Милан Ранковић

Из рецензије књиге „Словенски књижевни источници“ Миодрага Сибиновића

* * *

Последњих деценија нашега века... јавила се потреба за интердисциплинарношћу, за теоријском ширином, за одбацивањем идеолошких окова свих врста. Међу прегаоце који су јасно осетили ту потребу спада и Миодраг Сибиновић, заузимајући у нашој науци о књижевности значајно место...

Сибиновићева доказана способност да писце које истражује сагледава у ширем културном, па и друштвеноисторијском контексту, повезана је са способношћу да открије тајне везе између писца чије дело истражује, и других писаца. Тако он иманентном анализом доказује да је књижевност један велики, универзални организам у коме се чак и писци који нису блиски духовни сродници, оплођују стваралачким идејама оних који су од њих географски, па и друштвеноисторијски веома удаљени.

Сибиновићеве анализе на посебан начин осветљавају и проблем одређивања основних карактеристика појединих књижевних праваца и прелажење једног правца у други. То се посебно јасно види у његовим студијама о Пушкину, у чијем опусу Сибиновић прецизно детектује процес преласка од романтичарске књижевне оријентације ка реалистичком поступку.

(Аутор Историје српске естетике проф. др Милан Ранковић. Из рецензије Зрели плод богате духовне бербе Руски књижевни источници — Филолошки преглед (Београд), 2001, бр. 1, стр. 103–105.)