Борис Зубков, Јевгениј Муслин

Привиђења. Фантастически памфлет

(Први од девет одељака. Превод са руског Дејан Ајдачић)

 

1

Полицијска кола су патролирала у рејону Вудхолма.

Кола су се кретала тако споро, да се чинило као да се точкови и не врте, но гуменим шапама ступају меко и крадимице. На крову кола још лењивије укруг је милио сноп инфрацрвеног трагача дуг скоро пет инча. Патролирало је двоје. Каплар са квадратним пљоснатим лицем, блед од бесанице, седео је за воланом. Други полицајац, млад и толико висок да су се његова колена, када је седео наслањала на подбрадак, с маленим носом, сличним плоду купине, сместио се позади пред мутномодрим екраном инфратрагача.

Обојица су ћутала. Ћутала је улица, тамна и пуста. Неочекивано сасвим поред каплара је нешто звецнуло, кроз бочни прозор се прогурала рука у љубичастој рукавици и притисла на дугме сирене. Неиздрживо завијање се пронело улицом Каплар удари по руци и заурла:

- Гони се! Назад! Шиц! Марш!

Рука у љубичастој рукавици склизну са дугмета, цимну успут млађег полицајца за нос-купину и сакри се.

- Тамо... – прошапута млађи. – Тамо... иза руке... ничега није било. Само рука и... све.

- Свашта ћеш ти још видети, - промрмљао је каплар. – А рука... Она се увек на том месту... забавља. Као да ту дежура. Десна рука епископа... како беше... заборавио сам. Он ју је сам одрубио. За недозвољени блуд, капираш. Покајао се, значи, и умро као праведник. Само једна рука скита... А, до ђавола!

Каплар је прикочио ауто. Пред њим, скоро додирујући браник прелазило је улицу шест девојчица у белим хаљинама.

- Јадни жгепчићи! Ванбрачна деца фармера Кросбија. Фармер се провукао у председништво црквеног савета, а малецке су му биле као камен око врата. Убио их је, да сакрије грехе младости. Затворио их у амбар са кукурузом и запалио. Погледај хаљинице на цурицама. Скот!...

Неко залупа у задње стакло. Обојица су се окренула. Жути костур се приљубио празним очним дупљама до стакла, гледајући полицајце. Потом шкљоцну костима прстију по оном месту где је некада био врат, и позивајући махну лобањом.

- Пират Морган зове на пиће... Не, не, стари, немамо кад!

- Зар они чују?

- Ко их зна, немогуће је разумети. Чини се да понекад чују, а некада су као глуви. То је као да разговараш са кокошком или женом. Понекад помислиш и да те разумеју. Ха, ха, ха...

Каплар се расцерека.

- Сви из нашег одреда када овде патролирају разговарају са тим ђаволчићима. Иначе би сасвим скренуо... Види.. то је Џим Везивач...

На тезги накривљеног новинског киоска седео је патуљак у морнарском оделу. Његове непропорционално велике и моћне руке везивале су чворове на дебелом ужету умазаном смолом.

- Малецки замишља да је он још увек у затвору Костенбрик. Везује лествице од ужета да би побегао. Ту многи негде јуре, а остају на старом месту.

- Па ви их сви знате, капларе!

- Па шта? Првих дана ишао је овде један тип, целом улицом је звецкао ланцима. Теглио је два нарамка ланаца, изгледа да је био прикован у неком подземљу. И, каплар Вобл... знаш, онај са пребијеним носом.. трампио је код њега ланце за полицијске лисице. Њему је свеједно какво гвожђе вуче, а Вобл је хтео да ваља ланце за сувенире и заради гомилу новца. Донео их је кући, гледа, а у рукама нема ничега. Привиђења, момак, свуда привиђења. И ланци, исто, привиђења. Најновија електронска привиђења. Не, на тим сувенирима нема бизниса, то је сигурно. Исплативије је дежурати у зоо-врту...

- Капларе, који је ваш коефицијент интелигенције?

- Сто седамдесет шест.

- Мој је само деведесет. Ви бисте, капларе, овде могли да радите као водич. С таквим коефицијентом, то је сасвим могуће. Пријатан посао, капларе. Туристе возите, а? Само понављаш – погледајте, сер, лево, погледајте, сер, десно!

- Ти боље на инфратрагач гледај. Овде је туристима улаз забрањен. Знаш ли ко овде влада? Стари Дун.

- Кротки Дун. Специјалност – морална уцена и политичка убиства. Шифра из Истражне картотеке СА-888. Али он је умро, капларе?

- Одмах је јасно да је твој коефицијент деведесет. У Вудхолму је само двоје живих – ти и ја. А други овде не могу ни да завире. То је рејон старог Дуна. Он има свој бизнис. Па, авети... како да ти кажем... као да тобоже обољевају... распадају се, ваљда... И тако, стари Дун набавља лекове за њих и њима тргује.

- Лекови за привиђења?

- Наравно. Свако има свој бизнис. Чак и после смрти. А Стари Дун туристе не воли, он има са њима неке своје рачуне. А неко од градских буџа га подржава: затворили су улаз туристима и уопште свим живим.

- Капларе, шта мислите, који је коефицијент тог који се мота са нашим инфратрагачима?

- Сигурно, седамсто. Па наравно, он је сјајно смислио. Како да се разликују привиђења од живих? Нико то није знао. Ја сам сам испаљивао патроне туцетима. Гађао сам у свако сумњиво привиђење. А момак се досетио да су сви живи – топли. Инфратрагач ловим топлотне зраке. И тачка. Ледени лепотани – ето шта су они. Еее-е-е! Пази!

Са плаката одавно затарабљеног биоскопа скочио је вампир намазан љубичастом бојом. У два скока он је стигао патролна кола и уснама дрхтавим од нестрпљења избалавио бочно стакло трудећи се да се домогне полицајаца.

Зграде Вудхолма аветињски су оживљавале. С треском су се широм отварали прозори. Два црнца у оковима провукоше преко улице зарђали аутомат за цигарете. Светлећи пас их је хватао за пете. По жицама пребаченим између кућа, пузао је мачји костур и злобно мјаукао. Када је патрола пришла ближе, пао је са жица, и мачје кости су се са тупим звекетом расуле по крову аутомобила. Млађи полицајац је инстинктивно сагао главу и болно се ударио у колену, загризавши усну. Из усне потече крв. Каплар се окрену према њему и том трену огромна камиончина нагрну на кола. Обоје се бацише на под очекујушћи најстрашније, али камион-привиђење прође кроз њих, не учинивиши никакву штету.

Када се млађи полицајац подиже, он виде екран који је оживео. Зелена дебела црта у центру екрана могла је да означава само једно: у сусрет им је ишао топли, дакле, живи човек. Живима је улазак у рејон Вудхолма био забрањен.

- На екрану је појединачни циљ. Растојање - четрдесет јарди, - прошаптао је млађи.

Они су даље дејствовали по аутоматизму, извршавајући тачке и подтачке савесно и брижљиво разрађене инструкције.

Млађи је појачао јасност лика, поставио трагач на аутоматско праћење циља, укључио магнетофон са унутрашњим и спољашњим микрофонима, укључио звучни сат, који је обележавао на магнетофонској траци време почетка операције, укључио је камеру, опремљену за снимање објеката који луче топлотне зраке, проверио радиовезу са штабом патролирања, извадио из наслона седишта кутију са лековима индивидуалне прве помоћи, навукао шлем са прозрачним непробојним штитом и спремио се да извршава наређења каплара.

Каплар је поставио спољњи снајпер-митраљез на аутоматско праћење топлог циља, укључио пројекторе заслепљујућег сјаја, извукао кутију са лековима, навукао шлем, укључио мегафон.

Мегафон је громовито заорао гласом најбољег глумца трагичара, снимљеном на траку после многобројних проба:

- Стој! Заустави се, несрећниче! Погин’о си!

Тек тада, не на екрану, већ у снопу пројектора ослепљујуће силине они су видели прекршитеља. То је био млади мушкарац више средњег раста. Стојао је леђима окренут према ауту, држећи у рукама две велике кутије.

Мегафон је безумно урлао:

- Не мичи се! Опкољен си! Предај се! Ништа ти не помаже!

Мушкарац се окренуо према рефлектору и неспретним покретом подигао десну руку. Са руком се претеће показала и црна кутија.

- Бомба! - узвикну млађи полицајац и цимну каплара за плећа. Сад ће је бацити. Брже!

Каплар је притиснуо велико дугме снајперомитраљеза. Ауто се благо затресао, митраљез је дејствовао. Прекршитељ се тргну улево, аутомати праћења мете унели су корекције у грчевити рад митраљеза. Још трен човек је стојао непокретно, а потом се сручи. Помоћу спољњег микрофона високе осетљивости, магнетофон је снимио последњи крик нарушитеља. Звучни часовник је забележио на магнетофонској траци време окончања акције. Не скидајући шлем са непробојним штитником, каплар изиђе из аута и приђе устрељеном. Пред њим је лежао онај исти вешти момак који је постављао инфратрагаче на патролна кола. Црну кутију каплар није нашао.