Евгеније Спекторски

Достојевски и Револуција

Приликом педесетогодишњице смрти Достојевског совјетски комесар Луначарски признао је потребу да се заузда усхићење његових читалаца тврдећи да је Достојевски био реакционарац и контрареволуционар. У једном пак драмском комаду од Душана Николајевића Достојевски и Лењин клечећи клањају се један другоме, као да између њих постоји некакво духовно сродство. Очевидно је да питање о односу Достојевског према револуцији у Русији није једноставно. Да би се у то унело више светлости, неопходно је да се проуче његове властите изјаве, и то у вези са оном средином која их је изазвала.

Достојевски се родио године 1821. Исте године је умро Жозеф де Местр који се пре тога као сардински посланик у Петрограду добро упознао са руским приликама. За неколико дана пред своју смрт де Местр пише: „Господо, земља се тресе, ви пак покушавате да градите“; наговештава „Пугачова из универзитета“ (Пугачов је био онај крволочни вођа дивљег сељачког устанка који је насликан у Пушкиновој „Капетановој кћери“). Године 1825 догодила се побуна декабриста. То су били племићи и гардијски официри. И зато је Ростопчин рекао: „Код нас је све наопако; у Француској је прости свет хтео да се уздигне до племства, и то је разумљиво; код нас пак племићи желе да постану руљом, а то је лудорија“. Народ је ћутао. Али интелектуална и социјална елита гајила је симпатије према побуњеницима. Пушкин шаље поздрав декабристима који раде „у дубоким понорима земље“: „Чувајте гордо стрпљење; неће пропасти ваш тужни рад и високи полет ваших мисли“. Чак и царица плаче у наручју жене декабриста кнегиње Волконске пред њен полазак у Сибир. И цар Никола И се брине да што више олакша живот осуђеника, о чему има пуно дирљивих података у чланку господина Кологривова „Кнегиња Е. Н. Трубецкаја“, који је изашао у последњим бројевима часопиа „Современнyя Записки“. После побуне декабриста изгледало је да се све умирило. Пољски устанак од године 1831. изазвао је симпатије код једног дела руског друштва, те је, на пример, кнез Одојевски прислушкивао у њему „небески звук окова који падају“. Али већина је протестовала. Тјутчев наглашава „да се не лије руска крв реком за куран самодржавља“, него за одбрану руских области од пољских империјалистичких прохтева. И Пушкин противставља француским нападима своју одлучну песму „Клеветницима Русије“.

Ипак идеја о револуцији јако занима руске интелектуалце. Једнима се она јавља као грозна реалистичка визија. Други, напротив, одају се идеалистичким маштама о њој.

Пушкин тврди да је свака руска побуна „бесмислена и немилосрдна“. У својој песми „Прорицање“ Љермонтов пише: „Настаће година, црна година Русије. И храна многих биће смрт и крв. Тога ће дана доћи јак човек. Познаћеш га и схватити, зашто у руци држи гвозден нож. И авај теби! Твој плач и твој јад њему ће бити само смешан. И све ће код њега бити грозно, мрачно“. И Гогољ дозива: „Сународници! Страшно је. Стењем предосећајући џиновска растења и плодове, чије смо семе сејали, не слутећи каква ће страшила из њих устати“.

Али истовремено многи су сањали о револуцији. У вези с тиме се, пре свега, ширио онај мит о француској револуцији, који је дошао са запада Европе. Тамо онда још није било Тена који слика револуционаре као крокодиле и револуцију као злочин који се завршио претварањем Француске у касарну и није уродио никаквим добрим плодом „онако исто као што није могуће да се од блата на улици или од прашине на друму сазида катедрала Богородице у Паризу или св. Петра у Риму“. Није се много обазирало ни на Хајнеову опомену: „Само рђаве и простачке личности добијају у револуционарно доба. Али људи са великим срцем увек постају жртве, ма како се револуција завршила“. Историју француске револуције онда су разрађивали романтичари, као професор Мишле, кога су у Латинском кварту звали „господин симбол“, или Ламартин о коме Теофил Готје пише: „Он плива, он лети, он лебди; он се само ретко ставља на земљу и одмах опет почиње свој лет“. О њему се говорило; „Није то човек, него лира“. И у своме „Дневнику књижевника“ за годину 1876. Достојевски је прозрео у њему претечу тзв. керенштине: „Да ли ко од вас, господо, памти Алфонса Ламартина који је био, тако рећи, вођа привремене владе у фебруарској револуцији од године 1848? Кажу да је уживао у томе да беседи бескрајне говоре народу и разним депутацијама, које су онда долазиле из целе Француске, из свих вароши и варошица, да би се у прва два месеца по проглашењу републике претставили привременој влади“. Ламартин је славио револуцију као „еванђеље социјалних права“, Виктор Иго као „рајски преображај земаљског пакла“, пошто онда „Бог стропошта свет у светлост“. Оваква идеализација француске револуције одомаћила се и у Русији. Њени обожаваоци ките цвећем песништва чак и терор, Бјелински слави „свету мајку гиљотину“.

Осим француске револуције у ондашњој романтичарској средини добила је маха друга машта, наиме социјализам. Иницијатива и у овом односу потицала је из Француске која је онда, према Думиковом изразу, постала фабриком система и продавницом социјалних панацеја. Читав низ занесењака приволео се социјализму као некој религији: Сен-Симон проповеда „ново хришћанство“, Бише „религију прогреса“, Пјер Леру „пролетера Исуса“. Није то била, тако рећи, вертикална религија која ствара мистичку везу између људи и надчовечанског Бога, него водоравна која успоставља социјалну везу међу људима. И ова се веза узимала у смислу оног братства које је, много раније него француска револуција, прогласило Хришћанство. Према томе романтички социјалисти не проповедају узајамну мржњу и класну борбу, него напротив свеопшту солидарност. Пјер Леру пише: „Ко каже човек, каже човечанство“. Његова је лозинка: „Сваки за све и сви за сваког уз помоћ знања и љубави“. „Мајка Сенсимониста“, Жорж Санд, са заносом се придружила овом покрету. Тек касније дошао је Маркс, који проповеда мржњу и огорчену класну борбу, исмева француске социјалисте и свој социјализам; као тобож строго научни, противставља њиховом као утописком. Али проповедници ових утопија, према изразу Сен Бева, чврсто су веровали да они гледају за четири или пет столећа унапред.

Веровало се у то и у Русији. Херцен уверава да социјализам није застава нереда и ужаса, него дуга која наговештава будући народни развој. Нарочито се Бјелински одушевљава новим социјалним еванђељем. О њему Достојевски пише: „Знао је да су свему темељ етичка начела. У нове моралне основе социјализма веровао је до лудила и без икакве рефлексије“. Чак и о Христу је Бјелински тврдио да би се несумњиво „придружио баш социјалистима и пошао за њима“. Оваквом мистиком Бјелински је занео и самог Достојевског, који пише: „већ године 1846. био сам посвећен у васцелу правду овог будућег препорођеног света и у сву светост будућег друштва. То су били такви утицаји које нисмо могли надвладати и који су, напротив, занели наша срца и умове у име некакве великодушности“. Достојевски је ступио у „кружок“ Петрашевског о коме пише: „Међу нама није било ни једног чудовишта или варалице. Били смо занети идејама теориског социјализма. Политички социјализам онда у Европи још није постојао и европски социјалистички вођи чак су га одбацивали“. Разлику између обе врсте социјализма Достојевски тумачи овако: „Упркос свима циљевима који се проглашују, суштина политичког социјализма састоји се у жудњи за свеопштом пљачком свију сопственика од стране неимућних класа, а потом нека буде шта буде“. „Али – наглашава Достојевски – онда се ствар још узимала у најружичастијим и рајско-моралним бојама“. Оно, што он зове политичким социјализмом, донео је донекле Маркс, донекле Бакуњин, овај, према изразу Бјелинског, „ђаво у филозофском перју“, о коме је Косидиер рекао: „Какав је то човек! Првог дана револуције је драгоцен, али идућега дана њега би требало стрељати“. Његова је лозинка била: „радост уништавања стваралачка је радост“. Ма како безазлена била сањања Петрашевског и његовог кружока, његови чланови били су узети на одговор. И Достојевски је био осуђен на четири године живота у сибирском „мртвом дому“.

На тај начин Достојевски је много теже испаштао за своја младићка сањарења, него ли Херцен, чија се казна састојала само у томе што је био постављен за чиновника у унутрашњости. Кад се Достојевски вратио из Сибира, затекао је дубоку промену у руском духовном животу. Скоро је већ било одзвонило сањалачком идеализму. Избило је утилитаристичко и материјалистичко схватање света. Променила се и социјална структура Русије. Јавили су се нови типови: тзв. „племићи који се кају“ и стиде свог повлашћеног положаја; „критичке личности“, које подвргавају негативној критици све, почевши од уметности; најзад нихилисти. Наслов романа „Шта да се ради“ (1863) од Чернишевског изражавао је нову бригу новог друштва.

Било је неколико одговарао на ово питање. Једни су предлагали интензиван лични живот. Писарев ставља индивидуализам изнад социјализма. Види у радништву само „пасивно градиво“. Други проповедају социјалну активност, која се својим редом схватала неједнако. Најумеренији, као Тургењев, задовољавали су се „постепеновштином“; т.ј. мирним и легалним реформама, и то у лаганом темпу. Други су полагали све своје наде на „ходочашће у народ“ са намером да му се помогне духовно и материјално, или да се спрема за устанак. Била су три револуционара програма: Лавров захтева да се интелигенција одужи народу, подигнувши га на виши културни ниво; Бакуњин предлаже побуну сместа; најкрволочнији Ткачев види једини спас у погубљењу свију Руса који су навршили 25 година и више.

Све ове тежње имале су свој одјек и у књижевности. Извесни писци нису озбиљно схватили револуционарну акцију. Тјутчев, овај руски Гете, уздиже се на парнасовску висину и уверава да су Русија и револуција две супротности: запад тобож ишчезава, „у њему се све руши у општем пожару“, а „изнад овог огромног рушења исплови као свети Нојев ковчег још већа руска царевина“. Овако исто у својој књизи „Русија и Европа“ (1871). Данилевски пише: „Русија је скоро једина држава, која никад није имала и по свој вероватноћи неће ни имати политичку револуцију. Свака, не кажем револуција, него чак проста буна, која превазилази размер тужног неспоразума, постала је немогућна у Русији, док се не промени морални карактер руског народа, његово схватање света и читав састав његове мисли“. Други су схватили ствар иронички. Песник Шчербина исмева „ово комично доба“. Приповедач Љесков пише карикатурне романе „Некуд“ и „На нож“. Трећи су узрујани. Али остају уметници, те и код нових људи, које сликају, траже и налазе старе мотиве, наиме, естетику и еротику. Такви су Гончаров и Тургењев. Гончаров је пробудио свога заспалог лењивца Обломова, претворио га је у уметничком дилетанта, неодлучног Рајског, којему на симболичком „понору“ преотима сањалачку девојку Верицу претеча Арцибашевљева Сањина Марк Волохов, који негира све идеале и учи да је човек само себичан „животињски организам“. Тургењев је узнемирен, пошто је Русија још у „гасовитом“ стању и руски човек има накривљену не само капу, него и мозак. Слика сукоб између оцева и деце и покушава ходочашћа у народ. Али и ту остаје веран своме естетизму и своме омиљеном уметничком мотиву, наиме несрећи у промашеној љубави, коју мање-више својом кривицом доживљују сваковрсни кунктатори и дезертери љубави. Његови су нихилисти истовремено слабићи, сувишни људи. То су, према формули Чернишевског, „Руси на љубавним састанцима“. Његов Базаров напушта живот као „полусмрвљени црв“. Његов „романтичар реализма“ Нежданов исповеда се пред смрт Маријани: „Сећај ме се као човека поштеног и доброг, али коме је ипак било пристојније умрети него ли живети“. Године 1863., дакле две године по изласку романа „Оцеви и деца“, Чернишевски пише већ да ће тип Базарова ускоро ишчезнути. Исте године Тургењев пише дело са насловом „Доста“, у коме један уметник баца перо, јер нико се више не одушевљава за лепоту. Године 1868. сам Тургењев даје „Изјаву“, у којој се одриче књижевног стварања. Као да дезертира, као да бежи у племићка гнезда од драматизма ондашњег бурног живота. То му Достојевски није опростио. Исмевао га је у своме роману „Беси“ као црвенкастог књижевника Кармазинова који рецитује пред узбурканом и циничком гомилом свој усиљен есеј са насловом „Мерси“.

Најозбиљнији став према ондашњој духовној и социјалној кризи заузео је Достојевски. Гледао је на њу очима правог уметничког реалисте, али истовремено и пророка, који не само да предвиђа и прориче будућност, него провире и у тајанствену мистику људског живота. Пише роман „Беси“ (1872–3). То је, као што Французи кажу, књига са кључем. Као повод за своју фабулу писац је узео убиство ђака Иванова као издајника, које је извршио револуционар Нечајев. Али није то само уметничка репортажа. Сам Достојевски објашњава у „Дневнику књижевника“: „Лице мојег Нечајева наравно нимало не личи на лице правог Нечајева. Хтео сам да поставим питање: како су у нашем прелазном и чудноватом модерном друштву могућни Нечајеви, и како ови Нечајеви могу да себи на крају врбују Нечајевце?“ Овај је роман једно од најбољих дела Достојевског. Шарл Жид га зове „најмоћнијом и најдивнијом књигом великог романописца“. То је једна ванредно пластичка слика руског паланачког живота, усталасаног нихилизмом. Љубав у овом роману игра само споредну улогу. За разлику од Тургењевљевих нихилиста и револуционара, његови мушкарци нису заљубљени. Заљубљене су само жене, и то у Николу Ставрогина, који гази њихову част, срећу и живот, као да то не примећује, без насладе, без симпатије, без самилости и без икаквог кајања. За разлику од Љескова Достојевски не исмева револуционаре, не пише карикатуру, него их приказује конгенијално, чак и са симпатијом, али само уколико они нису аморални. И слика читаву галерију типова, у којима се огледа сва узбурканост ондашњег доба.

Има и ту оцева и деце. Отац је Стјепан Трофимовић Верховенски, овај паланачки Грановски, лажни и јевтини мученик либерализма, мекушац, али ватрени бранилац лепоте, у ствари безазлено одрасло дете, које тек у ропцу пред смрт отвара своје очи: „Читав свој живот сам лагао, чак и када сам говорио истину. Главно је то што сам себи верујем, када лажем“. Долази до филозофског закључка да су сви криви и постаје визиониста. Кад се њему чита место из еванђеља о злим дусима, који мучаху човека одавно, али, по речи Спаситеља, изиђоше из човека и уђоше у свиње, чије крдо навали у језеро и утопи се, каже у заносу: „Ови зли дуси то су све ране, сви миазми, сва нечистоћа која се скупила код великог и милог нашег болесника, у нашој Русији, током столећа. Али велика мисао и велика воља ће је обасјати одзго, па ће сви дуси изићи. То смо ми и ви, ја, можда први на челу, који ћемо се бацати безумни и бесни са стене у море. И сви ћемо се удавити, и тако баш треба. Али болесник ће оздравити и сести код ногу Исусових“. Такав је отац. Син пак Петар Стјепановић аморални је циник, који сам о себи каже: „нисам социјалиста, него варалица“. Посредује између тајанствене интернационалне и паланачких ћелија, које застрашава и покушава да учврсти помоћу злочина, јер сматра да је крв средство којом се лепе ове гомилице. Сажаљева: „Ах, како ми је жао, што нема пролетера; али биће их, биће, то ће доћи. Сада је потребан разврат за једно или два поколења; разврат нечувени, подли, када се човек претвара у гадно, кукавно, сурово, себично ништавило“. „Ми ћемо прогласити уништење. Отпочеће такво колебање, које још свет није ни видео“. И онда „ћемо остати само ми који смо себе унапред одредили да примимо власт. Придружићемо себи паметне, а узјашићемо глупе“. За ову будућу диктатуру њему је потребан вођа. И овај циник верује да је пронашао таквог револуционарног Фирера у лицу Николе Ставрогина, у кога се без икаквих напора са његове стране заљубљују све жене, за којега као да не постоји разлика између добра и зла и који са сувереном равнодушношћу допушта најтеже злочине.

Ту је и Шатов. То је разочарани револуционар, који је дошао до уверења да је Русија света и руски народ богоносан. Не сања, као Херцен, о остварењу западних утопија у Русији, него, као словенофили, о Русији која ће казати своју сопствену нову реч не само на западу, него и читавом човечанству. Тражи Бога и предлаже Ставрогину да га нађе у тешком сељачком раду.

Ту је и Кирилов којега је „током целог живота мучио Бог“ и којега натерује на самоубиство нека чудновата теодицеја: „Ако има Бога, онда је све његова воља, и не смем да будем ван ове воље. Ако га нема, онда је сва воља моја. И ја морам да изјавим самовољу, морам да изјавим своје неверство“. То потсећа на чувену Смерђаковљеву формулу из „Браће Карамазових“: „Ако Бога нема, онда је све дозвољено“. Али док Смерђаков у име ове формуле убија другог човека, Кирилов убија самог себе.

Ту је капетан код кога није упалила атеистичка пропаганда, јер сумња: „Ако Бога нема, какав сам ја капетан?“

Ту је Виргински, чије презиме потиче од латинске речи вирго–девојка. То је „човек са ванредно чистим срцем“. Говори о „светлим надама“ социјализма са неким верским заносом. Одбија и проклиње „политички“ правац револуције за разлику од социјалног. Ипак учествује у мрачном убиству Шатова. Али после тога виче: „Не, не, то није оно, то сасвим није оно“. То је иста формула, на коју неколико пута наилазимо код Толстоја, нарочито у „Власти таме“, где сељак Аћим понавља: „Није то оно“.

Ту је фанатик социјалистичке логике Шигалев, чији систем почиње са безграничном слободом, завршава се пак безграничним деспотизмом. Он дели читаво човечанство на два неједнака дела. Десети део добива слободу и безграничну власт над осталих девет десетина, које као да постају стадом. Он види у томе не пакао, него обрнуто „рај“ земаљски рај, ван којега не може да постоји други рај“. Ишчекује да се свет сруши, и то баш прекосутра ујутру, тачно у 10 сати и 25 минута. Петар Верховенски је усхићен његовим системом. Вели: „Код њега је шпијунажа. Код њега сваки члан друштава надгледа друге и мора да доставља. Сви су робови и једнаки у ропству. У крајњим случајевима клевета и убиство, али пре свега једнакост. Понижава се ниво образовања, науке и талената. Цицерону се сече језик. Копернику се ваде очи. Шекспир се каменује. Ево шигалевштине“. Али исти Шигалев, као и Виргински, разликује социјалну и политичку методу, те се противи убиству Шатова, само, за разлику од Виргинског, не из етичких, него из тактичких обзира.

Ту је Липутин. То је „прави и рођени шпијун“, али занесен фурјеризмом. Каже: „Не, није то превод са француског. То је превод са свемирно-човечанског језика, са језика свемирно-човечанске социјалне републике и хармоније“.

Ту су манијаци, који као да предосећају садашњи комунистички поздрав са уздигнутом песницом, „диже своју десну песницу, маше њом у ваздуху над главом, па изненада спушта доле, као да обара неког противника“.

Ту је мали фанатик официр Еркел, који каже Петру Стјепановићу: „Ви сте све, а ми смо ништа“. Као источни асасини, којима је било довољно само једне речи планинског вође да убију сваког, кога им он покаже, без оклевања и без гриже савести учествује у гнусном убиству. Ипак после овог недела „нешто друго је почело да мучи његово мало бедно срце“.

Ту су пијаница и уцењивач капетан Лебјадкин и робијаш Феђка. Обојица су спремни за новац на све, први нарочито на провокацију, други на убиство.

Осим тога има радника на Шпигулинској фабрици, који, као у јануару године 1905. петроградски радници са револуционарним свештеником Гапоном на челу, приређују поворку да се туже властима на своју невољу. Има руље која се радо придружује сваком друштвеном нереду. Има лакомислене господе и дама за које је све разонода, чак и леш самоубице, као да ј е све у реду, или као да они смеју понављати: после нас нека је и потоп. У њиховом је друштву и сујетни књижевник Кармазинов, ова рђава карикатура Тургењева. Има чиновника који се одају „административном севдаху“ без обзира на озбиљну ситуацију. И на врхунцу је административне лествице тупи Немац фон Лембке. Његова пак супруга Јулија Михајловна толико је самопоуздана и заслепљена, да сматра за своје најсигурније сараднике у сузбијању револуције подмукле револуционаре који је исмевају и варају.

Све ове личности не само да дају живу слику оног „усталасаног мора“ које је, да наведемо наслов једног романа од Писемског, сачињавала ондашња Русија. Оне су, тако рећи, и симболичне. Оне као да наговештавају ону будућу руску револуцију, коју је, за разлику од Тјутчева и Данилевског, Достојевски предвидео и претсказивао. И он, само он, први после Пушкина, Љермонтова и Гогоља, није предвидео некакву идиличку и сентименталну револуцију, него грозну и крваву, ону револуцију, коју је Троцки дефинисао као ударац песницом нанет једном паралитичару. Пророчанско предосећање будућих грозота се налази не само у роману „Беси“, него и у „Дневнику књижевника“. Поред свега својег народњаштва Достојевски ту подвлачи код руског народа „овај заборав сваке мере у свему, ову потребу одрицања свега, најглавније светиње својег срца, најнужнијег својег идеала, целе народне светиње у свој њеној пуноћи, према којој је тек гајио страхопоштовање и која као да је изненада постала за њега некакво неподношљиво бреме. Нарочито запрепашћује она журба, она стрмоглавост, са којом понекад руски човек хита да се пријави за зло. Спреман је да се одрече свега, породице, обичаја, Бога. Понекад најбољи човек некако изненада може да постане мрски безобразник и зликовац – само ако се увуче у онај вихор, у кобни за нас круг грчевитог и тренутног самооодрицања и самоуништења, који је толико својствен руском народном карактеру у неким кобним моментима његовог живота“.

Али у своме пророчанском предосећању Достојевски, упркос оној привидној стабилизацији која је, као што је изгледало, завладала онда у западној Европи, предвиђа велике потресе и у њој. Прорицао је светски рат и долазак комунистичког поретка. Европа неминовно иде у сусрет „огромном и коначном политичком рату у који ће сви бити увучени“. Једини ко ће у њему победити, то је гладни и озлојеђени пролетаријат, са којим ће доћи комунизам, тај „супарник и непријатељ читаве Европе“. Европу очекује велика криза, која ће означавати „почетак краја пређашње историје европског човечанства“. „Види се да су дошли рокови за нешто вечито, хиљадугодишње, за оно што се у свету спремало од самог почетка његове цивилизације“. Ону „пропаст Запада“, коју је после светског рата констатовао Шпенглер, пре њега је прорицао Достојевски. Прорицао је садашњу кризу, и то не као површну функционалну, него дубоку, структурну, ако не и катастрофалну.

Многа су се пророчанства Достојевског остварила. Али он не би био пророк кад не би имао и своју мистику. Ова пак мистика се састоји у дубокој вери у моралну моћ руског народа, који је способан да се очисти од свих злочина и да преброди све тешкоће. „Судите руски народ не по оним гадостима што их он тако често чини, него по оним великим и светим стварима за којима он и у највећем неваљалству своме стално чезне. А после, нису баш сви у народу само подлаци и гадови, има их просто светих, па још каквих, просто сијају и светле; и свима нама обасјавају пут. Идеали нашег простог народа су крепки и светли, и они су га спасли у вековима његових патњи. А што напоредо с тим има и много гада, руски народ стога и сам највише тугује и верује да је све то само наносно и привремено, „ђаволска уклетост“. Достојевски верује да никад руски народ „не прима и неће примити свој грех за правду“. Није ли симбол таквог народа Раскољников, који је под утицајем једне теорије туђег порекла извршио одвратан злочин, али није искористио пљачку, није се ни правдао, него се одао огромној метафизичкој, социјалној и моралној забринутости због туђих патњи? Није ли, баш он онај Велики грешник, који зна за злочин, али и за кајање, и о коме је пред крај својег живота Достојевски хтео да напише симболички роман? Али све то спада у ону мистику која верује да, као што се изражава наш писац, „без више идеје не може да постоји ни човек ни нација“. Са таквом дубоком вером Достојевски је преминуо у јануару године 1881., свега на неколико недеља пре убиства Александра ИИ. Овај цар ослободилац пао је као жртва оних терориста који су се сматрали за „народовољце“, тј. претставнике народа и извршиоце његове воље. Године 1917., дакле 36 година касније, испунила су се многа пророчанства Достојевског. Није тешко одговорити на питање, какав би он став заузео према оној револуцији, чије су идеје-водиље атеизам и класна мржња. Онако исто као и Толстој или његов Виргински, одлучно би изјавио да је то „не оно“, што мора да буде. Али опет не би изгубио веру да ће на крају крајева зли дуси изићи из човека. И ову његову веру прихватио је писац песме „Дванаесторица“ Блок, који пред своју смрт, гладан и гоњен, ипак изражава у својој лабудовој песми чврсту наду да ће „људи изићи из зверова“.

(Хришћанско дело 3/1937)