Украјинске
историјске легенде
 Извор: Украјинске народне бајке, избор и превод
с украјинског: Богдан Терзић, Београд, 1963
(Устим Кармаљук – вођа сељачког устанка у Украјини (1787-1835).
Издајнички убијен 1835. године)
 Пан
код кога је Кармаљук био кмет страшно га омрзну и увек му даваше
најтежи посао; он је добро знао како велику снагу има тај човек.
Нареди једном пан Устиму да подиже и слаже његове снопове на највиши
стог. Кармаљук одби. Тада га пан ишиба. Од тог времена Кармаљук
постаде његов највећи непријатељ и отисну се у свет. Чу за њега
и цар, па зажеле да види какав је то човек. Али Кармаљук побеже,
јер имађаше такву моћ да је требало само да нацрта на зиду тамнице
чамац, па је тим чамцем, заједно са својим момцима, могао да изађе
на слободу.
Богате панове је Кармаљук јако мрзео, пљачкао их је, па је све
делио сиромашнима, јер је и он сам некад био сиромах и у животу
искусио доста несреће и неправде.
– Још се сећам оних времена – причаше ми један сељак – када су
о Кармаљуку говорили: ено тамо је он то учинио, а овде – ово...
Тако се једном десио овакав случај. Ишао Кармаљук пољем, па угледа
како је неки сељак упрегао два млада вола и тера их да раде.
– Зашто мучиш тако младе животиње? – упита он сељака.
– А шта да радим – рече овај – кад немам чим да купим одрасле?
– Ево ти – рече Кармаљук – сто рубаља, па купи себи два одрасла
вола.
Сељак захвали, па учини као што му је Кармаљук казао. А кад пан
виде у сељака тако добре волове, поче да га испитује где их је украо.
Сељак рече да му је неки човек дао сто рубаља и да је он за те паре
купио волове. Пан му не поверова и одузе му их.
Срете опет Кармаљук тог сељака (а Кармаљук беше невидљив) и запита
га шта је урадио с парама и зашто није купио волове, као што му
је било речено. Исприча сељак све како је било.
– Е па, ево ти још сто рубаља, а пану однеси ово писмо и реци да
ћу му доћи у госте. Ја сам Кармаљук.
Кад је пан то чуо, одмах скупи слуге и сељаке, и беше сигуран да
Кармаљук неће моћи да му се приближи. Али се љуто преварио! Кармаљук
дође, попе се на трем и рече сељацима – глас му сви чују, а њега
самог не виде – рече им, дакле, да могу да се разиђу јер пану више
нису потребни.
Кармаљук беше праведан човек. Кажњавао је панове који су вређали
и исмевали сељаке. Сиромашни су га веома поштовали зато што им је
давао све што је узео од богаташа.
... Питали тако једног сељака: "А да ли се Кармаљук крио у овим
Медоборским шумама?" "Није се крио, а зашто би се и крио кад је
он Кармаљук?"
На једном пољском мајуру радила је сирота девојка, која не имађаше
ни оца ни мајке, нити икога свога. А на том мајуру беше газдарица
једна страшно опака пани. Девојка је чувала панске гуске, али никако
да угоди својој господарици – ова ју је стално мучила и тукла.
Једном, баш кад девојка беше потрчала за другим гускама, уби гавран
у пољу једно гушче. Дотера она гуске на мајур, а у рукама држи убијено
гушче, па исприча пани како је било: "Потрчах за другима, а гавран
баш за то време уби ово гушче." И плаче, јадна, сву је сузе облиле.
А пани стаде да виче, узе јој гушче из руку и поче да удара њим
девојку по глави. Сирота девојка се скоро обезнанила, толико плаче,
а пани удара ли, удара... Одједном, улази у двориште леп-прелеп
пан на коњу и пита пани:
– Зашто бијете то дете?
– Зато је – каже пани – бијем што не чува моје добро.
– А-а, па кад је тако – каже господин – онда ћу је ја истући.
И скочи с коња, узе од пани мртво гушче, па трес њиме пани по лицу,
трес по лицу! Удари пани у вику, истрчаше слуге из одаја, а пан
извади пиштољ и нанишани на њих; моли пани за милост, а тај човек
јој рече:
– Закуни се да више никога нећеш да бијеш.
– Јаој, нећу! – рече пани. – Кунем се светим Исусом.
– Пази – каза јој пан. – Ти си се Кармаљуку заклела, а погазиш
ли заклетву, неће ти помоћи ни Исус ни мати божја.
Скочи тада на коња и изгуби се.
Био једном један спахија – кротак-прекротак, миран-премиран, љубазан-прељубазан.
Сав је тако умиљат, само уздише, клања се, али сељаци су га се бојали
више од огња неумољивог, горе него куге и љутог помора, Ако само
неки јадник не изађе на време на рад, шаље спахија њему свог економа,
и овај одмах покупи од сиротог сељака четвртину свег иметка. Задоцни
ли сиромах и други пут, покупи му спахија половину; не покори ли
се сељак, спахија му све живо одузме... И колико су се само јада
људи с њим натрпели, колико је крвавих суза проливено, колико је
сирочади несрећне остало када су мајке због глади и болести на онај
свет одлазиле!
И ето, оде једном тај спахија у цркву. Исповедио се и враћао запрегом
кући, кад зачу – виче неко иза њега кроз шуму. Окрете се пан и виде
како за њим трчи црквењак и виче му да причека. Заустави спахија
коње, а црквењак му објашњава: таква и таква је ствар, ваша милости,
заборавио је отац свештеник грехе које сте му исповедали, и послао
мене, црквењака, каже: да вас стигнем, да ми кажете своје грехе,
јер отац мора да се моли не би ли вам их бог опростио.
И спахија опет исприча:
– Исповедао сам се да би ми господ опростио моје тешке грехе што
сам се једном омрсио на свети петак, још сам једном, случајно, мојој
мачкици стао на реп , и још сам кочијашу, једном, рекао ружну реч...
– Аха – каза црквењак – је ли то све, ваша милости?
– Све – одговори спахија.
– А-а – рече црквењак – па ви сте, ваша милости, заборавили још
један мали грех... ваше богатство које сте на сузама сиротињским
згртали. – Па збаци црквењачку одећу, и спахија угледа пред собом
Кармаљука.
Спахија поче да запомаже, а Кармаљук ухвати једну тополу и поче
да је савија. Како је јак био, сави тополу, затим пребаци конопац
спахији око врата, па му рече:
– Е, дигните се сад, ваша милости, до неба, а тамо ћете да искупите
остатак својих греха – па пусти тополу.
А ветар само звизну.
Дошао једном Кармаљук у млин. А у млину навала, донели људи жито,
гура се пуно света – Ускрс беше на прагу, па су сви хтели да намељу
брашна за ускршњи колач. Ко год дође гура се и провлачи до жрвња,
самеље жито и жури кући. Само једна сиромашна удовица – не беше
у ње ни снаге ни богатства – седи на својој врећици и горке сузе
лије, јер не може да приђе жрвњевима, не може да се прогура од богаташа.
Мељу они своје жито и њој се, јадници, подсмевају... А код куће
јој дечица, гладни сирочићи, маму узалуд чекају.
Приђе тада Кармаљук сиромашној жени, узе њену врећу и сасу жито
да се меље, а њој рече:
– Не плачите, тетка, богаташи као богаташи, срца немају...
Тек што то рече, а међу људима: "шу-шу, шу-шу".
– Како то – рекоше – млад и зелен, а старије и богате вређа! Богатство
је – кажу – од рада и од бога дошло, због богатства треба људе ценити.
Кармаљук на то ништа не одговори, а када је самлео жито сиромашној
удовици, помогао јој да стави врећу на раме и послао је кући, обрати
се осталима:
– Хајдемо-те у двориште, добри људи.
Изађоше сви у двориште, а Кармаљук их доведе до младе јабуке која
баш беше напупила, и рече им:
– Значи, ви кажете да је богатство од рада и од бога дошло?
– Тачно, тачно, баш то кажемо! – заграјаше сви.
Тада им Кармаљук показа пупољке из којих ће израсти лишће и оне
из којих ће израсти лестари што их народ зове "вуцима". Показа им
те пупољке и рече:
– Добри људи, дођите овамо кроз девет недеља.
Затим се поклони целом скупу и оде.
Прође девет недеља. Дођоше људи до оне јабуке и гледају, а на њој
гране једва живе, тако су жалосне и поцрнеле, чак ни пупољака нема
да се расцветају, а од стабала се уздижу лестари "вуци", тако јаки,
бујни и зелени, сок из њих само што не потече...
– Па ево – каже Кармаљук – добри људи, часни скупе, реците, зашто
се осушише ове гране?
– Зато – гракнуше сви углас – што су им гране "вуци" сав сок испиле...
– Такви су, ето – рече тада Кармаљук – богаташи и сиромаси, баш
као они пупољци које сте пре девет недеља видели: родили су се на
истој јабуци земљи, и у почетку као да су једнаки, а онда гране
богаташи сав сок испију, а сиромаси се суше и вену на стаблу...
Па на чијој је, сад, страни истина, добри људи? ...
И ћутаху људи, часни скуп, јер истина беше на Кармаљуковој страни.
Довбуш Олекса – вођ сељачког устанка против пољских
и украјинских спаија у Западној Украјини. Издајнички убијен 1745.
године.
Живела два брата, Олекса и Иван. Старији, Иван, беше ожењен, и
Олекса живљаше заједно с њим. Али, ето, окомио се на њих некакав
панспахија и стално их је пљачкао. Приграби спахија једном од Ивана
пар младих бикова.
А Олекса тада рече:
– Причекај, пане, просипаш ти нашу крв, али ће доћи дан када ће
и по твојој пси да газе.
И одведе га та мисао далеко, далеко у планине. Ишао он, ишао, па
срете у једном кланцу старог, престарог деду, а тај деда се враћао
од одметника. Отвори деда длан и стави му под језик неку траву,
па рече;
– Ратоваћеш ти, синко, тридесет и четири године, никакав метак
те неће хтети, а погинућеш улудо. Теби се неће ништа десити, али
ћеш пролити руску крв.
Тако је и било.
Олекса је већ у деветој години служио код једног газде као надничар,
и тај газда га је много тукао.
Отишао он једном из пастирске колибе у планину, запалио ватру на
огњишту, сео поред ватре и плаче. Тако је неутешно и горко плакао
да просто није могло да се слуша.
Приђе му тада неки седи старчић, па га запита:
– Зашто плачеш, момче?
Одговори му Олекса:
– Газда ме бије. А старац му рече:
– Стани ми на врхове опанака.
Онда седи старчић дуну трипут на Олексу, па каза:
– Пођи, синко, па ишчупај сада ено ону јелу из земље.
А Олекса оде и ишчупа је. Дуну старац још трипут на њега, па му
рече:
– Стави ту јелу на раме и носи је. И понесе је Олекса...
Рече му седи старчић:
– Кад твој газда дође к теби, ухвати се укоштац с њим.
И ево, дође газда Олекси, па му рече:
– Зашто ти, глупане, седиш и ништа не радиш?
Одговара му Олекса:
– А шта се то тебе тиче? Мислиш да те се ја бојим? Хајде, дођи
да опробамо снаге.
Разљути се газда и рече му:
– Будало једна, где ћеш ти са мном да се мериш?
Смеје се Олекса:
– Ти ме хватај испод мишке, а ја ћу те једним малим прстом ухватити
испод рамена.
Разбесне се газда, па стадоше да се бију – тресну га тада Олекса
трипут о земљу, и газда мораде да моли за милост.
У петнаестој години скупи Олекса момке, па пође да бије панове-спахије,
који су мучили сељаке. А кад још беше момак, одведоше га у војнике.
И тада цела војска пуцаше на њега, али су се меци одбијали од Олексе
као од гвоздене плоче. Пуцали су му и у уста, а он испљује метак
као да је коштица од трешње, и ништа.
Затим не хтеде више да служи ни војним старешинама ни цару, већ
се одметну и сакри у планине.
Давно, када још бејах дечко, било је, причају, обавезно кулучење
спахијама. Сељаци су морали бесплатно да раде за панове од ране
зоре до ноћи, а ко би мало задоцнио и не би дошао на рад у саму
зору, тај би добио десет батина и још би морао да се попне на брежуљак
висок око осам метара и да оданде кукуриче.
Виче тако сељак до поднева, онда сиђе, добије још десет удараца,
па опет оде горе и кукуриче до вечери. А кад падне ноћ, одброје
му још десет батина.
Трпели сељаци, трпели такве поруге од панова, а онда се скупише
и кренуше да траже Довбуша, не би ли им он дао неки савет и помогао
им у несрећи. Тражили су га по шумама и гуштарама скоро читав месец
дана, а кад га нађоше, падоше пред њим на колена, скинуше капе и
почеше да га преклињу:
– Олекса, пријатељу, имамо злог, презлог пана, узми нас у заштиту.
Поразговара Довбуш с њима искрено и од срца па им онда рече:
– Вратите се кућама и не бојте се, доћи ћу к вама.
Скупи он своје момке, па пође том пану. А у пана кућа од камена,
стубови, гвоздена врата, не боји се он одметника. Стоји пан горе,
крај прозора, и нишани пушком на њих. Тад иступи Довбуш, стаде према
пану, пружи руку, па рече:
– Пуцај, можда ћеш ме и погодити.
Пан нанишани, опали, кад оно – слага пушка!
А треба рећи да су се код тог пана спремали да зидају коњушницу,
и у дворишту лежаху тесани храстови балвани, ланци, кланфе, шарке
и свакаква грађа.
Узеше одметници највећи балван, ставише га на таљиге, привезаше
ланцима и оставише му један крај слободан. Привукоше се ближе кући,
залетеше се, па кад грунуше балваном у врата, она се развалише,
и одметници упадоше у кућу. Дођоше у панову собу, па Довбуш онда
рече:
– Е, пане, хоћеш ли још да бијеш људе и да их тераш да кукуричу?
А пан на колена:
– Смилуј ми се, пане Олекса, даћу ти све што хоћеш, само немој
да ме убијеш.
Заплашио Довбуш пана, па му онда казао:
– Изнеси одмах буренце златника.
Донео пан златнике из подрума. Сасуше одметници златнике у мешине
и кренуше даље. А Довбуш још рече пану:
– Пази, ако и даље будеш мучио људе, наћи ћу те ма куда да побегнеш,
а онда ћемо друкчије да поразговарамо.
Прича се да је Довбуш, када би примао неког у своју дружину, прво
проверавао тог човека. Наређивао му је да стави руку на храстов
пањ, а сам је замахивао секиром као да хоће да му је одсече. Ко
би трзао руку, тога би отерао, а ко се није бојао за своју руку,
тај би био примљен у дружину.
Прича се да је једном неки сељак возио тек оборени храст уз брдо,
а волови му стали, па никако да извуку дрво. Бије сељак из све снаге
волове, а они ни макац! Некако баш у то време пролазио туда Олекса
Довбуш са својим момцима, видео то, и обратио се сељаку:
– Хеј, стани, човече! Грех је мучити тако божијег створа. Ја ћу
ти помоћи да извучеш храст уз брдо.
И Олекса Довбуш узе дрво из саоница, пребаци га преко рамена, па
га изнесе на сам врх брда и ту га збаци, тако да се пола храста
зари у земљу.
Таква то беше људина.
Спустио се једном Довбуш из планине у Љаховец, а баш у то време
беше он негде опљачкао неке спахије. Виде Довбуш како на реци Бистрици
лови рибу љаховачки сељак Васиљ Васиљук.
Приђе Довбуш Васиљу и запита га:
– Је л' то рибу ловиш?
– Рибу.
– Хоћеш ли да нас почастиш?
– Хоћу, зашто да нећу. Имам ја још код куће.
– Е, онда, хајдемо к теби на ручак.
И рибар Васиљ их све добро почасти рибом. А Довбуш му, кад пође,
захвали па га запита:
– Колико да ти платим за све ово? Овај одговори:
– Ништа.
Тада му Довбуш рече да подметне капу и напуни му је златницима.
А треба рећи да су капе у оно доба биле тако велике, да је пола
буренцета могло да стане у њих.
Када је Довбуш имао пара увек је давао сељацима.
 Дођу,
тако, Запорошци из Сече у Кијев, њих десет-двадесет, па почну да
банче и да се веселе. Накупују они буриће с катраном и проспу их
по целој пијаци. Покупују све земљане лонце, колико их год има на
пијаци, и поразбијају у комаде. Купе сву рибу коју нађу и разбацају
је по целом граду: "Једите". веле, "добри људи!"
А затим узјашу коње, на њима капе од црвене кадифе, кабанице им
и плаве и црвене, тек панталоне какве су им! Човек би дао гривну
само да може да им се диви неко време. Свирачи свирају, а они, подбочивши
се, пролазе поред семинарије, прави хетмани. само да станеш па да
их гледаш! ... А богослови би онда изашли на врата, гледали Запорошце
и сузе лили. Па, друге године, гле! – пола семинарије се нађе на
Сечи!
А кад би неки Запорожац доживео дубоку старост, замолио би да му
се доделе паре из касе, па да би му дали његов део, нашло би му
се у рукама и по пет хиљада.
Напуни он тад појас златницима, покупи своје пријатеље – по тридесет,
па и четрдесет душа – и оде у Кијев да се опрости од света. Ту се
они веселе две недеље и такав пир приреде да се цео Кијев сјати
да их види: "Запорожац, Запорожац се опрашта са светом!" А кад пролазе
улицом, цео свет стоји на капијама и гледа их. Па тек како су обучени,
као булке у врту!
Коњи им као орлови, само играју под њима, а злато и сребро блистају
на сунцу, заслепе човеку очи кад их погледа. Ту су и бандуре и гусле,
ту су и песме и игре! Ето тако се Запорожац опрашта од света!
Провеселивши се тако две недеље, задививши цео Кијев, одлазе они
у Межигорски манастир. Неки иду, а неки до самог манастира играју
с оним што се опрашта.
Сед као седи голуб, сав у скупоценој кадифи, испред свих иде и
ватрено игра Запорожац. А за њим народа докле ти поглед допире!
Сви на његов рачун пију, сви се веселе, сви играју да се земља тресе!
А кад стигну до манастира, залупа Запорожац на капију.
Оданде читају:
– Ко си ти?
– Запорожац.
– Шта хоћеш?
– Да спасавам душу.
Капија се отвара, он улази унутра сам, а напољу остају његови пријатељи
са свирачима. А Запорожац, чим уђе у манастир, скида са себе појас
и даје га цркви, затим скида са себе кадифену кабаницу, облачи покајничку
монашку хаљину од кострети и почиње да спасава душу.
Причају стари људи да се некада, још у древна времена, сретоше
два див јунака; један беше на левој обали Дњепра, а други на овој,
па стадоше да се довикују преко реке.
Први викну:
– Уступи ми место, ја ћу се ту настанити са својим народом!
– Не – викну други – ја ћу се населити у овај крај, а ти одлази
даље!
Викну тада див-јунак с десне обале:
– Кад је тако, хајде боље да одмеримо снаге, па ко победи, томе
ће припасти земља.
– Хајде – рече јунак с леве обале.
Одломише они од стене два камена исте тежине, стадоше на брда изнад
Дњепра, један с једне, а други с друге стране, и почеше да се надмећу.
Баци камен див јунак с леве стране и камен паде у воду близу обале.
А овај други хитну свој камен и овај долете, преко реке, на суву
обалу.
Тада викну јунак с леве обале:
– Кад је тако, ја идем даље, а ти се насељавај на ову земљу. –
И пође див-јунак даље, онај други насели свој народ на обе стране
реке. А на оном камену што паде на обалу и дан-данас стоји траг
на месту где га је јунак држао рукама – остали су трагови руку,
виде се и прсти и дланови.
Кад беше зла година, дође Татарин из туђинске земље, и ево, већ
удара на Вишгород, па се и Кијеву приближава. А у Кијеву живљаше
витез Михајлик; попе се он на кулу, па пусти стрелу из лука, паде
стрела Татарину право у чанак. А овај беше сео за сто да руча, и
тек што се помолио и спремио да једе, кад му се стрела заби у месо
у чанак.
– Е – каза он – има овде неки моћан витез! Предајте ми га – рече
Кијевљанима – предајте ми тог витеза, па ћу се онда повући!
А Кијевљани, они богатији, шу-шу, шу-шу, договарају се потајно:
– Па шта, предаћемо га...
Михајлик ће им на то:
– Кад хоћете да ме издате, онда вам је ово последњи пут што видите
Златну капију! – Па скочи на коња, окрете им се и рече:
– Кијевљани, Кијевљани, погани пански скупе! Да нисте Михајлика
издали, све док је сунца не би непријатељи Кијев заузели.
И подиже Михајлик копљем капију, као вилама сноп зреле пшенице,
па одјаха у Цариград кроз тарску војску, а Татари га не виде. Када
је Михајлик скинуо Златну капију, Татари упадоше у Кијев и кренуше
напред, рушећи и палећи све пред собом.
А витез Михајлик и данас живи у Цариграду: пред њим чаша воде и
просфора, то је све што он једе. И Златна капија стоји у Цариграду.
Али доћи ће време, кажу, вратиће се Михајлик у Кијев и поставиће
капију на њено место.
А када неко од људи прође поред ње и каже:
– О Златна, Златна капијо! Стајаћеш опет где си стајала и раније!
– злато на њој заблиста. А ако не каже тако, или помисли: "Не, нећеш
више видети Кијев!" – злато истог часа потамни.
Повратак
на
Украјинске народне бајке
|
