[Projekat Rastko - Slovenija] Словеначка

Франце Месеснел

Ликовна уметност

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај


Јанез Волф, Детаљ фреске у Випави (1876)	Јанез Љубљански, фреска на Високом (1443)

Крижна Гора код Шкофје Локе, фреска у презвитеријуму цркве (око 1500)	Фр. Роба, Детаљ бунара у Љубљани

Уметнички споменици на словеначком подручју датирају из времена када Словенци још нису били насељени у крајевима између Алпа и Јадранскога Мора. Овај наш преглед неће се обазирати на то доба, јер словеначка уметност настаје тек у време, које долази непосредно иза словеначког преласка у хришћанство.

Као и сва хришћанска уметност Европе, и ста рија словеначка уметност је у најтешњој вези са религијом ; граде се цркве, украшавају их скулптурама и сликама, илуструју се побожни рукописи, и израђују многобројни уметничко занатски предмети за потребе хришћанскога култа. Уметничких споменика има нешто сачуваних, али је њихов низ до XIII столећа доста редак. Ово, међутим не мора бити доказ за тадашњу уметничку стерилност ; модерна наука скоро сваке године налази нове старе споменике и њима употпуњује развојни низ словеначке уметности.

Пошто најстарије црквене зграде нису сачуване, неумесно је свако нагађање о њиховом стилу и узору. Романско доба је прво, из кога су остале сачуване црквене зграде. Стил су развили и пренели у првом реду манастири. Већина сачуваних споменика била је, истина, доцније више пута прерађивана или дозиђивана и повећавана, али ипак дозвољавају и ти објекти, као н. пр. манастирска базилика у Стични из средине XIII столећа, са своје три лађе и куполом изнад укрштања, позитиван закључак, да су црквене зграде тога доба припадале развијеном романском стилу. У већим насељима налазимо романске цркве мањих димензија, тако у старом Тргу код Ложа, у Вузеници, у Великој Недељи, на Малом Граду у Камнику и још на неким местима. Пластични украс су доцније прераде скоро потпуно уклониле; досада није било могуће наћи ни трагове романског зидног сликарства. Једини сликарски споменик тога времена је сачуван у групи илуминираних рукописа из стишкога манастира, која је настала у XII веку и казује локализован утицај салцбуршке илуминаторске школе.

Масивна, засвођена романска базилика се у другој половини XIII века почела мењати у правцу, који обично називамо прелазним стилом. Из тога доба је сачувано више споменика ; међу њима је најважнија манастирска базилика са три лађе у Костањевици, која има капеле на источној страни, а била је у XVIII веку барокизирана. Њен пластични украс чине капители стубова и портали, а доцније је била украшена и сликама. У прелазно доба је било саграђено више мањих цркава ; али тај стил је брзо прешао у готику, која у Словеначкој потпуно обухвата цело XIV и XV столеће, а делимично и почетак XVI века.

Велике готске црквене зграде, које су се налазиле по већим насеобинама и местима, уништила је у многим случајевима доцнија мода новог стила. Сачуване су неке цркве, као сведоци развијеног грађевинарског знања, које добро познаје конструктивне законе и могућности материјала. У пређашњим временима били су неимари обично странци, а сада граде домаћи људи не само по Оловеначкој, већ и по суседним земљама. Повеље и натписи су нам сачували имена неколицине старих архитекта, међу којима нека буду наведени : Андреј из Локе, Авгуштин Тифернус, Бартоломеј Јунавер и Јуриј Страјт из Шкофје Локе.

Веће црквене зграде из готског доба, које су се до данас сачувале, потичу из познога средњег века и припадају дворанском типу. Цркве су са три, две и са једном лађом; велика катедрална зграда у Словеначкој није позната. Грађански сталеж, који се увек самосталније развија, саградио је себи у већим местима камените жупне цркве, које својом солидном уметничком опремом сведоче о самосвести својих патрона. Такве цркве се налазе у Крању, Шкофјој Лоци, Радовљици, Марибору у Новом Месту, где има црква крипту под презвитеријем, у Шт. Руперту, те на хаџилучким местима, међу којима заузима одлично место црква на Птујској Гори.

Развијена готска архитектура почесто употребљава пластику као архитектонски украс, па и као самосталан део на олтарима. Док су из прелазног доба познати само поједини кипови, Мадона у Солчави и она у капелици у љубљанском Кракову, сачињавају кипови из готског доба читаве групе, које потичу из домаћих кипарских радионица и достижу високи квалитет, а ни временски не заостају за развојем пластике у суседним земљама. Кипари су украшавали многе архитектонске делове са орнаменталним, фигуралним и животињским рељефима. Сачувано је много кипова, нарочито Мадона, међу којима је она на Птујској Гори најзанимљивија. Истраживачи још увек налазе досада непознате кипове из готског доба, који су често употребљени у олтарима који су доцније настали. И уметнички занат је био добро развијен, како сведоче поједини сачувани објекти (монстранце хорске клупе и т. д.).

Готско грађевинарство, како се развијало по градовима, утицало је и на врло многе црквице по провинцији, које је градио пук. Сељачка готска црквица је састављена из презвитерија, који окружују зидови у облику три странице осмерокута, и из једне лађе, која је много шира а веже је један лук са презвитеријем. Свод презвитерија носе шиљаста, профилирана, каменита ребра, ослоњена на конзоле или ређе на стубове, а лађа има равну дрвену таваницу и обично прозоре само на јужном зиду. Конструкција је код малих димензија тако једноставна, да обично не треба спољашњих подупирача. Нарочити чар добија интимни простор од своје шарене сликарије, која је покривала зидове и таванична поља презвитерија, лук, зидове лађе и редовно дрвену таваницу, која је била орнаментално патронирана. Почесто налазимо слике и по спољашњости цркве, где је скоро редовно насликан св. Крпштоф у колосалним размерама.

Садржина тих слика, које су, са изузетком лађине таванице, рађене ал фреско, строго је побожна. Обично је у средишту презвитеријеве таванице слика Христа, кога окружују у појединим пољима анђели и симболи евангелиста. Зидови презвитерија су раздељени у пасове, у којима су сцене из Христова живота, легенда црквенога патрона, светитељски портрети и слично. Лук носи скоро без изузетака слику Благовести и легенду о Каину и Авељу. На северном зиду лађе, који је скоро увек без прозора, облично сликају велику композицију света три краља, који иду да се поклоне Исусу. Јужни зид је само изузетно са сликама; иначе сликало се и у прозорима. Остало је само мало примерака некада тако развијеног сликања на стаклу.

Зидно сликарство по досада познатим споменицима, почиње негде крајем XIII века, још пре него што се готски стил у Словеначкој јасно развио. Најстарије фреске имају зидови лађе у цркви на Врзденцу, нађене тек пре две године испод креча, на ком је био слој новијих фрески. Првобитна црква показује знаке романскога стила из почетка XIII столећа и била је живописана мало после довршења. Слике су раздељене на више пасова и представљају разне сцене из Христова живота у чистом идеалистичном схватану. Фигуре су без обзира на природну пластичност скициране контуром, која је испуњена бојадисаним мрљама; сликар још није имао смисла за пластичност и за унутрашњи живот особа. Д-р Стеле, који је фреске открио, мисли, да су настале на почетку XIV века и да показују француски утицај, какав показују и минијатуре стишкога манастира.

Коју десетину година су млађе фреске у презвитерију у Турнишчу. Оне припадају групи прекомурског монументалног сликарства, какво имају цркве у Мурској Собсти, на Селу, у Велемеру (који је припао Мађарској), те у Мартјанцима (1392). Последње две декорације је довршио сликар Јанез Аквила из Радгоне, који је познат са натписа; а поред њега је морала радити и бројна дружина сликара, међу којима неки по вредности надмашују Аквилу. У главном је садржина тих редова иста, какву смо означили у опису готских црквених декорација. Разне побожне сцене су богате у приповедачком елементу; тој тенденцији се нарочито прилагођава циклус фрески у лађи цркве у Турнишчу, који је био рађен 1389. а обрађује хронику краља Владислава Светога.

Из XV столећа потичу многобројне декорације ал фреско по словеначким црквама. По реду су настале фреске у Жировници на Горењском, код св. Јанеза крај Бохињског Језера, и радови које је извршио сликар Јанез, грађанин љубљански (син сликара Фридерика из Бељака), на Високом (1443.), на Камном Врху, те на Муљави (1456.). Из средине XV столећа датира велики пасионски циклус у старој цркви у Словењграцу, који је радио Андреј из Острога. Ређају се фреске у Црнгробу (1453.), у Мачама над Предвором (1467.), у Сухој и у Бодешчама код Шкофје Локе, код св. Петра на Желимљама и крајем столећа фреске код Св. Ожбалта на Језерском. Њима најближи рад с краја века су четири сцене из живота Св. Урха у црква на Крижној Гори над Шкофјом Локом, фреске код Св. Приможа над Камником и у последње време нађени циклус у цркви Марија Градец код Лашког (пре 1526.). Набројани радови не обухватају све готске зидне декорације по Словеначкој. Уметност горењских сликара утицала је и на суседну Горичку, где се налазе готске фреске у црквама у Прилесју код Плава, у Авчама, у Толмину, у Воларима и по другим местима. Пошто су у доцнијим временима често превлачили кречом старе слике, које су понеком изгледале круте и варварске, оправдано је очекивање, да ће открића у будућности још знатно обогатити наше досадашње познавање врло раширеног готског сликарства у Словеначкој.

Осим декорациских фрески по црквама, данас су познати само ретки сликарски споменици из средњега века. Уобичајени крилни олтари са сликаним таблама приликом доцнијих обнављања скоро су без изузетка нестали из словеначких цркава, само су се сачувала крила крањског олтара са легендом Св. Канцијана и другова (око 1500.) у бечком дворском музеју, и још неки фрагменти. Важније је минијатурно сликарство, чији су споменици многобројнији, а међу њима одлично место заузимају рукописи у крањском жупном архиву. Али главни сликарски материјал, по коме је могуће просуђивати развој словеначке уметности у средњем веку, чине ипак многобројне сачуване фреске.

Од првобитне схематичности, какву познајемо у врзденским фрескама, под утицајем преокрета у сликарском схватању западне и средње Европе, мења се и стил монументалнога сликарства у Словеначкој. Време уноси у апсолутно идеалистичне творевине полако реалистичне елементе, који проширују материјалну садржину сликаних призора. У XIV веку се у прекомурским фрескама јавља промена узорног типа, фигуре постају пуније живота. У неким случајевима тај је покрет дошао посредовањем чешког сликарства. а уопште је потпуно у вези са развојем на Северу.

Тенденција ка све јачем реализму појачава се у XV веку и достиже свој врхунац у радовима с краја тог столећа: код Св. Ожбалта, на Крижној Гори и код Св. Приможа Закључни члан овога развоја су фреске у Лашком, које су израз новог доба, што је логично сазрело у ренесансу. Живот стила на словеначком подручју моћно пулзира, а као доказ за тада већ ослобођену уметничку и стваралачку снагу народа и његову активност јесте то, што је створио у своме сликарству одређену границу према другоме полу тадашњег европског сликарског развоја, који се вршио у Италији.

У другој половина XIV столећа узимају маха тежње словеначке верске реформације. Ново доба је неповољно за сликарство; оно ствара, истина, са првим штампаним књигама свовеначки књижевни језик, али познаје само графичку опрему књиге, која већином није домаћа. Смањена уметничка продукција онемогућава разбистравање ориентације. Тек победа противреформације доноси јасност, и ново уметничко цветање.

Програм католичке противреформације је захтевао удаљавање од реформативнога Севера и управљао је младе ђаке у католичку Италију, одакле су се враћали прожети одушевљењем за талијанску уметност. Одлучни вођа противреформације у Словеначкој, љубљански бискуп Томаж Хрен, скупио је групу уметника, који су имали пуне руке посла украшавајући новопосвећене цркве. Млади, у Италији васпитани духовници и световњаци пропагирали су уметност делима по талијанском укусу; много су се бавили и науком и оснивали чак научна друштва, која су постала жаришта новога живота. XVII век даје полихистора И. В. Валвазора, који је у свом дивљења вредном делу описао Крањску и тај опис украсио многобројним сликама. Оснозао је властиту бакрорезачку радионицу и скупљао уметничке радове. Домаћи племићи тих времена, која су дошла после опасних сељачких побуна, реформације и турских упада. граде себи дворце, који нису више суре тврђаве, већ удобна пребивалишта и неретко попришта душевног рада. Изображени духовници и лаици позивају талијанске уметнике у земљу, и ови ту развијају велику радиност, утичу на домороце и помажу свом стилу да дође до потпуне победе и популарности.

Талијанска архитектура Ренесанса прошла је скоро без трага крај Словеначке. Треба напоменути, да се тада код нас уопште врло мало градило и да се на ретким грађевинама јављају спољашњи знаци готике у потпуно неконструктивној употреби, што је јасан доказ за преживелост тога стила. Са новим полетом грађевинарства јавља се, нарочито у световним грађевинама, нов стил, барок, који је завладао свуда по Словеначкој у XVII и развио се ванредно у XVIII веку. При грађевинама су запослени, поред талијанских архитекта, и многобројни домороци, који нарочито у XVIII веку стварају дела великих димензија и изванредне лепоте. Међу туђим архитектима вреди да буде споменут најодличнији, Андреј Поч, који је израдио планове за љубљанску стону цркву (1700.), а међу домаћим је најзнаменитији Грегор Мачек, чије се црквене и световне грађевине могу без устручавања ставити уз радове талијанског барока.

Као архитектура, и кипарство XVII и XVIII века имало је своје узоре у Италији. Долазе талијански уметници, који налазе у домаћим добре сараднике и наследнике. Кипарство још увек декорише палате и цркве, које за своје богате олтаре требају много фигура и резбарских украса, а поред тога ствара и самостална дела, споменике, фонтане и портрете. Низ кипарских имена је врло дугачак; имена не означују увек творце појединих дела, већ и главе појединих кипарских и резбарских радионица, које су имале своје средиште нарочито у Љубљани. Какву су уметничку важност имале те радионице можемо закључивати из чињенице, да су се њихови производи ширили по свему словеначком подручју чак онамо до прага саме Италије; обрађивале су већином мрамор, који важи као специфично талијански материјал. Најважнији заступници барокног кипарства су домороци Михаел Куса и Лука Мислеј, а од странаца Јакоб Контиери из Падове. Одличног уметника добила је Словеначка са Франческом Робом из Млетака, који се као Мислејев зет одомаћио у Љубљани и саградио јој, поред многих олтара, њен највећи понос, мраморну фонтану пред магистратом са симболима словеначких река. Роба је био уметник великих квалитета и са нарочитом отменошћу је стварао дела, пуна формалне зрелости. Многобројни познати и безимени кипари у служби барокне архитектуре, која је захтевала свестрани сјај декорације, израдили су многобројне фигуре, међу којима налазимо дела велике савршености. У њима је здружена са патетиком времена сва формална рафинираност, која често прелази преко могућности материјала и сведочи о свестраном развоју кипарства у Словеначкој. Посебан чар провинцијалних цркава чине тада богато резани, фигурама украшени позлаћени или полихромирани олтари, који у XVIII веку губе своју тектонску диспозицију и постају свечани оквири олтарних слика.

Сликарски развој, који је био у XVI веку прекинут, ојачао је у време противреформације и достигао врхунац у XVIII веку. Сликарство није више ограничено на само црквену декорацију, него захвата и у све гране живота. Ренесансних радова у талијанском смислу било је у Словеначкој врло мало. Круг Хренових сликара није имао једне водеће личности, која би својом стваралачком снагом могла дати важнија дела. Зато су ретки облици тога времена понајвише занатски производи, у којима се огледа репрезентативни мир јужнога стила. Карактеристично је, да су се тада појавила имена словеначких уметника у историји талијанске уметности; а Словеначка је добила дела првих талијанских мајстора, Тинторета, Тицијана, млађега Палме и других.

Већ у XVI веку одомаћује се у Словеначкој портрет са свима знацима самосталног уметничког дела. Портрете налазимо, истина, већ на заветним фрескама позне готике, али њихова сврха није приказивање истинитог лика модела ; тек у графичким портретима словеначких реформатора долази до важности жеља да се слика натуралистички. У XVII столећу, када почиње долазити до значаја тежња за већом репрезентативношћу, сликају портрете већином Низоземци, који су се у Словеначкој заустављали на својим путовањима за Италију. Међу њима је био један сликар знатне вредности, кога познајемо по његовом сликарском имену Алманах. Туђи портретисти су деловали у Словеначкој још кроз цело XVIII столеће; најважнији су Даниел Савоје, Давид Рихтер и Јанез Лука Кракер. Међу домаћим портретистима се одликују Јанез К. Мотбас, Јанез Ф. Гладич, Михаел Рајнвалт, Вергант, Мецингер и цео низ анонимних мајстора, који су сликали небројене портрете црквених достојанственика и племства.

У XVIII веку цвета барокно сликарство са неслућеном моћи. Поред портрета и световних декорација настају црквене фреске великих димензија и олтарске слике које представљају најрадије мучеништва светитеља. Сврха барокне црквене фреске је у суштини друкчија него што је била сврха дотадашње зидне или таваничне декорације. Док је средњевековна зидна слика пљосната, дакле се слаже са зидом и не захвата у реални архитектонски простор, те је ренесансна декорација са оквиром тако изолирана, да има функцију самосталне слике, дотле захвата барокна фреска у сам простор, ствара иреалан простор и представља широке погледе у небо или његове визије. Тако се својом функцијом потпуно уживи у зграду са њеним динамичним и пластичним вредностима, те заједно ствара целокупно уметничко дело, које барок у својој тежњи за концентрацијом тако воли. У Италији је најпре настао у декорацији описани илузионизам, који преноси у Словеначку Ђулио Кваљо, а развијају га домаћи сликари са Францом Јеловшком (1700—1764.) на челу.

Јеловшек је типичан ученик талијанске школе. У смелим композицијама употребљава своју изванредну колористичну моћ да ствара снажно у покрету приказаних. виргуозно уравнотежених визија. Израдио је много црквених фрески и утицао на своје савременике и наследнике, који су по таленту много скромнији, па и више умирени, као што се у осталом и сам стил умирио. Ипак је илузионистички начин декорације преживео XVIII век и има још у XIX столећу свог, истина најкаснијег, заступника у сликару Матевжу Лангусу.

Сликање с уљем се у XVIII веку развија, исто као и фреске, до високог квалитета. Његови главни заступници су, поред поменутога Франца Јеловшка: Валентин Мецингер (1702—59.), чије стотине још и данас сачуваних радова по Словеначкој и Хрватској сведоче о правој барокној виртуозности уживљавања и прераде млетачких и фламанских узора у слици и портрету. Фортунат Вергант (1721—69.), сликар изванредног интелекта и типичног барокног заноса, који је створио дела јаког мистичног заноса и фино одмерене портрете; и Антон Цебеј (1722. око 74), у чијем се раду огледа у правој јужњачкој лакоћи идеал лепоте и чаробна скала боја тога доба. Поред наведених главних мајстора ради у Словеначкој .још много мање важних домаћих уметника, који сви имају лепих сликарских врлина и популаризују са многобројним сликама уметност до последње брдске црквице и усамљене куће. Да споменемо овде радионицу генерације Лајера, представљених обично најталентованијим чланом Леполдом. Следбеник барока је и Јанез Поточник, који је са Тушком позни заступник барокне фреске и одличан портретиста словеначкога рококоа.

У барокном XVIII веку преузимају уметничко вођство у Словеначкој домаћи уметници и, у сталној утакмици са талијанским уметницима, стварају дела трајне вредности, Њихово ицејно наследство преносе им ученици у XIX век. Овај век, после кратког доба рококоа, чији је заступник споменути Поточник у кругу мањих декоратера, рано показује знаке новога стила, који је створило то грађанско столеће, време националног буђења у политици и култури.

Споменули смо, да живе барокни остаци још дуго у новоме веку. Али је важно и оно истрежњавања после барокног усхићавања које води преко класицизма у нову грађанску уметност. Главни заступник класицизма је Франц Кавчич из Горице, који је био професор и доцније ректор бечке уметничке академије. У његово време су у истој школи предавали и сликари "предела" брака Јанша. У почетку века слика Андреј Херлајн, поред грубих портрета, домаће ведуте и тако показује враћање од визије скромној реалности. Уметности се на тај начин отвара ново поље.

Сликари — сликарство заузима у XIX веку највише места у историји словеначке уметности остадоше у првом реду портретисте; портрет је изгубио своју репрезентативност јер је намењен за домаћи круг грађанина, али је добио животну непосредност и достигао све особине реалистичног уметничког дела. Један од главних грађанских портретиста је Матевж Лангус, апсолвент бечке и римске академије. Док су његови црквени радови школски традиционални, његови портрети су, упркос тврдоћи, важни документи словеначкога живота. У њима је сачувана слика тадашњег друштва и појединих му представника. Нешто млађи портретиста је Михаел Строј, рафинирани сликар женске лепоте, који је много научио код бечких и млетачких портретиста свога доба. Љубљана има цео низ добрих сликара, тако П. Кинла, А. Карингера, Л. Цетиновича и још много дилетаната, који сведоче, колико је смисла било тада за сликарску културу. У Горици и Трсту радио је Јожеф Томинц, чији су темпераментни портрети уживали глас по свој Европи и још данас «у понос многе галерије.

Последњи монументални сликар у барокној традицији био је Лангуо; после њега прелази струка на занатлије. Тада се јавља високи идеалиста Јанез Волф, (1826—84.), који се у Млецима уживео у класичне узоре и створио нове фреске у назаренском обележју. Одликује га топла осећајност, живим додиром са природом савладао је схематичност програма и сачувао животни колорит. Велику важност има као учитељ млађе генерације; васпитао је, поред других, Јанеза и Јурија Шубица, те Антона Ажбета, који су чували његову строгост стварања, и увели ново доба у историју словеначког сликарства.

Волфови ученици су открили природу у њеној суштини и почели је сликати. Јанез Шубиц (1850 —89.) се школовао у Италији и у Бечу, а сликао је по Аустрији, Немачкој и у Прагу; сачувао је као декоратор и портретиста до краја извесну идеалистичну ноту. Његов брат Јуриј (1855—90.) био је темпераментнији и у стилу је даље отишао. Сликао је у Атини, Бечу, Лајпцигу, но за његов сликарски развој је најважније, што је дуго боравио у Паризу, где је постао модеран реалиста. Антон Ажбе (1862—1905.) настанио се у Минхену, где је сарађивао при покрету младих немачких сликара, а доцније је у својој знаменитој "сликарској школи васпитао скоро сву генерацију словеначких импресиониста. Његов ученик је био једно време Јожеф Петковшек, који је доцније у Паризу кренуо путем реалиста и стварао домаће жанр слике, пуне трпкога духа домовине.

Девиза времена, да треба сликати природу у слободи са свима случајностима осветлења и расположења, та француска девиза је закључна фаза дугог сликарског развоја у XIX столећу, која је нашла у Словеначкој моћан одзив. Ажбетов савременик Фердо Весел је, са њему својственом наклоношћу за експериментирање, унео тај покрет међу Словенце. Широка природа Рихарда Јакопича је у самосталном стварању нашла дубоку осећајну формулу програма; постао је сјајни воћа генерације, којој припадају: рано умрли песник горењске крајине Иван Грохар, суптилни колориста Матија Јама, крепки фигуралиста Матеј Стернен и неки други. Овим сликарима морамо прибројати и Ивану Кобилцу, једну од најспособнијих сликарки тога времена.

Кипарство овога доба нема уметничке снаге сликарства. Формално су исправни радови Алојзија Гангла, а више у сликовитом правцу развијене су скулптуре Ивана Зајца. Стилски савременик импресиониста је Франц Бернекер, чије не нарочито бројне творевине сведоче о приличном таленту кипаровом.

Непосредни наследници импресиониста су већином ограничили сликарски програм на домаће мотиве, које нису више уметнички прерађивали. У њиховим редовима је много смисла за графику. Млада генерација, коју сачињавају сликари и кипари Франц и Антон Краљ, Вено Пилон, Гојмир А. Кос, Алојзиј Долинар, Божидар Јакац и други. одбила се од импресионистичког гледања и тражи стварне подлоге својој уметности у материјалној истинитости предмета. Тако настаје после дугог врења нов, модеран стил, који је израстао из домаћих подлога а у складу је са развојем западне уметности.

Архитектура, коју смо напустили после барока, ствара у XIX столећу понајвише за грађанство. Класицизам се није нарочито развио, а грађански стил је створио тип удобне месне куће, без декоративних и формално свечаних аснирација. Црквене зграде из тога времена .живе формално од барока, те су мало значајне. Тек у новије доба диже се поново та уметничка грана, која има међу модерним архитектима водећу личност у Јожефу Плечнику.

На прагу данашњих дана можемо констатовати, мотрећи на кратко описани развој словеначког сликарства, да је његов живот за све то време пулзирао са током западне уметности. Већ у средњем веку је оно показало много моћи; није само створило снажан полет свог уметничког доба, већ је овом дало и своје обележје, које га дели од уметности суседа. У другом великом препороду, у XVIII веку, створило је оно темеље уметничком развоју, који све до данас није био више прекинута, који је у XIX столећу добио изразито национални значај. Од барока даље траје традиција високог уметничког стварања, које је исте вредности као и туђа продукција.