:: Насловна
:: Аутори
:: Језик ::
Фолклор ::
Историја ::
Уметност ::
Преводи ::
O Украјини ::
 

Украјинске народне бајке

Извор: Украјинске народне бајке, избор и превод с украјинског: Богдан Терзић, Београд, 1963

 

Ратар

Био једном један тако богат пан да је могао купити, можда, и десетак села, и беше у тог пана много земље. Али, ма колико да је тражио, не могаде да нађе човека који би добро познавао ратарство. И ево, дође му једном неки сељак, па рече:

– Ја знам добро да орем земљу и сејем жито, а служићу вам поштено. Примите ме у службу, пане!

И пан га прими. Радио је ратар пет година, и жито му је тако рађало да боље скоро и није могло да буде. Кад је дошла пета година, рече ратар пану:

– Радио сам, пане, доста за вас, сада ми дајте плату, па да идем својим путем.

А пану се не губи такав радник. Размисли он, па онда рече:

– А чиме да ти платим за службу, човече?

– Дајте ми, пане, ено оног белог коња.

Пан пристаде. А тај коњ не беше обичан: када би он у рату стао да јури међу непријатељима, могао је све да их изгази, и никакав метак и никаква сабља нису га хтели. Само, то нико осим ратара није знао. Узе ратар коња, захвали пану и одјаха. Јахао је, тако, јахао, док не стиже у једну тако мрачну и велику шуму, да бог сачува! Види он – стоји у шуми мала кућа. Уђе ратар у кућицу и угледа тамо једну стару бабу, сву пожутелу, па је запита куда је он то забасао. Заклима старица главом и одговори му:

– Несрећниче један, овде се сваке ноћи скупљају вештице и хоће да ме пошаљу на онај свет.

– Па, сад, нек буде како бог хоће! – рече сељак и остаде у тој кући.

Старица му даде да се заложи, па га замоли:

– Помози ми, добри човече, преноћи бар три ноћи у кући, а ја ћу те богато наградити и научићу те како да се заштитиш.

– Добро, научите ме, остаћу овде колико хоћете – пристаде ратар.

Рече му онда старица:

– Узми овај крст, иди у собу и оцртај њиме круг око себе, затим узми крст у руке и седи; а ако вештице долете, ти се не плаши.

Узе ратар крст, оде у другу собу, учини као што му је старица казала и седе. Одједном, нешто захуја изнад куће и унутра улете једна вештица, за њом друга, трећа – накупи их се тако много да све нису могле ни да стану у кућу; играју вештице, вичу, пљескају рукама, трче око ратара, али ниједна не може да пређе преко круга. Залети се, тако, нека вештица, дотрчи до круга – и одскочи унатраг; и што год да су покушавале, ништа му нису могле. А онда већ и петао на старичиној кући запева: "Ку-ку-ри-ку!" Вештице тако појурише кроз прозор да се цела кућа затресе. Прекрсти се ратар и оде старици у собу. А ова се много обрадова кад га угледа:

– Ти си срећан човек, сигурно си мало грешио, вештице те се боје.

– Да, ја сам поштено радио, пшеницу сам сејао, а онда сам код пана радио, можда сам нешто и згрешио, али нека ми господ за то опрости!

Преноћи ратар у тој кући још две ноћи, а онда му старица каза:

– Хвала ти, добри човече, што си ми у великој невољи помогао, јер мени је теже да ту седим, ја сам више грешила. Ево ти овај мач-самосек, па ако ти се деси да ратујеш, само реци: "Мачу-самосеку, прихвати се!" – и он ће уништити целу војску. Даћу ти још један савет: када се ожениш, не поверавај својој жени ништа важно док не прође седам година и седам недеља.

Поклони се ратар старици, захвали јој и одјаха. Стиже он у град у коме живљаше цар, а тамо сви узнемирени: иде на град велика непријатељска војска, већ је целу цареву војску уништила, још мало па ће и град заузети. Замоли ратар:

– Одведите ме цару!

Доведоше га цару, а овај запита:

– Шта желиш од мене?

– Па ето, причају да на град иде непријатељ!

– Иде.

– Ја ћу га, ако ми бог помогне, сатрти, само, шта ћете ми дати за то?

– Даћу ти пола царства!

– Не, царство ми није потребно, него ми дајте вашу кћер, ја је волим!

Позва цар своју кћер и запита је воли ли и она ратара.

– Татице, голубићу! Удајте ме за њега, ја га волим, удајте ме, па ћу се за вас богу молити!

Цар пристаде. Онда му ратар рече:

– Дајте мом коњу три мерице овса, а мени ведрицу вина.

Цар даде све што је ратар тражио, а овај затим седе на коња и одјаха. Стиже ратар ван града, и угледа – стоји велика војска, тако силна и велика да јој се крај не види. Тад он викну:

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Мач полете изнад глава и стаде да их сече једну за другом, а коњ јурну усред војске, па поче и он да гази копитима. Целу војску побише.

Врати се ратар у град, а цар му беше много захвалан. Али непријатељ, не хтеде да мирује – сакупи још већу војску. И опет изађе ратар из града, па поби непријатеље. Стадоше други цареви да завиде овом цару, ујединише се, сакупише војску, па сви заједно кренуше на град. Цар се беше силно уплашио: мишљаше да ратар неће моћи да савлада толику силу. Али ратар разби и ту војску. Затим се врати у град и ожени царевом кћери.

Ратар је много волео своју жену, а и она њега. Прођоше три године. Поче жена да испитује ратара чиме он то тако убија непријатеље. Не издржа ратар и рече јој. А непријатељ није мировао – поче да поткупљује и наговара ратареву жену да каже у чему лежи снага њеног мужа. И она се полакоми на велике паре, украде мач-самосек, а мужу подметну други; али коња није могла да украде, муж га је чувао као зеницу свога ока, чак је и спавао заједно с њим.

И ево, поче непријатељ опет рат.

Седе ратар на коња, па изјаха у сусрет непријатељу. Чим стиже до непријатељске војске, викну:

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Не прихвата се мач посла.

– Мачу-самосеку, прихвати се!

Мач – ништа! Зачуди се ратар, па кад га мало боље погледа, виде да то није његов мач; досети се како је онај његов могао да нестане и горко заплака. Али, шта је могао да учини? Мач-самосек је већ секао његову војску. И ево, долете мач и до ратара и одсече му главу. Тада се коњ страшно разљути што су му убили господара, поче да бесни и поби целу војску, а онда приђе ратаревом телу и стаде поред њега. Превезе цар ратарево тело у град и спремаше се да га сахрани, кад се ту појави једна старица са иконицом и рече:

– Пустите ме до ратаревог тела.

Пустише старицу, а она спусти иконицу у воду, па онда том водом попрска ратара. И овај оживе. Каза му тада старица:

– Ниси хтео да ме послушаш: испричао си жени своју велику тајну и замало што за увек ниси изгубио живот. Ево, узми опет свој мач, ја сам ти га пронашла; само, не откривај велику тајну жени док не прође седам година и седам недеља, иначе ћеш погинути!

Ожени се тада ратар другом девојком, и почеше да живе у срећи и миру. Живе, не тугују, не муче се, хлеб не купују. Ето то је цела прича.

Гатар

Био једном један сиромашан сељак па пошао да се запосли као надничар. Али где год су му нудили посао, ма колику плату му обећавали, он није пристајао.

– Научите ме – тражио је – да разумем птичји и животињски говор.

Разуме се, то нико није знао. Али једном га срете неки деда.

– Хајде – рече – најми се да радиш код мене.

– А хоћете ли ме научити птичјем и животињском говору?

– Хоћу – рече деда – научићу те, само ћеш морати целу годину дана да радиш овај посао који ти ја одредим. Кад одрадиш, научићу те. Ако ли не будеш радио како ваља, нећу те научити.

И поче сељак да ради код тог деде. Морао је да ложи једну пећ која није смела да се угаси. Деда му даде два коња и рече:

– Са овим коњима ћеш довозити дрва, а коње ћеш хранити угљем. Само, пази! Пећ не сме да се угаси. Ако се и за часак угаси, сав твој рад је пропао.

Рече то деда, па ишчезе.

Поче сељак да довози дрва за ту пећ; довозио, довозио, и никако да довезе колико треба; чим баци дрва у њу, а она већ сва изгорела. Једном, када је хранио коње, ови му рекоше:

– Не храни нас само угљем, дај нам бар мало сена, па ћемо и сами изаћи на крај с дрвима.

Положи им он сена, и гле! – раније је возио дрва, душом није могао да дане, а сада довози по мало, одмара се, а пећ гори и не гаси се. Одслужи сељак, тако, годину дана, па оде по плату.

– Е – рече му деда – сада можеш да идеш; разумећеш све шта птице и животиње говоре.

Пошао сељак, ишао, ишао, па угледа крај пута једну гостионицу. "Ту ћу", помисли, "да преноћим." Утом зачу – седи гавран и гракће:

– Та гостионица ће ноћас да изгори, невоља ће снаћи оне који у њој заноће!

Сељак то чу, па не сврати у гостионицу, него настави пут. Иде он даље, кад ето му у сусрет неки човек вози кола.

– Здраво!

– Здраво!

Упиташе они један другог ко је и откуда иде, па ће онај човек рећи:

– Најми се да радиш код мене.

-Добро – пристаде сељак. – А где ћемо – упита онда газду – да преноћимо?

-Па, можда бисмо могли у оној тамо гостионици.

– Не, газда, боље да се зауставимо у степи.

Зауставише се они, и тек што легоше да спавају, кад надничар зачу како пас, који све време трчаше за колима, залаја:

– Хеј, дижите се, гостионица гори!

Пробуди сељак газду, а овај поче да му захваљује што га је одговорио да преноћи у тој гостионици.

Кренуше они даље; и ево, већ близу газдине куће зачу надничар шта врапци једни другима цвркућу, па каза газди:

– Код вас у кући покрадено је све злато и сребро, и ваша жена је тако очајна због тога да стално носи нож са собом: чим вас угледа, убиће се. Него да ми – рече – оставимо кола неку врсту пре куће, па да се без њих привучемо кући, и чим се она појави, да јој отмемо нож.

Тако и учинише.

– Не мари – рече газда жени – не жалости се, важно је да су сви у кући добро и здраво.

И ето, седоше, после, надничари и слуге да вечерају, а с њима заједно и нови надничар гатар. Једе он, а кости баца под сто. Ту онај пас који је путовао с газдом поче да се свађа с кућним псом чуваром.

– Ти – рече – газдино добро ниси сачувао, а сада се гураш за кости.

– А зар можеш – рече пас – да се сачуваш лопова из куће? Све злато и сребро и данас лежи закопано ено тамо у ђубрету.

Гатар све то чу, па после вечере оде газди:

– Ено тамо је – рече – закопано ваше злато и сребро.

И газда га после тога тако заволе да му ускоро даде кћер за жену и узе га за зета.

Живели, тако, млади на миру, док други трговци не почеше да наговарају младу жену:

– Како си могла да се удаш за надничара? Него, испитај ти њега како све то сазнаје, па ћемо онда лако да му дођемо главе.

– Стаде жена да испитује мужа:

-Реци па реци, како ти све дознајеш?

-Али, ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.

А она ништа не хаје, него стално тера своје.

– Е па, онда ме опреми за смрт – рече јој муж – спреми ми чисту кошуљу.

Опреми се он, и пре него што ће лећи у постељу рече:

– Хајде да одем да још једном нахраним кокоши.

Узе гатар ведрицу проса, па изађе у двориште. Дотрчаше кокошке, а петла нема. Мало после, ето и њега:

-Ах, ви такве и такве – повика он – кад ја нађем неко зрнце, не поједем га, него вас зовем, а ви мене нисте могле да позовете! Не треба у вас имати поверења, као што га наш луди газда има у своју жену, него вас треба кљуном по глави!

Досети се човек – па у кућу, и за батину.

– Ево – рече – како дознајем!

Истуче он жену, па су после мирно и сложно живели.

Златна ципелица

Били једном деда и баба. Деда је имао кћер, а и баба је имала кћер. Поче једном баба да наговара деду:

– Купи па купи, дедо, бика да би моје кћери имале кога да напасају.

Оде деда на вашар и купи младог бика.

Баба је своју кћер чувала и штедела, а дедину је стално грдила. Дедина кћи беше јако вредна, бабина, пак, лењивица: само да јој је да седи скрштених руку.

И рече баба дединој кћери:

– Одлази, гадуро једна, и води бика на пашу! Ево ти два повесма пређе, испреди, смотај, изаткај, избели платно на ливади и донеси га кући.

Узе дедина кћи пређу и потера бика на пашњак. Бик пасе, а она седи и плаче. Запита је бик:

– Реци ми, девојче, зашто плачеш?

– Како да не плачем – рече она – кад ми је маћеха наредила да испредем ово предиво, да га намотам, изаткам платно, избелим га на ливади и донесем кући!

– Не плачи, девојко, све ће бити добро – рече јој бик. – Само ти лези па спавај.

Легла дедина кћи и заспала, а кад се пробудила, угледа – платно изаткано, избељено. само да се узме па да се кошуља сашије.

Дотерала она увече бика кући и дала баби платно. А баба сакри платно у сандук, да нико не види шта је дедина кћи донела.

Другог дана посла она своју кћер.

– Води – рече – кћери, бика на пашњак! Ево и теби пређе, ако испредеш – добро је, ако не – ником ништа...

Одвела бабина кћи бика, па одмах легла да спава. А кад паде вече, доведе бика с поља и врати мајци пређу.

– Тако ме је, мамо, цео дан болела глава да се нисам ни ухватила за вретено: сунце ме је изгорело.

Ништа, ништа, лези и испавај се, па ће глава проћи.

Ујутру буди баба дедину кћер:

– Дижи се, гадуро једна, води бика на пашу! Ево ти два пуда пређе. И пази да ми до вечери све испредеш, изаткаш и платно избелиш!

Одвела девојка бика на пашу. Бик пасе, а девојка стоји испод врбе и горко плаче. Приђе јој бик, па је запита:

– Реци ми, девојче, зашто плачеш?

– Како да не плачем – рече она – кад ми је маћеха наредила то и то! – И све му исприча.

– Не тугуј – рече јој бик – све ће бити добро. Лези ти само па спавај!

Девојка прилеже, а увече види: два пуда пређе је већ испредено, изаткано и избељено, само да узмеш па да шијеш кошуљу! Дотера она увече бика и даде баби платно.

Ту се маћеха досети. "Ах, неваљалица једна! То јој, сигурно, све овај бик помаже. Где би она сама могла да изађе на крај с толиким послом! Причекај само, ђавоља кћери, доскочићу ја теби!"

И поче да наваљује на деду:

– Закољи па закољи, дедо, бика. Нема од твоје кћери никакве користи; кад га одведе на пашу, она цео дан само спава и ништа не ради.

– Добро, заклаћу га.

А дедина кћи то чу, потрча у стају, па кад поче да плаче, кад стаде да рида!

Упита је бик:

– Зашто плачеш, девојко?

– Како да не плачем – одговори му она – кад се спремају да те закољу!

– Не тугуј – рече јој бик. – Све ће бити добро. Ако ме заиста закољу, ти замоли маћеху да ти да да испираш моја црева. У њима ћеш наћи једну семенку. Посади ту семенку и из ње ће израсти врба, па кад ти нешто затреба, трчи к њој и замоли је. Она ће ти све учинити.

Закла деда бика. А дедина кћи замоли маћеху:

– Дајте ми – каже – мама, да испирам црева!

– А ко би их други испирао него ти, неваљалице једна!

Девојка узе да испира црева и нађе у њима семенку. Посади она ту семенку мало даље од врата и зали је. Када се другог јутра пробудила, види – из семенке је, свима за чудо, израсла врба, а крај врбе је још и кладенац. Вода из њега је тако хладна, и чиста – као суза.

Дође и недеља. Нагиздала баба своју кћер и повела је у цркву. А дединој кћери нареди:

– Заложи пећ, лењивице! Наложи, и .кућу поспреми, и ручак скувај. А ево ти још и платна да сашијеш кошуљу док се ја не вратим из цркве. Ако све не буде готово, добро се чувај!

И одоше оне у цркву, а дедина кћи брже заложи пећ, скува ручак и потрча врби:

– О, лепа врбо! Отвори се!

Отвори се врба и из ње истрча дванаест девојака.

– Мила наша пањенка, шта наређујеш?

Она им рече: тако и тако, дајте ми брже да се обучем, и нека коњи буду упрегнути, хоћу да одем у божји храм.

А ове скочише, оденуше је у свилену хаљину, на ноге јој обуше златне ципелице, дођоше позлаћене кочије и одведоше дедину кћер у цркву.

Стиже она у цркву, и сви само зинуше! Загледају је и питају се: ко је та девојка? Да није књегињица, или царева кћи? Тако лепу девојку још нико није видео!

Баш у то време је у цркви био и млади царевић, па кад је угледа, срце му застаде; стоји млади царевић и не скида ока с дедине кћери, таква лепотица она беше. А ту беху и генерали, и дворани – сви јој се диве...

А она се, чим се служба завршила, прекрсти, седе у кочије и одвезе се кући. Стиже кући, скиде свилену хаљину, обуче своје дроњке и седе да чека крај прозорчета.

Вратише се баба и њена кћи из цркве.

– Шта је? Јеси ли скувала ручак?

– Јесам.

– А јеси ли сашила кошуљу?

– И кошуљу сам сашила.

Седоше за ручак, а баба и њена кћи причају какву су лепу пањенку виделе у цркви.

– А царевић се – прича баба – не моли богу, него само у њу гледа, тако је лепа.

Па онда рече дединој кћери:

– А ти би, мурдарушо, могла бар чисту кошуљу да обучеш и да се умијеш, јер си тако прљава да се човеку гади и да те погледа.

Друге недеље опет баба дотера своју кћер и опет пођоше у цркву, а дединој кћери рече:

– Ложи пећ, лењивице! – И пронађе јој још неке послове.

Дедина кћи је нешто мало радила, а онда брже отрчала врби.

– Отвори се, лепа врбо!

Врба се отвори, а из ње изађе још више девојака:

– Мила наша, драга пањенка, шта нам наређујеш?

Она им рече шта треба да ураде, обуче се, обу златне ципелице и одвезе се у цркву.

Царевић опет беше тамо. Стоји као укопан, не скида погледа с ње. Почеше дворани код свих да се распитују: ко је она? Али нико није знао ко је та лепотица. Стадоше се саветовати како то да дознају. А царевић рече:

– Ономе који сазна ко је ова лепа пањенка даћу врећу злата.

Сви се саветоваху, саветоваху, распитиваху, распитиваху, али ништа не дознадоше.

Имао тај царевић дворску будалу. И рече му будала:

– Ја знам како ту лепотицу можете да пронађете.

– Како?

– Лепо – одговори будала. – Треба просути катрана тамо где она стоји, ципелица ће јој се залепити, а она ће пожурити кући, па неће ни приметити да јој је ципелица остала.

Пожурише дворани да и то ураде.

Служба се заврши, дедина кћи оде из цркве, а ципелица остаде.

Седе дедина кћи у кочије, довезе се кући, скиде скупоцену одећу, обуче своје дроњке и стаде да чека маћеху.

И ето, вратише се маћеха и њена кћи, причају како царевић тугује за лепотицом и никако не може да дозна ко је она.

А царевић се распитује по целом царству: ко је изгубио ципелицу? И нико ништа незна.

Разасла цар своје изасланике по целој земљи да траже лепотицу. – А ако је не нађете – рече им – ви ћете убити моје дете, па ћу и ја вас послати на онај свет.

А изасланици и кнежеви обилазе и спахије и трговце – нигде нема оне коју траже. Или је ципелица премалена, или превелика! И одлучише да је потраже међу сељацима.

Ишли су они тако, ишли, пробали ципелицу, пробали и толико су се уморили да су једва ноге вукли.

– Хајде – рекоше – да се одморимо негде у хладу.

Одједном угледаше – поред једне куће дивна врба, а испод врбе кладенац. Они право пред ту кућу. Изађе баба из куће, они је запиташе:

– Имаш ли ти кћер, бако?

– Како да немам!

– Једну или две? – питају.

– Ма, имам и другу, али она није моја, него дедина. И таква је мурдаруша да је гадно и погледати је!

– Па, добро, пробаћемо ципелицу твојој кћери – казаше јој.

– Дабогме – рече баба, па се окрете својој кћери: – Иди, дете моје, умиј се, обуци се и опери ножице.

А дедину кћер отера на пећ неумивену и необучену.

– Седи тамо, гадуро!

Пробаше изасланици ципелицу бабиној кћери – не одговара јој. Онда запиташе:

– А где је ваша друга кћи?

– Та она је таква мурдаруша, аљкавица, где ћете њој да пробате!

– Не мари – рекоше – доведите је такву каква је.

И ево, сиђе дедина кћи с пећи, а баба виче на њу:

– Бар да си се мало удесила, ти неваљалице! Испробаше и њој ципелицу, а она – као саливена!

Обрадоваше се дворани, не може се ни описати!

– Е, бако – кажу – то је она коју тражимо, повешћемо је са собом.

– Па где ћете такву мурдарушу да водите, људи ће вам се смејати.

– Не, повешћемо је.

Виче баба, не пушта је.

– И где то има да таква аљкавица, такво страшило, одједном постане царева жена?

Криво је баби што то није њена кћи. А дворани је и не слушају.

– Обуци се – кажу – девојко!

– Причекајте мало – рече им она. – Идем да се обучем.

Дође дедина кћи до врбе: обуче се, обу се, и постаде таква лепотица да само станеш па да је гледаш!

Када је ушла у кућу – као да је сунце засијало. А баба занемела.

Седоше они у кочије и право у царев дворац. Када је царевић угледа, страшно се обрадова:

– Брже нас, оче, благословите – рече.

Цар им даде свој благослов, и они се венчаше и приредише такву гозбу да се и данас памти.

Летећа лађа

Био једном један дед и једна баба па имали три сина: два била паметна, а трећи глуп. О паметнима се они брину, баба им сваке недеље даје беле кошуље, а глупог сви грде, исмејавају га, а он све на пећи у просу, у црној кошуљи, без панталона. Кад му дају, он једе, а кад му не дају, он гладује. Једном стиже овакав глас: дошла царева наредба да сви људи имају да буду код цара на ручку, и ко сагради лађу која може да лети, па долети том лађом, томе ће цар дати своју кћер за жену.

Паметна браћа се посаветоваше:

– Добро би било да пођемо, можда нас тамо срећа чека!

Кад се посаветоваше, замолише оца и мајку:

– Ми ћемо поћи цару на ручак: немамо шта да изгубимо, а можда нас тамо срећа чека.

Отац их одговара, мајка их одговара... Али ништа не помаже.

– Идемо, и готово! Благословите нас за пут.

Стари – шта да раде! – благословише их за пут, баба им даде хлеба белог, испече прасе, нали им боцу ракије – и они кренуше.

А будала седи на пећи, па ће тек и он замолити:

– Поћи ћу и ја тамо куда су браћа пошла.

– Куда ћеш ти, будалино? – рече мати. – Тамо ће те вуци појести!

– Не – рече он – неће ме појести: идем!

Стари му се најпре смејаху, а онда почеше да га грде. Видеше да тако не иде. Гледају шта ће с њим, па кад видеше да ништа не могу да ураде, рекоше му:

– Е па, одлази, али да се више не враћаш и да се не називаш више нашим сином.

Баба му даде торбу, стави у њу црног бајатог хлеба и боцу воде, па га испрати из куће. Тако он оде.

Ишао он тако, ишао, док не срете на путу неког старца: био је то неки седи древни старац, брада му је била чак до појаса.

– Здраво, стари!

– Здраво, синко!

– Куда ћеш, стари!?

А овај ће њему:

– Идем по свету, људе спасавам из невоље. А куда ћеш ти?

– Цару на ручак.

– Зар ти умеш – упита старац – да направиш такву лађу која може да лети?

– Не – рече будала – не умем.

– Па зашто онда идеш?

– Бог зна зашто – рече будала. – Ако је изгубити, немам шта да изгубим, а можда ме тамо срећа чека.

– Седи – рече старац – мало се одмори, да нешто ужинамо. Извади-де тамо што имаш из торбе.

– Е, дедице, нема ту ништа: само бајат хлеб који ти не можеш јести.

– Не мари, вади!

Тако будала поче да вади, кад од оног црног хлеба постадоше такве беле векне какве он у животу није јео; каже се "као у господе".

– Е па, шта чекаш? – рече старац. – Како мислиш без пића да ужинамо? Зар немаш тамо у торби ракије?

– Одакле ми ракије? Имам само боцу воде.

– Извади је! – рече старац.

Овај је извади и гуцну – кад тамо, испаде дивна ракија!

– Ето видиш – рече старац – како се бог брине за будале!

Раширише они огртаче по трави, поседаше и почеше да ужинају. Лепо ужинаше, и старац захвали будали за хлеб и ракију, па ће му рећи:

– Е, сад слушај, синко: пођи у шуму, дођи до дрвета, трипут се прекрсти, удари секиром о дрво, па брзо падни ничице на земљу и лези док те неко не пробуди; тада ће ти се – рече – лађа створити, а ти седи на њу па лети куд ти је потребно и уз пут узми сваког кога сретнеш.

Будала захвали старцу, па се онда опростише; старац пође својим путем, а будала у шуму.

Ушавши у шуму, будала приђе једном дрвету, удари секиром, паде ничице и заспа. И тако је спавао, спавао... После неког времена чу како га неко буди:

– Устај, твоја срећа је већ стигла, дижи се!

Будала се пробуди и има шта да види: стоји лађа сва од злата, катарке јој од сребра, а свилена једра тако затегнута да се могло одмах полетети. Будала, не размишљајући дуго, седе на брод, брод се подиже и полете... Како ли је само летео – ниже од неба, више од земље – оком да га не видиш.

Летећи тако, наједном угледа на друму човека како наслања ухо на земљу и слуша. Он му викну:

– Здраво, стриче!

– Здраво, синовче!

– Шта ти то радиш?

– Слушам – рече овај – да ли су се људи већ сакупили код цара на ручак,

– Ти сигурно тамо идеш?

– Баш тамо.

– Седи са мном, ја ћу те одвести. Овај седе. Полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше на друму човека како иде – једна нога му је за ухо привезана, а на другој поскакује.

– Здраво, стриче!

– Здраво, синовче!

– Зашто на једној нози скачеш?

– Зато – рече човек – што бих једним кораком читав свет прескочио ако бих одвезао другу ногу. А ја – рече – то нећу...

– Куд си кренуо?

– Цару на ручак.

– Седај с нама.

– Добро.

Овај седе, па поново полетеше.

Летели они тако док не угледаше ово: стоји на путу ловац и гађа из лука, а нигде ни птице ни ичег другог.

Будала викну:

– Здраво, стриче! Зашто гађаш кад се нигде не види ни птица нити ишта друго?

– Како се не види? То је ви не видите, а ја је видим.

– Где је видиш?

– Ено тамо – рече ловац – има сто миља, стоји на сувој крушки.

– Седај с нама!

И он седе, па полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше човека како иде и носи на леђима пуну врећу хлеба.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куд идеш?

– Идем – рече човек – да тражим хлеб за ручак.

– Па ти имаш пуну врећу хлеба.

– И то ми је неки хлеб! То мени није довољно ни за једанпут.

– Седај с нама!

– Добро!

Овај седе, па поново полетеше.

Летели они тако док не угледаше човека како иде обалом језера и као да нешто тражи.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Шта ти то тражиш?

– Жедан сам – рече човек – а никако воде да нађем.

– Па пред тобом је читаво језеро, зашто не пијеш?

– И то ми је нека вода! То мени није ни за један гутљај.

– Е па, седај с нама!

– Добро!

Он седе, па полетеше.

Летели они тако док не угледаше човека како иде у село и носи сноп сламе.

– Здраво, стриче! Куд носиш ту сламу?

– У село – рече овај.

– Тако! Зар у селу нема сламе?

– Има – рече човек – али она није оваква.

– А каква је па ова?

– Ма како топло лето било – рече човек – само разбацај ову сламу и одмах ће почети зима и снег.

– Седај с нама!

-Овај седе, па полетеше даље.

Летели они тако док не угледаше неког човека како иде у шуму и носи на леђима свежањ дрва.

-Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куд носиш та дрва?

– У шуму.

– Гле! Па зар у шуми нема дрва?

– Како да нема – рече овај – али нису као ова.

А каква су ти то дрва?

Тамо су – рече човек – обична, а ова су друкчија: само што их разбацаш, одмах се пред тобом створи војска.

– Седај с нама!

И овај се сложи, седе на лађу, па полетеше.

Да ли су они летели дуго или не, тек – долетеше цару на ручак. Кад тамо, насред дворишта столови постављени, бурад са медовином и ракијом искотрљана – имаш да једеш и пијеш што ти срце зажели! А тек колико је људи – сигурно се сакупило пола царства: и старо, и младо, и господа, и богати, и просјаци, и убоги. Као на вашару!

Будала долете лађом са својим пријатељима и спусти се пред цареве прозоре. Изиђоше они из лађе, па пођоше да ручају.

Цар погледа кроз прозор и угледа златну лађу, па рече слузи:

– Иди тамо и упитај ко је долетео тим златним бродом.

Слуга оде, погледа, врати се па рече:

– То су некакви одрпани гејаци.

Цар не поверова.

– Како је могуће – рече – да сељаци долете на златној лађи! Ти мора да ниси питао. Па пође сам међу људе:

– Ко је – упита – долетео на овој лађи?

Будала искорачи напред.

– Ја – рече.

Цар га загледа, и кад виде да му је огртач сав у закрпама, а на панталонама вире колена, он се ухвати за главу. "Зар да дам своје дете за оваквог гејака!"

Шта сад да ради? Цар реши да му поставља задатке.

– Иди – рече слузи – и реци му да му нећу своју кћер дати, иако је на златној лађи долетео, док не донесе живе и мртве воде до краја ручка. Иначе – оде му глава с рамена!

Слуга оде.

А Слушало, онај што је на друму био наслонио ухо, чу шта цар рече, па то исприча будали. Будала седи на клупи (клупе су биле постављене око столова), па се снуждио: не једе и не пије. Брзоходало га погледа.

– Зашто не једеш? – упита га.

– Није ми до јела. У грло ми не иде. Затим му исприча шта је и како је.

– Наредио ми је цар да, док људи не заврше ручак, донесем живе и мртве воде... Где да је нађем?

– Не тугуј! Ја ћу ти је донети.

Долази слуга и даје му царев налог, а он већ зна о чему је реч.

– Реци му – одговори – да ћу донети воду! Слуга оде.

Тада Брзоходало одвеза ногу од уха, па кад крену – за трен ока нађе и живу и мртву воду.

Узевши воду, осети се уморан. "3а ручка ћу се", помисли, "вратити, а сада ћу под млином да се мало одморим."

Како седе, одмах заспа. Људи већ завршавају ручак, а њега нема па нема. Будала седи ни жив ни мртав. "Пропао сам!" помисли.

Тада Слушало наслони ухо на земљу па поче да слуша. Дуго је слушао.

– Не тугуј – рече – под млином спава ђавољи син!

– Шта сад да радимо? – рече будала. – Како да га пробудимо?

Тада Стрелац рече:

– Не бој се! Ја ћу га пробудити.

Узе лук, натегну га па пусти стрелу. Стрела тресну у млин тако да је иверје полетело... Брзоходало се пробуди, па брже-боље назад. Људи таман завршавају ручак, а он доноси воду.

Цар не зна шта да ради. Тада постави други задатак:

– Кад тај сељак са својим пријатељима одједном поједе шест пари печених волова и четрдесет пећи хлеба, тада ћу – рече – дати своје дете за њега. Ако не поједе, оде му глава с рамена.

Слушало то чу, па исприча будали.

– Шта сад да радим? Та ја не могу појести ни један хлеб – рече будала.

Опет се снужди и заплака. Тада ће му Ждероња рећи:

– Ја ћу појести за вас све. Биће ми још и мало.

Дође слуга и рече како има да буде.

– Добро – рече будала – нека буде.

Испекоше дванаест волова, напекоше четрдесет пећи хлеба. Ждероња поче да једе и зачас све слисти.

– Ех – рече – мало је! Кад би бар још мало дали! ...

Цар само гледа какав је то човек, па поново постави задатак, наложивши му да попије четрдесет пута по четрдесет ведрица воде надушак и четрдесет пута четрдесет ведрица вина. Ако не попије, оде глава с рамена.

Слушало то чу, па исприча будали, а овај заплака.

– Не плачи – рече Попијало – ја ћу све сам попити, и још ће мало бити.

Донесоше им четрдесет пута четрдесет ведрица воде и исто толико вина.

Попијало поче пити, испи све до последње капи, па се још осмехује.

– Ех – рече – мало је! Кад би било још мало, и то бих попио.

Цар гледа и чуди се како не може ништа будали да учини, па помисли: "Треба га, ђавољег сина, са света уклонити, иначе ће моју кћер упропастити." Позва он слугу, па га посла будали:

Иди и реци му да је цар наредио да пре венчања оде у купатило.

Другом слузи цар нареди да пође и да каже да се добро наложи ватра у купатилу, при том помисли: "Тамо ће сигурно изгорети." Ложач наложи купатило – све сам пламен: лично ђаво би се, вели, испекао.

Рекоше то будали. Он пође у купатило, а за њим у стопу Мразоња са сламом. Само што су ушли у купатило, кад тамо наста таква врелина да се издржати не може. Мразоња разбаца сламу – и наједном постаде тако хладно да се будала с тешком муком уми, хитро скочи на пећ, па тамо и заспа, јер се био добро смрзао.

Ујутру отворише купатило, мислећи да је од њега остао само пепео – кад он лежи на пећи! Пробудише га.

– Баш сам добро спавао – рече он.

Затим изиђе из купатила.

Јавише цару како су га нашли где спава на пећи и како је у купатилу тако хладно као да целу зиму није ложено. Цар се јако збуни: шта с њим да ради?

Дуго је тако цар мислио, мислио...

– Ако ми – рече – доведе ујутру пук војске, даћу му своју кћер, а ако не доведе, оде му глава с рамена!

А у себи помисли:

"Где ће такав прост гејак пук војске да нађе? Ја сам цар, па не иде..."

Слушало чу цареву наредбу и исприча будали. Будала опет седе, па заплака:

– Шта ћу сад чинити на белом свету? Где да нађем толику војску?

Пође на лађу својим пријатељима:

– Спасавајте ме, браћо! Много пута сте ме извукли из невоље, па и сад извуците! Иначе – одох на онај свет!

Не плачи – рече онај који је носио дрва – ја ћу те избавити невоље.

Стиже и слуга, па рече:

Поручио ти је цар да ће царева кћи бити твоја само ако сутра ујутру доведеш цео пук војске.

Добро, нека тако буде! – рече будала. – Само, реци цару, ако ми је и овај пут не да, ја ћу на њега кренути с војском и силом ћу му узети кћер.

Ноћу поведе пријатељ будалу у поље и понесе са собом свежањ дрва. Кад стигоше, он поче дрва разбацивати: како које дрво баци – створи се човек. Колико ли се, боже мили, војске накупило! Ујутру се цар пробуди, чу буку, па запита:

Каква је то бука зором?

То онај што је долетео златном лађом вежба своју војску.

Цар тада увиде да не може ништа с будалом да учини, па нареди да га позову.

... А будала је постао такав да га је било тешко препознати – све на њему блиста: на глави му златна капа, а он тако леп да га је милина гледати. Води своју војску, јаше напред на вранцу, а иза њега војвода... Тако приђе двору, па викну:

– Стој!

Војска стаде, поравна се, све војник бољи од бољега. Будала уђе у двор, а цар га загрли и пољуби.

– Седи, драги мој зете!

Изиђе и царева кћи. Кад угледа момка, насмеја се радосно: каквог ли је само лепог мужа добила!

После тога брзо их венчаше и приредише такву гозбу да се дим чак до неба дизао.

Зима, глад и суша

Био једном један цар, па нико није могао да се приближи његовој принцези.

Појави се тада један принц из далеке земље.

Пошао он том цару, ишао, ишао, и угледа једном – лежи човек на путу. Господе! Сунце тако припекло, а он се умотао у кожух и виче да се смрзнуо.

– Ко си ти, човече?

– Ја сам Зима.

– А да л би се ти најмио код мене?

– Што да не, могу.

– Е, па, хајдемо.

– Добро.

И тако пођоше обојица. Виде они – лежи други човек на путу, поред њега хлеба колико хоћеш, а он запомаже; умире, каже, од глади. Пита га принц:

– Ко си ти?

– Ја сам Глад.

– А да л' би се ти најмио код мене?

– Што да не, пристајем.

Тако их је имао већ двојицу. Пођоше они утроје. Ишли тако, ишли, па угледаше: лежи човек крај реке и запомаже:

– Добри људи, не дајте да умрем од жеђи!

– А ко си ти?

– Ја сам Суша.

– Зашто вичеш кад лежиш крај реке?

Овај одговори:

– Јаој, јаој! Мени је то мало, ја бих сву реку одједном испио и опет ми не би било доста.

Рече му принц:

– Најми се код мене!

– Добро.

Имао их је тако већ тројицу. Кренуше даље. Ишли су тако, ишли, док не дођоше у далеку земљу у којој је владао онај цар.

Јавише цару да су стигли ти и ти, неки принц дошао њему по принцезу. Рече цар:

– Добро, зовите га овамо.

Позваше принца цару: поче цар да га гости – видео је да је то принц. Пита га:

– Шта желиш?

– Дошао сам да просим принцезу.

А цар му на то каже:

– Добро, даћу ти принцезу ако извршиш три задатка која ћу да ти одредим. Пристајеш ли на то?

– Пристајем.

– Ако не успеш, бићеш кажњен смрћу.

– А ако их – каже принц – извршим, ко ће за то да ме награди?

– Добићеш тада моју принцезу.

Погостили су се тамо као што је ред, а онда цар нареди слугама да закољу принцу сто волова за ручак. Ови то одмах учинише, скуваше их, напекоше стотину великих хлебова и донеше сто чабрица воде Кад све беше спремно, позваше принца:

– Е па, хајде, ако поједеш овај ручак, добићеш моју принцезу.

А принц пита:

– Је л' све спремно, је л' све како треба? Одговара цар да је све готово. А принц стоји, тужно гледа све то, па рече Глади:

– Шта да радимо, ко ће све то да поједе?

– Јао, јао! Мени је то мало и за један оброк, ту човек нема над чим ни да се облизне.

Па кад стаде Глад да једе, кад поче да једе, све до последње мрвице поједе, и затражи да му дају још. Јавише цару:

– Пресветли монарху! Тако су смазали, тако појели, да су само кошчице остале и траже: дај још, кажу.

– Дајте му сада да пије, а онда нека узме моју принцезу.

Јако се растужи принц.

– Пусти, не жалости се – говори му Суша – кад ја потегнем, тако ћу све да осушим да ће и обручи да поспадају, све ћу надушак да испијем.

Испио он све, па још виче:

– Дајте воде, иначе ћу умрети од жеђи!

Јавише цару:

– Царе, он је надушак попио сто чабрица воде и тако их осушио да су обручи поспадали.

Рече цар:

– Ако је попио ту воду, значи да би могао испити и цело море! – И нареди слугама: – Имам једну гвоздену пећ, загрејте је да се усија, да искре лете из ње, нека тамо преноће, па ће изгорети до темеља.

Принц се јако ражалостио:

– Шта се може – рече својим слугама – сада нам је дошао крај.

– Наместили смо вам овде постељу, лезите па спавајте.

Ражалостили се принц и двојица његових слугу, Јер нису знали шта ће да буде с њима. Али Зима рече:

– Не жалости се, принче, не тугуј! Кад ударим хладноћом, мораћеш још и да се покријеш и умоташ Да се не би смрзао.

И таква хладноћа тад удари да је иње покрило целу пећ. Попеше се сва четворица на пећ и вичу:

– Спасавајте! Не дајте да се смрзнемо, јер ћемо изгинути!

Ту се већ и цар јако уплашио, разумео је да ништа не може с њима да уради, јер се договорио с принцем да ће му дати принцезу ако овај изврши сва три задатка.

Рече тада цар принцу:

– Принче! Ти си већ добио моју принцезу, али ако извршиш још један задатак, поклонићу ти цело моје царство.

Запита га принц:

– Какав је то задатак?

– Ја имам – рече цар – дворац у коме нико не може да преноћи. Е, па, ако тамо преноћиш, оставићу ти цело царство.

– Што да не, пристајем – одговори принц. Договорише се они за царство, и цар га поведе да му покаже дворац у коме ће принц преспавати три ноћи. А у том дворцу је било сто вила, па би се оне у поноћ ту веселиле и играле. Крену принц у дворац, узе са собом четири свеће и четири нова сенила; чим је запалио те четири свеће, одмах их је закрилио сенилима да се не гасе.

А у саму поноћ чује он, господе! таква разбојничка дружина иде да се цео дворац љуља као на води – тако скачу и играју. Уђоше виле у дворац, а принц седи за столом, страшно уплашен. Питају га виле:

– Ко си ти и зашто си дошао на наш посед? Он им овако одговара:

– Ја ћу од овог да сазидам други дворац, ви овде више немате шта да тражите.

Па кад онда удари Зима, сви стадоше да цвокоћу зубима. Позивају виле принца на играње, на вечеру и остало, а он ништа неће, само седи, пред њим горе свећице, а Зима се шета и тако сече мразем да не може чак ни да се стоји. Рекоше тад виле принцу:

– Пресветли принче! Затражи од нас што год хоћеш, све ћемо ти испунити, само нас не терај из овог дворца.

– Не, сада ништа не може да вам помогне. Све ћу вас уништити.

Навали тад на њега у гомили стотина ђавола, а он поче да их сече, поче да их убија, заједно са Глађу и Сушом – педесет их само остаде. А онда већ запевaше и петли, па и тих педесет нестаде.

Друге ноћи јави их се још више него прошле, опет с бучном игром и певањем. Међу њима беше и један хроми, који даде принцу један штап.

– Узми га, ал' само немој мене да бијеш – ја сам им потчињен и оне ми се подсмевају – па кога год удариш овим штапом, свако ће ти се покорити.

А принц и даље седи.

Толико их је било дошло, толико се накупило, да кроз дворац не можеш да се прогураш – скупили се да убију принца.

А он, кад ухвати онај штап, па кад поче да их бије, кад поче да их млати, толико их је био да више није имао кога да туче – сви морадоше да му се покоре.

– Пресветли принче! Што год зажелиш од нас учинићемо, само нам не одузимај дворац.

Не, сада вам нема помоћи, морам да га узмем. Хоћу од њега да сазидам други дворац!

Салећу принца ђаволи, а хроми га моли:

– Пресветли принче! Ја ћу ти помоћи, само немој да ме бијеш; испунићу ти све што зажелиш. Мене се не бој, ја ти нећу ништа учинити, а ове ћеш све отерати.

Дођоше нечастиви у замак и треће ноћи, сада их jе било још више. Поседали они на кров и договарају се Даде хроми тада принцу један бич, а бич беше такав да, кад неког удари, расече га надвоје.

Нечастиви се, чим улетеше унутра, обратише принцу.

– Принче, даћемо ти што год хоћеш – сребра, злата, брилијаната, само иди из овог дворца; прича се како преко мора живи тако дивна принцеза да такву лепотицу нећеш наћи макар цео свет обишао; ако хоћеш и њу ћемо ти донети.

И принц пристаде на то:

– Оставићу вас све на миру ако ми се принцеза допадне, моја ми се не свиђа.

Донесоше принцу принцезу, као што су обећали. А та девојка је имала златну косу и златна стопала, и просипа јој се бисер из очију чим заплаче. Принц се силно обрадова кад је виде, па рече вилама:

– Кад сте ово учиниле за мене, ја ћу вам добровољно уступити дворац.

А хроми му опет каже:

– Има овде један мач који је у стању да посече онолико војске колико можеш погледом обухватити; немој да идеш пре него што ти даду тај мач.

И чим се виле скупише, принц им рече:

– Уступићу вам дворац добровољно, само ми дајте онај мач који је овде сакривен.

Виле не хтедоше да пристану, а принц онда узе бич и стаде да их бије. Опет рече хроми ђаво:

– Има овде једно буре с јаком водом; када ослабе, оне се напију те воде 'и добију такву снагу да на свету нема јачих од њих, цео свет могу да победе

И поведе ђаво принца до бурета; принц се напи једном – постаде јачи, други пут – још јачи, а трећи пут – још јачи. Ђаво опет каже:

– Има овде и таква вода да, кад зажелиш да имаш друга, треба само да прснеш њом иза себе. Ето, све сам то за тебе учинио зато што ми се све оне ругају.

Стаде принц поред бурета, па кад поче да прска, кад стаде да прска – толико војника је направио да им се ни броја није знало.

Опколи он са својом војском дворац, па кад је стао да бије проклете, кад је почео да их бије – све их је отерао, само је хромог оставио. А хроми ђаво му рече:

– Ако једном погинеш, доћи ћу ти у помоћ и оживећу те.

Тада написа принц оном цару да сутра у седам сати изађе да поделе мегдан.

– Е, баш је будала! – рече цар. – Шта ми он може? Ја имам војску, ја имама све, а он је тамо, у дворцу, ко зна хоће ли остати жив. А још ми овако пише! – И отписа му цар да је спреман да подели с њим мегдан.

Изашао цар у одређени сат у поље са својом великом војском. Дође и принц, па кад стаде поред оног бурета, кад поче да прска иза себе водом – таква се војска појави, таква војска нагрну, да јој се конца и краја није видело. И принц тада опколи цара и не хтеде да га поштеди: "Ти си три пута хтео да ми одузмеш живот, а ја теби само једном." Не хтеде принц да узме ни цареву принцезу, већ освоји његово царство и поче да влада у оном дворцу.

Сунце, зима и ветар

Ишао неки пролазник и спазио крај пута три човека, па им рече:

– Добар дан! – и оде даље.

А ова тројица почеше да се свађају – кога је од њих поздравио; достигоше га и упиташе:

– Коме си од нас тројице пожелео добар дан.

Човек их упита:

– Ко сте ви? Један рече:

– Ја сам Сунце. Други рече:

– Ја сам Зима. А трећи:

– Ја сам Ветар!

-Е па, рекао сам то Ветру.

Сунце тада каза:

– Спалићу те у време жетве.

Ветар говори:

– Не бој се: ја ћу да дувам и да те хладим. – А Зима прети:

– Замрзнућу те у зиму.

– А кад ја дунем, ти ћеш брзо да одеш, па ће онда да отопли.

Злидњи

(Злидњи – беда, глад, сиромаштво. По украјинском народном веровању., злидњи су сићушна фантастична бића; ако се у кући настане злидњи, њеним становницима прети велика беда, и ма како велико било њихово богатство; очекују их глад и сиромаштво.)

На крају једног села, баш у степу, живела два брата: богаташ и сиромах. Дође једном сиромашни брат богатоме и седе поред њега за сто. А богати га тера.

– Одлази – каже – даље од стола: боље иди на гумно и терај вране!

Оде сиромашни брат и стаде да тера вране. Оне одлетеше, али један јастреб час одлети, час се опет спусти. Сиромах се већ уморио терајући га, па поче да га грди.

А јастреб му каже:

– Нема теби живота у овом селу, нема ти среће, него боље иди у друго село.

Врати се сиромах кући, скупи децу, жену, узе нешто одеће и покућства, па потеже у друго село, пребацивши чутурицу преко рамена. Иду они тако путем, иду, а злидњи се (они су као мехурићи на води или нешто слично) закачили за сељака и говоре:

– Куда нас носиш? Ми се нећемо одвојити од тебе, јер си ти наш.

Ожеднеше деца и сељак се спусти до речице, захвати воду, а затим гурну злидње у чутуру, затвори је запушачем и закопа на обали.

Пођоше они даље. Иду тако, иду, кад угледају – лежи село а на крају села празна кућа; њени становници су помрли од глади. И почеше они ту да живе. Седе тако једном у кући и чују неко виче с тавана: "Скини! Скини!" Изађе газда на трем, узе конопац и попе се на таван. Види он, на тавану јаре с роговима (а то је био ђаволчић, далеко му лепа кућа!). Веза човек конопцем јаре за рогове и хтеде да га полако спусти доле. Тек што га је донео до лествица, а на трем почеше да падају паре. Сиђе човек доле и поче да их скупља. Накупи тако цела два ћупа.

Позва тада газда, преко гласника, свог брата да дође да живи код њега. Кад брат то чу, помисли: "Сигурно нема шта да једе кад ме зове." Нареди да му се напеку лепиње, и крену. Путем чу да му се брат обогатио и би му жао да носи лепиње: узе их и закопа у земљу. Дошао он брату, а овај му показује један сандук с парама, па онда и други. Богатог поче да једе завист. А брат му каже:

– Имам ја још пара у чутурици закопаној поред речице, узми их ако хоћеш.

Богати брат више не хтеде да седи у гостима, него пожури до речице и – држ' за чутуру! Тек што је отвори, а злидњи искочише и шчепаше га.

– Ти си наш, наш! – вичу.

Дође он својој кући и види – све што је имао изгорело, а тамо где му је стајала кућа остало само згариште. И поче он тада, заједно са злидњима, да живи у колибици у којој је раније живео његов брат.

Вештица на голом брду

Имао један сељак жену вештицу. Кад настане глува ноћ, он се пробуди, а жене нема крај њега. Осврће се он унаоколо, кућа затворена резом, трем исто тако, а жене нигде. Мисли он у себи: "Хајде да ја то извидим."

Направио се он једном да спава и сачекао поноћ. Жена му тада устаде, упали жижак, узе с полице бочицу с некаквом водицом и једну окрњену глинену посудицу, нали у њу ту водицу из бочице, насу гара. зелене галице, сумпора, измеша све то. скиде кошуљу са себе, положи је у постељу и покри платном, а сама се намаза крпицом из посудице испод мишке и излете кроз отвор пећи у димњак.

Устаде и човек, намаза се и он испод мишке, па такође излете за женом. Лети она, а он за њом. Прелетеше већ сва села и градове и почеше да се приближавају Кијеву, баш Голом брду. Гледа човек – а тамо црква, поред цркве гробље, а на гробљу вештице и вешци, броја им се не зна; сваки је са свећом, а свеће само пламсају.

Осврну се вештица и угледа мужа како лети за њом, па му рече:

– Куда летиш? Зар не видиш колико овде има вештица? Кад те угледају, неће ти дати ни да дахнеш – растргнуће те у комаде.

Онда му даде једног белог коња и рече:

– Узми овог коња и брзо бежи кући!

Узјаха он коња и зачас се нађе у својој кући. Коња остави крај јасала, па уђе у кућу и леже да спава. Кад се ујутру пробуди, види – лежи жена поред њега. Пође он тада да обиђе коња. Дође на место где га је везао, а тамо, поред сена, забодена велика врба с одраном кором. Уђе човек у кућу и исприча жени да место коња поред сена стоји само једна мотка.

– Узми – рече му жена – ту мотку и сакриј је у шупи под стреху, јер ако те вештице виде, тешко теби! А кад падне ноћ, устани и избаци је преко прага, па се ништа неће десити.

Легао човек следеће ноћи да спава, а у поноћ се пробудио и пошао у шупу. Чим је избацио врбу преко прага, она се претвори у коња, који затутња по улици, тако затутња! И ко зна куд је нестао.

О сиромашном момку и царевој кћери

Била у једној шуми кућица, а у тој кућици живела једна жена са сином. Нису имали земље, свуд око њих беше густа шума, па су хлеб куповали. Кад им је нестало хлеба, посла жена сина да га купи.

– Ето ти – рече – сине, новац, иди да купиш хлеб.

Узе син паре и пође. Ишао он, ишао, па угледа – иде неки човек и води пса да га обеси.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куда то водиш тог пса?

– Водим га – каже овај – у шуму да га обесим, јер више није ни за шта, остарио је.

– Немој да га обесиш, боље га мени продај!

– Добро, продаћу ти га.

-Колико тражиш за њега?

– А колико ти дајеш?

Даде син паре које је добио од мајке за хлеб, узе пса и поведе га кући. Стигао он кући, а мајка га пита:

– Јеси ли купио хлеба, сине?

– Не, мама, нисам купио.

-А зашто ниси?

– Ето, ишао сам и видео неког човека како води пса да га обеси, па сам онда купио тог пса.

Мајка му даде новац и опет га посла по хлеб. Пође он и угледа неког човека који је носио мачку.

– Здраво, стриче!

– Здраво!

– Куда то идеш, стриче?

– Носим мачка у шуму.

– А зашто га носиш у шуму?

– Да га обесим. Не може од њега ништа да се остави у кући: одмах све одвуче.

– А ти га – каже младић – продај мени.

– Добро.

– Шта да ти дам за њега?

– Нећу да се погађам: продаћу ти га за онолико колико даш.

Даде му син паре које је добио од мајке за хлеб, узе мачка и пође кући. Стигао он кући, а мајка га пита:

– А где ти је хлеб?

– Нисам га ни купио.

– Зашто га ниси купио? Шта си урадио са парама? Зар си опет купио некаквог ђавола?

– Купио сам – рече он.

– А зашто?

– Неки човек је носио мачка у шуму, хтео је да га обеси, а мени је било жао, па сам га купио.

– Ево ти још пара, али пази. ништа не купуј: у кући више нема ни корице хлеба.

Пошао син. Ишао он, ишао, кад одједном угледа: неки човек бије змију.

– Зашто – рече – бијеш змију? Боље је мени продај

– Купи је – каже човек – продаћу ти.

– Шта да ти дам?

– Дај шта даш.

Даде му син паре које је добио од мајке за хлеб. Човек узе новац и оде својим путем, а змија проговори:

– Хвала ти, добри човече, што си ме спасао смрти. Узми овај прстен: ако ти нешто затреба, ти га само пребаци с једне руке на другу и одмах ће ти дотрчати слуге. Учиниће за тебе све што им наредиш.

Узе он тај прстен и пође кући. Кад је стигао близу куће, пребаци прстен с једне руке на другу и појави се толико слугу да се просто уплашио.

– Желим – рече им он – хлеба.

Тек што то рече, а већ су му донели толико хлеба да није знао шта ће с њим. Уђе он тада у кућу и рече мајци:

– Е, мама, сада више нећемо ићи да купујемо хлеб: змија ми је дала такав прстен да треба само да га пребацим с руке на руку и одмах дотрче слуге, и што год им кажем, што год им наредим – све ће учинити.

– А зашто ти је дала прстен?

– Зато што сам је спасао смрти. Један човек хтеде да је убије, а ја је купих за онај новац који сте ми ви дали за хлеб.

Тако су они живели неко време, а пас и мачак с њима. И што год је син зажелео – само пребаци прстен с руке на руку, а слуге сместа дотрче и учине све што треба.

Зажелео син да се ожени, па рече мајци:

– Идите, мајко, и испросите за мене цареву кћер.

Оде мајка до цареве кћери и исприча јој зашто је дошла, а ова јој рече:

– Ако ми твој син направи ципелице које ће ми одговарати по величини, удаћу се за њега.

Дошла мајка кући, па каже сину:

Рекла је царева кћи да ће се удати за тебе ако јој направиш ципелице које ће бити таман за њену ногу.

– Добро – рече син – направићу их.

Увече он изађе у двориште, пребаци прстен с руке на руку, и слуге одмах дотрчаше. А он им рече:

– Хоћу да имам ујутру ципелице златом шивене, сребром потковане, и да те ципелице буду таман за ногу цареве кћери.

Када је другог дана устао, ципелице стоје већ готове. Узела мајка ципелице и понела их царевој кћери.

Испробала их царева кћер – стоје јој као саливене. Каже она мајци:

– Реци свом сину да ми за једну ноћ сашије венчану хаљину, али да хаљина не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да ми тачно одговара.

Дошла жена кући, па каже:

– Рекла је царева кћи да јој сашијеш за једну ноћ венчану хаљину, и да јој та хаљина не буде ни дугачка, ни кратка, ни уска, ни широка, да јој буде таман по мери.

– Добро, мама, ви лезите да спавате, а ја ћу да учиним све што "она од мене затражи.

Мајка леже да спава, а син изађе у двориште, пребаци прстен с руке на руку, и појави се толико слугу да се он скоро уплашио.

– Хоћу – рече – да имам ујутру хаљину која ће да сија као сунце и да буде таман за цареву кћер.

– Добро, све ће бити учињено.

Леже син да спава. Другог дана устаде и рече мајци:

– Е, мама, идите царевој кћери и носите јој хаљину. Шта ли ће још да тражи?

– А шта, сине, да јој однесем? Где је та хаљина?

Он приђе столу, подиже мараму и кућа тако засија као да је сунце изашло.

– Ево, мама, хаљина лежи на столу, испод мараме, однесите је.

Узе мајка хаљину и понесе је. Кад је дошла царевој кћери, ова је упита:

– Е па, шта је, голубице?

– Донела сам вам хаљину за венчање.

Кад је размотала хаљину, у двору све заблиста. Царева кћи је обуче, стаде пред огледало, погледа се и – подскочи: толико се обрадовала што је постала права лепотица. Прошета она по соби, прошета други пут, баш као сунашце: сва блиста.

– Е – рече она – голубице, нека ми твој син још сагради мост од мог дворца до цркве у којој ћемо се венчати, и нека тај мост буде од сребра и злата. Када мост буде готов, венчаћемо се.

Вратила се жена кући па каже сину:

– Рекла је царева кћи да саградиш мост од целог двора до цркве. И поручила је да тај мост буде од злата и сребра.

– Добро – рече он. – А сада ви, мама, лезите да се одморите.

Леже мајка увече да спава, а он изађе у двориште, пребаци прстен с руке на руку, и тако се много слугу скупи да им двориште постаде тесно. А он им рече:

– Хоћу да ми се до јутра направи мост од двора цареве кћери до цркве у којој ћу да се венчам с њом, и да тај мост буде од сребра и злата; па кад будем њиме пролазио са царевом ћерком, да с обе стране цветају јабуке, вишње и трешње, а кад се њиме враћамо, да све већ буде зрело.

– Добро – рекоше слуге – ујутру ће све бити као што желите.

Устао он другог јутра, изашао из куће и види – лежи мост, а с обе његове стране расту вртови. Врати се син кући и рече мајци:

– Идите, мама, и реците царевој кћери да је мост готов, нек' се спрема за венчање.

Оде мајка царевој кћери, а ова јој рече:

– Већ сам видела мост, врло је леп. Реци свом сину нека дође да се венчамо.

Дошла жена кући и каже сину.

– Поручила ти је царева кћи да дођеш сутра да се венчате.

А он ноћу сагради себи дворац, па сутрадан оде у цркву; венчао се са царевом ћерком и пошао из цркве, а на мосту већ све зри: јабуке и крушке, вишње и трешње, и сви могући плодови какви само постоје на свету.

Дођоше они у дворац, прославише свадбу и мирно наставише да живе. А пас и мачак са њима. Проживеше они тако неко време, а онда царева кћи запита једном мужа:

– Кажи ми, срце моје, како си ми направио ципелице и хаљину, а ни меру ми ниси узео? Како си за једну ноћ саградио онакав мост и где си накупио толико злата и сребра?

– Имам ја – рече он – један прстен; кад га пребацим с једне руке на другу, одмах ми се скупи пуно двориште слугу. И што год затражим од њих – учине ми.

Сачекала царева кћи да он чврсто заспи, узела му полако прстен, пребацила га с руке на руку, и појавила се таква маса слугу да је било просто страшно и погледати. Она им рече:

– Хоћу да се овде сместа створе коњи и велике кочије – враћам се у свој дворац. А овај дворац претворите у такав стуб да мој муж може у њему само да стоји и лежи, па пренесите тај стуб одмах чак преко мора. Али пазите да га не пробудите, нека се пробуди већ у стубу.

– Добро – одговорише јој – све ће бити како је наређено.

Она изађе – кочије је већ чекају. Седе у њих и оде. А дворац се одмах претвори у стуб, па га слуге одвукоше преко мора.

Другог дана ујутру, пробудио се муж цареве кћери и види – нема ни жене, ни дворца, ни прстена – нема ничега, остао само стуб. Хтеде да изађе – нема врата. Опипа један зид, опипа други – не може се изаћи, на целом стубу је направљено само једно прозорче. Тако је он, јадан, живео тамо и нико му ништа није давао да једе. Ту би и пропао да не беше пса и мачка. Они су остали у стубу и могли су да се извуку кроз оно прозорче. Псетанце отрча у поље, украде хлеб из торбе неког тежака и донесе га, а мачак узме хлеб у зубе, провуче се кроз прозорче и даде му. Скупише тако мало хлеба, па пас рече мачку:

– Е па, наш газда има сада хлеба, хајдемо нас двојица преко мора, можда ћемо некако доћи до прстена.

– Хајдемо! – рече мачак.

И тако кренуше. Трчали они, трчали, и дотрчаше до мора. Мачак се попе псу на леђа и пас заплива. Дуго су пливали и, гле, већ стигоше до обале. Изађоше из воде, осушише се мало на сунцу, па мачак рече псу:

– Ти остани крај мора, а ја ћу отрчати до дворца. Ако дођем до прстена, појурићу из све снаге да бисмо се што пре вратили натраг, да нас случајно не ухвате!

– Добро – рече пас. – Иди у дворац!

И мачак потрча. Трчи ли трчи, не одмара се, него стално трчи. Одједном угледа дворац и поред њега стражу. Шмугну мачак у двориште и настави да трчи. Пришла царева кћи прозору, гледа, а мачак шета по дворишту. Пусти га она у собу. Шета мачак по свим собама и стално осматра где је царева кћи сакрила прстен. А када је то открио, сачекао је да сви легну да спавају, уграбио прстен и потрчао. Дотрчао је до мора и скочио псу на леђа. Пас се баци у воду и заплива.

Кад су скоро препливали море, ту је већ и обала, упита пас мачка:

– Дакле, шта је, имаш ли прстен?

Мачак ћути, јер му је прстен у устима, а пас му стално досађује:

– Реци, кад те питам, имаш ли прстен? Ако не кажеш, збацићу те у море.

Мачак ћути, а пас се разљути:

– Ако не кажеш, бацам те!

Уплаши се мачак и рече:

– Има-а-ам!

А прстен – бућ у море! Ућута тада мачак, више ништа не говори.

Препливаше преко мора и изађоше на обалу, па се мачак обори на пса:

– Ах, ти, такав и такав! Због тебе сам испустио прстен! Зашто си ме питао? Сада иди у море, тражи га! Иди како знаш!

Пошао пас, лутао, лутао, бућкао се, бућкао – нема прстена. Стадоше он и мачак страшно да се свађају. А затим одлучише:

– Хајде да идемо поред мора и да питамо, можда ће се наћи неко ко ће нам га извући из воде.

Огрејаше се они мало на сунцу и кренуше. Кога год су срели, кога год су видели, сваког су молили и питали може ли да им извуче прстен из мора, или зна ли некога ко би то могао да учини? Не нађоше никога таквог. Рече мачак:

– Знаш шта, хајдемо обалом, па да замолимо жабе и ракове.

– Добро – рече пас – хајдемо!

И кренуше они. Где год наиђу на жабу, питају је:

– Хоћеш ли да нам извучеш прстен из мора? Извуци нам га, иначе ћемо те убити.

А свака жаба коју ухвате каже им:

– Ја знам где је ваш прстен. Пустите ме, па ћу вам га донети.

Они је пусте, она отплива и не мисли на прстен. Из почетка су их се жабе бојале, а онда су престале и да се боје. Свака коју ухвате одмах каже: "Донећу вам прстен", а они је пусте. Иду они тако једне вечери дуж морске обале и угледају како скаче једно жапче. Ухвате га и запитају:

– Не знаш ли где у мору лежи наш прстен?

– Не знам... ква-ква!

– Е, кад не знаш, онда ћемо те убити.

И почеше пас и мачак да гуше жапче. Видела то стара жаба, па изађе из воде – а била је огромна као чабар – и рече им:

– Не убијајте моје чедо, ја ћу вам извадити прстен из мора.

– Добро – рекоше они – ми ћемо да држимо жапче док ти не донесеш прстен из мора, а кад донесеш, пустићемо га.

Зарони жаба у море, нађе прстен и даде им га. Они узеше прстен, пустише жапче и потрчаше стубу. Дођоше свом господару, а он беше појео сав хлеб, већ два дана ни мрву није ставио у уста, осушио се као иверка. Увуче се мачак брзо кроз прозорче и даде му прстен. Он га пребаци с руке на руку и слуге се одмах појавише.

– Пренесите овај стуб натраг, тамо где је био, и нека се опет претвори у дворац, а у дворцу да буду моја жена и мајка.

Тек што је то изговорио, а већ је све било као што је рекао. Жену је онда отерао и наставио да живи у том дворцу са мајком, мачком и псетанцетом.

Златокоса Јалена

Лутао једном неки сељак по свету тражећи себи жену. Дође он једној врачари, а она му рече:

– Иди и потражи златокосу Јалену!

И крену сељак да је тражи.

Тражио је, тражио, али да нађе није могао. Оде он тада сунцу да га пита није ли оно негде видело златокосу Јалену. А сунце му рече:

– Ја обасјавам брда и долине, али такву Јалену нисам видело.

Онда му сунце даде златно клупче и рече:

– Ако ти нешто затреба, баци ово клупче иза себе.

Оде после тога човек месецу. А месец му каже:

– Ја сијам мало, само ноћу, и не стижем свуда. На такву Јалену нигде нисам наишао.

Па му даде једну четкицу и рече:

– Ако ти се деси нека невоља, баци је иза себе.

Затим човек оде ветру.

Каже му ветар:

– Твоју златокосу Јалену чува тридесет жена с гвозденим језицима. Али оне ти је неће дати. Него ти почни да радиш овде, код једне врачаре, па ћеш од ње добити коња који може да лети, и на том коњу ћете ти и Јалена побећи!

Даде му уз то ветар једну метлу па рече:

– Ако те снађе нека невоља, ти махни овом метлом иза себе.

Оде тада човек до врачаре, а она му каза:

– Даћу ти коња кога тражиш ако напасеш моју кобилу.

Потерао човек кобилу у шуму на пашу. Ноћу се одједном зачу велика бука, а кобила у исти мах ишчезе. Појави се тада много лисица, које пођоше с њим до врачаре. А тамо је, у једној корпи, седела квочка на јајима. Лисице је извукоше из корпе, разбише јаја, а из три јајета излете кобила с три ждребета. Тада врачара даде човеку једно ждребе, па рече:

– Оне жене чувају златокосу Јалену у једном стакленом крчагу. Ти је узми заједно са крчагом, али га не отварај док не стигнеш кући!

Дојаха човек до оних тридесет жена. Дошао, а оне спавају. Виде он тада у великом крчагу златокосу Јалену, зграби је, седе на коња и одјури. А жене са гвозденим језицима спавале су још пуна двадесет четири сата; затим устадоше, а Јалене – нигде! Појурише тада све у потеру за јунаком. Чује он буку -, лете жене за њим. Баци брзо четкицу преко рамена и у истом часу израсте густа шума на сто миља унаоколо. Почеше жене да гризу шуму и прогризоше је, па пођоше даље за њим.

Чује он буку, па баци златно клупче преко рамена – израсте камено брдо. Али жене прогризоше и то брдо, и опет појурише за њим. А он је већ стигао до мора. Удари метлом по мору – море се растави и он прође, затим се окрете и опет удари метлом по мору, а море се састави као што је било у почетку. И све се жене подавише у њему.

Али тим крајем је јахао и неки цар на коњу. Стиже он сељака и поче да се бори с њим да би му отео златокосу Јалену.

А царев коњ је био од оне исте врачаре, па се коњи посаветоваше нешто између себе, и цара његов коњ збаци на земљу, те овај погибе. А сељак се сретно врати својој кући заједно са златокосом Јаленом

Бајка о лепотици и злој жени

Усред једне шумице била кућица. Живели у њој муж и жена, па нису имали деце. Пођоше они на ходочашће да моле бога да им да дете. И бог им даде ћерку. Баш у то време дошао у тај крај царевић у лов, и послао свог слугу:

– Иди, молим те, у кућу и замоли мало воде.

Дошао слуга да моли воде, и види – плаче дете, а из очију му се котрљају зрна бисера. Мајка забави дете, оно поче да се смеје – одједном се расцвета разно цвеће. Вратио се слуга, па прича:

– Видео сам, царевићу, у кући дете; кад заплаче, из очију му се котрља бисер, а кад се насмеје, расцветава се разно цвеће.

Ушао царевић у кућу, па намерно задиркује дете не би ли заплакало. Оно плаче, а бисери се само котрљају. Он замоли мајку да разоноди дете. А кад оно стаде да се смеје, царевић угледа како се свуда расцветава разно цвеће.

Расте девојчица, а царевић стално тамо свраћа кад иде у лов. Девојчица порасте, и царевић рече њеном оцу:

– Дај ми, стари, ћерку за жену.

А она већ везе "орлове" на убрусима.

Рече цар сину:

– Како можеш, сине, да се жениш сељанком? Тада царевић узе убрус који је она везла и показа га оцу. Цар само пљесну рукама од изненађења.

– Е па, жени се – каже – жени се, сине.

И царевић се ожени. Поведе он невесту кући, а с њим је била једна жена која је имала ћерку. На путу царевић зажеле да нешто улови, а жена за то време поскида све с невесте, ископа јој очи и гурну је у једну јаму, а своју ћерку обуче у њене хаљине; и царевић поведе женину ћерку своме двору место своје невесте – не препознаде је!

Поред оне јаме расло је много пелена; ту дође неки деда да бере пелен, и угледа – седи у јами девојка без очију, а пред њом огромна гомила бисера које је исплакала.

– Узми ме – рече она – дедице, и узми ову огрлицу.

Узе је деда, узе и огрлицу, и доведе је својој кући. Деда је имао жену, а није имао деце. Рече му девојка:

– Стави, дедице, ову огрлицу у торбу, однеси је у град и продај; а кад те сретне нека жена и затражи огрлицу, ти немој да јој продаш, него јој реци: "Да се мењамо за оно што ти имаш."

Понесе деда огрлицу и срете неку жену. Рече му она:

– Продај ми огрлицу.

– Хоћу.

– А шта тражиш за њу?

– Дај оно што ти имаш.

И жена му даде једно своје око. Онда девојка поче с једним оком да везе убрус.

Опет понесе деда у град огрлицу. А она жена га срете и рече му:

– Продај ми, дедо, огрлицу.

– Хоћу.

– А шта тражиш за њу?

– Дај оно што ти имаш. Даде му жена и друго око.

Тада девојка поче још боље да везе. Рече једном деда девојци:

– Цар приређује гозбу. А девојка му каза: Пођи, дедо, на гозбу, понеси крчажић и донеси ми чорбице.

И веза онај свој убрус деди око врата.

Виде царевић убрус око дединог врата:

– Одакле си ти, дедо?

Ја сам из села, царевићу. Живи тамо код мене једна девојка, па буди добар, сипај и њој мало чорбице у овај крчажић.

– А одакле ти, дедо, тај убрус

Извезла га је та девојка, коју сам нашао у јами.

Сами Царевић је већ по том везу препознао своју невесту. Одмах нареди да се упрегну кола, дође к деди и угледа девојку:

– То је она, она права!

А женину ћерку посла да пасе свиње.

Чаробне гусле

Живео један млинар-чаробњак и имао помагача. Радио је тај помагач код њега три године, па једном рече млинару:

– Дајте ми, мајсторе, нешто пара за пут, хоћу да идем кући.

А мајстор му рече:

– Пара немам, ал' ћу ти дати гусле, па кад засвираш на њима, свакаква ћеш чуда видети.

Узе момак гусле и пође. Ишао тако, ишао, и пут га наведе кроз шуму, у којој га нападоше неки разбојници. Питају га разбојници:

– Куда то журиш, млинару?

– Журим кући – одговори овај.

– Дај нам паре, а ако не даш, нећеш извући живу главу.

– Немам пара, али имам ове гусле; кад на њима засвирам, разна чуда се појаве.

– Е па, засвирај онда.

Поче млинар да свира, стадоше разбојници да играју, никако да се зауставе.

– Престани, престани да свираш, млинару, даћемо ти торбу злата!

Престаде млинар да свира, а лопови му дадоше пуну торбу злата. Узе млинар злато и настави пут. А разбојници стадоше да се јадају:

– Е, баш смо будале, играли смо, играли, и смо што нисмо богу душу дали, па смо му још поклонили и торбу злата.

Спреми се тада један разбојник, оде у суд па рече судији:

– Такав и такав млинар ми је украо торбу пуну злата.

Судија не размишљаше дуго, него позва своје људе и нареди им да ухвате млинара. Растрчаше се ови на све стране, ухватише млинара и доведоше га у суд.

– Јеси ли ти – упита судија млинара – украо торбу злата?

– Нисам – одговори млинар – разбојници су ми сами дали злато.

– Лажеш – рече судија – разбојници никоме не дају злато, они га узимају. Тебе треба обесити.

Наместише вешала на сред села. Скупише се људи да виде како ће да вешају млинара. А млинар моли:

– Добри људи, дозволите ми да последњи пут засвирам на својим гуслама, јер више нећу за то имати прилике.

Разбојник тад повика:

– Не, не, немојте му дозволити да свира!

– Не – рече судија – његова последња жеља мора да се испуни.

Чим млинар засвира, сви почеше да играју, заиграше чак и пси, и мачке, а млинар свира ли, свира; и свирао је све док разбојник не признаде да му је дао злато.

Тада млинара пустише, а разбојника обесише.

О мразу

Живео једном један сиромашан сељак; имао је пуно деце, па посеја много проса, али не успе да га пожање – удари у јесен мраз и уништи просо, сељаку не остаде ништа. Кад виде он да је просо уништено, дође жени, а ова га запита:

– Куда си се то опремио?

– Идем – рече он – да тражим Мраза.

– А шта ће ти тај Мраз?

– Уништио ми је – рече муж – све просо.

– Па шта би сада учинио с Мразом?

– Задавио бих га – рече муж.

Изађе он пред Мраза, а овај му каже:

– Сељаче, ти ионако не можеш да ме задавиш. Него, боље узми ову торбу, имаћеш до краја живота хлеба и соли из ње.

– А шта треба да радим с њом? – упита сељак Мраза.

– Кад дођеш кући, стави је на сто, и увек ћеш моћи да узимаш из ње све што ти треба.

Сељак се много обрадова торби. Беше у њега брат богаташ, а деце није имао. И ето, позва сељак свог богатог брата к себи на гозбу да се похвали торбом.

Рече му тада богати брат:

– Даћу ти шест кошница и плуг, имаћеш чиме да ореш, а ти мени дај ту торбу... ( А Мраз је рекао сељаку да торбу не даје никоме.)

Даде сиромашни сељак торбу.

Дође он следећег јутра свом богатом брату да узме шест кошница, а овај му рече:

– Где си ти, брате, видео да у торби има хране ако у њу ништа не ставиш?

Задржа он торбу и не даде кошнице. Оде сиромах опет Мразу. Плаче и жали се како му је брат узео торбу, и како му није дао кошнице. Рече Мраз:

– Ја сам ти говорио да торбу никоме не дајеш! Ево ти хлеб и комад сланине. Нахрани добро децу и пусти их нек весело трче по улици, а теби ево ове сребрне торбе. Кад дођеш кући обеси је на зид и позови тог свог брата, па се мењајте торбама. Ти њему дај сребрну, а он теби нек да ону прву.

Позва сељак брата у госте, а овај се обрадова кад виде ову другу, лепу и сребрну торбу, па одмах пристаде да се мењају.

И променише се: даде сиромах сребрну торбу, а узе ону што храни.

Узео богаташ сребрну торбу, дошао кући и прича жени: узео сам, каже, од брата још бољу торбу – сребрну. Трчи, зови капетана, попа и адвоката на гозбу.

Хоће да прослави!

Дођоше му гости. Посади их он за сто, стави на сто торбу, људи гледају, а он каже:

– Торбо, отвори се!...

А торба се отвори, па кад искочи из ње седам ђавола, па кад стадоше да муче госте! ...

Требало је да богаташ викне: "Торбо, затвори се" а он стално понавља: "Торбо, сакриј се!" Поразбијаше гости прозоре и разбежаше се својим кућама.

О војнику и Аптеју

Одслужио војник двадесет пет година и крену кући. Ишао он тако, ишао, и одједном му паде на памет: "Немам ни оца ни мајку, чиме ћу се похвалити када цара нисам видео, а двадесет пет година сам га служио. Хајде да се вратим и видим цара својим очима." Дође он до царевог дворца, а тамо стоје стражари и не пуштају га.

– Куда си кренуо? – питају га.

– Па ето, служио сам војску двадесет пет година, а нисам видео цара очи у очи. Шта ћу рећи кад се вратим кући? И ево, дошао сам...

Јавише то цару. Овај нареди да га пропусте.

Излази цар и пита:

– Зашто сам ти потребан, војниче?

– Ваше величанство, служио сам двадесет пет година, а ниједном нисам видео господара. Чиме да се похвалим кад стигнем кући? И ево, дошао сам да вас видим...

Поче цар да га испитује:

– Имаш ли оца и мајку?

– Немам – каже овај – никога.

– Онда остани у мојој служби; бићеш ловац. Ево ти двадесет пет рубаља, стан и послуга; а ако будеш добар ловац, сваког месеца ћу ти још додавати.

Пође војник у лов и налови толико дивљачи да је једва донео. Цар му додаде на плату још пет рубаља. Другог дана оде војник опет у лов, и не само што целог дана није уловио никакву дивљач него ни на једног врапца није наишао. Крену он назад из лова и угледа неку птицу како стоји на једном брежуљку. Нанишани војник на њу, а птица га замоли:

– Ах, ловче-војниче, не убијај ме, боље ме узми живу.

Узе је он и однесе у своју собу. А цар шаље слугу по њега – да ли је много дивљачи данас уловио?

– Нигде, ваше величанство, нисам ни врапца видео, а када сам ишао кући, стоји птица. Ја нанишаним, а птица поче да ме моли: "Не убиј ме, ловче-војниче, боље ме узми живу." И донео сам је у своју собу.

Пође цар да види. Отвори врата и погледа, а тамо седи таква лепотица да се и сам цар задивио. Дошли цару разни краљеви, а он се хвали:

– Ето – каже – имам једног ловца који ће учинити све што од њега затражите.

На то рече један краљ.

– Ја ћу да поставим један задатак вашем ловцу, и ако га изврши, онда је делија, ако не успе – ево мог мача, оде му глава с плећа.

Позваше ловца војника, а онај краљ му рече:

– Дакле, чуј, делијо, иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао шта...

Вратио се војник у своју собу, растужио се, не зна куд да иде и шта да донесе. А она девојка га пита:

– Зашто си тако тужан, ловче војниче?

– Како да не будем тужан кад ми је краљ из туђинске земље дао задатак који не могу да разумем!

– Какав задатак?

– Рекао је: "Иди тамо, ђаво би знао куд, и донеси оно, ђаво би знао шта."

– То није посао, него послић, а касније ћеш имати и посао. Ево, узми ову мараму, па кад изађеш у двориште, махни њом испред себе, дићи ћеш се увис и полетећеш. Однеће те она на крај света, у десето царство. Кад долетиш донде, видећеш густу шуму, а унаоколо нема ништа, само усред шуме стоји висока зелена кућа без врата и прозора, а на крову један једини димњак. Кад долетиш над кућу, баци мараму у димњак, марама ће полетети доле, а ти за њом.

Изађе војник, махну марамом и полете чак у десето царство. А тамо, шума густа и зелена, непроходна. Насред шуме – кућа с димњаком. Баци војник мараму у димњак и сам се спусти за њом. Гледа он, а у кући сви зидови златни – светлости нема, и нико се не види, и собе осветљава само злато. А столови тек какви су! Драго камење, само блиста!

Пронађе војник једну постељу, завуче се под њу и покри шињелом.Одједном зачује: лишће шуми и земља се тресе – лети Змај... Змај се спушта, а на војнику шињел сам од себе скаче!

– Хеј – викну Змај – Аптеју!

– Шта желиш? – одазва се неко.

– Хоћу и јело и пиће, и да музика засвира, да се лула напуни и да девојке песме певају...

Аптеј пљесну рукама – упалише се светиљке! Ту је јело и пиће... девојке певају песме! ... Напио се Змај и најео, па викну:

– Аптеју, склони!

Змај одлете, Аптеј пљесну рукама – светиљке се угасише, све нестаде, и опет је било као раније.

Војник је лежао и лежао, огладнео је тако да више није могао да издржи, па помисли: "То се моја жена-чаробница љути на мене зато што сам хтео да је убијем. Она ме је послала овамо да погинем." И он Узвикну од страха:

– Аптеју!

– Шта желиш, храбри војниче?

– Желим јело и пиће, и да лула буде напуњена. девојке да певају песме.

Аптеј пљесну рукама: ту су и јело и пиће – све што ти душа зажели!

Седе војник па рече:

– Хајде, седи и ти, Аптеју.

А Аптеја он и не види.

Рече Аптеј:

– Ето колико већ служим Змаја, и ниједном ме није позвао да седнем с њим, а ти си ме позвао. Видим да си добар човек – хајде да побегнемо!

Пита га војник:

– Како ћемо да се извучемо из ове куће?

– Баци ти мараму што је имаш навише – излетећемо за њом.

Викну тада војник:

– Аптеју, склони!

Аптеј пљесну рукама и све ишчезе.

Баци војник мараму и полете. А Аптеја он још не види. Излетео војник у поље, ишао, ишао, па зажелео нешто да поједе. Мисли он да Аптеја нема поред њега. Сео, јадник, и уздише:

– Аох – ох! Е, да је ту сада Аптеј!

А овај се одмах одазва, ту, поред њега:

– Шта желиш, храбри војниче?

– Желим јела и пића, да музика свира и девојке певају песме!

И ту се, насред степе, подигоше шатори – јело и пиће, певају девојке... разноразно цвеће... птице цвркућу...

Пролазио туда неки господин, путовао из једног града у други, па нареди кочијашу да сврати коње до гостионице подигнуте у пољу.

А за то време војник се најео и напио, па викну:

– Аптеј, склони! – и све нестаде; види господин да нема никакве гостионице, већ ту седи само један војник, па приђе и запита:

– Је ли – каже – војниче, је л' била овде гостионица?

– Била је – рече војник. Па онда викну: – Хеј, Аптеју, нек буде све као малочас! – И све се опет створи.

А господин каже:

– Гледај, војниче, ја имам једну табакеру – градова, морнара... свега има у њој...

А Аптеј гурка војника:

– Мењај се – каже – побећи ћу од њега!

Војник узе табакеру, отвори је – и створише се мора, градови, војска, коњица... краја им нема!

Промени се војник с господином, па се растадоше. После неког времена стиже Аптеј војника.

Вратио се војник кући. Цар разасла слуге по краљеве који су онда били код њега у гостима. Сви се опет скупише, позваше војника и упиташе га:

– Дакле, шта је, јеси ли успео?

– Јесам.

– Е, па да видимо.

– Не, овде нећу ништа да показујем, него хајдемо на отворено поље па ћу вам тамо показати.

Изађоше сви у поље, а војник викну:

– Хеј, Аптеју, хоћу да се овде створе куће лепше и трипут више него у господара... И јело и пиће!

Аптеј пљесну трипут рукама и све се створи. Отвори војник табакеру – створише се одједном мора...

Гледају цареви и краљеви – стоје они у води... па кад почеше да беже!

Онда цар похвали војника, ожени га оном девојком на коју је војник хтео да пуца, и одреди га за свога наследника.

Тако они и дан данас живе, и данас је још војник тамо наследник.

Ову причу ми је испричао Петро Полтавец када смо се спуштали сплавовима низ Дњепар.

Кирило Кожемјака

(Кожемјака – кожар)

Био једном, у стара времена, у Кијеву неки кнез витез, а крај Кијева живљаше Змај и сваке године му слаху данак: младог момка или девојку.

Дође ред и на кнежеву кћер. Шта да се ради – кад су грађани давали, мора и он да да! Посла кнез своју кћер Змају. А она беше тако лепа да се ни описати не може. И Змај је јако заволе. Поче она да му ласка и угађа, па га једном запита:

– Постоји ли на свету такав човек који би тебе могао да победи?

– Постоји – рече Змај – један такав у Кијеву, живи изнад Дњепра. Кад он заложи пећ у својој кућици, дим се диже до самог неба; а кад сиђе на Дњепар да кваси коже (јер он је кожар), не носи једну кожу, него одмах по дванаест. Па кад се коже у Дњепру наквасе, ја се закачим за њих да видим хоће ли их извући или неће. А њему свеједно: извуче и мене заједно с кожама. Само се, ето, њега бојим.

Запамтила то кнегињица, па мисли: како би могла да пошаље поруку кући, докопа се слободе и врати оцу? Крај себе не имађаше никог до једног голуба. Отхранила га је још у оно срећно време кад је живела у Кијеву. Мислила је, мислила, а онда узе и написа оцу: "Тако и тако", пише. "Живи код вас оче, у Кијеву, један човек по имену Кирило, а зову га Кожемјака. Замолите га преко старих људи да подели мегдан са Змајем и мене, јадницу, ослободи из ропства! Молите га, оче, и речима и поклонима, и пазите да се не увреди због неке речи случајно речене. А ја ћу се довека молити богу за њега и за вас." Написа она то, па привеза голубу под крило и пусти га онда кроз прозор. Подиже се голуб небу под облаке и долете до кнежевог конака. Баш у то време двориштем трчаху кнежева деца и угледаше голуба.

– Татице, татице – повикаше – долетео је сестрин голуб!

Обрадовао се кнез у почетку, а онда помисли, помисли и ражалости се: "Сигурно ми је, проклетник, убио дете."

Дозва к себи голуба, и гле! – у голуба под крилом писамце. Узе кнез писмо, прочита шта му кћер пише, па одмах позва к себи све начелнике.

– Има ли овде неки човек по имену Кирило Кожемјака?

– Има, кнеже. Живи изнад Дњепра.

– Како да му се приђе, а да се не увреди и да пристане на оно што хоћу да га молим?

Посаветоваше се они и послаше Кирилу најстарије људе у граду. Дођоше ови до његове куће, отворише полако и са страхом врата, па уплашено застадоше. Виде – седи Кожемјака на земљи, окренут њима леђима, и гњечи рукама дванаест кожа, само му се клати седа брада. У том часу један од изасланика кину: "А-апћиха!"

Трже се Кожемјака, а коже само: прас! прас! – све попуцаше. Окрете се он, а изасланици му се клањају до појаса:

– Тако и тако је, послао нас кнез теби с молбицом.

А он, нити их гледа, нити слуша: разљутио се што је због њих поцепао дванаест кожа.

Они га опет моле, преклињу (на колена су пали). Зло је – не слуша их! Молише га, молише, па одоше без ичега, оборених глава.

Шта да се ради? Очајан је кнез, жалосни и сви начелници. А да пробамо са млађима? Послаше Кожемјаки млађе људе – ни они ништа не учинише, толико се Кирило наљутио због оних кожа. А кнез онда поразмисли, па посла Кожемјаки малу децу. Кад деца дођоше, па кад почеше да га моле, кад падоше на колена и заплакаше, не издржа Кожемјака, расплака се и он с њима па рече:

– Е, за вас ћу то учинити!

И оде кнезу.

– Дајте ми – рече – дванаест буради катрана и дванаест товара конопље!

Обмота се он конопљом, намаза добро катраном, узе једну топузину у којој беше добрих десет пуди, па пође Змају.

Пита га Змај:

– Шта је, Кирило, јеси ли дошао да се бијемо или да се миримо?

– Та где да се миримо?! Дођох да се бијем с тобом, јудо погани!

И почеше они да се бију, задрхта земља. Кад год се Змај залети, ухвати Кирила зубима и откине комад катрана; кад год се залети и ухвати га – ишчупа прамен конопље. А кад га Кожемјака удари својом топузином, у земљу га сатерује. Гори Змај као ватра, тако му је врућина; и док стрчи до Дњепра да се напије, и скочи у воду да се мало охлади, Кожемјака се већ новом конопљом обмотао и катраном опет намазао. Искаче из воде проклети јудо, залеће се у сусрет Кожемјаки, а овај га дочека топузином и трас! Кад год се залети Змај, Кирило га удара топузом: трас! трас! тако да само одјекује. Туку се, туку, подигла се прашина, варнице само искачу. Таква лупа и треска се подигла као у ковачници у пролеће када је свакоме потребан раоник за орање; тада ту и ковач кује, и његови помоћници кују, а ковачки мех шишти без престанка, варнице лете и пуцкају и из пећи и из гвожђа, а ковачница се сва тресе, чује се лупа до на крај села – ето такву лупу и буку подиже Кирило ударајући Змаја гвозденом топузином по глави. Као из ковачке пећи, букти плави пламен из Змајеве чељусти, из очију, из ушију. Загрејао Кирило Змаја боље него ковач раоник у својој пећи – тако фркће, тако дашће, проклетник, да под њим и сама земља јечи.

А људи у звона звоне, свештеници службу служе, на брдима народ стоји као укопан, стиснутих песница: чекају да виде шта ће бити! Кад одједном, Змај – ба-а-ах! – и земља се затресе! Народ само пљесну рукама: "Хвала ти, господе!"

А Кирило, убивши Змаја, ослободи кнегињицу и врати је кнезу. Кнез просто није знао како да му захвали, како да га награди.

Од то доба се крај у коме је Кирило живео зове Кожемјаке.


Повратак на
Украјинске народне бајке

 

Projekat Rastko
Projekat Rastko Budimpesta Sentandreja
Projekat Rastko - Rumunija
Projekat Rastko - Boka
Projekat Rastko Gracanica Pec
Projekat Rastko Cetinje
Projekat Rastko Luzica
Projekat Rastko Skadar
Projekat Rastko Bugarska
Projekat Rastko Banja Luka

 

 

 

 

// Аутори / Језик / Фолклор / Историја / Уметност / Преводи / O Украјини //
[ Пројекат Растко - Кијев- Лавов| Контакт | Пројекат Растко - Београд ]
©1997-2006. Пројекат Растко и носиоци појединачних ауторских права.