Миле В. Пајић

Славјански пленер: једно путовање на Исток

Сликарски путопис

Август 2018. године: Белгород — Черњанка, Русија

Крајем маја 2018. године, за мене потпуно неочекивано, преко Руског центра при Филолошком факултету, посредством проф. Ирине Антанасијевић и г-дина Зорана Стефановића, оснивача и аутора „Пројекта Растко“, позван сам да учествујем на „Славјанском сликарском пленеру“ који је организовала белгородска подружница Сверуског сликарског савеза. За наше прилике пленер је углавном нејасна терминолошка одредница, чак и у сликарским круговима. За једне је то потпуно непознат, а за друге анахрон термин. Зашто је то тако? Зато што пленер, пре свега, подразумева занатски, искуствено, образовно, технички, технолошки и интерактивно потпуно спремног сликара. А тај сликар ће се, у сусрету са емоционално и естетски најзахтевнијим задатком — делићем живог пејсажа који је сваког минута у безбројним променама и варијацијама, сусрести на најделикатнији начин: поетски, надахнуто и обострано прожимајуће. У случају славјанског пленера све то би требало радити у окружењу сликарске нације која је данас, без икакве сумње, колективно, образовно и искуствено најмоћнија на планети, поготову у сликању уживо (као и код портрета, тако је и код пејсажа један стваралачки исход када се ради уживо, а потпуно другачији када се ради према фотографији, сећању, или неком другом посредном предлошку)!

Припреме

Прва два питања која сам поставио себи у том тренутку била су: шта ме тамо очекује ако прихватим позив и да ли сам спреман да, према својим скромним сликарским могућностима и искуству, прихватим позив, а да пред моћним сликарским и традиционално стабилним окружењем које ме тамо очекује, са једне стране, и собом, као заступником таквог сликарског опредељења и континуитета, које мом поднебљу није непознато и свакако му припада — напротив — оправдам указану ми почаст коју сам добио позивом за учешће на пленеру?!

Наиме, руско сликарство још од друге половине 19. века почива на снажној традицији сликања уживо на отвореном простору (plain air), што је, уз исто искуство француских импресиониста и њиховог круга последњих деценија 19. века, далекосежно и пресудно утицало на савремено светско сликарство. Ове две најважније европске „школе“ сликања на отвореном простору тих деценија су се снажно прожимале, творећи мост ка моћном, заједничком уметничком наслеђу европске и светске уметности данашњице.

Клод Моне, Импресија	Исак Левитан, Сунчани дан

Импресионисти и њихови наследници кроз постимпресионизам, експресионизам, фовизам и друге стилске варијације у западној Европи, ослањајући се на претходна искуства повременог или истрајнијег сликања под ведрим небом великих сликара њиховог поднебља (поменимо само Тарнера, Констејбла, Курбеа, ненадмашног сликарског поету Короа и „барбизонце“ Русоа, Дипреа и Добињија, па и Јонгкинда и Ежена Будена који су пресудно утицали на Клода Монеа, средишњу личност покрета) покренули су револуционарне промене у сликарству Запада. Руски передвижњици (луталице) на претходном искуству велике руске школе реализма, са грандиозним Иљом Рјепином (који је обишао и Италију и Француску тога доба и непосредно се упознао са искуствима импресиониста и тиме значајно обогатио себе и своје сликарство, пресудно утичући на многе тадашње и потоње руске сликаре) на челу, затим Суриковим, Левитаном, Пољеновим, Кустодијевим и безбројним другима, не мање значајним, све до данас, окупљених око великих покровитеља уметности и сликарства у селу Абрамцево поред Москве, кренули су у дубоку руску провинцију сликајући неуморно и ширећи нове тенденције стотинама километара далеко од главних културних и уметничких центара тадашње Русије, Москве и Петрограда. У готово истом периоду и на сличан начин, мада географски удаљени, импресионисти и передвижњици дошли су на праг револуционарних промена које су преплавиле најпре уметничку Европу, а затим и читав свет...

Уз научна и технолошка достигнућа тог доба (прва научно утемељена теорија боја на бази спектралне анализе Ежена Шеврела, индустријско освајање производње уљаних боја у туби, пресудних за брже, спонтаније и квалитетније сликарско изражавање, напредак фотографије и други корисни помоћни производи и помагала у том процесу) и снажан социјални успон и развој грађанског слоја широм Европе, са многим новим заљубљеницима у уметност без остатка, створени су предуслови за велики заокрет и у уметности тога доба.

(Зато ми се чини да је и у данашњој „уједињеној“ Европи без Русије, као највеће европске државе, по култури свакако, и Украјине, која је органски нуклеус Русије по величини и културном наслеђу (а да је не помињемо као колевку руске цивилизације и државности), све о „цивилизацијским вредностима“ празна прича док Русија, Украјина и Белорусија не уђу у данашњи цивилизацијски европски уједињени културни круг (и духовни, колико је то могуће у овом тренутку). Наравно, ако је то искрена жеља западне Европе као, ипак, политички младе цивилизације, са неутољивом жељом да буде авангарда човечанства.)

У Србији су прва искуства сликања на отвореном простору забележена на самом преласку у 20. век, када су наши млади уметници, окупљени у Београду најпре у Сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика, а затим и у Првој уметничко–занатској школи, одлазили до Топчидера, врачарског платоа са старом црквом Светог Саве, популарним Савинцем, или на Саву код данашњег сајма где је још тада постојало јавно купатило и бележили своје прве визуелне доживљаје у непосредном додиру са феноменологијом природе и својом околином у сталним променама, развијајући постепено нова искуства на плану форме, композиције, светлости, боје и размишљања и настојања да се ухвати тренутни утисак око себе, макар и површан, али - спонтан и искрен! Те године дале су великане од Бете Вукановић, Надежде Петровић, преко Косте Миличевића, Милана Миловановића, Боре Стевановића, Наталије Цветковић, Вељка Станојевића и многих других, чије искуство и дело је пресудно утицало на многе генерације потоњих српских сликара и теоретичара сликарства, које су све до данас остале верне тој традицији.

Ова пленеристичка искуства до данас су се у непромењеној форми сачувала једино у руској сликарској школи (мада су многи из ње својевремено храбро искорачили у свет уметничке теорије и експеримената, које данас баштинимо кроз уметност Кандинског, Маљевича, Бакста, Шагала и многих других пониклих у бескрајном руском простору), а која су и данас дубоко уткана у школовање и образовање у руским уметничким школама и на академијама. У то сам се непосредно уверио на пленеру, где су међу нама радили сликари који су истовремено професори у средњим уметничким школама и на уметничким академијама, или академијама за културу и медије. У међувремену, западна „школа“ је почетком 20. века кренула неким својим путем, вечито модерним, данас углавном подређеном конзументској идеологији потрошачког друштва и технички сведена на занат лишен било каквог стваралачког жара (исходиште му је „интелектуална надградња“!?). Код нас је пракса непосредног контакта са свеколиком Божијом творевином напуштена педесетих година 20. века у идеолошком судару са новим тенденцијама апстракције која нам је несмањеном жестином наметнута у пакету са свим другим обавезама при драматичном напуштању дотадашњег идеолошког, политичког и социолошког курса који је од 1948. године морао да добије западни предзнак (мада се велики број наших сликара прве половине 20. века образовао и сликарски усавршавао углавном на западу, од Париза, преко Минхена и Беча до Чешке): међуратни поетски реализам, интимизам и долазећи социјалистички реализам грубо су одбачени због обавезујућег „понирања у подсвест човечанства“ зарад модерног човека и његових нових стремљења... Енформел, апстракција, апстрактни екпресионизам и други модерни стилови. Ко је ту добио, а ко изгубио, блага временска дистанца од неколико деценија и данашњи трендови инсталација, перформанса и разноврсних бесплодних понирања у суштину довољно говоре на свој начин: сасвим извесно изгубили смо уметника, отуђили смо уметност од радозналог појединца који би кроз њу требало да се надахњује и оплемењује, а кроз дипломе, академске титуле и, у последње време, чак и научне титуле (!) у сликарству свакоме дали могућност да буде уметник и врти „свој филм уметности!“ Шта ли би на ово стање данас рекли, само када би могли, Моне, Рјепин, или чак Ван Гог, који није имао никакво класично, а скоро никакво ни уметничко образовање, а снагом своје богонадахнуте личности остаје за вечна времена у врху светске сликарске баштине?!! Ово већ звучи познато и циклично се понавља: сетимо се само борбе између формалног академизма у Француској 19. века, који су подржавали републикански револуционари на традицији већ исцрпљене антике и монархиста, који су им се делимично супротстављали новим „тенденцијама“ пленериста и, касније, импресиониста (ови уметници, заиста, нису имали политичке амбиције, већ само жељу да сликају и сликају, превасходно напољу).

У налету отпора према академским клишеима и још једном безидејном понављању антике рођени су импресионизам и слична искуства наредних деценија. На срећу и понос свеколиког човечанства!

Код нас, у сличним условима, још од раних шездесетих година 20. века траје тиха борба између „модерниста“ везаних за апстракцију и фигуративаца везаних за традицију или неки њен део, али исто тако жељних да у модерном времену оставе свој траг. Први су имали ветар у леђа емитован из политичких канцеларија, док су се ови потоњи све више повлачили у свој унутарњи свет и из њега, донкихотовски, борили се са новом, диригованом уметничком (и сваком другом) стварношћу. Непосредни сусрет са природом је радикално прекинут и сведен на усамљеног појединца и његову дубоку личну потребу и сазнање да се та нит не сме прекинути... У том вишедеценијском сукобу, континуитет претходних векова, последњих деценија 19. и првих деценија 20. века прерастао је у континуални дисконтинуитет данашњице коме мало к од нас нико назире крај. Губитници смо сви: уметници, публика, љубитељи уметности и највише – уметност!

У оваквој атмосфери формирају се сликарски темељи већине сликара последњих деценија. Размишљајући пре четрдесетак година о свом будућем сликарском путу, којим сам свакако желео да закорачим, рано сам се суочио са тим истим, неминовним изазовима, осећајући да ћу морати у себи нешто да преломим и да се одлучим куда и како даље. Није ми се улазило у борбу са апстракцијом било којег облика, јер је то за мене био непознат и стран свет, а традиција је, са друге стране, била већ напуштена и педагошки, и искуствено, и практично. То је значило да званичне академије нису биле терен где се такав лични сукоб могао решити, поготову не успешно... Другим речима, били смо васпитавани у духу традиције, а сугерисано нам је да се без ње може. И што пре то прихватимо, тим боље за нас! Посчедично, промена државног идеолошког курса је то само замаглила у појединцу и ставила га пред довољне сумње, велике дилеме и још веће одлуке.

Боравећи као дечак раних седамдесетих година прошлог века у Словенији на једној од многих дечјих ликовних колонија којима сам тада често присуствовао захваљујући великом ентузијазму мог наставника ликовног образовања из основне школе, и видевши у Грохаровом музеју–замку у Шкофја Локи велике словеначке импресионисте Јакопича, Грохара, Стернена, Јаму и друге, светлост, сунце и боја са њихових платна трајно су ми се уселили у срце. Десетак година касније, преко „београдских импресиониста“ проф. Станислава Живковића и безбројних одлазака у београдски Народни музеј поново се тај жар у мени распалио и од тада ме до дана данашњег није напустио ни за тренутак, нити је у мени било сумње којим путем ићи и чему тежити.

У међувремену сам се сусрео са француским импресионизмом, а пресудан је био боравак од неколико месеци у унутрашњој Русији крајем осамдесетих, где сам се у музејима и уживо сусрео са њиховим „луталицама“ и пленеристима... Од тада ходим мостом између пленеристичког искуства истока и запада. Наравно, не као пленериста, већ ми њихово искуство служи као путоказ за сопствено истраживање, усавршавање и позиционирање... Неколико великих изложби (поготову неколико из Русије, од Рјепина до савремених руских академика закључно са моћном изложбом Валентина Сидорова) које смо сви могли да видимо у Београду током тих деценија, уживо су додатно обогатиле моје искуство сликања напољу. Одабир технике акварела за брзе и масовне вежбе и рад последњих тридесетак година у тој техници показао се као добар избор да се у мени колико–толико сачува дух отвореног простора. А данашње масовне комуникације, пре свих интернет, омогућавају ми да се у сваком тренутку „онлајн“ буде у комуникацији са остварењима уметника сличног сензибилитета. И, на крају, вишегодишњи заједнички рад, а исељењем у Канаду деведесетих година и квалитетна интернет преписка, размена података и слика и повремено виђање са мојим кумом, сликарем од угледа на северноамеричком тржишту, Владаном Игњатовићем, чини онај мој мали свет уметности у коме радо боравим и комотно се осећам. У међувремену, бреме година, драматичних догађаја и животних искустава, пре свега духовних, додатно су ме уобличили и свели на неку меру коју могу да назовем својом... Рушење из темеља дотадашњег света и поретка кроз драматичне деведесете године претходног века и миленијума, чији епицентар смо били ми, Срби, створило је довољно дубоку пукотину у многима од нас, кроз коју је наше баснословно духовно наслеђе могло неприметно да се појави на светлости коју нисмо одмах видели, али смо је наслутили и постепено јој се са поверењем предавали... Та нова светлост почела је, стрпљиво и упорно, да боји наше животе бојама сунца. Те боје донеле су топлоту, а топлота је распалила жар у многима од нас. Тај жар нас и данас греје када срце почне да се леди од студени многих изазова и искушења...

Ето, у таквом амбијенту сам, по позиву из Русије, поставио себи прва питања. Са једне стране, боравити тамо и бити десетак дана део живе и несумњиво плодне радионице са сликарима који су дубински спремни за такве подухвате мени је могло бити од вишеструке користи, поготову радећи у пејсажу који ми је веома близак и инспиративан. Са друге стране, прибојавао сам се сопственог недостатка: да ли ћу моћи брзо да радим напољу у несумњиво јачем и монолитном сликарском окружењу и својој потреби да, радећи на слици, често застанем и трагам за могућим бољим решењима (у сликарству се то назива метода успореног доживљаја), што понекад однесе и неколико дана када се све сабере.

Поред тога, знао сам да боравак тамо не може бити само сликање, јер ће ми чула и душу заробити и друге ствари: амбијент, жеља да што више упијем у себе свега онога што просечан човек ретко има прилику да види у нетипичној ситуацији као што је боравак у „дубокој руској провинцији“, затим људи, а највише поређење и анализа сопствених искустава у односу на боравак у сличном амбијенту пре неколико деценија и данас...

У међувремену, пре пет година, стицајем одређених околности био сам у прилици да помогнем нашем старом, дивном професору Сташи Живковићу, који је био мој, мада посредно, spiritus movens око сликарства, око припреме прилога за заједничку монографију о српско–руском сликарству коју је издало руско Министарство спољних послова. Ту богату монографију са руске стране представљали су сликари чији стил сам претходних година темељно проучавао, тако да ми је то била још једна искуствена „веза“ са савременим руским сликарством и сликарима. Наше сликарство представљено је избором сликара који су стварали у последњих стотинак година... Уредници су одлучили да у избор уврсте један мој акварел, који је претходних година већ имао извесног успеха у Русији. Био је то, мени посебно близак, портрет балеженопочившег патријарха српског Павла, који сам радио пуних шеснаест дана!

Први дани...

Решивши и сложивши у себи све те недоумице и дилеме, одлука је донета лако: прихватио сам позив, у себи се постепено припремио и, много пре доласка тамо, суочио са „могућим“ сценаријима шта ме тамо очекује, како бих себи бар мало олакшао психолошку припрему за сусрет са задатком који ме је очекивао...

Ово је за мене било веома корисно, јер сам могао да се, још од тренутка паковања, ноћног путовања у Москву и неколико сати чекања у рано јутро на моћном Шереметјеву окупаном најновијом технологијом данашњице да би се осетио сјај свега онога што је и „тамо иза“, до преподневног лета у Белгород преко бајколике руске равнице, опуштено суочим са оним што ме је тамо сачекало. А то је, као и пре тридесетак година, без обзира на, тада, исто толико година мањка животног бремена на леђима, било као у машти: висока технологија и надметање са светом у „освајању пажње“ остали су тамо негде иза, у престоници, а дубока руска провинција дочекала ме је својом вревом, жамором, људском дубином и егзотиком сваке врсте које човека никако нису могле да оставе равнодушним или учине неспокојним...

Осетио сам, као и пре тридесетак година — тада ненадано, а сада прижељкивано, да сам закорачио у мени познат, овога пута и близак културно–духовни амбијент!

Белгород

Знајући током припрема за одлазак само површно за план активности током тих дванаест дана, вољно сам се препустио току догађаја.

Скуп свих учесника и прво упознавање десили су се у белгородском удружењу сликара. Било нас је шеснаесторо, од тога три сликарке, не рачунајући организаторе. Један Белорус, један Украјинац и један Србин. Остали из европског дела Русије: Твер, Подсмосковље, Орел, Курск, кримски Севастопољ, Кисловодск са крајњег југа, Стари Оскол, Черњанка, Краснодар и неколико уметника из Белгорода, испоставиће се, били су међусобно различити по стилу, али веома слични по енергији и искуству.

Већ на крају следећег, првог „радног“ дана, схватио сам да је све одлично испланирано, организовано и ведром атмосфером свих учесника лако претварано у све нове и нове доживљаје... А њих је било увек по најмање два дневно! Комби са возачем свакодневно на располагању до краја су све поједноставили: више од хиљаду километара зачас су се нанизали иза нас у троуглу између Белгорода, Курска и Вороњежа. Или два различита села, са сликарским сеансама од по неколико сати пре и поподне, или комбинација једне сликарске сеансе са неким музејом, спомен парком, историјским комплексом, величанственим манастиром, бескрајном пејзажном пасторалом, експлозијом историје, или пикником на малој реци окруженој врбама... И све то кроз жамор, смех, шалу, звуке песме, гитаре и хармонике које су учесници понели са собом, уз традиционалну кухињу и незаобилазни боршч... Без грубе речи, наметања било чега или пецкања, са сјајем у очима свих присутних и, како су ми после неколико дана кроз смех одговарали на моје упорно и отворено дивљење према њиховом раду, са великом енергијом рада и подстицања свих око себе.

А све је почело у складу са духом који нас је пратио: људским немаром врх штафелаја у коферу ми се сломио током транспорта из авиона у авион, тако да сам први сликарски дан са групом, који је иначе био сунчан, али веома ветровит, провео у донкихотовској борби са ветром да велико платно некако фиксирам за оштећени штафелај, качећи о њега ранац и друге ствари не бих ли га некако одржао у равнотежи и умирио за рад, што, наравно, нисам успео, јер је ветар чинио своје...

Док су га тамо поправили прошло је још два дана, а то ме је приморало да потражим брже решење проблема. Успео сам тако што сам у поклопцу дрвеног коферчића са бојама импровизовао наслон за сликарску подлогу и седећи на столици са колена радио. Срећом, још у Београду сам припремио као додатну подлогу за сликање десетак препарираних картона, на којима иначе волим да радим, а који су се по димензији савршено уклопили у величину поклопца.

У недељу, другог сликарског дана, у обе дневне сеансе сам се мучио са собом, што због штафелаја, што због себе. Вукла су ме већа платна која нисам могао ставити нигде како бих на њима радио, јер су ми се мале сцене погодне за картоне као рој лептирића смењивале пред очима, чинећи ме неодлучним. Следећег дана ујутро, трећег по реду, у једном чаробном селу са бајколиким хоризонтом, удобно се сместивши на клупу испред ограде и поред брезе, просликао сам тај хоризонт на картону без икаквог увода и припреме. Приметио сам да су и сви остали око мене веома узбуђени питорескношћу села и околине, тако да је овај дан био потпуни успех за све. За мене чак и више од тога: отиснуо сам се у димензију о којој се може само сневати!

Од тада је све кренуло спонтано и опуштено.

Да бисмо стигли свуда и на време, устајали смо чим сване, брзо се паковали и кретали... Тако су неколико наредних дана пролетели као у сну: смењивала су се углавном села или периферије малих места, а као честа „база“ појављивао се велелепни Светотројицки холковски манастир у прекрасном амбијенту белих стена на којима почива читав крај. Те беле стене, река Оскол са бројним рукавцима која се, кривудајући по бескрајној равници, често појављивала пред нама, густе, питоме шуме, пропланци и култивисане њиве и засади испред бескрајног, плитког хоризонта, села са кућама обојеним у све нијансе плаве и зелене боје, „пресечене“ овде–онде жутом, са обавезним „урамљеним“ прозорима које ми, са површног и вестернизованог Балкана више не можемо ни да замислимо, и огромног, чудесноплавог неба без иједног облака испуњавали су нам видокруг тих дана!

Расули бисмо се са штафелајима нас петнаестак на широком простору који се са места окупљања журним кораком може савладати за највише десетак минута и после неколико сати грозничавог, изазовног рада, дозивајући се повремено најгласније што можемо, уз смех, кроз свечану тишину на паузу за ручак, сјурили бисмо се сви према месту где је паркиран комби, потрпали се муњевито и, са веселим жагором, или чак песмом, кренули на паузу. (Бело)Рус Николај је предњачио у занимљивим причама и поготову стихованим поемама које нам је често успут певао на веома оригиналан начин!

Поподне, слична слика: нови амбијент, ново узбуђење, нови изазов и нови незаборавни утисци при повратку на вечеру! Сликарски, брзо су нам тако протекли сви дани... Оно остало, које нас је неколицину придошлих ван руског поднебља сачекало, било је ништа мање узбудљиво, поетично и неочекивано. Напротив!

Светотројицки холковски манастир код Черњанке

Први сусрет са тим, за мене филмским доживљајима, био је Светотројицки холковски манастир.

Знао сам да су руски манастири углавном монументални као архитектонски комплекси, да су у њима наталожени векови људске тежње ка Небу и духовном искуству као и у Србији, али када се нађете у таквом амбијенту, па то упоредите са нашим српским духовним искуством, одмах схватите ко је ту старији, а ко млађи брат... Тамо манастирима не прилазите као код нас иза брда и гудура, где смо морали да се кријемо од разних освајача, чувајући се.

Манастир тамо видите издалека, а ви, прилазећи му, имате времена да се припремите за сусрет. Као свој са својим. Манастир вас чека. Стрпљиво, величанствено и без неких превеликих тајни. Руси су те тајне, за нас велике, давно открили и спокојно им се препуштају. Оне су део њихове народне душе већ вековима. Стекао сам утисак да је време бољшевизма било само корисна пауза да би се то искуство утврдило још чвршће и уградило у бескрајну дубину руске метафизичке душе!..

Подигнут на малим, белим кречњачким хумкама усред бескрајне равнице, у једној од тих кречњачких хумки монаси су, за време бољшевика који су је порушили, прокопали као кртице испод земље ходнике и испод места где је била главна црква саградили подземну, у којој су годинама после тога служили. Какав се само иконостас ту налази! У њој су нечујни монаси и даље, служећи смерно највећој људској Тајни, поред бољшевика и свих других истрајно градили будућност чувајући прошлост за нове генерације! Данас се испред улаза у ходнике који воде до подземне цркве налази мала црква посвећена Икони Пресвете Богородице Донске, као спомен на време њиховог великог јунака Свјатослава Храброг, који је тај крај ослободио од Татара. Монументални споменик у оквиру манастирског комплекса све намернике који походе ову светињу и данас подсећа на то давно време.

Један од ходника подземне цркве	Иконостас у подземној цркви

Други доживљај који ме је фасцинирао тог дана у манастиру доживео сам спуштајући се степеницама са врха оближњег брда, на чијем врху је била мала црква посвећена Светом Владимиру Равноапостолном.

Десно од степеница које су водиле до главне цркве налази се старо манастирско гробље. Спуштајући се низ њих, негде око половине пута чуо сам неко неразговетно мрмљање. Прилазећи гласу, мрмљање се, и даље неразговетно, појачавало. Иза благог завоја преда мном се одједном, усред православног гробља, тик уз степенице, појави мало муслиманско гробље, на коме је постарији муслиман спокојно говорио своју молитву на једној хумци. У трену ми се јави мисао: велики православни манастир и смерна душа другачијег језика која са поверењем тог места исповеда себе и своје порекло... То је поштовање на плану васељене ближњега свога, то је толеранција, то је свет који има будућност. То је доказ да је Бог један, а путева до Њега много!

У средишту историје

Сличан утисак доживео сам, неколико дана касније, у дивногорској области кроз коју кривуда величанствени Дон. У белим брдима на којима се и данас налазе остаци хазарске тврђаве из 9. века и која је била једна од главних утврда на северној граници некадашњег моћног хазарског каганата, сачувани и конзервирани археолошки остаци утврђења хазарске цивилизације о којој је мојој генерацији једино Милорад Павић дао савршене историјске координате, као каменчићи величанственог мозаика уклапали су се у амбијент белих кречњачких кањона, цркве Иконе Пресвете Богородице Силицијске издубљене у стени (као на грчким Метеорима), малим туристичким комплексом и монументалним Дивногорским Успенским манастиром и пештером у снежнобелој стени изнад манастира!

Свуда тишина, спокој и нечујно присуство посетилаца. Моји нови пријатељи, сликари, зачас би из ранаца извукли одећу прикладну за посету светињи, у тишини обавили ходочашће, па настављали тамо где су стали. Схватио сам да је то код њих већ рутина и да су дубоко предати силама Неба.

Дивногорје	Испред цркве у стени

Успенски дивногорски манастир поред Дона

У повратку из Дивногорја задржали смо се у градићу Острогорск, родном месту великог руског сликара из друге половине 19. века, Ивана Крамскоја. Његов син, архитекта, очеву кућу је уз помоћ државе преуредио у мали спомен музеј, са двориштем препуним цвећа и атмосфером као да ће се велики сликар сваког тренутка појавити из куће...

Кућа и радна соба сликара Ивана Крамскоја, Острогорск

Из те бајке отишли смо до локалног музеја у коме су једни поред других били црвени, бели, монархисти, козаци, слика великог Иље Рјепина и данашњих локалних сликара и других стваралаца. То сам касније видео на још неколико места и схватио да су у Русији данас сви помирени и на истом задатку: створити модерну, савремену и будућу Русију за сваког човека, без обзира на расу и културно или идеолошко порекло, који живи тамо. (Постоји податак да данас у Русији има око стопедесет различитих нација које говоре око стотину различитих језика. Какво богатство и каква узајамна толеранција!)

Ово се потврдило још једном при крају пленера када смо једног поподнева обилазили величанствени спомен–комплекс посвећен највећем искушењу које је до тада Русија, за живот или пропаст, водила против Запада — Курској бици. Огроман комплекс и начин на који је осмишљен најубедљивије сведочи о важности кључног окршаја Другог светског рата. Између величанствене беле Петропавловске цркве која је у међувремену саграђена поред главне музејске зграде и велелепног, архитектонски модерног звоника смештено је све оно што данас оличава савремену Русију и њен ход кроз историју у будуће време.

Треће ратно поље Русије, Курска битка	Звоник

На прочељу фасаде главног музеја великим словима прочитао сам мени неразумљив назив: Треће ратно поље Русије. Питао сам их: ако је ово треће ратно поље, која су прва два, мислећи при томе да су то, можда, битке за тадашњи Лењинград, Москву, или Стаљин(Волго)град? Без дилеме су одговорили, видевши моју збуњеност, да ово јесте највећа битка у историји руске државе, али да је прво ратно поље Куликовско поље, где је 1380. године Свети Димитрије Донски ослободио Русију од Татара. Друго ратно поље је Бородинско, на коме је Кутузов сломио Наполеона.

То сам касније видео испред величанственог звоника, испод кога су бисте Светог Димитрија, Кутузова и Жукова, најчувенијих руских војсковођа... А сама музејска поставка верно дочарава трагику и суровост обрачуна са нацистима, као и атмосферу у Русији коју је крваво прекинула најезда освајача каквих свет до тада није ни видео, ни осетио, нити је могао да замисли дубину њихове чудовишне намере.

Највеће узбуђење доживели смо читајући кроз стакло једне витрине кратке поруке бранилаца Отаџбине угребене у алуминијумске чутурице и посуђе, као последњи белег о себи пред погибију и као спомен својим најближима...

Враћајући се натраг у Черњанку по мистичној и топлој августовској ноћи са пуним сребрним месецом изнад нас, са узбурканим и помешаним осећањима о свему виђеном и доживљеном тога дана, испред наших очију промицале су бескрајне њиве и поља на којима су у пуној жетвеној сезони брујале десетине и десетине моћних машина убирајући плодове вредних људских руку засејаних пре неколико месеци. Те идиличне сцене, у потпуној и надреалној супротности са сценама од пре неколико сати, подсетиле су ме на прва, уводна поглавља култног Шолоховљевог Тихог Дона, у коме је на скоро идентичном географском простору на коме сам сада боравио, мајсторски насликан идилични живот обичног руског човека пред наступајућу још једну историјску катаклизму која је разорилаа све оно у шта је до тада обичан човек веровао и полагао наде...

Из музејских ризница

Епилог

Наредна два дана викенда, планирана као последњи за сликарске сеансе, брзо су прохујала у раду на локацијама које смо већ раније посетили, а које смо оставили, свако из свог разлога, да их још једном обиђемо и сликамо сцене које раније нисмо стигли да урадимо, а у међувремену су у нама сазреле.

На реци Оскол	Типична сеоска кућа

Понедељак, као последњи заједнички дан, био је планиран за изложбу, доделу признања и захвалница и свечани ручак свих учесника и гостију, како су нас обавестили организатори.

Устао сам тог јутра чим је свануло и поправљао помало неке слике, а онда смо, свако себи, на штендерима које смо добили од организатора, организовали на делу великог градског трга заједничку изложбу на којој се, сасвим спонтано, окупило прилично света: младих, старих, љубитеља сликарства, али и случајних пролазника. Из Белгорода су дошли представници регионалног сликарског удружења, као главни организатори, директор уметничког музеја, представник градске власти задужен за културу, као и неколико културолога из друштвене заједнице. Из града домаћина, Черњанке, исто тако неколико званичника локалне власти и културе.

После доделе диплома и репрезентативне, луксузне монографије о сликарима белгородске области свакоме од учесника, на моје велико изненађење, саопштили су ми да је њихова комисија која је прегледала радове одлучила да једна моја слика, коју су сами одабрали, буде изложена у Белгородском уметничком музеју. Занемелог, одвели су ме до мог штендера и показали ми свој избор... Онда су ме замолили да се, као једини сликар са Балкана, обратим свима. Како сам тих десетак дана „проговорио“ руски и речима, и гестовима, и мимиком (у основној, средњој школи и на студијама учио сам француски и енглески језик, а, пре свега кроз моју Ризницу српске духовности, дружећи се са Русима преко пријатеља помало сам проговорио и руски, мени довољно за споразумевање), ово моје обраћање на руско–српском било је повод за општи ведри смех и аплауз на крају!

Топла, весела и свечана атмосфера са улице пренета је у ресторан и настављена уз хармонику, две гитаре, игру, плес, смех и опште расположење које ћу доживотно памтити. Као захвалност за све што сам доживео тих дана, организатору сам поклонио илустровану монографију о нашем Светом манастиру Хиландару на руском језику, коју сам пре неколико година, у саиздаваштву Ризнице са Службеним гласником, објавио на српском, руском, енглеском и немачком језику, као један од културних „пасоша“ српског духовног идентитета.

Лепо сам се осећао док сам у њиховим очима, као и сат времена раније они у мојим, видео изненађење и збуњеност, а затим осмех и искрену захвалност за неочекивано искуство и успомену. Председник белгородског регионалног художничког савеза, господин Станислав Ф. Димов, гледао ме је збуњено неколико тренутака док сам му предавао поклон. Широк осмех и речи захвалности брзо су сменили почетну збуњеност, а здравица је после тога убрзо покренула и веселу атмосферу. Поред председника, посебну захвалност за беспрекорну организацију и богатство разноврсних садржаја који су нас свих дана пратили заслужују и неуморна Наталија Гончаренко, главна „спона“ у функционисању свега Светлана Мишакина, увек насмејани возач Саша, као и сви остали из Белгорода и Черњанке... Остатак дана, уз песму, игру и размену контаката прошао је брзо. Неки су још те вечери, због погодних саобраћајних веза, кренули кућама.

Села око Холковског манастира

Много утисака, дубоких емоција и неизговорених речи због привидне језичке баријере између нас, али са дубоким разумевањем свега што се тих дана међу нама одигравало, остало је у ваздуху: од „вирења“ преко рамена како неко решава неки сликарски детаљ или проблем, до спонтаног разговора, шале, предусретљивог геста или ведрог смеха...

Дошао сам у Белгород са потајном жељом да бар један међу нама буде сликарска величина коју ћу срести и памтити, а одлазим са искуством да су то били чак сви, али свако на свој начин, и у уметничком, и у људском смислу. Сви зрели као сликари, свако са својом снажном личном енергијом и изразом. Као људи благи, емотивни и лишени било каквог патоса индивидуалности...

Од свих, са великим задовољством поменуо бих најпре три даме међу нама, пре свега због наглашеног лиризма који је код свих био изграђен, а код њих некако још тананије: Јана Патокина са бајколиким колоритом, Ина Назаренко са разноврсном тематском лириком и Анастасија Соколова са формама које се, као и поезија, разигравају постепено, али снажно и дубоко. Остали су били као верни витезови око њих: неколико са именом Јуриј, неколико Саша, затим Андреј, Алексеј, Гриша, Федор, Николај и Владимир... Утисци и ново искуство које сам понео собом натраг, у Србију, свакако ће се наредних месеци постепено обликовати и сазревати у мени. Ипак, у занатском смислу, фасцинирало ме је њихово искуство у брзом и зрелом промишљању и спонтаном избору сликарске теме и њеном лаком решавању. Технолошки и технички, материјали и прибор који користе зналачки је прилагођен пленеру и личном сензибилитету и темпераменту. На крају, оно што је за ту технику најважније, потпуно су зрели и способни да за пар сати рада у најзахтевнијој сликарској техници, уљу, слику доведу до краја! Разноврсност форме и технике, уз примену широке палете боја, којом суверено сви владају - то им сасвим омогућава да се разиграју, опусте и, што је најважније, да у свакој слици док је раде – уживају!

Рано следећег јутра, на Малу Госпојину, спаковао сам се и после заједничког доручка већина од нас се комбијем вратила у Белгород. Уз срдачан опроштај на улици, убрзо смо се расули свако на своју страну...

Тај прекрасан, сунчани дан настављен је даље удобним летом до Москве, а онда је опет уследило неколико сати паузе до вечерњег лета за Београд. То поподне искористио сам за још један, овога пута темељнији и потпуно опуштени, обилазак Шереметјева, који је тих предвечерњих сати врвео од бројних туриста, углавном кинеских и руских, показујући тиме да се на светском економском и туристичком небу појављују нове силе. Мноштво кафића, бистроа, ресторана и фри шопова и сви углавном испуњени.

Река људи која у свим смеровима непрекидно тече, полетање или слетање безбројних авиона скоро сваког минута..., то је данашња слика престонице најпространије државе на планети која је већ дуго, руку под руку, у дубоком дијалогу са државама у свом окружењу исто тако миленијумски дугог духовног и културног идентитета и континуитета... Државе која је већ чврсто, како ми се учинило, закорачила у будућност човечанства. И најсавременији технолошки домети, и дубока традиција — све на једном месту и у души једног истог човека... Нигде галаме, нигде журбе, ведри људи око мене на све стране и свих старосних доби, младих највише. Самоуверених и, како то обично кажемо, модно „дотераних“. Стекао сам утисак да су они у свом времену, а да ја и моја генерација већ гостујемо у њиховом. Леп је осећај када човек схвати (и прихвати) да је дошла нова генерација, свесна себе, са новим изазовима, надама и жељама. Колико јуче, били смо на њиховом месту, са истим осећајима, сновима и надама!..

Тек увече, на терминалу са кога је требало да кренемо за Београд и на коме је била велика гужва, видео сам у групи која је чекала улазак у авион и који се мало одужио због неколико јавних личности које су, по процедури, морале прве да уђу у авион, неколико намргођених лица и чуо од њих гласне критике, па и понеку грубу реч на српском језику на рачун компаније и наших путника због којих се створио мали застој. У себи сам, уз неми осмех, рекао само: Србијо, добро вече. Ово смо ми, твоји Срби, данас у свету.

У полупразном авиону још неко време слушао сам сличне коментаре, а онда сам се вољно препустио утисцима који су ме преплавили претходних десетак незаборавних дана и тако сам се неприметно пребацио преко ограде свакодневице и уронио у још мало надреалног путовања...

До следеће прилике, ако Бог да?!...

Ко зна?

(Човек сигурно не.)

Миле В. Пајић,

септембра 2018.

Јана Патокина

Ина Назаренко

Анастасија Соколова

Миле Пајић

Миле Пајић

Миле Пајић

---