Небојша Попов

Усмена култура не признаје забране: Извод из једног разговора о нашој дисидентској култури

Преиспитивања

Република: Једна од књига која је захваљујући Мићи Доктору[1] постала део неинституционалних библиотека и неинституционалног образовања, јесте књига Живојина Павловића Биланс совјетског термидора, издата 1940. године и исте године забрањена, а аутор је 1941. убијен у затвору у Ужичкој Републици. Књигу Живојина Павловића Мића Доктор је умножио у више стотина примерака; она је деценијама циркулисала у нашој усменој култури, па би било занимљиво чути како је он дошао до те књиге. Дакле, откуда Мићи књига Живојина Павловића, како је доживео први сусрет са том књигом и шта је са њом даље учинио.

Мића Доктор: Живео сам у Пироту где није било грађанског рата између четника и партизана, али је било убистава међу партизанима за време кризе 1942. године. И ти „репови“ су се наставили до краја рата. Начелник Озне Павле Бошковић, мајор, студент права, није дозвољавао масакре. И због тог чина Црнотравци су га убили. Кад су га убили, онда је почео општи револт Пироћанаца – зашто да убију човека који их је сачувао. Његов брат је био мој школски друг. Жикица је стално причао како су га убили његови другови, препричавао је ту причу. Други мој друг, Ивановић, који је одвео у партизане многе гимназијалце, такође је препричавао те приче. Сви смо били у једној тескоби. Ми смо стално разговарали, размишљали, били смо оптерећени тиме. И, дошао је мој ујак 1946. године, из војске, био је тамо начелник санитета и он је као комуниста био хапшен 1932. године. Сусрећемо, сећам се тачно, Жикицу: „Где си, Мићо, хајде да попијемо пиво“. Ја кажем: „Не могу, дошао ми је ујак. Сутра ћемо“. И ја кажем ујаку: „То је брат Павла Бошковића, шефа Озне кога су убили наши“. Он уздахне дубоко и кренемо. „Хајде“, каже, „у виноград, то је близу, има слатких крушака“, мој ујак их је волео. Идемо и причамо о убиствима међу партизанима и ујак каже: „Да, револуција једе своју децу; од Француске, преко Руске, до наше револуције. А наша ти је револуција сељачка револуција. Ми смо аграрно друштво“.

Идемо тако и он мени каже: „Знаш, немој да се тиме оптерећујеш, страдали су и многи комунисти. Страдао је и један од највећих комуниста, Живојин Павловић. Он је издао књигу Биланс совјетског термидора“. Ја га питам: „Одакле ти то знаш?“, а он каже: „Ја имам књигу. Пре рата, кад треба да изађу такве књиге, украде се стотину примерака па се то подели пријатељима“. И тако ми разговарамо и о другим политичким убиствима и ујак мени каже: „Знаш, ти си овим трагедијама много оптерећен. Социјализам – читај Комунистички манифест – може бити научни, утопијски, верски, хришћански или реакционарни. Какав ће бити наш, да ли ће бити реакционаран или феудалан, то ћемо да видимо. А све те борбе које су се одигравале у капиталистичком друштву као борбе за власт, биће и код нас у социјалистичком друштву. То значи да су то одлике реакционарног социјализма. И то да знаш – за то се губи глава. Зато је Маркс, рани Маркс, проглашен застарелим“. Ја гледам, запањен – како социјализам може бити реакционаран. Младом скојевцу не иде у главу: реакционаран социјализам, ма хајде... Тако причамо и он каже: „Даћу ти књигу“.

Одемо кући, код бабе, и он извади са тавана књиге: и Живојина Павловића и Манифест комунистичке опозиције и Симу Марковића. Каже: „Види, Сима Марковић је био најгенијалнији човек кога смо имали у том покрету. Он је апсолутно био дорастао ситуацији и он је равноправно дискутовао са Стаљином, што је онда било скоро немогуће“. И, тако, седимо, а он прелистава књигу Живојина Павловића и каже: „Узми ту књигу, читај. Али, да би се извукао из те кризе око убистава политичких, ја теби препоручујем да читаш Шекспира. Све те борбе за власт које су се одигравале за време Шекспира, у капитализму, све ће се то одигравати и код нас. Оне су се одиграле у Русији, а одиграће се и код нас. Одигравале су се и за време рата. Према томе, схвати то као једну историјску нужност. Према томе, знај да не смеш себе да угушиш тим чињеницама већ мораш да их осмислиш. Ево ти књига Берђајева Филозофија историје па прочитај да видиш. Он је био левичар, био је у Сибиру. Прочитај да видиш да они нису били тако глупи. Ево ти његова књига Класна борба и види шта се ту све помиње“. Ја то слушам, гледам. Одем кући па читам.

• Република: Да ли ти је ујак дао неко упутство за читање Живојина Павловића? Да ли је рекао да можеш слободно да причаш о тој књизи?

М. Д.: Он је мени рекао: „Ако даш ту књигу некоме и дође до Удбе, ти ћеш бити убијен“.

• Република: Ти си је ипак читао, и да ли си после тога о њој с било ким разговарао?

М. Д.: Читао сам и био сам запањен, и после неколико месеци је дам једном мом другу, Банету Мирковићу, седео сам у клупи са њим, он је касније био професор универзитета. Учитељско дете. И рекао ми је: „Да ми више ниси дао такву књигу!“ И ми смо наставили да играмо шах.

• Република: Нисте разговарали о књизи?

М. Д.: Не, уопште, ни о политици. Ништа.

• Република: Колико дуго си ћутао?

М. Д.: Ја сам онда проговорио с једним другим школским другом, Дименчом Јовановићем. Углавном, један страх је био ужасан, да ти можеш убити човека због књиге. То ми уопште није ишло у главу. Када је Ђилас почео да пише оне чланке 1953. године, ја сам мислио да ће бити могуће отворити разговор и о Живојину Павловићу. Иначе, ја нисам знао ни одакле је Живојин Павловић. Имао сам наду да ће Ђиласово писање отворити један простор за критичко размишљање о прошлости. Пошто се то није десило, ја сам наставио да ћутим о Павловићу.

Десет година касније, на једном симпозијуму о самоуправљању који су Гледишта организовала у Дому омладине, предложио сам да се организује разговор о теми „Однос науке и политике у комунистичком покрету Југославије“; имамо Мирослава Крлежу, његов Дијалектички антибарбарус, имамо књигу Божидара Аџије Десет година руске револуције, а имамо и једно најкомплетније дело о чисткама Стаљиновим, књигу Живојина Павловића. Ја сам мислио да је наступио тренутак да ми почињемо, као млада генерација, да водимо отворене разговоре. Да ће и код нас бити рехабилитације, пошто су Руси већ рехабилитовали побијене чланове ЦК Југославије, и кад су их они рехабилитовали зашто да их ми не рехабилитујемо. Таква је била моја логика. Тада је иза мене седео Ђоко Стојчић и све то бележио. Сутра ујутру мени звони телефон и Стојан Јанковић, мој пријатељ, каже: „Шта си то у Дому омладине синоћ говорио?“ Па ништа нарочито, човече. И ја му све испричам, а он је већ читао Живојина Павловића и ми смо разговарали о Живојину Павловићу. И разговарали смо искрено, до краја, пријатељски, и он је имао гађење према свом том догађању које је било и прочитао је и једно пет-шест пута је узимао књигу и давао неким пријатељима. Ја га никад нисам питао коме, само сам рекао да сачувају књигу. И, каже, знаш шта, хајде однеси књигу Срећку Милошевићу, шефу Удбе, а ја сам га познавао јер сам по његовој књизи Пријепоље 1943. написао сценарио. И кажем: „Дај, разговарај са Пајом Ђуровићем да се сними филм“. Он оде тамо, разговара са Пајом, држ – не дај, али Муслимани су били главна веза, који су довели Немце и побили партизане. А то је било онда потпуно неприхватљиво. И он мени каже: „Иди у Скупштину, тамо у клубу ће те чекати Срећко Милошевић. То је онај који је израдио сценарио“. Ја одем код њега и он почне да чита и да диже руке: „Јао, како је ово добро, јао, како је добро!“ Он окреће телефон, ја не знам кога зове, и каже: „Слушај ово... Погледај ово што пише овај“. А овај каже: „Ух, што је добро“. „То је онај кога су убили.“ „Који?“ „Живојин Павловић. Ух, ј... те бог! Ал' је тај био видовит човек!“ И тако је читао и коментарисао књигу.

• Република: Ко је био на телефонској вези?

М. Д.: Крцун Пенезић. И Срећко каже: „Дај да ту књигу копирамо, да прочитам. За ту књигу ти ја гарантујем“. Добро. И ја кренем, зовем телефоном Брану Церовића, филмског режисера, а који је из Ужица, био је 1941. у партизанима, онда је био председник комунистичке општине и кажем: „Бранчило, хајде да се нађемо и попијемо кафу“. Бранчило дође. О Павловићу ми каже: „То је био главни комуниста, разумеш, кога су јурили да убију, нису знали где је, али га је неко оцинкарио. И Пенезић направи велику заседу и они га тако ухвате“. И, каже, хајдемо код фризера који је био преко пута Радио Београда, који се дружио са Миком Тодоровићем, бившим чланом Политбироа Комунистичке партије. Важи. Он ће све да нам исприча. Одемо код њега, а он каже: „Хајдемо у 'Мажестик'„. Питам га: „Шта знаш о Живојину?“ И он мени исприча како је ухваћен, како су га масакрирали, како је убијен, пре повлачења партизана из Ужица. И каже: „То је највећа тајна ужичких комуниста. И они су сада антистаљинисти, а он је био антистаљиниста кад су они били у пеленама“. И после тог дана, Брана Церовић, он и ја смо се често виђали. Замолим га да ми набави фотографије. Његова сестра уопште није смела да му их да. Иако су Ужичани. Такав је страх у породици био да уопште није смела да му да. И онда је кренуло умножавање.

• Република: Мислио си да више није опасно и да више не треба ћутати?

М. Д.: Чим ми је Срећко Милошевић, шеф Удбе, рекао: „Да му подигнете споменик насред Ужица“. И онда сам ја почео буквално да штанцујем Павловићеву књигу. У једној банци узмем десет примерака, у другој банци десет... И Манифест комунистичке опозиције из 1920. године почињем исто да штанцујем. То су две књиге за које сам сматрао да су кључне.

• Република: И коме си давао да чита?

М. Д.: Свим пријатељима. Имао сам много пријатеља са трибина.

• Република: Кaко процењујеш, колико је отприлике било копирано?

М. Д.: Неколико стотина. Онда су они умножавали.

• Република: И то копирање је трајало скоро двадесет година, док се није појавило прво издање, први репринт 1989. године Слободана Гавриловића.

М. Д.: Јесте. Онај који га је убио отворено је о томе причао, онда је легализовано, потпуно је легализовано.

• Република: Снимљени су разговори са џелатом...

М. Д.: И он ништа није крио, он се хвалио...

• Република: Значи, књига Живојина Павловића уз још неке књиге које су алтернатива стаљинизму, које су изражавале левичарске и демократске идеје, идеје о слободи, биле су фотокопиране у више стотина примерака и биле су део једне алтернативне књижаре.

М. Д.: Да. Кад је вршен претрес код мене, у овом стану (1984), удбаши су нашли десет копираних примерака.

 

„Република“, Београд, Година X IV (2002)  Број 278 1-15. фебруар 2002.

---

[1] Миодраг Милић рођен је у Пироту 1929. године, где је завршио гимназију. После гимназије сели се у Београд, студира медицину и економију. Бави се филмом, познат је као филмски сценариста, публициста, а у интелектуалним круговима га знају као човека који радо даје књиге које има, разговара о тим књигама, бави се неком врстом просветитељства, ако смем тако да кажем. Многи га знају као Мићу Доктора (Небојша Попов).