Сава Пенчић

О књизи „Љермонтов у српској књижевности“ Миодрага Сибиновића

***

Оскудна и фрагментарна литература о присуству једног од највећих словенских песника XIX века у српској књижевности, М. Ј. Љермонтова допуњена је обимном, исцрпном и солидно документованом студијом доцента београдског Филолошког факултета Миодрага Сибиновића. Пре две године (1969) у издању београдске „Културе“ од истог аутора појавио се препев Љермонтовљевих песама под насловом Гвоздени сан, што очигледно говори о Сибиновићевим ширим и дубљим афинитетима за стваралаштво овог истакнутог писца, у којима компаративна истраживања представљају само један део.

............................................................................................................................

Одсуство ширих теоретских закључака из првог и другог дела студије аутор је обилато надокнадио у трећем и четвртом, уједно и најзначајнијим, у којима разматра фактичко, односно продуктивно присуство Љермонтова у српској књижевности. Ту нас је писац својим луцидним подстицајима и информацијама коначно довео до закључка који је у компаративистици једино могућ, а то је, да се пуни и најцелисходнији, отуда и најуспешнији интерес за једног писца јавља у оним тренуцима када се стекну како општекултурне и књижевне (подразумевајући и језичке и стилске и естетске) тако и друштвено–историјске и идеолошко–политичке прилике. Неразвијеност српске прозе и идеолошка „неспособност“ главног јунака Љермонтовљевог романа, на шта је писац указао у претходним поглављима, могу се протумачити као разлог зашто Љермонтовљева проза није оставила никаквих озбиљнијих трагова у српској књижевности... Српски прозни писци седамдесетих година нису у усвајању руске литературе могли поћи од чисто уметничке већ, пре свега, од тематске сродности, тачније речено, од сеоских мотива које су у првом реду нудили Гогољ и Тургењев. Сибиновић је регистровао и прокоментарисао те чињенице ставивши на увид сву значајнију критичку литературу која се бавила овим питањем.

Прави истраживачки замах и смисао за рафинираније не само културноисторијско већ и књижевнотеоретско разматрање постављеног проблема аутор је достигао у четвртом поглављу, у коме се бави утврђивањем непосредног утицаја (дакле, утицаја, а не веза, како проблем види писац) на поједине српске песнике: Змаја, Драгутина Илића, Војислава Илића, Милорада Митровића и Дучића. Разматрајући и често коригујући постојећу литературу у овој области, Сибиновић је изнео читав низ сопствених резултата, до сада неидентификованих појединости, трудећи се да, пре свега, утврди карактер тих утицаја, односно, њихову разноликост. Међу новим открићима несумњиво је значајно Сибиновићево указивање на утицај Љермонтовљевог Демона на један део Змајеве поезије, нарочито на неке песме из Ђулића и Ђулића увелака. Термин „демонска осећања“ или демонизам његовог лирског јунака, који уводи Сибиновић, несумњиво је прејак када је у питању Змај, али остаје чињеница да је та поема, коју је иначе Змај преводио, нашла својеврстан одјек у Змајевим трагичним мотивима, али само као секундарна и повремена инспирација. У завршном поглављу о Змају писац је и сам осетио потребу да прецизније одреди не само сродност већ и различитост једне исте полазне инспирације — трагичног отуђења од света као призора патње... Зато је далеко више пажње посветио утицају Љермонтова на другу генерацију српских песника, ону коју представљају Драгутин Илић, Војислав Илић и Милорад Митровић, када се може говорити, поготову у прва два случаја, о правом, стваралачки вишеструко продуктивном утицају израженом не у сродности већ у поклапању расположења, идеја и животних искустава. За ово поглавље Сибиновићу су добро дошли радови А. Погодина и Милорада Павића, чије он резултате непрестано дограђује. Чини се да аутор није пропустио ништа што је у овом погледу било вредно пажње, крећући се ка извесној систематизацији тих утицаја до које је дошао у поглављу о Војиславу Илићу, где писац региструје не само поклапање расположења већ и буквално преношење у сопствену стилистику готових изражајних средстава, целих обрта и стихова из поезије Михајла Јурјевича Љермонтова. Иако је ово поглавље беспрекорно у аргументацији и нивоу расуђивања, чини ми се да би оно било потпуније да је писац више инсистирао на томе да утврди шта је у овом снажном утицају последица уметничке сугестивности и неодољивости Љермонтовљевих стихова, а шта свесно коришћење и травестирање мотива да би се потпуније и дубље изразиле све нијансе сопствених душевних и емотивних стања. Према томе, на једном ширем плану било је занимљиво утврдити када Љермонтов на нашем тлу осамдесетих и деведесетих година XIX века својим песничким присуством ствара одређена расположења, а када се њиме само илуструје једно већ оформљено лично или друштвено расположење. То је било занимљиво зато што ће већ у поглављу о Дучићу Сибиновић изванредно показати сасвим друкчији облик песничких додира који се, у ситуацији конституисања оригиналних индивидуалних поетика, манифестују као отпор, као шанса за естетичку полемику или као покушај идејних коректура унутар једне сродне или позајмљене песничке структуре.

Овакав смер Сибиновићева истраживања омогућује овој прегледној, спретно компонованој и логички вођеној студији да нађе своје подједнако место како у књижевноисторијској тако и у књижевнотеоретској грађи везаној за компаративно проучавање словенских литература.

(Српски слависта Сава Пенчић, рођ. 1925. — умро 2003. године, био је професор руске књижевности на Универзитету у Приштини. Ово је одломак из његове рецензије књиге Љермонтов у српској књижевности до Другог светског рата — Израз (Сарајево), 1972, бр. 3, стр. 311, 313–315.)