NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoArheologija
TIA Janus

Србислав Букумировић

Сећања на ископавања кнежевске некрополе у Атеници 1959. године

После завршене гимназије, уписао сам се на групу за Археологију Филозофског факултета у Београду. За време летњег и зимског распуста одлазио сам код мајке у Чачак. У чачанском музеју сам упознао археолога Милену Ђукнић и тадашњег директора Слободана Санадера. Једнога лета, не сећам се које године, Милена ми је предложила да са њом и директором идем у рекогносцирање терена на планинама Овчар и Каблар, где је било праисторијских тумула.

У лето 1959. године завршио сам са испитима и очекивао да на јесен дипломирам. Тада ме је колегиница Милена позвала да учествујем на ископавањима хумке у Атеници, као део тима, што сам са задовољством прихватио. Већ сам имао доста искуства са разних ископавања. Иако студент, учествовао сам на ископавањима некрополе на Звездари са Градским музејем, затим ископавањима праисторијског насеља на Бањици, ископавањима на Превлаци итд. Тако да ми ово ископавање није било прво.

Изненадило ме је да ископавање уопште почиње, јер сам из ранијих разговора чуо да Музеј нема средстава. Међутим, директор ми је објаснио да је захваљујући разумевању тадашњег шефа УДБ-е у Чачку, М. Бојовића, обезбеђена већа група затвореника који ће бити радна снага на ископавањима.

Сећам се да сам првог дана са Миленом, Слободаном и Бором Јовановићем стигао на место ископавања, а да су касније дошли затвореници у пратњи неколико милиционера. Били су озбиљни и вредни, а састав им је био разнолик. Сећам се да ми је на првој паузи пришао један затвореник, представио се као бивши поручник ЈНА, и објаснио ми је да је осуђен као ђиласовац. Касније ми је објашњавао како и зашто је затворен и осуђен. Свидело му се када сам му рекао да ми се допао Ђиласов чланак „Нова класа“. Имао сам утисак да често жели да са мном разговара о Ђиласовим идејама, али мене је интересовало ископавање, посебно што смо се убрзо сусретали са веома интересантним налазима.

Када се сада присетим свих ископавања, ово ми је било прво и једино које су обављали затвореници.

Поред Милене, ископавањима је руководио и Б. Јовановић из Археолошког института у Београду. Нисам га тада добро познавао, али је у археолошкој јавности важио као перспективан млади археолог. Боље сам га упознао те исте јесни када смо били чланови екипе на ископавању неолитског насеља код Косовске Митровице, где су приликом копања темеља за фабрику фосфата (?) наишли на преисторијске остатке.

Екипа је била сложна, није било никаквих неспоразума или свађа. Посебно, када су почели да извиру све интересантнији и интересантнији налази. Велико узбуђење завладало је у екипи када се појавио остатак првог точка од двоколица. Исто тако, налази који су веома подсећали или били слични онима из Грчке, деловали су сензационално и шокантно. У екипи је завладало грозничаво претресање разних претпоставки, посебно путни правац ових веза Илирa и старих Грка. Налази су се наслањали на оне са Гласинца и из Петрове цркве. Д. Срејовић је касније у тексту „Култура гвозденог доба на тлу Србије“, претпостављао да ови предмети, „који иначе припадају кругу јонске занатске уметности, вероватно су произведени у грчким колонијама на црноморској обали, а на трибалску територију су доспели дунавским путем, посредством заједница доњег Подунавља или Скита“. (Види на Интернету – Пројекат Растко)

Мени се, из данашње перспективе, чини да су овај увоз и утицаји вероватније ишли долином Вардара и касније Мораве или Ибра (што сам заступао и приликом ископавања). Међутим ово остаје само у сфери претпоставки.

Сензационалност ових налаза довела је многе археологе и друге заинтересоване из земље и света. Остала ми је у посебном сећању посета делегације из Етнографског музеја са нашим познатим фотографом Душаном Станимировићем, који је живео и радио, колико се сећам, у Канади. Направио је низ фотографија самог локалитета и учесника, а ми смо са дивљењем гледали његов фотоапарат „Линхоф“, који је, за то време у Југославији, био чудо технике.

Ово би била моја сећања на неке, за мене, најкарактеристичније догађаје, дешавања и људе, са ископавања у Атеници 1959. године.

*

У септембру исте године дипломирао сам на археологији, и као одличан студент добио стипендију Министарства просвете за последипломске студије. Колегиница Софија Којић и ја били смо први последипломци на Групи за археологију. Већ у новембру исте године отишао сам на ископавања у Косовску Митровицу, што сам већ поменуо.

У Београду, октобра 2010. године

Др Србислав Букумировић

На Растку објављено: 2012-01-30
Датум последње измене: 2012-01-29 23:21:24