С.
Петковић
Украјинске бајке
 Извор: Украјинске народне бајке, избор и превод
с украјинског: Богдан Терзић, Београд, 1963.
Ако је тачно да богату народну литературу има народ који има богату
прошлост, онда није никакво чудо што је украјинска народна књижевност
толико бујна. Два чиниоца – географски положај и привредна богатства
– учинили су Украјину метом многих ратних похода и поприштем битака
и освајања, чиме су исписане многе светле и тамне странице историје
украјинског народа, а истовремено дати подстицај и теме народном
стваралаштву.
Својим географским положајем на југозападу [бившег, прим. ПР] Совјетског
Савеза, Украјина представља широку спону између Средње и Источне
Европе. Истовремено, она је пут између Европе и Азије, погодан по
равничарској природи територије, док Дњепар, Буг, Донец и Дњестар
представљају велике речне саобраћајне артерије.
Украјина је пространа земља, више од два пута већа од [бивше] Југославије,
док нас по становништву такође надмашује више од два пута, јер броји
преко четрдесет милиона становника.
Северни део Украјине, Пољесје обрастао је боровим и храстовим шумама,
а између њих леже поља лана, конопље и кромпира.
У централном делу Украјине, јужно од Кијева, шуме се проређују
и почиње шумско-степски појас. То је најплоднији део Украјине, јер
масна земља (чернозем) и топла и влажна клима омогућују високе приносе
пшенице, кукуруза и шећерне репе.
Још јужније, ближе Црном мору, шуме престају и простире се отворена
степа. И ту је плодни чернозем, само што је клима сувља. Овде успевају
пшеница, јечам и памук.
Мада претежно равничарска, Украјина је лепа земља, плодна поља
смењују се са шумама, беле сеоске куће утонуле су у зеленило дрвећа
а високи јабланови наткриљују главице сунцокрета. С правом одушевљено
пева А. К. Толстој:
Ти знаш за крај где све обиљем дише,
Где вода тече као сребро чиста,
Где степски ветрић ковиље њише,
Где у вишњевом гају бела кућа блиста.
Поред пољопривреде, Украјина је веома богата рудним благом, јер
има велике наслаге угља у Донбасу и гвоздене руде у Кривом Рогу,
што је омогућило изградњу снажне металургије и машиноградње.
Колика су природна богатства Украјине види се и по томе што она
даје [бившем] Совјетском Савезу половину од укупне производње угља
и гвожђа, трећину пшенице и три четвртине шећера.
Узевши у обзир географски положај и богатство Украјине, разумљиво
је што је кроз њену дугу, разноврсну и врло често бурну историју
топот коња многих ратника одзвањао њеним степама, а похлепне руке
многих освајача посезале за овим плодним крајевима, почев од Печењега,
Половаца и Татара у давној прошлости, па до најезде немачких фашиста
у Другом светском рату.
Када су се у IX веку Источни Словени први пут ујединили у велику
државу која се простирала од Балтичког мора до Дњепра, Кијев, "мајка
руских градова", постао је престоница. Кијевски кнежеви трговали
су са Византијом, ратовали са Византијом и били под њеним културним
и верским утицајем.
Током времена, кијевска држава уздигла се до једне од најнапреднијих
држава Европе. Зидани су раскошни дворци и велелепне цркве. Култура
кијевске државе била је на високом ступњу јер је долазило до живе
размене добара. Персијске тканине, арапско сребро, кинеска свила,
египатско посуђе, византијски брокат, франачки мачеви нису били
само распрострањени као предмети употребе већ послужили као основица
за образовање јединственог руског уметничког стила.
У доба процвата кијевске државе извршен је у Русију прелаз на феудализам.
Кнежеви и њихови дружиници отимали су земљу и приморавали слободне
сељаке да за њих бесплатно раде. Тако је настала класа феудалаца
– бојара, која је све више поробљавала слободне сељаке – смерде.
Са јачањем локалних земљопоседника јачала је и њихова тежња да
се одвоје од централне власти. Кад је кијевска држава раздељена
на наследнике Владимира Мономаха, дошло је до међусобних размирица
кнежева, а на ослабљену државу нападали су са запада Немци, Швеђани
и Мађари, а са југа – из степа око Каспијског и Црног мора – Половци.
Нешто доцније, наишла је најезда још страшнијег непријатеља. Татари
(Монголи), најпре под командом Џингис-кана, а затим под заповедништвом
његовог унука Батија, савладали су отпор руских кнежева и упали
у њихове земље. Ратнике су убијали, жене и децу одводили у робље,
а за собом остављали спаљене градове и опустошена села.
Године 1240. огромне татарске хорде приближиле су се Кијеву, освојиле
га после опсаде и претвориле у рушевине. После тога центар политичког
живота прелази на североисток, најпре у Владимир, па у Москву.
Док је током идућих векова руска држава, мада изложена честим нападима
непријатеља, јачала и учвршћивала царско самодржавље, дотле је Украјина
проживљавала тешку судбину. Велики део земље пао је под пољску власт,
а пољске спахије угњетавале су народ не само економски већ и национално
и верски. Најборбенији сељаци су одлазили испод непријатељског јарма
и постајали слободни људи, козаци. Густе шуме скривале су устанике
и омогућавале да воде дуготрајни народни рат против пољских освајача.
Године 1648. букнуо је велики устанак украјинског народа против
пољских панова. На челу устанка био је Богдан Хмељницки, пореклом
имућан козак али веома образован човек. После дугих борби са променљивим
исходом, ослобођена је Источна Украјина са Кијевом и присајединила
се Русији, док је Западна Украјина остала под влашћу Пољака.
Упркос успеху постигнутом на државном плану, положај сељака постајао
је све тежи. Моћ спахија је јачала, намети су се гомилали, а царским
законом сељаци су доживотно везани за земљу спахија, то јест постали
његови кметови. Мада на имућној, родној земљи, потчињени самовољи
спахија, кметови су живели у сиромаштву и незнању.
Многи су бежали, најчешће на Дон, и постајали слободни људи, али
се и тамо стање променило. У степи више није било слободне земље,
јер су је заузели козаци који су се тамо раније настанили. Због
експлоатисања, самовоље и угњетавања долазило је до сељачких устанака,
од којих је највећи размах узео устанак под вођством Степана Разина.
Царска војска, бранећи интересе племића, спахија, угушила је и овај
устанак.
Још један велики историјски догађај, који је потресао Украјину,
био је рат између Шведске и Русије. Пошто је потукао Пољаке, шведски
краљ Карло XII напао је на Русију рачунајући на сарадњу украјинског
хетмана, издајника Мазепе. У пресудној бици код Полтаве руске снаге
под заповедништвом Петра Великог победиле су и протерале Швеђане.
Тек 1793. готово све украјинске земље ушле су у састав руске империје.
И тада су поједини руски цареви, нарочито Катарина II, покушавали
да врше насилну русификацију Украјине, гушећи украјински језик и
књижевност, док је феудални систем тешко притискивао сељаке, тако
да је тек после октобарске револуције, у оквиру Совјетског Савеза,
украјински народ доживео националну равноправност и социјално ослобођење.
Украјинска књижевност била је прва која се јавила међу Источним
Словенима, а литература настала у доба кијевске државе била је зачетник
руске књижевности. Од X до XIII столећа Кијев је био једини значајан
културни центар Источних Словена. Тамо се јавља црквена литература,
житија, апокрифи и историјске хронике, а доцније и најдрагоценији
књижевни споменик те епохе: Слово о полку Игореве.
У доба кад је пропашћу државе писана књижевност запала у дуготрајну
декаденцију напредовала је народна књижевност, тако да је изграђено
украјинско народно песничко стваралаштво веома богато како по своме
садржају тако и облицима уметничког изражавања. Украјински народ
створио је много песама, прича, бајки, легенди, предања, загонетки,
пословица, анегдота и шала.
До широког размаха народног стваралаштва дошло је нарочито у XIV
и XV веку, у доба образовања украјинске националности. Теме херојске
народне поезије су борба против литавских, пољских и мађарских феудалаца,
против Турака и кримских ханова. Поезија је прожета антифеудалним
духом, мотивима осуде господарећих класа као и туђинских освајача
и поробљивача.
Лирска поезија пуна је полета и елегичности, што одговара бујном,
топлом, јужњачком темпераменту Украјинаца. Поезија се тесно везује
за живот и рад народа. Тако настају песме новогодишње, пролећне,
жетвене, свадбене, успаванке и друге.
Не треба заборавити да се помене да је украјинска народна књижевност
снажно утицала и на уметничку књижевност, па су њени писци, као
и њен највећи песник Тарас Шевченко, поникли из народа, тамо тражили
инспирацију и непосредно се надахњивали на врелу народне поезије,
док су, с друге стране, творевине песника силазиле у народ и постајале
општенародно добро.
Украјинске бајке често имају реалистичку основу. У њима се изражавају
стремљења и идеали човека, оне су у тесној вези са интересима трудбеника
у епохи феудализма и капитализма. Оштрица је уперена против феудалаца,
царског самодржавља, свештеника, капиталиста и кулака.
Украјинске бајке су творевина народног духа у којима се елементи
натприродног мешају и теку напоредо са живим, реалистичким одсликавањем
свакодневног живота народа. Оне су својеврстан спој фантастике и
одраза народног бунта против страних освајача и домаћих угњетача.
Потребно је напоменути да су и елементи натприродног, којима су
украјинске бајке густо натопљене, у ствари отелотворени материјални
симболи неостварених и пригушиваних тежњи људи из народа, твораца
бајки. Другим речима, оно што народни приповедач, угњетен и експлоатисан,
у мемљивој колибици и више гладан него сит није успевао да оствари
у животу, он је градио у машти, испредајући своје снове веома често
по наивном обрасцу: био неки сељак, тлачен и сиромашан, па се уз
помоћ чаролија узвисио, оженио се принцезом и постао царски зет.
Ти натприродни подухвати, ти симболи кроз које су потлачени гледали
разрешење својих јада, могу се разврстати на неколико основних категорија.
Најпре, то су разни предмети из свакодневног живота обдарени у
причи натприродним својствима: мач самосек, капа невидимка, чизме
брзоходне или брод летилица. За људе који су услед пљачкања туђинских
војника или домаћих спахија често гладовали типично је понављање
мотива чаробне торбе у којој, без обзира колико се вадило, увек
има хлеба. Некад главни јунак савлађује непријатеља музичким инструментом,
гуслама или виолином, јер је моћ музике толико јака да противник
мора играти док не посустане и не преда се.
Ту су затим разни савезници или противници главног јунака, било
сасвим натприродна бића: чаробници, змајеви, вештице или обична
бића обдарена посебним изванредним својствима, као што су: Слушало,
Стрелац, Ждера, Попијало и Мразоња из бајке Летећа лађа.
Често је главни јунак најобичнији човек из народа, као кожар Кирило
Кожемјака, који исполинском снагом савлађује змаја.
Најчешћи савезници главног јунака су животиње, звери и птице, које,
по легенди, помажу доброме у борби против зла. Јасно је да су оволику
улогу животиња у бајкама изазвала два узрока: животиња је физички
човеку сроднија од свих других живих бића, а сем тога, у условима
натуралне привреде, човеков опстанак је зависио у доброј мери од
животиње, било да је она служила као храна стицана ловом или радила
за човека као теглећа марва. Вековна тежња човека да проникне у
унутрашњи живот животиње, да разуме њен говор, нашла је израза у
бајци Гатар. Разна чуда, претварања човека из једног у друго
обличје, такође су честа тема бајки, као код бајке Златокоса
Јалена и Златна ципелица, у ствари једне варијанте познате
класичне бајке о Пепељуги.
Веома су бројне бајке, приче и анегдоте чија је тема претежно социјална
и одражава бунт народа против спахија или страних поробљивача.
У овој збирци нарочито су карактеристичне четири приче о Устиму
Кармаљуку, легендарном народном јунаку, који је у раздобљу од 1812.
до 1835. руководио сељачким устанцима, дижући сељачке масе против
пољских, украјинских и руских спахија. Био је седам пута хватан,
хапшен и слат у прогонство, али је изнова успевао да побегне и настави
борбу док у њој најзад није погинуо.
Такође су значајне легенде о другом украјинском народном јунаку
Олекси Довбушу. Блиске легенди су и приче о томе како су се дивови
борили за превласт на Дњепру те је остало див-камење и повест о
Кијевској златној капији.
У низу прича верно је приказан став народа према израбљивачима,
према којима је гајио мржњу без обзира били ти спахије Украјинци
или Руси, док је нарочиту мржњу гајио према пољским пановима, јер
су они поред социјалног израбљивања спроводили и национално и верско
угњетавање. То су, између осталог, приче: Пан и управник,
где се сатирички приказује шкртост пана који главом плаћа своју
жељу да се научи да живи без хране, Разбојник, који је стекао
покајање тек кад је убио управника спахијиног имања, јер су управници
били непосредни наредбодавци сељацима и често, у жељи да истерају
што већи приход, окрутнији од самих спахија, затим приче: Пан
Кањовски и Како су вуци појели пана. У причи Пан и
сиромахова ћерка јавља се стара тема како је сирота а паметна
девојка надмудрила богатог али глупога пана. Сатиричне теме на рачун
панова су и Пански перчин, Лажљиви пан и Зечја сланина.
И свештеници, нарочито католички, су честа мета подсмеха у народним
украјинским причама. Тако у причама Ксендс у воловској кожи, Иван и поп, Неуспело чудо, Цена будала.
На рачун царског самодржавља и бездушне бирократије има такође
горкошаљивих прича у народу, као: Колико је земље цар доделио
моме деди (толико да сељак земљу није могао да пронађе јер се
преко ње прућио шаров), Стаклене очи, Познаје себе и Једина помоћ.
На основу горње, мада летимичне, анализе украјинских бајки може
се извући закључак да је кроз облик бајке, са бајкама својственим
елементима натприродног и фантастичног, народ у ствари изражавао
своја реална стремљења и тежње: мржњу према освајачу и израбљивачу,
жељу за лепшим, бољим животом и наду да ће правда победити. Стога
нам ове бајке пружају драгоцену помоћ да сагледамо прошлост и тежње
украјинског народа.
Повратак
на
Украјинске народне бајке
|
