[Projekat Rastko - Slovenija] Словеначка

Станко Вурник

Музика

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај

О домаћој музичкој продукцији и репродукцији код Словенаца имамо врло стара саопштења. Вести о певању и свирци у средњем веку у Словеначкој скоро су све у вези са извештајима о играма, које су обично спојене уз ритмичну свирку.

О стилу те музике ако изузмемо импортирани корал није могуће говорити, јер имамо сачувана једва два фрагмента за један глас. Слутимо, да се ради у погледу пучке музике о певању у један глас, у већином "изразитом" стилу, а код инструменталне музике за играње о једноставним ритмично мелодичним творевинама, можда чак, — бар већ у XIV столећу, ако не пре — о примитивном вишегласју. Што се тиче словеначке црквене песме, др Ј. Мантуани утврдио је 12 остатака из XII—XIV столећа, који су нам сачувани у црквеним песмама у XVI веку и даље. Судимо, дакле, да је словеначко црквено певање било у средњем веку прилично развијено. И у XV веку је наша музика у јакој вези са верском акцијом. Године 1418. обновљена је школа код цркве св. Николе у Љубљани са нарочитом сврхом, да негује певање при богослужењу. Та школа се одржала све до XVI столећа.

Јуриј Слаткониа (Златкоња), родом из Љубљане (1456 — 1522.), први је наш славни композитор и хоровођа-капелник, Као духовник-музичар био је од г. 1477. дворски капелан цара Максимилијана I у Бечу и г. 1498. је организовао дворски певачки хор. Г. 1514. постао је бискуп у Бечу. Он је први заступник низоземске полифоније у Словеначкој. Био је добро познат и у културној туђини.

Са Низоземцима и њиховом фигуралном музиком, која је тада била стилски водећа у Европи, била је словеначка музика у непосредном додиру преко композитора Арнолда де Прукх да Понте, рођеног г. 1480. у Бриге. Г. 1539. постао је Арнолд стони каноник у Љубљани, а од 1543. г. до смрти (1545. г.) био је главни хоровођа дворске капеле у Бечу. Чувен је као контрапунктиста и изгледа да ће на темељу тачних истраживања бити проглашен за човека, који је развоју словеначке музике под низоземским утицајем утиснуо најјачи печат стила своје домовине. За његово време и у деценију после његове смрти "низоземска" је контрапунктна полифонија достигла у Словеначкој свој врхунац.

У XVI веку изазвао је покрет реформације самосталан културни полет Словенаца на свима пољима. Слободу савести су наши реформатори објављивали штампом, а божје истине пропагирали песмом. Као што је већ Лутер, по чијем узору је Трубар почео свој покрет, увидео: колико је важно средство верске пропаганде певање, тако је и Трубар врло много учинио за словеначку црквену музику. Трубар сам, истина, није компоновао, али је саставио са својим друговима после г. 1550. више песмарица. Међу овим мелодијама на религнозне текстове све је рађено за један глас, мелодично експресивно певање, већином силабично у дорском, фригиском, јонском, еолском, а ређе у миксолидском начину. Те Трубарове мелодије су скоро без изузетка узете из тадашњих или мало старијих немачких протестантских песмарица. Оне песме, које су код Трубара означене као "старе словеначке," и оне су преведене са немачког. У Трубаровим уводима у те песмарице имамо драгоцено благо историских напомена, које нам омогућују да познамо тадашње музичко-естетско мишљење, и које нам објашњавају стилску промену музике у другој половини XVI столећа. У уводу "Целом катихизму" 1579. год. Трубар извештава о петогласном певању свога времена при богослужењу у Љубљани и сведочи за своје време постојање петогласне вокалне полифоније у цркви, са пратњом оргуља и труба. Трубар устаје врло оштро против музике, која импонира само са гласовном силом, или са великом множином гласова, и захтева певање са разумом и срцем.

Стилски истраживач налази у Трубаровом музичко литерарном раду доста прилога за естетске правце онога времена, који захтевају од музике осећајно и духовно изражавање. Налази већ огорчење због старе, скамењене низоземске полифоније XV и почетка XVI столећа, са њеном само формалистичном, а иначе духовно и мисаоно безизразном контрапунктном машинеријом. У њему већ сигурно налазимо импулсе за стилски нову, модернију, идеалистично високо ренесансну музику, какву је тада већ дао Талијанима Пиерлуиђи да Палестрина, северњацима Орландо Ласо, а нама велики Јакоб Галус Петелин. Трубаров усклик "Перложите х тим беседам цилу серце!" иста је емоција, као што је била она, која је довела Палестрину до нове стилске творевине.

Велики пријатељи музике били су наши реформатори и њихов круг: Далматин, Вид Кисел, а међу другима нарочито словеначки граматичар педагог Адам Бохорич, који је набавио за оно време огромну збирку музикалија и поклонио је г. 1596. покрајинском одбору. Из Бохоричевога описа те збирке види се велик интерес словеначке интелигенције онога времена за световну музику. То је за оно време н за ондашње прилике огромна збирка, сабрана са универсалним интересом за световну музику. Имамо све разлоге да мислимо, да су били наши музичари у другој половини XVI столећа врло добро упућени и светски образовани у својој струци, те да није чудо, што нам је оно време дало Глауса, јединога словеначког светски славног музичара!

Тада је свакако морала цветати и инструментална музика. За време Трубарово већ су се мисне песме пратиле са оргуљама и оркестром. Љубљана има своју градску музику. Код љубљанске стоне цркве и у манастиру Стични постоје музичке школе. Покрајинска школа (протестантска) у Љубљани, за коју је наставни план израдио А. Бохорич, давала је поуке теоретски и практично о фигуралној и коралној музици.

На жалост, музика пре Галуса врло мало нам је позната. Али, мада немамо сачуваних ни радова ни записа из тога времена, ипак је морала бити ту већ прилична музичка традиција, када се могао Галус Петелин из ње уздићи до толике висине! Он је био рођен у Крањској г. 1550., вероватно у Рибници на Долењском, а умро је дне 12. јула 1591, у Прагу. Као младић био је капелник оломушког бискупа Станислава Павловскога (1580—1588.), а од г. 1586. до смрти је био кантор код св. Јована на Врегу у Прагу. Од немачког цара је добио г. 1588. привилегисану дозволу за издавање својих композиција на десет година. Галус је за средњу Европу оно, што је велики Палестрина за Италију. У словеначкој музици значи Галус врхунац и крај градације контрапунктне полифоније: Слаткоња Пругкх — Галус, па и још доста више; он важи као високо ренесансни реформатор низоземске полифоније у идеалистичком и субјективистичком смислу, као што смо већ споменули код музичке естетике наших верских реформатора (осећај, израз, крома), Галуса сматрају средњеевропски водећи музичари као уметника, који је за север био посредник неких особености стила млетачке школе, односно њихове хармонике и хроматике, иако Галус никад није био у Млецима, него се учио из дела туђих музичара, која смо имали ми сами код нас.

Познавао је низоземску, немачку, француску и талијанску музику свога времена и још прошлих времена XVI столећа, како то можемо јасно разазнати из његових композиција. У своме делу "Musicum opus harmoniarium," Галус је реформатор, који на тековинама свога времена широко гради даље. Дар је, као Палестрина, старој контрапунктној низоземској машинерији срце и душу израза, почео је интерпретирати текст тако, да му полифонија није више циљ, него средство уметничког израза у модерном смислу. Галус је један од првих мелодика средње Европе.

У XVII и XVIII веку немамо више да забележимо толико личности, као у XVI столећу. Та два столећа су доба световне, оперне музике барока, која, међутим, код нас није показала толики полет у музици, као у сликарству. Доба противреформације значи у нашем уметничком развоју моћно продирање романистичког стилског елемента у традиционалну творевину. Све дотле је била словеначка култура ориентисана сасвим северозападно, немачко средње европски; а сад је продирање јужњачког елемента изазвало у њој неки унутрашњи отпор. Уопште су прилике за време Тридесетогодишњег Рата, заједно са против реформациским борбама, биле неповољне за цветање уметности. Тако је сва наша уметност у првој половини XVII столећа сиромашна и стерилна, те има мало већих вредности, У другој половини побеђује код нас талијански утицај потпуно: језуите и црква су му својим утицајем утрли пут, и крајем XVII и почетком XVIII столећа код нас је талијанска барокна уметност на врхунцу; са њом долази до важности и талијански музички стил ,који цвета скоро до средине XIX столећа.

Глава наше противреформације, бискуп Томаж Хрен, као велик мецена учинио је музичком развоју свога времена велике услуге. Бринуо се с много успеха о напретку наше црквене музике. Закључујемо, да је тај наш против реформатор, који је сам писао песме у талијанском духу и помагао талијански стил у сликарству, уводио код нас и талијанску музику. Велики мецена је основао и знатну установу за студенте музике, па чак и сам скупљао градиво за словеначку црквену песмарицу. У Хреново време су у стоној цркви у Љубљани певали уз пратњу оргуља и оркестра, који је вредно помагао код инструменталних композиција. Језуите су у свом семинару поучавали певаче и музичаре. Приликом својих представа религиозних драма извађали су, по примеру Италије, и музичке инструменталне уметке (симфоније) и пратњу хорова.

Нарочити љубитељ музике и мецена за музичаре био је гроф Волф Енгелберт Турјашки, који је у свом љубљанском дворцу г. 1652. дао приказати прву талијанску оперу код нас. После су код нас опере, које приказују путујућа талијанска позоришта или домаћи људи, по талијанском узору, стално на дневном реду кроз више од подруг сто лећа. Ту имамо поуздане податке о утицају талијанске музике у нашој земљи у XVII и XVIII веку.

Па каква је то музика била? Очевидно донела је новости нове талијанске опере у монодиском стилу. Помпозна драматика, монодија, колоратура и патетична живост били су јој битне карактеристике. О домаћим композиторима, који су сигурно прихватили тај стил у већем или мањем обиму знамо само по имену, но дела нам њихова нису остала сачувана или бар чекају да се пронађу у архивама.

На прагу новог столећа, дне 8. јануара г. 1702.г основао је Бертолд Хефер у Љубљани, са 14 чланова, Academia Philo - Harmonicorum, Љубљанска филхармонија је била најстарије музичко друштво бивше Аустрије, па је то и у садашњој Југославији.

И у осталим правцима је напредовао музички живот. У другој половини XVIII столећа Љубљана је већ имала сталну позорницу за оперу и певачке игре (Nobelbьhne), која је неговала већином талијанску,, drama per musica", 1740. г. давао се Хасе Метастасијев "Артасерсе," 1742. г. истога композитора опера "Деметрио". До године 1780. имала је љубљанска опера још увек талијански значај, а мање немачки:

Црквена музика је у том, вери мање наклоњеном, "просвећеном" материјалистичком времену пала, као свуда у средњој Европи.

Боље је у то време цветала световна музика. Мецена, барон Жига Цојс је компоновао за "Nobelbьhne" словеначке уметке. Прву оперу добили смо ми Словенци на словеначком језику г. 1780., са "Белином делом камничког "шолмаштра" (учитеља) Јакоба Зупана, које се међутим, на жалост, изгубило. Зупану и његовоме "Белину" је следио г. 1789., Антон Линхарт са две веселе игре са певањем.

Талијански смер се показујe у XIX столећу како у црквеној музичкој продукцији и репродукцији, тако и у приказивању талијанских опера и извађању талијанских световних црквених композиција. У Љубљани је поред "немачког театра" још и "талијанска опера", и филхармониски концерти имају у програму Талијане и Немце. Филхармонија, у рукама домаћих Немаца, цветала је лепо; позната је била по целој Европи, и бројала је многе одличне музичаре као своје почасне чланове, тако: Дусека, Хајдна, Паганинија, Хитенбренера, Кројцера и чак самога Бетовна (1819.), који је Филхармонији чак посветио своју пасторалну симфонију (VI). Још и данас чува њена архива својеручно писмо великога мајстора, који се захваљује на почасном чланству и обећава посвету једног већега дела.

Домаћи композитори су са правом народном свешћу помогли развој музике у Словеначкој. Један од најважнијих био је Гашпер Машек (1794— 1873.), који је много компоновао за цркву, као и Две опере и једну оперету. Његов савременик Грегор Рихар (1796—1863.), сматрао се пола столећа као најодличнији музичар. Компоновао је преко 500 црквених композиција (зборови, праћени са оргуљама) у духу закаснелог талијанског рококоа и модернијег класицистично - раноромантичног смера, који је доцније, за време реализма Ферстеровога круга, био тако живо оспорен. Одличан композитор био је и Јуриј Михевец (1805—1845.). који је компоновао више опера и једну оперету. Стилски је Михевец класичар, који већ прелази у рану романтику. Одликују га строга форма и осећајна мелодика.

Средином тога века је процветала световна хорска композиција у стилу позне романтике и јако национално обојена, са осећајном мелодиком. Главни заступници су јој били: Јуриј Флајшман (1828— 1874.); Мирослав Вилхар (умро 1871., соло песме са клавиром, клавирске композиције, оперета "Јамска Иванка" 1850.); даље Чех А. Недвјед 1827—1596.), композитор, учитељ музике и диригент у Љубљани; Камило Машек (1830—1859.). оснивач првог словеначког музичког листа Цецилиа, композитор ораторија, црквених и световних песама, клавирских и инструменталних композиција, аутор двеју певачких школа; Ф. С. Адамич, световни и црквени композитор; даље Штајерци браћа Ипавци: Бењамин (1829—1909.), композитор оперете "Птичји кавез" и опере "Техарски племићи", и Густав (1831—1908.). Даворин Јенко (1835—1914.), композитор химне "Напреј застава славе" и наше државне химне "Боже правде", био је душа београдскога позоришта од г. 1871. до 1895. Компоновао је и неколико опера и музику за 30 драма.

Крај талијанистичком класицизму у нашој црквеној музици учинила је маркантна личност Чеха А. Ферстера, значајног композитора и педагога. Његових световних и црквених композиција је око 800, међу овима две опере: "Горењски Славуј" и "Дом и род." Био је уредник Црквенога Гласбеника и срце наше религиозне музике дуго година. Одгајио је скоро сву данашњу црквено музичку генерацију.

У другој половини XIX столећа су у знаку музичког реализма, више или мање под Ферстеровим утицајем, радили композитори: Вавкен, Фајгељ, Хајдрил, О. А. Хрибар, .Ј. Алјаж и П. Хуголин Сатнер, овај последњи већ модерннји, умерено импресионистички композитор више инструменталних миса, ораторија "Assumpatio," кантата "Маслини," "У пепељавој ноћи," "Јефтејева заклетва," "Сочи", и опере "Тајда."

Оперске композиторе крајем XIX столећа имамо у В. Парми (1858 — 1924.), који је компоновао опере: "Урх, гроф цељски," "Ксенија," "Стара песма," "Златорог" и оперете "Царичине амазонке," "Лукави слуга," "Венерин храм" и т. д., те у М. ширци (Ристу Савину), који је дао опере "Лепа Вида," "Госпосветски сан" и "Матија Губец," даље драматски призор "Последња стража," "Плесна легенда," и балет "Чајна луткица."

Године 1872. основана је "Глазбена Матица" у Љубљани. Негује певање, има певачку и инструменталну школу. издаје композиције. Њен садашњи директор Матеј Хубад (рођен 1866) много је учинио за културу словеначке песме. Године 1877. основано је "Друштво св. Цецилије," које негује црквену музику.

Од још живих црквених музичара да споменемо: поред мелодика Сантера, још Е. Хохрајтера, В. Водопивца, Ф. Кимовца и Ст Премрла. Последња два су оснивачи модерне импресионистично хармониске музике у цркви. Нарочито Премрл је душа оргуљске школе у Љубљанн и васпитао је цео низ даровитих младих музичара, а познат је и као оргуљарски виртуоз и врло плодан композитор у стилу импресионизма и експресионизма. Он је већ преко шеснаест година уредник листа Црквени Гласбеник, који је ове године славио педесетогодишњицу.

Наша световна "модерна" у погледу организације заостаје за црквеном, но ипак можемо навести знатније таленте композитора: А. Лајовица (рођен 1878.), оснивача импреспонистичке струје код нас, композитора ефектних чуствених зборова и соло песама са клавиром, те неких симфоничних композиција; Е. Адамича (рођен 1877.), који је компоновао преко 200 инструменталних, а већином зборних композиција. Адамич компонује у духу национално обојеног импресионизма, а у последње време је прешао на поље модерне полифоније. Поред ових делују као композитори професори конзерваторијума Ј. Равник и Л. Шкерјанц, композитори зборних, клавирних и инструменталних композиција у духу "обојеног" импресионизма. Поменути морамо још и М. Когоја композитора опере "Црне мачке," даље С Копорца, Сл. Остерца, а у Штајерској 0. Дева и А. Шваба.

Имамо и изврсне пианисте: А. Тост (Беч), браћа Ј. и А. Равник, виолинисте Шлајса и Јераја, те виолинисткињу В. Јерајеву, а у новије време К. Рупела.

Наша опера се у новије време знатно дигла. Поред директора М. Полића раде још као диригенти: А. Балатка, Н. Штритоф, А. Нефат, др Д. Швара и М. Когој. Од солиста да споменемо Јулиуса Бетета, Ковача, Бановца, Тјери Кавчникову, Ловшетову, даље Ријавца (Београд), Крижаја (Загреб), Шименца (Загреб) и др.

За музичку литературу брину се три музичке ревије; најстарија је Црквени Гласбеник, затим Певец и коначно Збори. Нови Акорди, који су пре рата више година излазили, негујући вокалну и инструменталну композицију, сада су, на жалост— престали.