „Дневне новости“ поводом двадесет пете годишњице Њекрасовљеве смрти Брјусов о њему, поред осталог пише: „Његове сумрачне слике северног града (Петербурга — М. С.) могле би издржати поређење са најлепшим страницама Бодлера (и уопште у његовом таленту, ма колико необично деловало такво упоређивање, има нечег бодлеровског). Као нико други, Њекрасов уме да користи слике из руског бајковитог света. У описима природе он понекад достиже скоро Тјутчевљеву проницљивост. Њекрасовљева поезија досад није добила праведну оцену и, разуме се, главни разлог за то је његово испуњавање 'грађанског дуга'. То је његове песме учинило предметом партијских спорова и оставило их без сталожених читалаца и критичара.“ У врлине Њекрасовљеве поезије Брјусов уписује: „Њекрасов има свој самобитни језички израз, сопствене, само њему својствене размере и риме… После Пушкина и Љермонтова, Њекрасов је запевао на посебан начин — без копирања учитеља — што могу само ствараоци са великим талентом. Њекрасов је могао да нађе лепоту у областима од којих су његови претходници зазирали.“ У непрекидној потрази за новим Брјусов је у своје симболистичке песничке синтезе као премисе већ од почетка новог XX века почео да уграђује и актуелне теме из реалне стварности у којој живи.
Такву синтезу добијамо и у његовој другој песми с насловом Каменар. Песма почиње сликом „земаљске тамнице“ коју карактерише камен, чекић, стене и жестока јара. Та слика се продубљује „лепим ланцима“ (љубав и „немаштина… као бич за све“), радом у каменолому који је заправо борба за опстанак, као и слободом да се умре. Поента је — спасење од „јаре“ у самртничком хлађењу које отвара широм врата у још невиђени „други свет“ — при чему је та поента формулисана као реторско питање:
Кам бијемо да бисмо опстали,
И живимо да бисмо још били…
Тешко оном ко је дечак мали,
И следи му живот да проживи!
Камен, подне, чекић и прашина,
Стене и прашина, и запара клета.
Хоће л' нама самртничка зима
Раскрилити врата другог света!
У контексту слике која напомиње да се под ударцима каменара сваки камен разбија на две половине — како, заправо, схватити и појам „други свет“? Да ли је то један од васељенских светова о којима Брјусов касније пева у Свету електрона или је једна од варијаната из неке од религија старог и новог света? Има ли, можда, као алтернатива и неку везу са чекићима каменара? Одговоре на та и слична питања у контексту, иначе, богате тематике пуне еротских, егзотичних и урбаних мотива, разуме се, остављено је да, према сопственом осећању, тражи сваки читалац за себе.
Напомињемо, једино, да ниједан од њих не може бити знак да је Брјусов у свом поимању симболизма недоследан. Подсећамо да још 1900. године у предговору књиге Tertia Vigilia истиче следеће: „Ја подједнако волим и верне слике оком видљиве природе код Пушкина или Мајкова, и настојање да изразе надчулно, надземаљско код Тјутчева и Фета, и мисаоне медитације Баратинског и страсне исказе грађански ангажованог песника, рецимо, Њекрасова. Сва та дела ја називам поезијом, јер крајњи циљ уметности је — изражавање пуноће уметникове душе.“ Није за потцењивање у овом контексту могућност да се подсетимо, рецимо, и чиме Брјусов пред долазак Верхарена у Русију 1913. године образлаже своју тврдњу да је реч о савременом песнику кога критичари свих уметничких опредељења сматрају великим. Назвавши га Дантеом савременог доба, Брјусов истиче, поред осталог, следеће: „Поставивши себи циљ да наслика све 'облике живота', он их је објединио у један синтетички лик окренут ка бољој, идеалној будућности. За Верхарена сви ти пароброди, возови–муње, дирижабли, кинематографи, као и старе фигуре ковача, ужара, љубавнице, освајача — важни су не сами по себи, већ као делови гигантске слике које песник захвата управо као нешто целовито. Слике савремености и исконски симболи, и једни и други, у Верхареновој поезији су на своме месту: они органски улазе у грандиозну слику коју он постепено уобличава у бесконачан низ својих песама: у слику нашег доба.“
3.
Руско–јапански рат 1904–1905. године, Револуција 1905, Први светски рат — сви ти потреси остављају значајне трагове у Брјусовљевом животу. Часопис „Вага“, који је као ауторитативни теоретичар и песник практично и водио, у атмосфери раскола са носиоцима наглашено мистичне струје, 1909. године престаје да излази. У атмосфери осеке ранијих активности симболизма као школе, Брјусов се, уз писање краћих критичких чланака за периодику („Руска мисао“, „Уметност јужне Русије“) и романа Олтар победе; окреће кабинетском раду. Шири своје познавање историје књижевности, посебно позне римске, француске из епохе романтизма, прати савремену француску поезију, италијанску, посебно Дантеа, енглеску — Шекспира, Бајрона, Шелија и Вајлда, проучава дела Пушкина и руских песника Пушкиновог доба, Тјутчева, Толстоја… Формира се у једног од најобразованијих руских писаца свога доба. Пролази кроз низ потреса на плану приватног живота у ванбрачној вези са младом песникињом Надеждом Љвовом која 1913. извршава самоубиство. После објаве рата, 1914. одлази на фронт као војни дописник новина „Руске вести“, што се испољава и у својеврсној навали патриотизма у његовој поезији.
Са увидом како у античку тако и новију и савремену европску поезију, имао је снагу да се конструктивно суочи и са одређеним врлинама поетике савремених руских постсимболистичких авангардних струја. Заступао је идеју тражења пута за усклађивање уметности са технолошким и социјалним променама у друштву (па дакле и са уметничким потребама) својеврсном синтезом открића у области поезије и уметности уопште текућих и будућих стваралаца.
4.
Од 1917. године Брјусов се укључује у рад важних совјетских институција за организацију и послове у области културе, издаваштва и високог образовања. Нашао се на челу установе Књижевна палата у Москви која, поред осталог, прикупља сва нова издања у Русији, региструје, чува и дистрибуира их значајним библиотекама у земљи. Затим, води Књижевно одељење Народног комесаријата, уређује часопис „Уметничка реч“, учествује у формирању и постаје ректор високошколске установе Високи институт за књижевност и уметност, истовремено радећи и као професор Московског државног универзитета и наступајући јавним предавањима на низу трибина тадашњих културних институција…
Све то није могло пролазити без промена односа са оним делом руске интелигенције која није прихватила револуционарне друштвене промене. Као што је познато, велики број истакнутих писаца и научника који су се нашли на удару нових власти, међу њима и ранији Брјусовљеви пријатељи и сарадници, нашли су се убрзо у дијаспори… Они сигурно нису могли са симпатијама гледати Брјусовљев успон на совјетској јавној сцени.
С друге стране, ни у новој „врхушки“ која води жестоку идеолошку борбу за учвршћење и ширење новог друштвеног поретка често се није могло без резерве гледати на врхунског интелектуалца који је, доиста, 1901. и 1903. писао о мукама „каменара“ — али је, подстакнут револуцијом из 1905. године, имао потребу да запева и о „надирућим Хунима“ који руше постојећу културу… Један од истраживача Брјусовљевог живота и рада саопштава: „Без обзира на његове одговорне функције и учлањење у комунистичку партију, Брјусов се осећао туђим и непотребним. Совјетска критика се према њему односила бескрупулозно. Бивши виртуоз неретко је могао да чита о себи и овакве констатације: 'Брјусов је типичан декадент–архаичар, песник назадне буржоазије. Такав је остао до данас… “
Додуше, Валериј Брјусов није остајао ни без одређених почасти: 16. децембра 1923. године свечано је обележена педесетогодишњица његовог живота. На свечаној седници о њему су говориле истакнуте личности тадашње руске совјетске културе и науке А. В. Луначарски, П. Н. Сакулин, М. А. Цјавловски, Л. П. Гросман и др. Додељена му је и Грамота за заслуге Президијума Извршног сверуског комитета који му уручује Радничко–сељачка влада. Занимљива је била његова реакција на изговорене поруке говорника: „Један млади симболиста има књигу чији је наслов 'Повратак у очински дом'. Мени се чинило да сам се сада, у последњој фази свог живота вратио у очински 'дом' — тако ми је све ово било једноставно и разумљиво. Ја нисам у себи осећао никакву метаморфозу. Осећам се онаквим какав сам био. Све ово ново, ако га има, за мене, како су пре говорили раскољници о Петру Великом, 'мирише на старину'.“ Поменути истраживач цитиране Брјусовљеве речи тумачи овако: „Брјусов је тврдио да је од младалачких дана био реалиста и позитивиста, те да није морао да мења свој поглед на свет. Сада је окружен омладином, верује у њу, и срећан је што јој је користан.“ Нема сумње у то да се цитиране Брјусовљеве речи могу овако тумачити. Али могу оне садржати и другу поруку.
Зашто се њихов смисао није могао односити, рецимо, на Брјусовљеву поетику? Покушаћемо да проверимо има ли основа за констатацију да у својим врхунским поетским остварењима Брјусов није променио своју пређашњу поетику ни после 1917. године.
5.
После трагичне смрти 1913. године Надежде Љвове с којом је имао љубавни роман 1914. настала је и његова песма Никад више. Деценију касније, 1923, опет подстакнут сличном везом са неудатом женом, Брјусов пише песму под насловом Два крила. Ако читалац ове књиге те две песме упореди имајући у виду Брјусовљеве поетичке тезе из његових преведених и објављених у њој познатих есејистички оформљених чланака Смисао савремене поезије и Песничка синтеза, не верујемо да ће осетити икакву битну уметничку „метаморфозу“ њиховог аутора. Обе су подједнако реализоване као „синтеза двеју песничких слика у којима су оваплоћене две идеје“. И у једној и у другој „до те синтезе песник долази низом помоћних синтеза“, а „свака 'песничка слика' (у ужем смислу те речи) такође је синтеза двеју представа“. Дакле, „песничко дело је… систем синтеза“. Објашњавајући 1924. године у Смислу савремене поезије концепт симболистичке поетике Брјусов, поред осталог, истиче:
„Те општељудске, вечне идеје не могу бити адекватно (потпуно прецизно) изражене никаквим логичким комбиновањем појмова и ни у каквој одређеној слици (омиљени стих симболиста је Тјутчевљево: 'Изречена мисао је лаж'). Симбол и треба да постане способан за представљање онога што се не може једноставно 'изрећи'. По природи строго реалистичка слика, симбол — то је наговештај од кога читаочева свест треба самостално да дође до оних истих 'неизречених' идеја од којих је пошао аутор. Симболисти су захтевали да писац, песник, истовремено буде и филозоф, мислилац. Са посебним задовољством симболисти су у својим делима обрађивали класичне митове, уопште легенде и приче разних народа, засноване на принципу симбола, као и уопште теме из историје, које дају широки простор за симболизацију. Подразумева се да су нови задаци захтевали и нову прераду поетске технике. Пошто је симбол само наговештај онда је посебан значај добило то како ће он бити изражен.“
Покушамо ли да означимо примарне песничке мотиве, настале као синтезе које у оквиру песме одмах у сучељавању постају премисе за нове поетске динамичне синтезе које доводе до својеврсне синтетизоване целине нећемо моћи да занемаримо макар следеће: у песми Никад више — крај састанцима са вољеном женом, парк с тајанственим месецом, Инферно (употребљена италијанска реч, уз мото у којем је цитат из старог летописа о Дантеу опаљеног лица ватром из пакла), девојке на улици збуњене тајном прошлих лета, шапат градског света који сада прати песника, Беатриче јунакиња Дантеове Божанске комедије, ловоров венац који песнику, без умрле љубави, неће моћи да донесе радост; у песми Два крила — путеви и распућа, огледала сенки у сну и несну, седмоврсна обојеност дуга, девета Камена (девета муза), повик кобаца, орловски кликтај, Еуридикин плес, два крила моћне птице (кобац, орао, авион), атоли, Пол (северни?), над дубином отопина, небом испуњен пламен, вест до планете по свем простору.
Зар није сувишно даље трошити простор на доказивање да одиста ни у поетици најбољих ових Брјусовљевих песама нема никаквих преокрета! Међутим, не би требало испуштати из вида нешто друго. На прослави овог његовог јубилеја П. Н. Сакулин је Брјусова песника окарактерисао као особеног симболисту који се ослања више на визуелне, него аудитивне сензације, који воли „меру“, сразмере и ствара својеврстан поетски разумски „цртеж“, што се не може ни оспоравати. Заправо, на рационалној резерви према мистичној компоненти он се својевремено и разишао са Владимиром Соловјовом и Вјачеславом Ивановом…
Рационалистичком жицом Брјусовљеве природе може се тумачити, поред осталог, и његово окретање у последњем стадијуму живота тзв. научној поезији. Познато је да је 1922. и 1924. написао и своје посебно значајне песме овог периода Принцип релативитета, Свет електрона и Свет N димензија. Додуше, оријентација на научну поезију има своје корене скоро од самих почетака његовог стваралачког пута: можемо видети да о „месечном сјају електричном“ и о „бесплотним сенима бројева“ који се надносе „над мисли с врха надахнућа“ Брјусов пева још 1898. године.
Међутим, треба имати у виду да је у периоду од 1921. до 1924. Валериј Брјусова објавио чак четири књиге својих песама (В такие дни, 1921; Миг, 1922; Дали, 1922 и, припремљене пре а објављене већ после песникове смрти, Миг, 1924).) У њима је било и пригодних стихова које је тражило ново време и покушаја који нису били на уметничком нивоу његових најбољих поетских остварења. Многе песме пригодне садржине и поједностављеног поетског исказа, разуме се, нису се могле допасти низу књижевних зналаца у Русији и, разуме се, руској интелигенцији из постоктобарске дијаспоре. То се негативно одразило у даљој судбини и рецепцији његове поезије, како у СССР тако и у свету.
Али са протоком времена ванкњижевни идеолошки и други чиниоци постепено су губили актуелност. Тако је, нарочито после познатих друштвених промена у самој Русији с краја XX века, покренут низ нових научних истраживања која, уз примену савремене научне методологије, резултирају како уочавањем неких карактеристика, тако и својеврсним кориговањем односа према поетском делу Валерија Брјусова.
6.
Побројане околности су, по логици ствари, утицале на ток прихватања и упознавања поезије и укупног дела Валерија Брјусова у српској култури. Тако, рецимо, пошто је укључен у антологију Ристе Одавића 1914, у периоду од 1918. до 1941. у српској култури Брјусовљево име скоро се и не помиње: С. Остојић–Сенски 1921. у „Виделу“ објављује свој прозни превод двеју његових песама (Сенке и Сни страсти) и М. М. Пешић у часопису „Мисао“ свој превод песме Напред. У часопису „Мисао“ те године Лав Захаров објављује свој кратки осврт Поезија Валерија Брјусова. К. Тарановски 1927, у обимом невеликој књизи Из руске лирике уз превод песме даје и књижевно–критичку белешку о песнику, а 1938. године Брјусова помиње у чланку о руском симболизму Плаво небо над утопијом, објављеном у Београду (у књизи Живи оквири), Станислав Винавер.
До Брјусовљевог повратка на српску књижевну сцену први пут осетније долази тек кајем педесетих и почетком шездесетих година XX века. Занимљива појединост у томе је да је први подстицајни симптом Брјусовљевог повратка била обимна књига београдске издавачке куће „Култура“ — објављена 1959. године под насловом Поезија и револуција. Брјусов. Блок. Мајаковски. Она је садржала превод избора релевантних чланака тројице водећих руских песника, са исцрпним предговором професора руске књижевности и шефа славистичке катедре београдског Филолошког факултета Радована Лалића. Жива Брјусовљева песничка реч, међутим, почела је тих година да се претаче на наш језик и да се стваралачки улива у савремену српску преводну и оригиналну културу захваљујући, пре свега, Бранку Миљковићу.
Миљковић је „Књижевним новинама“ из Брјусовљеве поезије 18. децембра 1959. објавио своје следеће преводе: Пре зоре, Вечерња гужва и Магла. У часопису Сусрети 1960. штампао је своје преводе руског симболисте: Јесење осећање, Код куће, Син земље, Свет електрона и Свет N димензија. Младе слависткиње Нана Богдановић и Милица Николић су следеће године у антологију Руска модерна лирика укључиле његове преводе Магла, Пре зоре, Свет електрона и Свет N димензија, додавши још и његов нови превод Брјусовљеве песме Духови ватре. У Миљковићевој рукописној заоставштини сачуван је не мали број његових необјављених превода Брјусовљевих песама.
Може се поставити питање: зашто је Бранко Миљковић пред очи књижевне јавности из своје песничке радионице изнео само тих девет превода? Да ли иза тога стоји недовољна заинтересованост ондашње књижевне јавности за још превода овог руског симболисте? Објашњење за евентуалну такву недовољну заинтересованост могло би се тражити и у неким вануметничким факторима. Није непознато, рецимо, да је отварање после Резолуције ИБ врата издавачима за објављивање руских симболистичких и постсимболистичких писаца XX века имало везе и са идеолошким сукобом између СССР и ондашње Југославије. Гледано у том контексту увек су предност имали писци који су били потискивани или и физички ликвидирани од стране совјетског стаљинистичког система. Брјусов није био те судбине. То је могао бити један од разлога да Брјусов у српском издаваштву остане донекле у сенци… Да ли је за толики број необјављених превода Брјусовљевих песама узрок била Миљковићева изненадна прерана смрт, тј. нагло прекинут живот, чиме су и евентуални песникови даљи стваралачки планови остали неостварени? Или је, можда, његов стваралачки развој интензивирањем рада на упознавању са делом Осипа Мандељштама, чије је дело својеврсним спајањем елемената симболизма и футуризма већ утемељивало развој водећег тока модерне руске поезије — интересовање за Брјусова потиснуло у други план? О томе сам пре двадесетак година у одељку Дотицаји српске с руском поезијом XX века у својој књизи Словенски импулси у српској поезији XX века нешто већ говорио, али, ради ублажавања својеврсног ниподаштавања руског удела у српској култури XX века које су неговали поједини у оно време утицајни историчари српске књижевности, постојећу грађу ваљало би још шире проучити. Надам се да ће то учинити неко од будућих истраживача.
Иако ни сам у једном тренутку није одолео искушењу па је покушао да се упусти у својеврсно програмско дефинисање у српској поезији новог књижевног правца неосимболизма, Бранко Миљковић је, пратећи шта расте и у „другим врлетима“, дужну пажњу посветио још неколиким великим индивидуалним стваралачким појавама руске поезије XX века — Александру Блоку, Андреју Белом, Борису Пастернаку, Владимиру Мајаковском, Осипу Мандељштаму и Леониду Мартинову. И чинио је то директним урањањем у живо уметничко ткиво њихових песама.
7.
Било је логично да се Бранко Миљковић заинтересује за поезију Брјусова као једног од најистакнутијих вођа руског симболизма, који се и у својим есејима бавио поетиком модерне поезије краја XIX — почетка XX века, засноване посебно на познавању дела стваралаца француског језичког подручја (Малармеа, Рембоа, Верлена, Верхарена и др.) чије је стихове такође у то време и он сам претакао на српски језик.
Занимљив је Миљковићев избор Брјусовљевих песама чије преводе је објавио у часопису. Инсистирајући на томе да његов неосимболизам не треба мешати са симболизмом, Миљковић истиче: „Симбол је за нас инкарнација стварности, кондензовање стварности у простору и времену у оно што је есенцијално и битно. Остваривање симболичног израза је омогућено унутрашњом дистанцом према стварима, у односу према њима који карактерише нужност и неминовност онога што долази сутра. Потпуно прожимање стварности и њеног суштинског израза, есенцијално повезивање хуманог са оним што је битно у стварима остварује се симболичним речима поезије.“ (Сабрана дела Бранка Миљковића, Ниш, 1972, књ. четврта, стр. 243) И Брјусов је песник који је у другој фази свог стваралачког развоја настојао да своје раније назоре трансформише удаљавањем од екстрема симболистичког мистицизма. Таква схватања повукла су га, као што смо већ приметили, и ка поетици научне поезије, коју је, имајући у виду античке узоре, у руској поезији неговао још Ломоносов, а која је крајем XIX–почетком XX века, актуелизована и у француској литератури. У том контексту неговања, како је Миљковић формулисао, „унутрашње дистанце према стварима“, спеване су и Брјусовљеве песме Свет електрона и Свет N димензија.
Погледајмо како је наш песник — у име немистичног „прожимања стварности и њеног суштинског израза“, ради „есенцијалног повезивања хуманог са оним што је битно у стварима… симболичним речима поезије“ — те две песме преточио на српски језик. Ево Брјусовљевих оригинала и Миљковићевих превода:
|
МИР ЭЛЕКТРОНА Быть может, эти электроны 13 августа 1922
|
СВЕТ ЕЛЕКТРОНА Можда је сваки електрон
|
|
МИР N ИЗМЕРЕНИЙ Высь, ширь, глубь. Лишь три координаты. 1 января 1924
|
СВЕТ N ДИМЕНЗИЈА Знамо само за три координате.
|
Из анализе рукописа Миљковићевог превода Облака у панталонама могли смо видети да је у њему доследно поштована основа версификације руског „револуционара у поезији“. Можда је то резултирало из чињенице да је управо оријентација на тонски стих била и једна од компонената новог, модерног („револуционарног“) односа према класичној силабичко–тонској метрици. Брјусов је, иначе, раније наступао и као поборник слободног стиха, али у овим песмама основ његовог песничког исказа је у оквирима силабичко–тонске версификације: Свет електрона спеван је у јамбу (5%; 90%; 0%; 80%; 0%; 65%; 0%; 100%), а Свет N димензија у трохеју (85%; 15%; 80%; 10%; 75%; 5%; 70%; 0%). У Миљковићевом преводу Света електрона, ако се, што је иначе уобичајено, изузме почетна стопа и, због природе акцента у српском језику, последња стопа стиха, могло би се наслутити, (да употребимо термин који је користио Кирил Тарановски) неко „јампско фразирање“ (75%; 30%; 6, 7%; 30%;; 25%; 40%; 70%; 20%). У Миљковићевом преводу Света N димензија трохеј — којим се, за разлику од јамба, с обзиром на природу српског језика могуће лако певати — тешко је и наслутити (распоред акцената у њему изражен у процентима распоређен је овако: 95%; 15%; 45%; 55%; 20%; 40%; 35%; 45% 30%).
Како се ово може објаснити? Можда би нам за одговор на такво питање могла помоћи једна констатација из Миљковићевог приказа превода Данка Анђелиновића збирке песама Освалда Рамуа Поезија, из 1958. године: „Преводи Данка Анђелиновића сачували су све што не сме бити изгубљено (курзив — М. С.) приликом претакања поезије из једног језика у други.“ (Сабрана дела Бранка Миљковића, књ. 4, 80). Она нам даје право на закључак да Миљковић има у виду преводилачки приступ поделе компонената текста оригинала на инваријантне и варијантне са становишта њихове функционалне еквивалентности у оквиру конкретног изворника. Тако је важност што потпунијег преношења предметно–мотивске садржине дела које припада научној поезији — овог пута могла да потисне у други план версификацијски аспект песничког исказа (као варијантан).
Додуше, ово потискивање је извршено тако да буде само делимично: изгубило се силабичко–тонско стопно фразирање, али су римовањем и уједначеном схемом распореда рима у оквиру класичне строфике ипак сачуване ознаке класичног везаног исказа. Истовремено, да би се нагласило да је реч о модернизованој тематско–мотивској садржини, у преводу је преточена и изворна, већа концентрација модернизованих, тзв. „непотпуних рима“. Иначе, Миљковић је у Свету електрона у две од пет строфа покушао да сачува и мушку риму у парним стиховима, да би у Свету N димензија од мушких рима и потпуно одустао.
Мора се, међутим, напоменути да је преводилац у последњој строфи Света електрона, као и у трећој и завршној строфи Света N димензија непарне стихове због нечега оставио неримованим. Но ипак је савремен песнички исказ ефектно обележен тиме што су класичне риме, као у оригиналу, прошаране римама попут: пет — свест, туда — узда, Рим он — Риман…
Уколико смо прихватили тезу да је Миљковић у овим преводима, ради отварања ширег простора за представљање (можда и афирмацију?) тематско–мотивске садржине научне поезије, доследно поштовање ритмичко–метричке структуре оригинала доживео као делимично ирелевантно (дакле, варијабилно), дужни смо детаљније да погледамо и оно што би он могао сматрати инваријантним (а то је план тематско–мотивске садржине).
У целини узето, може се рећи да је већина релевантних мотива релативно успешно преточено. У Свету електрона пада у очи, рецимо, бриљантна преводилачка трансформација последњег стиха прве строфе којом се, због риме у српском језику, Брјусовљево: „память сорока веков“ (дословно: „памћење из четрдесет векова“) претвара у: „четрдесетвековна свест“, као одговарајућа замена, уклопљена у дати контекст. Али велика је штета што је из тог контекста у преводу, уз „знање“ (као атрибут науке) изостављена „уметност“ (рус. „искусство“). Нису без мане ни преводилачка решења у закључној строфи песме. Брјусовљево: „А в миг, когда из разрушенья / Творятся токи новых сил“ (досл.: „А у трену, кад из рушења / Настају струје нових сила“), мудраци из других светова: „Кричат, в мечтах самовнушенья, / Что бог свой светоч загасил.“ (досл.: „Вичу, због самоохрабрења / Да је то бог своју лучу угасио“) — у Миљковићевом преводу је преточено као да је реч о новим струјама сила, а не о струјама нових сила, као да вичу из свог уображења а не да би сами себе охрабрили, саопштавајући да се угасила „луч света“, а не да је управо бог угасио своју лучу. Да ли је до ових померања дошло због језичко–преводилачких или из неких других недоумица данас није неопходно нагађати…
У преводу Света N димензија без именовања трију координата овоземаљског поимања ствари (висина, ширина и дубина) осиромашена је, али није и потпуно изгубљена тематско–мотивска садржина песме. Брјусовљева поетска теза је, наиме, да се продором даље од тих познатих датих утире пут за спознају мноштва паралелних светова различитих димензија и различитог нивоа цивилизацијског развоја, којом ће човек моћи компетентно да сагледа и своју личну и друштвену егзистенцију. Та теза је очувана успелим преводилачким трансформацијама, посебно, у трећој строфи: „Али живи у N димензија, живи / Воље и мисли вихор што се врти, / Коме с детињим знањем смешан сам, / Кораком својим све по истој црти!“ У пробијање пута „мимо засова“ (јер је са само три димензије — „засов затворен“) воде нас, како песник наговештава, мудраци од античких научника Демокрита и Питагоре, до научника новог доба попут творца нееуклидовске геометрије Лобачевског (1792–1856), или Бернхарда Римана (1826–1866) — до њихових настављача, Брјусовљевих савременика на челу са Ајнштајном (1879–1959)…
Штета је што наш преводилац, очито, није имао на уму да руска реч „убранство“, осим значења „опрема стана, покућство; украс; коњска опрема“ има и значење „одећа“, и да се руско „фестон“ код нас може превести са „фистан“, или „фустан“, па се претпоследња строфа превода не може сматрати нарочито успелим преводилачким остварењем.
А гледано са данашње дистанце, сви побројани изостављени или померени детаљи са изворном Брјусовљевом конкретизацијом могу пресудно да утичу на проницање и у још који слој значења преведеног уметничког дела. Довољно је ове две песме прочитати у контексту податка да је Свет N димензија песма која је написана управо на дан, иначе, различито тумачене загонетне Лењинове смрти, па да нас мотив открића Лобачевског да она Еуклидова линија толико већ векова сматрана једино могућом заправо није једина — блесне као упозорење да се треба чувати искључивости у просуђивању; па да нас мотив електрона који су свак за себе паралелни светови различитих димензија са познатим нам, али такође и још незнаним нам мерилима, са N димензијама, светови чијим смо „вихорима слободе“ и „стрелама мисли вредне… ми с дечијим знањем“ смешни — упути на помисао да су то, можда, већ критичке оцене конкретизације теоријских, уопштених идеја Револуције, да почиње да се разочарава у мирнодопски ток њихове реализације у новој совјетској држави („пут по бројевима“; „мудраци“ паралелних малих светова из електрона што „журе да проникну у жижу тајни“, при чему свак „свој свет бескрајни / Сматра центром постојања“, при чему је сваки од тих светова пун „туге и страсти“ и сваки, попут овог нашег, носи „исту надменост светску“, јер „наша сунца, звезде, сви ови простори, / Сав тај бескрај, где је и сјај бескрил био / Тек је фистан празничне одоре / Којим је свој облик поносан свет скрио“ — док богови са паралелних светова развијенијих од нашег „пусте жеље нас земљана“ само „снисходљиво… предају… бележници“).
Овакво тумачење наведених Брјусовљевих песама о којима је реч могло би на први поглед деловати и као својеврсно натезање, пошто је Брјусов један од водећих руских симболиста који се у завршном периоду живота декларативно враћао својеврсној, официјелно пожељној, поетици реализма, као и пошто је он руски песник, писац уметничке прозе и есејиста који је у постреволуционарној совјетској култури све до смрти био један од водећих реформатора нове књижевне издавачке политике и организатор рада удружења совјетских писаца. Међутим, у данашњој руској науци о књижевности ранији поглед на Брјусовљево књижевно дело почиње да се допуњује, па, у извесној мери, и да се коригује. Као илустрацију за ову тврдњу погледајмо следећу констатацију Ј. С. Тајлакове из зборника радова са међународног симпозијума, одржаног 2012. године у Перму:
„Феномен Валерија Јаковљевича Брјусова до данашњег времена у руској науци о књижевности из мноштва објективних и субјективних разлога остаје непроучен. <…>
Брјусов је у руској историји остао 'протеј' и 'комуниста' иако ни једно ни друго никада није био. На феномен личности у његовом случају не треба гледати из перспективе практичне, материјалне активности, већ из аспекта активности његовог духа и мисли: са сваким својим чланком о новим методима и приступима у интерпретацији текста овај метар (мајстор, учитељ — М. С.) симболизма се несвесно, 'метакултурно', приближавао кругу научника херменеутичара — еклектичном Ф. Шлајермахеру (1768–1834), психофизиологичном В. Дилтеју (1833–1911), феноменологичном Г. Шпету (1879–1937). У размишљању о ситуацијама суживота Ја са другом личношћу био је близак Дилтејевом ученику Буберу (1878–1965). До разраде идеје о комуникативној суштини уметности Брјусов стиже и пре самог Бахтина, до истраживања у области психологије стваралаштва — Л. С. Виготског.“ [1]
Било је логично да се „неосимболисти“ Миљковићу, који инсистира на томе да се његова поетика разликује од симболистичке и није заснована на мистици (а наши историчари књижевности је карактеришу као својеврстан спој симболизма и надреализма) — кад преводи руске симболисте, буду посебно занимљиве управо оне Брјусовљеве песме у којима је симболистичка религиозна „мистика“ у прототексту замењена темама и мотивима „научне поезије“. Одавно је још констатовано да су у скелету Миљковићеве визије света елементи који су сигнирани још у античкој филозофији. Тако у инвентивном предговору његовим Сабраним делима из 1972. године Милан Комненић, рецимо истиче:
„Бранко је био уверен да се све може опевати, и научно откриће, и филозофски систем (па и Ајнштајнова теорија релативитета), као што је, у исти мах, сматрао да су песничка искуства у овом веку најпоузданији извори метафизичком мишљењу. <…> Песничку имагинацију хтео је да нахрани космогонијским елементима (водом, ватром, ваздухом и земљом) потајно верујући у космогонијску улогу песништва као духовног рада.“ (књ. 1, стр. 62)
Брјусов је још 1909. године објавио чланак Књижевни живот Француске. Научна поезија у коме је то усмерење дела савремених француских писаца протумачио као тражење излаза из текуће кризе поезије која заправо представља непрекидно варирање стотинак „одавно познатих тема“, због чега озбиљни мислећи људи престају да је читају. Логика протагониста „научне поезије“, према Брјусову, своди се на следеће:
„Поезија треба да осмишљава стварност, да установљује свој однос према сталним законима историје и социологије. Користећи свој метод интуитивне синтезе, поезија може постати најављивачица будућности <…> Снагом стваралачке интуиције песник мора да уочава везе између елемената света и живота, које егзактно знање још није открило, и да наслућује нове путеве за научна остварења. И ако уметност ваља да полази од научних чињеница, наука би требало животворно надахнуће да тражи у уметности…“
Брјусов закључује:
„Наука се путем упоређивања, успостављања, утврђивања саодноса труди да разлаже саставне елементе света. Уметност путем аналогија жели да их повезује у неке целине. Дакле, наука даје елементе света од којих уметник ствара, тако да уметност почиње тамо где се наука зауставља (курзив — М. С.). То се у потпуности подудара са концепцијом 'научне поезије'. <…> Очито, нова критика одлучно одбацује сва досад позната учења о коначном циљу уметности, укључујући Аристотелову теорију 'подражавања' (mimesis), Хегелову теорију 'лепоте', шилер–спенсеровску теорију 'бесциљне игре', сензуалистичку теорију посебног 'естетског задовољства', и теорију 'комуникације' чији је поклоник код нас био Л. Толстој. Тако је рашчишћено поље за утврђивање теорије коју је истакао А. Потебња о уметности као посебном методу сазнања.“
Морамо признати да у Брјусовљевим песмама Свет електрона и Свет N димензија које је Миљковић превео имамо скоро парадигматски пример Комненићевог споја опевања филозофског система, научних открића и „искуства“ песника као мислећег бића из најновијег времена. Тај парадигматски спој лако ћемо пратити и у Миљковићевим оригиналним песмама. На овом месту као пример погледајмо једну која Хераклитове „елементе“ има и у наслову:
ПОХВАЛА ЕЛЕМЕНТИМА
Док спавам звезде мирим
речи одмарам а кад се пробудим
не чујем се од мора
не видим се од живота
ја љубим воду светове одражене
нађох ваздух и обрадовах се
цвет се претвара у искру полет је насиље
ватро кад умрем дореци
уђи у реч — ако је јака издржаће
напусти прозирност и проговори
рекох ваздуху не издај
као што ме издала вода
и свет који је продао себе
не дај да те сажму, и искористи твоје знање
претварајући те у формулу без птица
једнога дана припитомићемо ватру
земљу ћемо послати у школу
где предају цветови и лековите траве
ослободићемо воду и учинити је искреном
али данас једна нова варница
удвара се свету и глави
испуњеној сламом.
Милан Комненић сматра да у Миљковићевим песмама у којима је „песник… верујући у космогонијску улогу песништва као духовног реда“, песничку имагинацију „хтео да нахрани космогонијском елементима“ именованим „номиналистичким поступком“ нема неопходне „песничке синтезе“: „Песме настале по овом опредељењу остале су углавном скеле неке будуће градње за коју је било потребно више поетског ткива и више времена него што је Миљковић имао.“ (Сабрана дела Бранка Миљковића књ. 1, стр. 62)
Нема сумње у то да је и претакање на српски језик Брјусовљевих песама било део Миљковићевог већ уобичајеног стваралачког трагања за искуствима и из „туђих врлети“. Нема сумње у то да за Хераклита и његовог опонента Демокрита, или за „атоме“ и могуће „паралелне светове“, као ученик гимназије и студент филозофије није сазнао од Брјусова, али је тачно да је песму Похвала елементима написао у време кад је преводио и ове песме Брјусова. Ми данас можемо само да нагађамо да ли му је то превођење било подстицај за писање Похвале елементима или је превођење и објављивање тих превода у часопису „Сусрети“ 1958. године требало да буде посредна потврда универзалне вредности оваквог тематско–мотивског арсенала самог савременог српског песника. Али уколико се има у виду чињеница да Брјусовљев Свет N димензија има конотацију са евентуалном Стаљиновом ликвидацијом Лењина у борби за врховну партијску и државну власт, Миљковићев мотив издаје воде, мотив света који је продао себе, мотив припитомљавања ватре, уз будуће ослобађање воде после чега ће вода постати искрена — скреће пажњу на загонетну поенту песме Похвала елементима: „али данас једна нова варница / удвара се свету и глави / испуњеној сламом“ (кад на ово указујем, имам у свести и стандардну флоскулу употребљавану у расправама о идеолошкој чистоти из времена кад је Миљковићева песма написана: „опасност од увлачења непријатељских елемената у наше редове“)…
Морамо имати у виду да је Комненић у цитираном предговору констатовао и да Миљковић у својим најбољим песмама превазилази слабости „номиналистичког поступка“, у којима „избегава сувопарне, појмовне, коначно опште и нимало изворне 'максиме и сентенце'.“ У таквим песмама је „сасвим уклоњен терет материје, што значи да су све датости добијене перцепцијом и сећањем доживеле дубоко преобликовање на плану песничке слике.“ (Сабрана дела Бранка Миљковића, књ. 1, стр. 63) Треба ли трошити речи на доказивање да је управо све то остварено у песми Похвала елементима Бранка Миљковића који је и преводилац песама Валерија Брјусова Свет електрона и Свет N димензија?!
8.
Лав Захаров је у књизи Me eum esse објавио своје преводе на српски језик 36 Брјусовљевих песама, уз напомену да је то избор из целокупног опуса руског песника а не из његове књиге са тим насловом. Ову књигу је опремио и веома садржајним поговором О Валерију Брјусову и његовој поезији. У закључку тог есеја Захаров 1968. године о поетском делу руског песника пише: „Врло густо насељено темама, слободарски усмерено нарочито од времена кад је симболизам узмакао пред потоњим естетичким преокупацијама и самом стварношћу, оно је у знатном степену прокрчило путеве послеоктобарском руском песништву.
А то је свакако велика Брјусовљева заслуга, која се може потпуно сагледати и проценити једино у контексту општег, веома јаког деловања поетске речи Валерија Јаковљевича. Његове књиге стихова Me eum esse (То сам ја, 1897), Tertia Vigilia (Трећа стража 1900), Urbi et Orbi (Граду и свету, 1903), Stephanos (Венац, 1906) и многе друге припадају ризници у којој се чувају драгоцене поруке оних поета што су знали да се одуже великој трострукој теми: човек — стварност — песништво.“
Године 1972. у IV књизи Сабраних дела, испуњеној Миљковићевим преводима страних песника објављени су и његови преводи 43 Брјусовљеве песме. Двадесет и седам година касније (1989.), Михаило Игњатовић је од тих превода сачинио посебну књигу и под називом Духови ватре у нишкој „Градини“ објавио 48 преведених песама Бранка Миљковића. У Духовима ватре читаоци су, испоставило се, добили још четири Миљковићева превода више него што је из Миљковићеве заоставштине објављено у Сабраним делима српског песника. То су песме: Изнад стене суморне и суре, Русији, Русија, У брдима и Да. Игњатовић је још почетком осамдесетих година на Међународним преводилачким сусретима у Београду прочитао реферат Темпоралне структуре у преводилачком опусу Бранка Миљковића у коме је поменуо и Миљковићеве преводе Брјусовљеве поезије Тај реферат је штампан у зборнику радова Преводна књижевност 1982. године. У књизи Духови ватре читаоци су, међутим, могли читати и његов краћи чланак Бранко Миљковић — преводилац Брјусова. Тај чланак се може сматрати заправо почетком проучавања преводилачке рецепције књижевног дела Валерија Брјусова у српској славистици.
И најзад, 2000, последње године XX века, песник Владимир Јагличић, иначе наш веома активан и успешан преводилац руске поезије, у издању Удружења издавача и књижара Југославије, поводом седамдесет пет година од смрти Валерија Брјусова (1924–1999) објављује своје преводе Брјусовљевих песама, под насловом Огледало сенки. Ова књига са 96 преведених песама досад је најобимнија презентација Брјусовљевих песама на српском језику, са сасвим кратком Белешком о писцу у којој је сматрао потребним да посебно скрене пажњу читалаца на својеврсну песникову полемику с Лењиновим тезама из чланка Партијска организација и партијска литература. Та Белешка о писцу садржи, такође, доста прецизне основне податке и о осталим видовима стваралачког опуса овог књижевника.
У осврту на рецепцију Брјусовљеве поезије у српској књижевности није безначајно указати на чињеницу да су се међу његовим преводиоцима нашла још неколика значајна имена српске књижевности. Тако је чувени преводилац Јесењина М. М. Пешић, који је. како смо видели, Брјусовљеву песму Напред превео још почетком двадесетих година, у својој антологији Од Пушкина до Јевтушенка 1967. године Брјусова представио својим преводом песама Ја, Халдејски пастир, Помпејка, О, покриј своје ноге беле, Пријатељице, Зидар и Песнику. Тако је, рецимо, за Антологију руске поезије. XVII–XX век Александра Петрова Иван В. Лалић 1977. године превео шест Брјусовљевих песама (Халдејски пастир, Демони прашине, У дане нереда, У недовршеном здању, На небу румен и Помпејанка) и Данило Киш једну (Надирући Хуни). Петров је, пак, за ту антологију написао садржајну приређивачеву уводну белешку о Брјусову.
Песник и антологичар Раша Ливада је 1983. године за своју антологију Модерно светско песништво преузео из антологије Модерна руска поезија Нане Богдановић и Милице Николић Миљковићеве преводе песама Свет електрона, Свет N димензија и Пре зоре. У његовом предговору, под насловом Увод, он, поред осталог, пише:
„Руски симболизам, који смо поменули, развио се под утицајем француског, мада Мерешковски, Баљмонт и Андреј Бели тврде да су Фет и Тјутчев били симболисти пре француских песника. Ипак, званично овај правац почиње са Брјусовим, наставља са Белим и кулминира са Александром Блоком. Међутим, руски симболизам се сасвим друкчије развија од француског, иако је био оптуживан да увози на маестралан начин западну културу у Русију. Блок је сматрао да је симболиста 'несвесни орган народног сећања' и тиме објашњавао не баш предвидљиву тенденцију руских симболиста ка инкорпорирању фолклора у песништво. То је спуштање у стихију фолклора 'где песник и светина препознају једно другог'… и то је пут песника ка конкретном и живом, али то је и пут ка реализму. Радосно подржавајући и пропагирајући такво разрешење симболизма Блок је констатовао: 'Симболисти иду ка реализму, јер им је обљутавио спарни ваздух 'келија', хтели би слободног ваздуха, широке делатности, здравог рада. У томе има нечег блиског 'одлажењу у народ' руских интелектуалаца. Померање руског симболизма ка реализму и његова апсолутна неподударност, у том смислу са западним — представља већ опште место.“
[1] Превод М. С. из: Тайлакова Е. С. Эстетические принципы В.Я. Брюсова [Текст] // Актуальные проблемы филологии: материалы Междунар. науч. конф. (г. Пермь, октябрь 2012 г.). — Пермь: Меркурий, 2012. — URL https://moluch.ru/conf/phil/archive/28/2610.
Датум последње измене: 2019-12-22 16:45:56