[Projekat Rastko - Slovenija] Словеначка

Иван Графенауер

Новија књижевност

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај

Доба народног буђења. Метернихов апсолутизам, који је у првој половини XIX века као старински "даскал" са шибом у руци држао у стези непослушну децу, аустриске народе, нарочито словенске, на послетку се ипак срушио, превратом у марту месецу 1848. То је био један од најважнијих догађаја у свој словеначкој историји до великога државног преврата после Светскога Рата. Захваљујући економским снагама, које је развило ослобођење сељачког сталежа, и политичкој активности која је тражила Уједињену Словеначку, и једнакоправност словеначког језика у школама и надлештвима, почеле су се јачати духовне моћи нашега народа, које није више спутавало бечко и покрајинско полициско туторство.

Слобода штампе отворила је широк пут културним вредностима. Са слободом штампе омогућен је жив рад међу широким слојевима народа; нарочито су се почели развијати словеначки часописи. Као припрема за то било је оснивање Новица 1843., које је после дуге борбе (од г. 1824.) Беч ипак дозволио, али само као стручни орган Пољопривредног Друштва у Љубљани, за потребе сељачког и занатлиског сталежа. Уредник им је био Јанез Блајвајс. Он се родио 1808., у Крању. Свршио је гимназију и лицеј у Љубљани, медицину и ветерину у Бечу, и дошао је 1841. као професор на хируршку и ветеринарску школу у Љубљани и постао 1842. секретар Пољопривредног Друштва, а с тим и уредник Новица. После 1848. постао је политички вођа Словенаца и стекао је много заслуга у борбама за словеначка права.

Под опрезним Блајвајсовим вођством Новице су ускоро без борбе увеле нову илирску азбуку, изравнале дијалекатске разлике у словеначком књижевном језику разних покрајина, те давале скроман простор и словеначкој књижевности и другим просветним настојањима. Године 1848. оне су постале и словеначки политички орган. Али, после 1848. придружили су им се нови политички листови са одлучнијим народним програмом; најважнији је Словенија (1848—1850.), омладински лист Ведеж (Зналац, 1848—1860.), црквени Згодња Даница (Рана Даница, од 1848.), Било је више покушаја покретања белетристично поучних часописа као Словенска Чбела (1850.) и Словенска Бчела (Словеначка Пчела, 1850—53.), Гласник словенскега словства (1854.) и други. Основано је, на Сломшеков потстрек, и књижевно "Друштво св. Мохорја" у Целовцу (1851.).

Слобода удруживања је, поред тога, омогућила живахно народно кретање у свима културним средиштима словеначког света; разна народна друштва у Љубљани, Трсту, Горици, Целовцу и по другим местима, па чак и у Грацу и у Бечу, окупљала су старо и младо на политичка и културна саветовања, на друштвене, певачке и позоришне представе. У свему том народном и просветном раду је одлично сарађивала и млађа интелигенција, нарочито ђаци философских школа (лицеја) и университетлије, код којих опажамо одлучније национално осећање него код старијег нараштаја, а делимично и почетке либералне културне ориентације.

Почели су се већ показивати и успеси новог политичког и просветног рада: словеначки језик је узимао маха у школама и надлештвима, чак се, бар за неко време, делимично остварио и захтев да се оснује словеначко свеучилиште увођењем университетских предавања у Љубљани, и после у Грацу.

Истина, ускоро је завладао опет апсолутизам и централизам, место Метерниховог Бахов, и почео је гушити наш просветни и јавни живот. Лист за листом је нестајао, а други су се тешко борили за живот, међу њима као најважнији Новице и Згодња Даница. И "Друштво св. Мохорја" је из године у годину све више венуло. Но ипак је још живео млади нараштај, који је година 1848. пробудила и привукла на народни рад; морао се истина, привремено уклонити пред непријатељском државном влашћу, али се приправљао и дозревао за успешнији и обимнији рад, који га је чекао после десет година.

И књижевност је доживела са г. 1848. велик преокрет. Чини нам се као брза планинска река, која избија из тесне горске долине на широку равницу и ту се дели на много плитких, лених рукава; треба времена и нових притока, да би себи ископала шире и дубље корито Колико }е било задатака, које је видела омладина пред собом! Поред лирског и лирско приповедачког песништва, које смо дотада једино имали, требало је створити епику и драматику, и поред поезије у везаном слогу и приповедачку и научну прозу, а поред тога још и критику и преводну књижевност. То је све захтевала већ и жеља, да се покаже иста вредност словеначког са другим културним језицима. Деценије су требале док су со ти планови остварили, а неки се од њих још ни до данас нису сасвим извршили. Разумљиво је, дакле. да упркос великим тежњама и озбиљном настојању успеси у почетку нису били велики.

У словеначком песништву је настала баш у почетку новог доба осетна празнина смрћу великога песника романтике Прешерна. Место њега се био прочуо главни песник Новица, Јован Весел - Косески (рођен 1793. у Косезама код села Моравче, умро као пенз. финансиски саветник 1884. у Трсту), који је својим реторски и ритмички снажним, али мисаоно неоригиналним и језички анархистичким песмама очаравао јавност, која га је, са Блајвајсом, уздизала као објективног (идејног) песника изнад субјективног (осећајног) Прешерна. Он је моћно утицао и на младе песнике, и требало је времена док су се освестили и полако пошли из његова патоса и језичне самовоље за једноставношћу народне песме и за једрином Прешерновом.

Скромније су ушли из круга Новица међу младо друштво Франчишек Светличич (рођен 1814. у Идрији, умро као пенз. жупник 1881. у Љубљани), који је формирао у Прешерновој дикцији животно-философска и народно-историска размишљања ; и Мирослав Вилхар (рођен 1818. у Планини, умро као властелин 1871. на Калцу), који је певао и компоновао у народном стилу љупке друштвене попевке ("Песме", 1852., 1860.) и писао мелодрамске и драмске покушаје.

Први је плод нове књижевности била политичка лирика, која је славила нову слободу, народност и словенско братство ; увели су је, по узору старога Косеског и Илира, правници, доцнији адвокати и политичари Ловро Томан (рођен 1827. у Каменој Горици, умро 1870. у Родауну крај Беча; "Гласи домородни". 1849.) и Радослав Разлаг (рођен 1826. у Радославцима крај Љутомера, умро 1880. у Врежицама; забаван зборник "Зора", 18523., "Песмарица", 1863.). Међу осталим лиричарима морају се споменути: сарадник омладинског Ведежа Фран Јериша (1829—55.), прва словеначка песникиња Фани Хаусманова (1818. или 1819—53.), и нарочито Фран Цегнар (рођен 1826, код Светог Духа близу Шкофје Локе, умро као пенз. поштански чиновник 1891. у Трсту), који се у школи словенске народне поезије подигао до сразмерно високе формалне уметности ("Песме", 1860.) и нарочито се прославио преводима Шилерових трагедија ("Марија Стуарт", 1861.; "Виљем Тел", 1862., "Валенштајн", 1866.). Понајвише приповедном песништву се посветио доцнији научењак Матија Ваљавец (рођен 1831. у Средњој Бели, над Крањем, умро као пенз. професор и академик 1897. у Загребу ; "Песме", 1855.). Он се доцније огледао и са епом ("Зора и сунца", 1867.).

Са великим жаром, но у почетку са врло малим успесима бавили су се млади приповедачком прозом ; још најбоље су успели Лука Светец (рођен 1826. у Подгори код Камника, нотар, умро 1921. у Литији) и доцнији оригинални приповедач Јанез Трдина (рођен 1830. у Менгшу, 1853—67. професор у Вараждину и Реци, умро 1905. у Новом Месту); Они су хтели створити словеначку новелу, понајвише на романтичном темељу народне историје и традиционалне књижевности, а огледали су се и на епу; Трдина се осим тога доста сретно обележио и у књижевној критици, као један од првих међу Словенцима. Више анегдотног карактера су приповедачки покушаји Јосипине Урбанчич -Томанове Турноградске (1833—54,). У свима тим покушајима осећамо на сваком кораку, како је композиција неспретна, техника приповедања и дијалога невешта, новојезични израз не одговара ствари и појму, како је још граматички и синтактички често погрешан. Још је потребан био човек, који би нам створио словеначку прозу.

Човек, који је то извео, био се појавио одмах после преврата и следећих година је сазрео и постао средишња личност словеначке књижевности идућих деценија. Био је то Фран Левстик.

Фран Левстик је рођен 28. септембра 1831. у Сподњим Ретјама код Лашча, свршио је без матуре гимназију у Љубљани (1845—53.) и студирао 1854— 55. неколико месеци богословију у Оломуцу и славистику у Бечу; затим се издржавао као домаћи учитељ, читаонички секретар, уредник, састављач словеначког речника и др. по разним крајевима, највише у Љубљани; на послетку се бавио у Бечу, где је постао 1870. чиновник у уредништву словеначког издања Државног Законика; 1872. је скриптор лицејске књижнице у Љубљани, где је умро 16. новембра 1887. Његове "Скупљене списе", у пет свезака, издао је Левец 1891—95.

Тек што је свршио гимназију, прославио се као лиричар збирком "Песме" (1854.) Његова ведра, млађаног хумора пуна песма представља према Прешерновој елегичности и Косесковој патетичности нов тип у нашој књижевности. У доцнијим годинама је, после филолошких студија, изгубио много од своје младићске непосредности у корист строгог, исклесаног језичког и метричног облика. Он је, заједно са Стритаром, створио и своју школу, која се после изметнула у епигонском формализму. Највећа је Левстикова заслуга, што нам је створио нову словеначку прозу. Његов "Мартин Крпан" (1858.) класична је приповетка прве словеначке новелистике, основане на народним мотивима; одломак "Десети брат" (1862.) је једна од првих словеначких карактерних приповедака; у "Путовању из Литије до Чатежа" (1858.) је сјајно нацртао низ наших сељачких типова и развио цео план за будући словеначки књижевни рад У делу "Погрешке словеначког писања", (1858.) показао је и теориски како треба писати словеначку прозу. Сви ти списи били су младом нараштају прави школски узори за добар, чисто словеначки народни стил. Одлучно је утицао на савременике и као критичар, филологпуриста, оштар књижевни и политички сатиричар, и као радник на просветном и политичком пољу Као књижевник и политичар био је душевни вођа младо словеначког покрета и зато је много пута дошао у оштар сукоб са консервативним старо словеначким вођом Блајвајсом.

Левстик је помагао да се оснује и први словеначки књижевни орган Словенски Гласник (1858— 68.). Основао га је корушки књижевни организатор Антон Јанежич (рођен 1828. у Лешама у Рожу, од 1853. професор словеначког језика на целовачкој реалци и гимназији и заслужни писац наставних и помоћних књига за словеначки језик, умро 1869. у Целовцу). Он је већ уређивао листове Словенска Бчела и Гласник словенскега словства, али су се тек листу Словенски гласник довољно одазвали књижевници и јавност ; поред овога је основао и књижницу, "Цвеће из домаћих и туђих лугова", а помагао је и да се реформише Дружба св. Мохорја (1860.), која се почела лепо развијати (године 1859, имала је 263 члана, год. 1860.1116, год. 1870.16175. 1918. 90512, а год. 1926 и иза поделе словеначке земље, још увек има 46189). У тим се књижевним предузећима тек развила нова словеначка књижевност, нарочито приповедачка, као што је желела омладина још године 1848. Друговало је при томе с Левстиком једно друштванце бивших љубљанских осмошколаца које се окупљало год. 1854—55. око рукописног листа Вежбе.

Најзнатнији међу њима је песник Симон Јенко. Родио се 1835. на Под речи код Мавчича, свршио гимназију у Новом Месту и Љубљанн (1855.), студирао богословију у Целовцу, философију и доцније (1857—61.) права у Бечу. Био је домаћи учитељ у Бечу, од 1864. нотарски и адвокатски приправник у Крању и Камнику; умро је 1869. у Крању. "Скупљене списе" издао му је Глонар 1921. Својом меланхоличном поезијом расположења, која је тек после Левстикових почетака уведена у наше песништво, и неусиљеном мелодиком стиха, стеченом од народне песме и Хајнеа, Јенко је био један од најутицајнијих словеначких лиричара уопште, ("Песме", 1864.); написао је и нешто приповедака, а међу њима и прву карактерну новелу у нашој књижевности, "Јепрски учитељ", 1858.

Од његових другова био је Фран Ерјавец (рођен 1834. у Љубљани, професор у Загребу и Горици; умро 1887. у Горици) најбољи од старијих словеначких популарно научних прозаика као природописац и путописац, а и знаменит приповедач,

У новелистици су се огледали: и доцнији преводилац Валентин Мандељц и доцнији политичар Валентин Зарник, који је био и хумориста. Између млађих савременика писали су новеле Иван Весел Веснин (рођен 1840. у Мвнгшу, умро 1900. као жупник и декан у Трновом код Илирске Бистрице), који се доцније прославио као песник преводилац ("Псалми", 1892.; "Руска антологија", 1901.), п Јанез Менцингер (рођен 1838. на Броду код Вохињске Бистрице, умро као адвокат 1912. у Кршком), који је, међутим, знаменитији по својим доцнијим културно философским и сатиричним приповеткама,

Код већине тих списа превлађују мотиви етнографске и историске романтике, али опажамо како се корак по корак усавршавала техника композиције, дијалога и приповедања, како је оживљавао стил умесном употребом метафоре и метонимије и како је расла спретност у језичном изражавању и то, по Левстиковом узору, увек у вези са припростим народним говором. Но потстрек, који су дали Јенко и Левстик за карактерну причу у тој типичној новелистици Словенскога Гласника (осим код Ерјавца) још није донео нарочите плодове. То се догодило тек код Јосипа Јурчича, са којим је новелистика овог круга достигла свој врхунац, а словеначка приповедачка књижевност доба свог првог цветања.

Јосип. Јурчич се родио 4. марта 1844. у Муљави на Долењском, свршио љубљанску гимназију 1865., студирао у Бечу класичну и славенску филологију и постао 1868. новинар; био је сауредник и после кратког прекида главни уредник Словенскога Народа, прво у Марибору, а од 1872. у Љубљани, где је умро 3. маја 1881. "Скупљене списе" у новом издању издаје Иван Пријатељ од 1919.; "Списе" (10 свезака) спремио је Иван Графенауер, 1917—23. Полазећи од фолклорне романтике Левстиковога Крпана и историске романтике Валтера Скота, покушао је Јурчич остварити Левстиков књижевни план, објављен у "Путовању из Литије до Чатежа"; али је при томе доспео, преко романтичког реализма својих историских приповедака, у којима су се здружили са конвенционално романтичном грађом младо европски демократизам и родољубива идеја, која је наглашавала врлине домаћег грађанства и сељаштва у борби са племићском и туђинском насилношћу и поквареношћу, — до почетака поетског реализма у сеоским приповеткама. Он је постао прави мајстор у цртању пука и његових људи, нарочито сеоских оригинала. Поред многобројних приповедака, историских и савремених, (најбоља је "Суседов син", 1868.), написао је низ првих словеначких романа ("Десети брат", 1866.), и две исто тако прве словеначке трагедије ("Тугомер", 1876.). Јурчич је још и данас народу најмилији приповедач. Добио је ускоро и подражаваоце (Јоже Подмилшак, 1846—74., и други).

Приповеци су тежили и песници Гласникова круга. Они су желели створити словеначки еп, но, као и њихови претходници, без успеха; тако Антон Умек (1838—71.), Грегор Крек (доцнији слависта, 1840—1905.), Јанез Билц (1839—1906.); још најбоље је успео М. Ваљавца романтични еп ("Зора и Сунца").

Критику су основали у Гласнику, поред Левстика нарочито Јурчич и Јосип Стритар, који је својом критиком о Косеском изазвао борбу младо словеначке књижевности са старо словенцима и њиховим културним самодршцем Блајвајсом, због чега је Гласник морао престати.

Поред целовачког књижевног средишта у Гласниково доба Љубљана није баш имала много важности, мада су тамо излазиле још увек Блајвајсове Новице и мада се основала тамо и Словенска Матица (1863.), која је доцније постала једна од најважнијих књижевних установа словеначких, и то баш због заосталости старословеначког Блајвајсовог друштва.

Од научних струка и остале прозе највише се у то доба радила филологија. Фран Миклошич (рођен 1813. у Радомершчаку код Љутомера, умро као университетски професор и академик у Бечу, 1891.) није био само мајстор славистике, него је утицао и на то, да се словеначки књижевни језик у току тих деценија знатно уједначио. Помагао му је при том Илирац и Свесловен Матија Мајар (рођен 1809. у Горичама код Зиље у Корушкој, умро као пенз. жупник 1892. у Прагу). Иначе се, осим побожне књижевности, обрађивала највише историја, путопис, етнографија и економија; а марљиво се скупљало и објављивало народно благо.

Доба романтичког идеализма и песничког реализма. Године 1866. удружили су се Јурчич, Стритар и Левстик, те су издали у збирци Класје као прву (и једину) свеску ново издање Прешернових "Песама" са славним Стритаровим биографским и естетско критичким уводом. Године 1867. добило је књижевно друштво Стритарово и Јурчичево у Бечу одлучан утицај на уредништво Словенскога Гласника, а почетком године 1868. су се опет удружили Јурчич, Стритар и Левстик за издавање белетристичног алманаха Младица, и то управ онда, када је ускоро, због знамените Стритарове критике о Косеском, морао престати Јанежичев Гласник. За њим је дошао после годину дана, и његов душевни отац. Године 1870. почео је Стритар издавати у Бечу нов књижевни лист Звоно, т мада је већ крајем године престао и тек се 1876. опет обновио, с њим се у ствари почело ново доба словеначке књижевности. Иако је, међутим, почео излазити у Марибору белетристично научни лист Зора, преселило се ипак књижевно вођство Словенаца за десет година у Беч. Тек 1881. године, када је, место Стритаровога Звона, основан Љубљански Звон, враћено је то вођство, после дугог прекида, поново у Љубљану, и то отада за увек.

Према Бечу Марибор није, са Трстењаковом и Пајковом Зором (1872—78.), могао доћи до значаја, исто као ни Целовац са Крековим, Трстењаковим и Скетовим Кресом (1881—86.). Били су културно и језично сувише перифериски, па је природно средиште народа привукло брзо периферију к себи. У погледу популарне књижевности имала је главну реч још увек целовачка "Дружба св. Мохорја", која је стално напредовала и издавала све до год. 1878. још од Јанежича основани забавни и поучни лист за словеначки пук, звани Беседник.

Значајне су црте новога доба, што су се са напредујућим спровођењем школске обавезе и са развијањем писмености словеначке књиге почеле све више ширити та међу прости свет, коме је читање постајало пријатна утеха. Словеначки живаљ, са неодољивом истрајношћу, све је дубље продирао међу дотада још немачки васпитано и у већини и немачки ориентисано грађанство и интелигенцију словеначког порекла. Због тога се почело Словенство и све одређеније диференцирати у погледу социјалних прилика и политичких и световних погледа. Било је то доба, кад је напредни грађански либерализам, који је већ дуго владао међу другим европским народима, почео долазити до значаја и међу Словенцима и стао улазити у политичку и културну борбу са тада већином још консервативним и верски и црквено ориентисанмм слојевима, па се на послетку почела и социјална борба са словеначком социјалном демократијом на једној, и хришћанским социјализмом на другој страни.

Тај развој се јављао и у књижевности, какоразвијањем разних, Словенцима још нових књижевних и научних грана. тако и у све већој садржајној и идејној диференцијацији књижевних дела. Углавном су долазиле до израза две књижевнеструје, у почетку једна поред друге, а доцннје утихој, али све одлучнијој борби; новоромантики идеализам, који је волео садржајно ннтересантне, изванредне доживљаје и заплете и осећајно и умно надпросечне личности, а у погледу облика све се више обртао формализму; вођа му је био Стритар; и романтички реализам Јурчичев, који се држао више рвалности, премда ни он није сасвим одбацивао све ромаЈпвдке реквизите. Он је полако водио у поетски реализам, и крајем тога доба се почео, донекле, приближавати већ натурализму. Новелистици, коју је неговала већ пређашња генерација, додала је нова пре свега роман, па осећајну новелу и прве покушаје драме. И књижевна критика је веома напредовала

Водећа личност био је у почетку тога доба неоспорно Јосии Сшритар. Родио се 6. марта 1836. у Подсмреки код Лашча, свршио гимназију у Љубљани (1855.) и старокласичне студије у Бечу, за тим је био домаћи учитељ, од 1873—1901. и гимназиски професор у Бечу. 1923. му је домовина поклонила дом у Рогашкој Слатини. Тамо је умро 25. новембра 1923. Прве песме је Стритар објавио до душе већ као гимназиста у Зеодњој Даници (1851. и 1853.), али после тога је до тридесете године ћутао, све до појаве у Класју, Гласнику и Младици. Главно Стритарово дело је Зпоно, које је донело све важније списе његове; неко време је сарађивао и у Љубљанском Звону. Посебно су му изашле "Песме" 1869., "Бечки сонети", 1872., "Сабрани списи", 1887—1899.), низ омладинских књига "Под Липом" 1895., и друге различне песничке мање ствари.

Стритар је својим широким видокругом и сигурним естетским расуђивањем високо надмашио све савременике (познавао је све главне западноевроиске језике и књижевности) и привремено је повукао за собом чак и пи природи њему сасвим супротног Јурчича. Његов Звон је био водећи књижевни лист свога доба и уопште први строго књижевни часопис словеначки. Али као песник и приповедач Стритар није био баш оригиналан (као драматичар је сасвим незнатан), него је само уводио у европским књижевностима већ одомаћене правце и код нас; тако у лирици и естетици песимизам, у приповеци осећајну новелу и међу романима вертеријаде ("Зорин", 1870.), векфилијаде ("Господ миродолски", 1876.), мињонијаде ("Росана", 1877.); али је изнвнађивао својим европеизмом, блиставим обликом и духовитом речју. Те врлине су одликовале нарочито његове складне књижевне, естетске и културне "Разговоре", којима је поучавао млади књижевнички нараштај, и његове сатиричне песме, којима је обрачунавао са књижевним и културнополитичким противницима ("Бечки сонети", "Прешернова писма из Елизија"), па и са некултурношћу европске балканске политике ("Бечке елегије"). Са високим мишљењем о идеалним задацима списатељског позива створио је и код писаца и код јавности дубоко поштовање према песничком и књижевничком стварању и тим омогућио књижевни напредак.

Покрај Стритара се подигао и највећи лиричар бечкога Звона и његова доба, Симон Гресорчич, из ранијег родољубивог дилетантизма до правог уметничког облика. Родио се 15. септембра 1844. у Врсном под Крном у садашњој талијанској Словеначкој, свршио гимназију и богословију у Горици, служио од 1868. као капелан у Кобариду и Рихенберку, од 1882—99. као викар у Градишчу на Випавском. Тамо је остао и као пенсионар до г. 1903., када се преселио у Горицу, где је умро 24. новембра 1906. Објавио је три свеске "Поезије" (I. 1882., 1885., II. 1888., III. 1902.; IV. посмртна 1908.) и препевао "Јоба" (1904.).

Грегорчич је био онај, који је дао Стритаревом апстрактно теориском песимизму личну ноту своје властите душевне патње и унутрашњих борби, али га уједно и победио схватањем етичке дужности оданог самоодрицања пред непојамним божјим поретком на свету п љубављу за ближњега и домовину. И Стритарев углађени строги облик постао је тек код Грегорчича естетски потребан; добио је код њега значај природне мелодиозне мекоће као адекватно средство за израз песничке душе, која је са мирним обуздавањем и скоро болесно меком осећајношћу тежила највишим божјим идеалима. Тако је постао Грегорчич најпопуларнији словеначки песник.

Међу романтичким приповедачима заузима најодличније место Иван Тавчар. Родио се 1851. у Пољанама над Шкофјом Локом, свршио гимназију у Новом Месту и Љубљани (1871.) и правне студије у Бечу; од 1884 је био адвокат и активни политичар у Љубљани ; умро је 1923. г. Сарађивао је у Зори, Звону, Љубљанском Звону и Словану. Посебно је издао збирку ,.Тавчареве приповетке'', 1896—1902. Тавчар је почео 1872. са конвенционалним романтичним осећајним новелама, прешао затим, под утицајем Јурчичевог приповедања, сељачким и историским приповеткама, у којима је одевао романтично интересантну радњу у рухо поетски обасјане домаће покрајине (најдрагоценије су старачке му приповетке "Цвеће у јесен", 1917. и "Висошка кроника", 1919), или ју је здружио са ироничном тенденцијом републиканског младо словеначког политичара ("Иван Сунце", 1885—6.), и доспео најзад до савременог друштвеног ("Мртва срца", 1884.), тенденциозног ("4000", 1891.) и историског романа ("Иза конгреса", 1906—1908.).

Најизразитија заступница романтичне идеалистичке приповетке је Павлина Пајкош, рођена Дољакова (рођена 1854 у талијанској Павији, умрла 1901. у Љубљани). Учила се на Стритаревој лирички осећајној новелистици (пре свега на "Зорину"), али је сузила његов светски широки видокруг у оквир породичног приповедања, коме припадају и њене доцније новеле, романи и приповетке. По мекушном идеализирању живота и особа, особито женских, које је у првом реду занимају, сродна је немачкој женској забавној приповеци. (Марлит, Gartenlaube роман).

Више епигонског карактера су приповетке и романи Антона Кодра (1851 — 1918.), главнога приповедача целовачког Креса, и његовог уредника, заслужног школског писца Јакоба Скета (1852— 1912.). Представници старијих традиција су још као приповедачи Јосип Огринец (1844—1879), који је написао и веселу игру ("У Љубљану је дајмо", 1868.), и Фран Целестин (1843—1895.), који је постао доцније књижевно културни есејист.

У друштву са Стритаром развио се и знаменити прозаиста Фран Левец (рођен 1848. на Јежици код Љубљане, у Бечу је био члан Стритарева књижевнога друштва, професор у Горици и Љубљани, на послетку покрајински гаколски надзорник, умро пензиониран 1916. у Љубљани). Прославио се нарочито прикладним књижевно-историским животописима у Звону и у другим часописима и као књижевни организатор; био је први уредник Љубљанскога Звона; направио је као одборник и дугогодишњи председник Словенске Матице од њенога Летописа први словеначки научни орган, па оживео и њено занимање за лепу књижевност (Забавна Књижница; Кнезова Књижница). Као уредник Љубљанскога Звона био је један од првих унапређивача поетског реализма, иако зато још није постао искључив, а код Словенске Матице је доцније приправио пут и почетницима модерне приповетке, Иваку Цанкару и Ксаверу Мешку.

Реалистички, Стритару противан правац водио је у Љубљани Фран Левстик, уз њега са Левцем н Керсником и Јурчич, који је оснивао у Љубљани прво Словенску књижницу (1876—1889.), а затим прихватио 1881. Љубљански Звон и издао ту главне списе свога зрелог доба. Љубљански Звон је после, са одабраним кругом сарадника, водио реализам до победе, мада га није могао неговати искључиво због конкуренције, која му се појавила прво са целовачким Кресом (1881—86.) који је нагињао више романтичном идеализму. а затим са Хрибаревим Слованом (1884—87.), који је наглашавао национално-радикална политичка начела.

После Јурчичеве смрти био је признат као најбољи приповедач Јанко Керсник, главни представник словеначког поетског реализма, коме је сам одредио смер: да слика истину под златним, провидним велом идеализма. Родио се 4. септембра 1852. на Брду код Луковице, свршио гимназију у Љубљани (1870.), и правне студије у Бечу и Грацу (1874), затим био конципист код финансиске прокуратуре и нотарски приправник у Љубљани, од 1880. нотар на Брду, а ускоро и покрајински посланик. Умро је на путу из лечилишта кући, у Љубљани 28. јула 1897. "Сабрани списи", у шест свезака, објављени су му 1901—1914.

Керсник се развио у приповедача преко епигонског стихотворства у Јенковом стилу (у ђачким годинама) и политички литерарног новинарства (за време док је био конципист). Тада је написао и први роман ("У Жерињама", 1876.) са романтичном радњом, али у реалнијем сељачко властелинском оквиру, по Јурчичевом примеру. У зрелим годинама постали су, са дубљим познавањем припростог света и покрајинских интелигената, његови мотиви реалнији и карактеризација очигледнија; тако је са романима "Цикламен", "Агитатор", "Рошлин и Врјанко", "Нова Господа"и другима постао сликар паланачког друштва, које приказује до подробности, и то најрадије при кафанским, излетничким и читаоничким забавама. Тако је захватио са тургењевски реалистичким сељачким цртицама ("Сељачке слике", 1882—1891.) и приповеткама ("Тестамент", 1887., "Очев грех", 1894.) дубоко у типичност сеоског живота; сељака је гледао много реалније од Јурчича, тражећи његову трагику у њему самом, а не више у злим спољашњим утицајима, и приказујући већ и његове социјалне сукобе. Написао је и низ хуморески и популарних приповедака. Јачина Керсникова није толико у јединственој изради, нити у доследној мотивацији радње, колико у верној карактеризацији појединих типова и целих животних слојева, у живом сликању великих призора и у окретној приповедачкој техници. Са Керсником је достигла словеначка новелистика XIX столећа свој уметнички врхунац; његов стил је одлучно утицао на сву млађу уметничку генерацију.

По развитку и по садржајним мотивима Керснику је донекле сродан његов ближи земљак Фран Детела. Родио се 1850. у Моравчама на Горењском, свршио гимназију у Љубљани (1871.) и философске студије у Бечу, био од 1876. суплент у Бечу, и управитељ у Новом Месту. Пензионисан је живео од 1906. у Љубљани, где је умро 1926. Сарађивао је највише у Љубљанском Звону, Дому и Свету, Словенској Матици и Мохоровом друштву. У првим приповеткама ("Мали живот", "Велики гроф", "Пегам и Ламбергар") ишао је Јурчичевим трагом, само што је већу пажњу посвећивао цртању средине, а ускоро се придружио приповедачу критичар живота. То даје његовим списама известан сатирично хумористични карактер. При том се није ограничавао на један посебан слој и на једну посебну погрешку друштва; али ипак му је, као и Керснику, понајмилија сељачка и паланачка средина и најрадије слика етичке, социјалне и економске проблеме ("Тројка", "Родољубље у покрајини", "Рад и новац", "Саученици", "Саобраћај странаца, "Светлост и сенка") Написао је и низ сатиричних хуморески и неколико веселих игара ("Учењак").

Још изразитије су сатирични списи већ споменутога Ј. Менцингера ("Изабрани списи", досада четири свеске, од 1911. даље), који се после дугог ћутања опет посветно приповеци у Љубљанском Звону. Написао је неколико књижевних сатира и хуморески, утопистички философски роман "Абадон" ("бајка за старце", 1893.), врло темељиту критику модерног песимизма и материјализма, удружену са сатиром на јавне прилике у Европи уопште, а посебно у Словеначкој, за које нема другог решења него у стварном хришћанству рада и љубави. Уметничко дело му је нарочите врсте "Мој пут на Триглав" (1897.), које је у исти мах прича, путопис и културно историски есеј.

У исто време с њим се опет појавио и стари Ј. Трдина ("Сабрани списи", 10 свезака, 1903 — 1912.), који је у својим "Верским Бајкама" (1881.) и у "Бајкама и причама о Горјанцима" спојио у врло оригиналну целину популарну романтику бајке и приповетке са реалистичним сликањем долењских покрајина и људи, са југословенским национализмом и са демократском и слободоумном тенденцијом, са жаоком против властеле, тих столетних специјалних угњетача словеначког пука, на и против претеране побожности и лицемерства. Привлачне су и Трдинине успомене ("Бахови хусари и Илири", 1903., аутобиографија Љубљански Звон 1905.) и путописи.

Од осталих приповедача је најважнији Фран Масељ- Подлимбарски (рођен 1852. у Сподњој Локи код Крашње, официр, умро 1917. као интернирац у Палкави у Доњој Аустрији). Описивао је нарочито људе и прилике у окупираној Босни, које је познао за време војничке службе, и то са изразитом против туђинском тенденцијом (најважнији је "Господин Фрањо", 1914); а сликао је и домаћи и војнички живот. Сличне мотиве је употребљавао и Рајко Перушек (1854—1917.), који је познат и као словеначки филолог и преводилац (међу осталим превео је и Његошев Горски Вијенац). Иго Каш (1853—1910.) је писао разне успомене и путописе о Херцеговини јужној Далмацији, серију "Далматинских приповедака",1891—92., сродних Хајзеовим талијанским новелама. Не по својим приповедачким цртицама већ по красним сликама из природе и живота у природи заслужио је часно место у нашој књижевности Хинко Доленец (1838— 1908.).

Више епигонског и безличног карактера су приповедач си списи заслужнога писца популарне "Опште историје", Јосипа Старета (1843—1907.), политичара Јосипа Вошњака (1834—1911), који се огледао и у роману и у драми, плоднога еклектика Франа Збашника (рођен 1855.) и других. Они су ишли у свему главном за Јурчичевим и Керсниковим обрасцима, које су само незнатно модифицирали. Ученик Јурчичев је у суштини и жупник Петар Бохињец (1864—1919.), који је, после добрих почетака са сеоским цртицама и приповеткама, упропастио свој природни дар доброг реалног посматрања и привлачног приповедања са премалом уметничком амбицијом и истрајношћу ; слично и учитељ Фран Јаклич (рођен 1868.), који је написао у млађим годинама неколико драгоцених етнографско белетристичних студија и приповедака. Ова двојица су у друштву са другим сарађивали на новом књижевном листу Дому и Свету, који је 1888. основао у Љубљани философски писац, богословски професор Франчишек Лампе (1859—1900.), прво као лист за "поуку и забаву" намењену пре свега ђачкој омладини, а затим је начинио од њега угледни књижевни орган, који стоји изрично на позитивном верском темељу. У погледу самих књижевних праваца првих година се није битно делио од свога такмаца Љубљанскога Звона. Доста писаца је и сарађивало на обадва листа, а раздор је начинио тек натурализам, премда се осећала већ од пре супротност основним погледима на свет. Ове погледе је наглашавао нарочито философско критички лист тадашњега горичког богословског професора, а доцнијег крчког бискупа Антона Махнича (1850—1920.) Римски католик (1889—1896.), који је у књижевности ишао пре свега за верском ориентацијом и етичком вредношћу, али је у оцени књижевних дела често грешио, јер није довољно делио материјални мотив од идејне садржине песничког дела.

Као код приповедача, показао се преокрет к реализму и код песника; прво тиме, што се, насупрот дотадашњој лирици, истакло приповедачко песништво, које је нашло одзива и признања код читалаца, а ускоро — не одмах — и тим, што се епика окренула од традиционалних романтичких баладних мотива актуелним савременим.

Јосип Паљаруци - Крилан (рођен 1859. у Кобариду, адвокатски приправник у Горици, умро 1885. у Кобариду), млади земљак и пријатељ Грегорчичев, који се први посветио скоро искључиво епици. сав се још опијао романтичним баладама. После првих лирских покушаја у Звону, певао је баладе и романсе у народном стилу, из идиличног сеоског живота, а нарочито га је силно обузела романтика и трагика тек минулог рата на Балкану ("На бојишту", "Стара мати"). То му је онда свратило пажњу и на старе југословенске бојеве против Турака ("Рада") и Византинаца ("Смрт цара Самуила").

Скоро заједно са њим се јавио и највећи словеначки приповедач песник, Антон Ашкерц, Родио се 5. јануара 1856. у Глобоком код Римских Топлица, свршио гимназију у Цељу (1877.) и богословију у Марибору, служио од 1881. као капелан по Штајерској до 1898., када је свукао мантију и постао месни архивар у Љубљани, где је умро 10. јуна 1912. Сарађивао је највише у Љубљанском Звону, коме је био 1899—1902. и уредник. Издао је 15 песничких књига (1890—1912.). Ашкерчеве крепке баладе које се одликују пластичном дикцијом и лапидарном композицијом, те неколике шире засноване романсе из првог доба (до 1890.) везују га по мотивима из народне традиције и историје још са романтичном баладом; а песникова борбена, реалистичка природа вукла га је већ тада цртању социјалних сукоба и проблема историских и садашњих ("Стара правда", "Анка"). Још више су долазиле до израза савремене мисли у животно философским параболама ("Најлепши дан", "Дворска будала"). То се јавља у облику, који напушта Стритареву углађеност и Грегорчичеву мелодиозност, а има намерно чак и тврдоћа, само ако су карактеристичне. У доцнијим песничким делима превлађује, поред социјалних мотива, све оштрија слободоумна тенденција са мотивима из словеначке реформације; значајне су нарочито параболе из индиских бајки и из ориенталног живота, у којима се јавља, поред слободоумне, и политичка и социјална тенденција. Али, како је отад Ашкерц писао све брже, зашао је временом у говорљивост и манир, те и у нетенденциозним баладама није више налазио пређашње пластике и лапидарности. И Ашкерчева лирика је великим делом борбена; свеже и темпераментне су извесне пригодне песме, у којима се често изражава топло словенско родољубље.

Други приповедачки песници су више или мање зависни од Ашкерца; а најплоднији је Антон Хрибар (рођен 1864.).

Међу млађим савременим лиричарима био је најдаровитији рано умрли Фран Гестрин (рођен 1865. у Љубљани, суплент, умро 1893. у Љубљани) који се, истина. још није био сасвим еманциповао од Стритара и Грегорчича, али је осећајно непосредан и истинит. Међу епигонима се одликовао строгом, код Левстика школованом, формом њихов вођа Јосип Цимперман (1847—1893.), а исто тако, и његов ученик, песник и заслужни преводилац Антон Фунтек (рођен 1862.). По облику сродан, а по дубоко мислености и сатиричкој вештини несравњено виши од попречних епигонских песника је као лиричар Антон Медвед (рођен 1869. у Камнику, свршио гимназију п богословију у Љубљани, од 1892—1908. капелан по Крањској, умро као жупник на Турјаку 1910.). Он је радио и као драматичар, пишући јампске трагедије, романтичне и историске, и прозне драме и комедије

Научна проза је у периоду бечког и Љубљанскога Звона силно напредовала не само у погледу опсежности и диференцијације рада, него и у погледу умешности изражавања. Теологији, филологији (Шкрабец, Облак, Штрекељ), књижевној историји (Левец, Целестин, Мурко), путопису, земљопису и историји (Рутар, Фр. Кос, Врховец, Апих) придружила се још философија (Лампе, Махнич), право (Тавчар, Мајарон), педагогија и т. д. Цео низ тих струка је основао већ и своје органе, а неке чак и повише.

Доба натурализма и симболизма. Крајем XIX столећа културне прилике су се у Словеначкој у многому промениле. Народносна борба постала је уједно и економска, зато је стално била активна, све док је није довео Светски Рат до одлучне кризе. Уједно су се, због све веће снаге капитализма, јављала и нужна економска и социјална питања; множио се број радничког пролетаријата, расло је задуживање сељачког иметка и с тим исељавање, а остала је противност између града и села, коју је заоштравала жестока борба између верских и слободоумних схватања. По својим погледима на живот делио се и раднички покрет у два правца: социјалистички и хришћанско социјални. С тим је напредовала и демократизација јавног живота (1896. увођење опште курије у државном сабору, 1907. опште изборно право) и стално је расло опште образовање народа у школи и васпитним друштвима: године 1910. били су Словенци по писмености на четвртом месту у Аустрији (14.65% неписмених), а са лицима од 10—20 година већ на трећем (3.3% неписмених). Све је то убрзавало развитак политичких и стручних, књижевних и научних часописа, који су се заједно са јавним животом диференцирали.

Новим економским и друштвеним приликама старија књижевност, по Стритаревим обрасцима, није давала, а можда није ни могла дати довољног израза. Слабуњава песимистичка или формалистичка лирика и приповедачка уметност с много идеалисања. коју су неговали Стритареви, Грегорчичеви, Јурчичеви и други епигони, нису више задовољавале омладину, која почиње тражити друге узоре. Међутим су бечки ђаци почетком деведесетих година познали немачке и француске натуралисте и нарочито руске реалисте, те се латили посла, да би те правце одомаћили и код нас. А схватили су натурализам скоро само материјално, те су почели узимати градиво најрадије са дна живота, а схватали су га врло мало композициски, а још мање стилски.

Најпре су се натуралистичким покушајима отворили подлисци "напредних" дневника и ђачки лист Весна (1892—94.), а године 1895. им се, под уредништвом проф. Виктора Бешка (1860—1919.), отворио и Љубљански Звон. Главни агитатор за тај словеначки псеедо натурализам био је Фран Говекар (рођен 1871., магистратски саветник у Љубљани), који је међутим сам био натуралиста више по дрској еротици, коју је уводио у књижевност, него по приповедачкој техници и по стилу, које је примио у главном од Керсника. Прославио се романом "У крви" (1896). То је натуралистичко атавистички опремљено обнављање мотива Керсникове "Нове господе". Говекар је познат и са својих полемика, којима је бранио "нову струју" против њених противника "идеалиста". Доцније се бавио највише друштвеном приповетком, драматизацијом. забавним и тенденциозним списатељством и новинарством.

За Говекаровим примером су се повели једно време и постали натуралисти: Керсников епигон Јосип Костањевец (рођен 1864.), епигонски лиричар и доцнији омладински писац Енгелберт Гангл (рођен 1873); затим социјалистички драматичар и новинар Етбин Кристан (рођен 1867.) и поборница женске еманципације Зофка Кведрова (Јеловшекова, Деметровићка, 1878—1926.), која је доцнијих година писала највише српскохрватски. Више по свом посматрачком дару, него по садржини или стилу, сродан је са натуралистама хумориста Радо Мурник (рођен 1870.).

Али, књижевна будућност у Словеначкој није припала натурализму, већ новој "модерној", импресионизму и симболизму, који се брзо пробио из натуралистичко декадентских почетака и подражавања француских и немачких узора до крепке оригиналности.

Претходник новог правца био је у неколико Ксавер Мешко (рођен 1874 у Св. Томажу у Словеначким Горицама, 1898—1919. свештеник у Корушкој, од 1921. у Селима код Словењграца). Свој етички идеализам изражавао је најпре у натуралистички замишљеном материјалу (прељуба) и стилу старијег породичног романа ("Куда пловимо", 1897., као књига 1927.), али је ускоро нашао складнији облик у субјективизму модерне лирске, нарочито исповедне и мемоарске новеле. ("Слике и приче", 189899., "За тихих вечери", 1904, "Мир божји", 1906. и друге), и симболичног романа ("На Пољани", 1907.), у којима се стапа топло социјално саучешће са меком елегиком. Написао је више драма, легенди и омладинских књига.

Прави оснивач и уједно највећи уметник словеначке новоромантичке, симболистичке, новелистике био је Шан Цанкар. Родио се 10. маја 1876. на Врхники, свршио реалку у Љубљани (1896.), отишао у Беч да студира технику, али се одмах посветио искључиво књижевном позиву, станујући до 1909. са малим прекидима у Бечу, затим на Рожнику код Љубљане и у Љубљани, где је умро 11. децембра 1918. Сарађивао је у свима важнијим словеначким листовима. Издао је већи број књига, већином новфлистичке садржине, а и песама и драма. "Сабрани списи" његови излазе од 1925. године.

У почетку је био, бар по методи рада и по уверењу, натуралиста и декадент, али се ускоро свесно одрекао натурализма, јер му је сметао у изражавању баш онога, што му је било главно: свог властитог унутрашњег доживљавања при гледању туђе судбине. Тако је постао етички нихилиста и декадентни песник "Еротике" (1899.), с временом највећи борац против неморала и лицемерства друштва, и мајстор модерног субјективног симболизма и новије психолошко лирске цртице ("Вињете", "За зоре", "За крижем"), и новеле, симболистичке драме, социјално и културно етичке сатире. Карактеристичне су црте Цанкаревог стила, да писац распреда, при реалном гледању и сликању људи (често претераних у сатиричне карикатуре), и при незнатној спољашњој акцији, богату унутрашњу радњу, пуну лирског осећања, у сасвим лично обојеној, ритмички одмереној фрази, пуној јетког сарказма и ненадних парадокса. Од множине његових списа Цанкар је био најплоднији међу модерним писцима најбољи су "Слуга Јернеј и његова правица" (1907.), "За крижем" (1909.), "Три приповетке" (1911.), "Мој живот" (1914.), "Слике из снова" (1917.); —"Робови" (1910.); "Лепа Вида" (1912.); "Бела хризантема" (1910.).

Сличан развој је доживела и новија словеначка лирика, са својим главним представником, највећим живим словеначким песником, Отоном Жупанчичем.

Он се родио 23. јануара 1878. на Виници у Белој Крајини; свршио је гимназију у Новом Месту и Љубљани (1896.) и философске студије у Бечу, 1903. је био један семестар у Љубљани, затим више година домаћи учитељ у туђини, био је једно време и у Паризу (1905.). Године 1912. постао је љубљански архивар, а 1920. драматург Народног Позоришта у Љубљани. Жупанчич је изникао из белокрајинске, српске и украјинске народне песме (песме за децу у "Вртићу", "Шаренице" 1900.). Зашао је потом у Бечу, под утиском Цанкареве личности и француских и немачких модерниста, бар делимично међу декаденте, само што се, у традицији народне песме, сачувао од њихове безобличности и моралног нихилизма, те најзад међу импресионисте ("Чаша опојности". 1899.). Но пут га је водио, преко тражења етичке и естетичке ориентације ("Преко равнице", 1904.), до јасности изражајне уметности ("Монолога", 1908.) и до пророчких поклича ("У зоре Видове", 1920.). Песма му није више израз само тренутног осећаја, већ целокупне песникове душевности. На врхунцу своје снаге, поред превађања највећих дела из светске књижевности (Шекспира, Дикенса, Ростана и других), поново се латио и песама за децу ("Сто загонетки", "Цицибан", 1915.) и драме ("Вероника Десенишка", 1924.).

Још брже од Жупанчича дошли су до јасности његови другови и рано умрли пријатељи Кете и Мурн. Драготин Кете (рођен 1876. на Прему на Нотрањском, умро после свршених гимназиских студија 1899. у Љубљани) са својом младом веселом природом уопште је избегао декадентству и доцније се, уз Метерлинкову симболику, удубио у стварност животних и философских проблема ("Поезије", 1900.). Јосип Мурн-Александров (родио се 1879. у Љубљани, умро као правник 1901. у Љубљани) стварао је своју меланхоличну личну и природну лирику и своју нову сељачку песму у блиској вези са словеначком природом и словеначким човеком ("Песме и романсе", 1903.).

Обиље нове лепоте су открили ти песници и приповедачи, новиа слика, новога гледања, нове ритмике и мелодије језика — и није чудо, што сва млађа песничка и приповедачка генерација не може затајити, да је нараштај Цанкарев, Жупанчичев и Мурнов.

Упоредо са "новом струјом" натурализма и симболизма тече још други ток, долазећи из старијег словеначког и светског реализма. Писци и песници, који су били сарадници Дома и Света, начелно су одбијали детерминистички песимизам натурализма и етички нихилизам декаденце или су се инстиктивно устручавали од њих. Но ипак су примили од "модерне" њене позитивне вредности, љубав према објективности, према реалности особа и мотива, интерес за социјална питања на једној, а лирску субјективност, продубљену психолошку анализу и пластику сила на другој страни.

Водеће место међу њима заузима Фран Сал. Финжгар, најпопуларнији новији словеначки приповедач. Родио се 9. фебруара 1871. у Дословичама код Брезнице на Горењском, свршио гимназију и богословију у Љубљани и од 1895. је био у духовно пастирској служби на Крањском, а сада је жупник у Трновом у Љубљани. Сарађивао је највише у Дому и Свету и Мохоровом друштву. "Сабрани списи" његови излазе од 1912. Већ своје прве друштвене и сељачке приповетке заснивао је Финжгар слободно уметнички у погледу на њихову етичку и естетичку садржину, а у стилу му се елементи старије реалистичке и млађе лирске приповедачке технике (ову је студирао у низу лирских цртица) нису још сасвим изравнали ("Детелина", "У вис", "Стара и нова кућа", "Доста кајања", позоришна игра за народ "Дивљи ловац" и друге). Преокрет у уметничком изражавању почео је у великом историском роману "Под слободним сунцем" (1906 — 7.), а извршио у композицијама наредних година, приповедачким ("Сама", "Аничка", "Пророковања", "Боји" и друго) и драмским ("Наша крв", "Вериге"). Отресао се туђих, старијих и млађих, стилизама и довео до израза своју једноставност, која је потсећала на горењску груду и која је израсла органски из уметничког дела, као и његова природна пластика. Руководило га је при томе начело, да књижевно уметничко дело није само знак унутрашње културе, него и средство за њено усавршавање.

Поглед у садашњост. Природни културни и књижевни напредак је знатно зауставио рат, умањио је опште благостање, а повећао моћ капитализма и тим потиснуо већину образованог средњег сталежа, најбољег књижевног купца, међу пролетаријат, који живи из руке у уста. Дошла је после криза књижевног издавања. Рат је пољуљао етичке темеље друштва, а као последица тога дошло је грамжење за књижевним сензацијама, које су радо задовољавали са преведеним и домаћим смећем. Нарочито су то доносили подлисци разних политичких дневника. Мир нам је, истина, донео досада непознато, непроцењиво добро, нашу слободну народну државу, али је уједно отргнуо од ње скоро трећину нашега народа, препуштајући га туђем насиљу, те је тим онемогућио културну и књижевну сарадњу целога народа.

У тим тешким приликама почео се рад на обнови, националној и културној ; народна држава је почела са социјалним и економским законодавством и доградила је нашу просветну зграду оснивањем љубљанског университета. Но стварна обнова народног, етичког и духовног живота мора доћи изнутра, из душа, јер само тако може опет продирати у душе.

Већ за време рата копао је Иван Цанкар "у дно" своје душе, а Жупанчич тражио, да би "дошао до своје слике". После рата је постала духовност девиза "младих" : душа поезије да буде етична, мисаона унутрашња садржина. И та садржина се тражи у старим речима, старим сликама и старој ритмици израза за оно, што се хоће дати новим; при том је реч постала тиха, слика често апстрактна, ритам као задржан, напев као замукао: ново тражење складног израза је знак тога правца.

Приправљао је тај правац још за време рата код Крауса ("Буктиња") школовани Станко Мајцен, (рођен 1888.), са цртицама и песмама у Дому и Свету, којима је доцније додао још роман и драму ("Касија", "За нови род"). Друговали су му лиричари приповедач Франце Бевк (рођен 1890.), приповедач Нарте Великоња (рођен 1892) и лиричар Јожа Ловренчич (рођен 1890.). Међу млађима, који су се почели развијати тек после рата, морају се поменути у првом реду лиричар Антон Водник и прилично свестрани Миран Јарц (рођен 1900.), а поред њих још Тине Дебељак, Тоне Селишкар, Јоже Погачник, Фоанце Водник и други. Прилично бучна појава фантастично визионарног интелектуалца Антона Подбевшка (рођен 1898.) изгледа да није успела ("Човек са бомбама", 1925.).

Од сарадника Љубљанскога Звона стоје слични циљеви пред очима мисаоном лиричару Франу Албрехту (рођен 1889.), који је и одличан преводилац; те Стану Косовелу (рођен 1895.). Међу разним другим песницима признати су нарочито песник Похорја Јанко Гласер (рођен 1893.) и песник приморских покрајина и еротичар Иго Груден (рођен 1893.). Озбиљне тежње показују и Иван Албрехт, Јанко Самец, Мирко Претнар и прерано умрли Сречко Косовел (1904—1926.) и други. Од старијих песника из времена "нове струје" јавили су се опет психијатар Иван Робида (рођен 1871.) и университетски професор Фран Елер (рођен 1873.). _Међу многобројним приповедачима (Иван Албрехт, А. Церквеник, Иван Дорник, Марија Кметова, Иван Зорец и други) морају се нарочито поменути Јуш Козак (рођен 1892.) и његов широко засновани модерни културно историски роман "Шентиетер" (1924—5.) и Матија Малешич са социјалном приповетком из Словеначке Крајине "Крух" (1926.). Међу драматичарима је Јанез Јален.