Миодраг Сибиновић

Реч на промоцији добитника повеље за животно дело Удружења књижевника Србије 6. II 2013.

Шта бих могао да кажем прикладно за ову прилику, а да то не добије призвук наметљивости?… Није лако говорити ни после наступа мојих предговорника — поштованих песника, есејиста и научника…

Пошто ми је речено да је ред да и ја кажем нешто о свом раду, учинило ми се да би данас, можда, било умесно моје евентуално оправдање: зашто сам писао то што сам написао? Из сумарног погледа на моју библиографију могло би се учинити да сам можда и помало сваштарио. На списку су: књижевноисторијски текстови општег карактера, књижевноисторијски текстови усмерени компаративистички, књижевнокритичке анализе појединих дела утемељене у теорији књижевности, текстови из области науке о превођењу, приређена наша издања (избор дела и опремање књига предговором и коментарима), приређена, дакле, издања појединих дела, затим издања сабраних или целокупних дела наших и страних писаца, приређене наше антологије поезије источнословенских народа, приређене тематске антологије, преводи словенских, грузијског и јерменског народа, преводи старије и савремене руске књижевне прозе и, последњих година, већ старачки бестидно понегде публиковани, неки моји лични песнички покушаји (они, разуме се, нису узети у обзир при одлучивању о додели Повеље)…

Међутим, онај ко има воље и времена да све те текстове, књиге и издања чита врло брзо ће схватити да све што сам написао заправо потиче из једног истог језгра — из жеље да се проникне у суштину и механизме књижевно–уметничког стварања приказиване на живом поетском тексту. Ја сам, дакле, имао срећу да се у оквиру свог редовног професорског посла бавим оним што волим…

Кад говорим о јединственом мисаоном језгру онога што сам писао, морам рећи да ми је сопствена преводилачка пракса и теоријско осмишљавање превода као једног од облика књижевно–уметничке креације такође било припрема за дубље понирање у сазнања до којих се може долазити у компаративистичким књижевноисторијским истраживањима. Уз помоћ искуства у писању својих песама (које нисам објављивао) поузданије сам могао и самоме себи да објашњавам, да дефинишем и оцењујем рецепцију књижевног дела у међународној, међујезичкој уметничкој комуникацији. Зато сам и своја теоријска разматрања и сазнања о превођењу пре неколико година објавио под насловом Нови живот оригинала.

Додуше, не бих био искрен ако не кажем да сам преводио и зато што сам волео и још увек волим да преводим. Подсетићу вас на својевремено Кишово енергично одбијање да се његова преводилачка активност тумачи било каквим култур–трегерским побудама и на његово признање да он и у преводу задовољава управо свој књижевни стваралачки нагон. Делим његово мишљење да се превођењем задовољава књижевни стваралачки порив, али морам признати да ме после завршетка превода увек испуњава задовољством и нада да њиме уткивам у нашу културу нешто што представља трајну књижевну вредност (нешто што је, иако створено у другој културно–језичкој стихији, важно и за нас)…

Данас, кад смо од дна до врха у свим областима живота утонули у естрадно агресивно полутанство, у најприземнији дилетантски популизам, кад се, рецимо, свакодневно ужасавамо од неукуса оних који, омаловажавајући туђи рад, сами себе предлажу за ова или она признања, кад чак и неки новинари и поједини чланови комисија за додељивање признања, уз њих — према личној потреби — на отвореној сцени омаловажавају час књижевно стваралаштво уопште, час преводилаштво, час све интерпретативне уметности — подсетићу вас на две забележене констатације о превођењу које је изрекао велики писац Иво Андрић. Прва: „Шта би милиони људи знали о Хомеру, Дантеу или Гетеу, шта о Еурипиду, Шекспиру, Расину или Гогољу да их не слушају у позориштима на свом језику? Ништа. Ако ипак нешто знамо или бар наслућујемо, то је заслуга преводилаца. И сви ми, колико нас има, њихови смо дужници.“ И друга: „А што се превода тиче, рекао бих ово: више вреди с успехом превести неку добру књигу, него написати пет–шест просечних романа. На жалост, превођење се код нас не цени како ваља.“

На Растку објављено: 2019-12-22
Датум последње измене: 2019-12-22 13:28:17
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић