Фортунат Лужар

Просветне прилике

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај

Пре ослобођења, до године 1918. Ране почетке школа имамо код Словенаца већ крајем средњег века, и то највише по манастирима. Образованост се допуњавала, као и на другим странама по тадашњем свету, највише знањем латинског језика. Народни језик је дошао код Словенаца до неке вредности у школству тек са реформацијом.

Узимајући у обзир народни језик реформатор П. Трубар дао је Словенцима 1550. год. први штампани "Буквар са малим катихизисом", дакле прво помоћно средство за читање и писање, штампано готским словима. У Љубљани су "дежелни станови" (покрајински сталежи), који су примили нову веру, установили 1563. год. своју протестантску школу. Та је имала четири разреда, а у њој је учитељевао први словеначки граматичар Адам Бохорич, који је имао два три помоћна учитеља. Словеначки језик се употребљавао само у првом разреду, у другом су већ почели са латинским, а у трећем са немачким, у четвртом пак, поред пређашњих, још и са грчким. Ученицима другог и трећег разреда било је строго забрањено међу собом говорити словеначки; смели су говорити само немачки, а у четвртом разреду само латински. Латински је био тада свуда на првом месту. затим немачки и на послетку тек матерњи језик. Тај завод су покрајински сталежи зато убрајали међу латинске школе. Треба имати на уму да је и у Немачкој и по другим странама у оно време латински језик имао првенство у школи пред народним језиком. Вохорич је био г. 1582. умировљен, а ипак је две године доцније постао покрајински школски надзорник. После угушеног протестантизма, године 1598., протестантски учитељи су отишли из Љубљане.

Године 1597. дошли су у Љубљану језуите и отворили најпре два, а ускоро шест разреда гимназије. Г. 1636. било је на њиховој гимназији у Љубљани већ 544 ученика. Год. 1703. отворили су још и лицеј или философску школу са три годишта и припремали су оснивање университета.

Ново доба је дошло са наредбом царице Марије Терезије од 28. септембра 1770. г., да је школство државна ствар (политикум). У Вечу, уз цркву Св. Стефана, била је основана нормална или угледна школа, која је била уједно намењена за образовање учитеља по новој наставној методи. Успехе те школе опазио је словеначки свештеник Блаж Кумердеј, родом са Бледа, који је предавао на ориенталној академији у Бечу. Он је 1773. год. послао влади "Родољубиви план", како би се дало крањско становништво најуспешније поучавати у читању и писању. Међу осталим добрим предлозима он је саветовао, да се народу предаје и на домаћем језику и на суседним словенским дијалектима. Дворска канцеларија у Бечу узела је Кумердејев предлог у обзир » одредила 1773. г. да се састави у Љубљани школска комисија н оснује нормална школа. Кумердеј је био именован за управитеља те нормалке. После смрти Марије Терезије њен син Јосиф II наставио је побољшавање школства и увео општу школску дужност од 6. до 12. године. Именовао је и среске школске надзорнике. Но пошто су учитељи били врло слабо плаћени и радије се бавили споредним послом, школство није доста напредовало. Тешка времена су настала и због ратова с Наполеоном. Аустриска влада је издала 1805. г. нову школску наредбу са насловом "Политички школски устав", који, је саставио Словенац, врховни школски надзорник за Доњу Аустрију, Јофже Спендов. Надзор над школама је преузело свештенство. Напретку је нарочито сметала употреба немачког језика у настави ; словеначки језик се узимао у обзир само за почетну поуку. Свака покрајина у Аустрији ишла је својим путем према својим приликама, зато се и школство у Словеначкој развијало врло нејединствено.

Када су 1809. г. основали Французи Илирске Покрајине, којима је припадао н велики део Словеначке, наредио је гувернер, маршал Мармон, у јулу 1810. преображај свих школа. За време француске владе преуредиле су се основне школе у примарне школе (йcoles primaries). Важан делокруг је имао код тога песник Валентин Водник, који је постигао код Француза, да се у школе место немачког увео словеначки језик и саставио је за то четири школске књиге. Сам је био и управитељ на три раз реда снижене гимназије и надзорник основних школа у Љубљани.

Са одласком Француза 1813. г. постао је место словеначког опет немачки свуда наставни језик. Од велике просветне важности је било за Словенце, што је писац и доцнији бискуп у Трсту Матеј Равникар постигао код цара Франца I, 1817. г., да се у љубљанској багословији установи катедра за словеначки језик. За наставника тог предмета био је именован Фран Метелко, који је саставио 1825. г. добру словеначку граматику и основао шест установа за учитеље основних школа, које вредно негују словеначки језик.

У Корушкој је много радио на побољшавању школства свештеник и покрајински школски надзорник Симон Рудмаш. А за развој словеначког школства у Штајерској има трајне заслуге први владика у Марибору Антон Мартин Сломшек 1862.). Многим педагошким писањем у зборнику Мрвице и иначе, састављањем разних школских и других књига, као песник—васпитач и надзорник школа, толико је утицао на развој словеначког школства, да је цењен као словеначки педагошки класичар. Саставио је око 50 књига за школу и за народно просвећивање. Сломшек је и оснивач Друштва св. Мохора. Чланови тога друштва добивају по пет и више књига годишње, а у народ је отишло досада током 75 година много стотина хиљада просветних списа. Сломшек је уређивао наставу по најбољим тадашњим начелима, и то на подлози матерњег језика; утемељио је нарочито очигледну и реалистичку наставу.

Година 1848. значи велики преокрет и за школство. Словеначка омладина добила је свој први омладински лист Ведеж (Зналац). Министарска одлука од 2. септембра 1848. поставила је начело, да мора бити у основној школи матерњи језик ученика, за које је школа основана, уједно и наставни језик. Године 1853. министарска одлука је нагласила, да се треба у трећој школској години обазирати и на други земаљски језик, а наука о вери да се мора предавати на свима школама само на матерњем језику. Тако су била званично отворена врата за словеначку народну школу. После обновљеног уставног доба, 1860. г., и Словенци су добили право, да "наклада школских књига" у Бечу, основана од Марије Терезије 1772. г., издаје и словеначке књиге. Словеначке основне школе су се брзо умножиле. 1847. било је једва 46 школа, 1849. има их већ 139, а 1859. г. 233 и 517 мешаних основних школа.

Са пристанком парламента добила је Аустрија 21. децембра 1867. г. државни основни закон о општим правима држављана. Нарочито су важни били чланови 17., 18., и 19., којима је била призната слобода науке и наставе. За верску наставу у школи морала се бринути дотична црква, а држава је имала највиши надзор над свима школама. Сва народна племена у држави су са истим правима ;у школи, у надлештву и јавном животу признаје се од, стране државе једнакоправност свих језика. Дабогме да су остале многе од наведених наредаба само на папиру. Следеће године изашао је још један државни закон, који је уредио односе између школе и цркве, а 14. маја 1869. државни основно школски закон. Садржавао је 48 чланова. Неке одредбе овога закона биле су промењене 1883. г. Дефинитивни школски и наставни ред за опште основне и за грађанске школе изашао је на подлози оба пређашња закона тек 1906. и имао је 223 члана. У појединим покрајинама објављени су и нарочити извршни прописи.

Да угоде захтевима државног школског закона много учитеља се побринуло за школске књиге за разне предмете. Више Словенаца је показало у том погледу толико темељитости, да су од њих састављене књиге употребљавали и Немци а и други народи. Такав заслужни радник је био Фран Мочник (рођен 1814, г.), који је саставио нове рачунице, које су употребљаване дуго у разним издањима и преводима у аустриским школама. За земљопис, и то у првом реду за средње школе, саставио је Словенац Блаж Коцен немачки географски атлас, који «е употребљавао у целој Аустрији до 1918. г. и доживео 42 издања

За развој школства било је основано више листова за школу и учитеље. У Целовцу је Андреј Ајншпилер основао 1854. г. лист Учитељски Товариш (друг), који је сада најстарији словеначки часопис. А Иван Томшич је основао лист за омладину Вртец (Вртић). У Љутомеру, у Штајерској, основао је учитељ Иван Лапајне лист Словенски Учитељ, који је излазио од 1875. г. до 1877. Учитељи у Горичкој имали су од 1880. г. свој орган Шола (Школа). Када је дошла од министарства просвете у Бечу 1886. г. наредба, да се морају полагати испити о способности за основне и грађанске школе и на словеначком језику, написао је Фран Габршек прву словеначку општу педагогику "Обче взгојесловје" и дидактику "Обче укословје". Педагошко Друштво је било основано 1876. г. за даље образовање учитеља, за побољшање домаћег васпитања деце и свестрани развитак словеначке педагошке књижевности.

Државним школским законом од 1869. г. била је одређена дужност ићи у основну школу од 6. до 14. године. Крањска покрајина добила је 1874. г. олакшицу, да ученици посећују у провинцији (осим у градовима и варошима у којима су тро и више разредне школе) у последње две школске године школу понављања. Ту школу посећују зимских месеци, од октобра до априла, дечаци 6 часова, а девојчице 4 часа недељно. Та школа понављања била је пре неких 20 година реформирана у продужну школу. У наставном градиву се наглашава пољопривредна поука и друге привредне ствари, важне за сељака. За девојчице се унело у наставни план само оно, што им јо доцније могло користити у домазлуку.

Државни школски закон од 1869. г. одређивао је даље, да треба установити за васпитање занатлија и економа нарочите троразредне грађанске школе. У те долазе деца после петог годишта основне школе. Таква школа би по закону морала бити бар по једна у сваком срезу. Код Немаца и Чеха су то покушавали постићи, на другим странама се то међутим није извршило. Словенци у Крањској добили су само две грађанске школе, једну у Кршком, коју је 1877. г. на свој трошак основао кршки мецена Хочевар, а била је у почетку немачка, и једну у Постојни (сада под Италијом), која је била потпуно словеначка. Пре светског рата било је у Словеначкој 907 словеначких основних школа и још 84 у Корушкој, где је међутим словеначки језик врло мало узиман у обзир. Разреда је било 2600 и 180 у Корушкој.

Средње школе. Међу средњим школама у Словеначкој најстарија је нова државна гимназија у Љубљани. Већ 1418. г. постојала је код цркве св. Николе латинска школа. Поред ње је била од 1563. до 1594. г. протестантска латинска школа ; затим језуитска гимназија од 1596. до 1773. На место латинског дошао је немачки језик, а и у доба народној препорода остала је гимназија са немачким наставним језиком. Тек 1882. г. дозволила је аустриска влада словеначке паралелке, али само у нижим разредима. То је уопште први почетак словеначке средње школе. Осим на овој школи, основане су словеначке паралелке и на нижим разредима других гимназија, али само у Крањској ; у другим словеначким земљама све су средње школе и даље остале немачке, то јест и словеначки ђаци морали су да се уче на немачком. Стара је и државна реалка у Љубљани, која је била основана 1851. г., као нижа реалка, а од 1865. г. је допуњена у вишу реалку са седам разреда, као немачки завод. Временом су се оделиле словеначке паралелке, које су се међутим разликовале од немачких само по томе, што је постао словеначки језик облигатан предмет, а и веронаука се учила у нижим разредима словеначки. Све је друго било немачко, и то до ослобођења. Француски језик био је облигатан од трећег разреда. После ослобођења постала је реалка чисто словеначка. У Марибору је била гимназија основана као језуитска 1757. г. Од 1781. г. били су на заводу нанамештени пиаристи, а од 1790. г. световни учитељи. Првобитно је била сва немачка, тек много доцније, и то год. 1889., добила је словеначке паралелке у четири нижа разреда, а после ослобођења је постала сасвим словеначка. У Новом Месту су основали петоразредну гимназију фрањевци 1746. Године 1870. је преуређена у државну реалну вишу гимназију, а од 1878. је хуманистична гимназија са облигатним цртањем у нижим разредима. После ослобођења преуређена је у реалну гимназију.

Гимназија у Цељу постала је чувена по целој Аустрији због жестоке борбе, која се водила у бечком парламенту више деценија за словеначке паралелке у нижим разредима. Тек године 1895. основана је у Цељу словеначка нижа гимназија, а постојала је осим тога потпуна немачка гимназија све до ослобођења. Дуго је трајала и борба Словенаца за словеначку наставу на гимназији у Горици, где је студирало много словеначких ђака и» Приморја. Тек касно су добили мале концесије у настави на словеначком, а године 1910. поделила се дотадашња у суштини немачка гимназија на потпуне гимназије словеначку, талијанску и немачку. То је била прва потпуна аустриска државна гимназија са словеначким наставним језиком. Али већ од године 1905. постојала је потпуно словеначка приватна гимназија у Шентвиду код Љубљане, која се брзо развила у потпуну гимназију. Основао је на свој трошак љубљански бискуп д.р Јеглич, те одгојио и професоре (већином из свећеничког сталежа). Варош Идрија основала је прву словеначку реалку.

Словеначки ђаци су, дакле, имали пре ослобођења средњу наставу на свом матерњем језику само у нижим разредима, па и то не свуда. Настава у вишим разредима, осим у наведеним заводима била је немачка; и словеначки професори морали су словеначким ђацима предавати на немачком. У већини средњих школа, осим у Крањској, највећи број професора били су Немци, особито за важније предмете, као н. пр. за историју, да се германизира. дух словеначких ђака.

Професорско друштво у Љубљани, организација словеначких професора, издавало је уџбенике за вишу гимназију, да се тим аустриска влада присили на словенизацију, јер се ова изговарала да н& може дати словеначких виших разреда, кад нема словеначких уџбеника. Тек после године 1908. почела се помало увађати словеначка настава за поједине, мање важне предмете у вишим разредима. Пре светског рата било је на словеначком подручју 16 гимназија са 3344 ученика Словенца, а реалки је било 6 са 765 Словенаца.

Учитељске школе су биле у Словеначкој: 2, за мушке и 5 за женске. У Љубљани је била учитељска школа основана као нормална школа већ г. 1773. и преуређена г. 1867. у мушку учитељску школу. Женска учитељска школа је била основана г. 1870. и удружена са мушком учитељском школом; а г. 1921. постала је самосталан завод. На обе је немачки језик имао првенство, неки предмети почели су се предавати на словеначком тек год. 1881. и тако је остало до ослобођења. У Марибору је била од г. 1802. препарандија. За женске је било у Словеначкој још неколико приватних женских учитељских школа. Словеначке учитељске школе, мушка и женска, постајале су у Горици.

После Ослобођења. Ослобођење је донело Словенцима слободан полет школства. Тај добитак је само штетио губитак приморског и корушког словеначког подручја и страх, да се не однароди цела трећина Словенаца.

У Словеначкој, школство је брзо преуређено потпуно у народном правцу. Нова "Народна Влада" је одмах 1918. г. привремено преузела све школство и учитељство под своју управу, те га моћно подупирала. Одмах се утврдило начело, да наставни језик на свима школама буде словеначки.

Наредба највише словеначке школске власти од 8. јуна 1921. год. наглашавала је, да учитељ треба да ради и изван школе на свима просветним подручјима. Тако ће учитељ постати стварно васпитач народа. Велика пажња се указивала телесном васпитању омладине. Обе велике словеначке гимнастичке организације "Соко" и "Орао", основале су нарочита оделења за нараштај. За проповедање трезвености и за противалкохолни рад организоване су по школама чете "Младих јунака". Укупни број тих јунака био је г. 1921. у свима срезовима 68.292. Врло успешно делује и "Подмладак црвенога крста", основан г. 1922. Овај има у организацији 200 школа са 23.000 чланова, који се вежбају у личној и социјалној хигијени, и у хуманом раду. Од наставних предмета почела се много више учити југословенска историја, словеначка и југословенска народна песма, у цртању народни вез и украсан и т. д. Српскохрватски језик је уведен као предмет у трећој школској години на свима школама и издат је за његово учење нарочити наставни план. За брже учење српскохрватског језика постављен је већи број српскохрватских учитеља, који скоро на свима више разредним школама посебно предају овај предмет.

Статистика основних школа у Словеначкој

Даље постоје: 1 троразредна школа за слепе у Кочевју, 1 осморазредна за глухонеме у Љубљани, 2 помоћне школе за слабоумне у Љубљани и Марибору, 1 државни васпитни завод у Љубљани и више дечјих вртића и склоништа.

Нарочиту пажњу полагале су школске власти у Словеначкој на повећање и преуређење грађанских школа. За образовање дотичних стручних учитеља била су у школској години 1019/20. установљена два једногодишња течаја у Љубљани и у Марибору. Са грађанским школством се хтело растеретити средње школе и дати грађанским школама значај и права нижих средњих школа, односно нижих гимназија. Грађанска школа, која је била првобитно трогодишња, добила 1е већ 1903. г. још један разред, такозвани "продужни разред", одређен само за оне ученике, који намеравају даље у занатске, трговачке, пољопривредне и војничке школске заводе. После ослобођења биле су све грађанске школе преуређене у четвороразредне. Место немачког језика уведен је француски, као и други предмети за практична занимања.

Статистика грађанских школа у Словеначкој

Словеначко учитељство је сада у већини сталешки организовано у Удружењу Југословенских Учитеља у Београду, које је било основано одмах после преврата за сву државу. Секција УЈУ Повереништво Љубљана има 2717 чланова. Орган овога Повереништва је Учитељски Товариш (основан 1860. г.), а за дидактичне расправе и чланке месечник Попотник. Пре је годинама (28 година) постојала још и друга учитељска организација "Сломшкова звеза", која се међутим 1926. г., на подлози нарочите "Декларације", сталешки удружила са УЈУ, а културно остала са именом "Сломшкова дружба", те има као орган месечник Словенски Учитељ. Умировљени учитељи имају своје "Друштво упокојених учитељев". Постоји још и "Друштво словенских учитељиц". Грађански учитељи имају "Друштво мешчанско шолскега учитељства".

Учитељство у Словеначкој има више лепих економских организација. "Учитељско удовско друштво" постоји већ од 1860. г. "Друштво учитељска самопомоћ", које је било установљено већ 1898. г., има сврху, да одмах помаже својти умрлога учитеља. "Друштво за сезидање учитељскега конвикта" 'постоји од г. 1895. Овоме друштву је придодана и штедионица. Од г. 1906. има словеначко учитељство своју властиту велику штампарију, "Учитељска тискарна." Године 1920. била је сазидана "Творница учила" у Љубљани, која је доцније обуставила рад. У мају 1920. била је основана задруга "Учитељски здравилски дом" у Рогашкој Слатини. Године 1924. основано је још и посебно "Потпорно друштво за учитељски нараштај."

За даље образовање учитеља и за подизање педагошке књижевности била је г. 1901. у Љубљани основана Словенска школска машица. Ово је друштво од великог значаја за научни и стручни развој словеначког школства. Објављује расправе о психологији детета, помоћне књиге за разне научне предмете и списе о дидактици за основне и средње школе. Сваке године изађе више књига у две до три хиљаде примерака.

За омладину постоји више илустрованих листова. Најстарији омладински лист је Вртец (Вртић) са прилогом Ангелчек. Поред овога излази Звончек (Звонце). За средње школе излази месечник Ментор. За свој нараштај издаје гимнастичко друштво "Соко" лист Соколич, а друштво "Орао" Орлич.

Средње школе су добиле после ослобођења друго лице, а пре свега се уредило њихово језично питање. Немачки језик се свуда одмах укинуо, а само привремено оставио онде, где је било немачких мањина. Како на основним, тако се и на средњим школама увео српскохрватски језик као посебан предмет. Неугодно је утицало нагло мењање наставног плана.

Број средњих школа остао је од ослобођења скоро непромењен, само се у Мурској Соботи основала нова гимназија; но број ђака и разреда се више него подвостручио. Данас постоје у слободној Словеначкој хуманистичке гимназије у Љубљани, Марибору, Крању и Шентвиду, реалне гимназије три у Љубљани и по једна у Крању. Кочевју, Новом Месту, Цељу и Мурској Соботи, реалке у Љубљани и Марибору.

У погледу преуређења уч тељских школа важи уопште исто, што и за друге средње школе. После преврата су постале потпуно словеначке. Данас има у Словеначкој 14 средњих школа са 175 оделења, са 6607 ђака и 278 наставника.

Настава на немачком језику се после ослобођења одржавала, са обзиром на Сенжерменски Уговор, у школама за народне мањине. Пошто се није више јављало довољно ученика, те су школе врло сужене. Године 1924. било је у Словеначкој 57 таквих школа са 117 разреда и 5169 ученика.

Пољопривредне и домаћичке школе. У Словеначкој су 3 пољопривредне школе. Најстарија јо на Грму код Новог Места, друга у Шт. Јурију, а трећа у Марибору. Школе на Грму и у Марибору су уређене за 50 питомаца, а она у Шт. Јурију за 30. Школа на Грму је двогодишња за ратарство и једногодишња за винарство и воћарство, а уопште је намењена за мање поседнике. Посебна анкета је г. 1920. реорганизовала пољопривредну наставу на учитељским школама. За воћарство је удешено преко 600 угледних школских вртова. За надзор тих школских вртова је постављен посебни надзорник. У Мариборској области било је 12 пољопривред о продужних школа са 316 ученика. У идућој години ће се отворити у сваком срезу по једна.

Домаћичке школе су у Љубљани на женском лицеју ("Младика"), у "Маријанишчу" и код "Уршулинки." у Марибору је "Весна," у Птују "Младика"; даље постоје оваке школе у Цељу, у Шмихелу код Новога Места и у Репњама код Водица. Поред тога се одржава сваке године много домаћичких течајева по провинцији.Пољопривредно домаћичка школа у Маријанишчу је од г. 1898. завод за домаћичке учитељице.

Занатске и трговачке школе. Предратна државна занатска школа у Љубљани била је г. 1920. преуређена у техничку средњу школу. Ова има за разна наставна оделења од г. 1911. у великом стилу зидану зграду за школу и радионицу, и сада је највећа у Југославији. Наставника има 69, ученика и ученица 773 У провинцији по већим крајевима постоје још 42 занатско продужне школе за 3800 ученика. За уметнички занат постоји на техничкој средњој школи још и школа "Пробуда" и "Средишњи завод за женски занат."

У Љубљани има и трговачка академија са три годишта и једногодишњим абитуријентским течајем, а дворазредне трговачке школе су у Љубљани, Новом Месту, Марибору и Цељу.

У Љубљани има савез пољопривредних задруга "Задружна звеза" (Задружни савез) од г. 1918. нарочиту полугодишњу задружну школу за вођство задруга У више крајева у Словеначкој основане су и "трговачке продужне школе." У Крању је стручна школа за пушкарство, у Радовљици поучна радионица за корпарство, а у Љубљани су организовани путујући течајеви за корпарство.

Музичке школе. Музичко друштво "Глазбена Матица" у Љубљанн основано је г. 1872. са задатком, да издаје словеначке уметничке и народне песме за хорско певање. Тај свој задатак вршила је Глазбена Матица првих десет година свога опстанка. Но ускоро се показала потреба, да се оснује властита словеначка Музичка Школа, и Матица је почела са њом у јесен 1882. Из скромних почетака развијала се школа све боље и боље тако, да се раширила г. 1919, у потпуни конзерваторијум. Тај Конзерваторијум је преузела 1. априла 1926. под своју управу државна просветна власт, док је Музичка Школа остала још увек под управом Глазбене Матице. Крајем школске године 1926 27. било је на Музичкој Школи 476 питомаца, а на Конзерваторијуму 136.

Заштита деце. У Словеначкој је било после рата око 77.000 сирочади, на 100 становника је било дакле 7 сирочади, За напуштену школску младеж су у Љубљани и по другим местима основана посебна склоништа или домови за младеж. Тај посао врши "Друштво за младинске домове." Први је основан у Коцељеву код Љубљане, те има од г. 1925. врло лепу зграду. Свестрану бригу за напуштену и сироту децу води"Бискупско друштво за заштиту сирочади" са узорним сиротиштем у Шт. Виду код Љубљане, основаним г. 1918.

За потпору сиромашних особа била је г. 1876. основана "Винценцијева дружба," која има 16 конференца, а њен је орган Кршћански Детољуб. Бригу за омладину и друге особе имају друштва: "Доброделност," "Света војска," "Рафаелова дружба," "Ђачка и пучка кухиња" (основана г. 1877.), "Домовина," која даје јефтину храну ђацима средњих школа, "Друштво Св. Марте," "Католичко друштво занатских помоћника" (основано г. 1855.), "Шегртски дом", "Католичко друштво за омладину" и "Друштво за заштиту шегрта". Нема простора да се наведу све одговарајуће појединости, но да споменемо само то, да су имала хришћанска добротворна друштва (г. 1921.) 26 завода са 388 особа за васпитање и школу п поред тога 429 особа за послугу. Тај рад извршују нарочито разни калуђерски редови.

Университет. Први почеци Университета у Љубљани иду пред крај XVII века. Када су 1696. г. дошле језуите у Љубљану и овде основали свој колегијум, почели се на овом ускоро држати више курсеве уз теологије и философије. Љубљански језуитски колегијум имао је право давања теолошког и философског доктората. После укидања језуитског реда (1773.) дошао је наместо језуитских факултета "лицеј," који се са прекидима одржао све до 1849. г. Љубљански лицеј доживео је у првој половини XIX века две важне епизоде. Иницијативом гувернера француских "Илирских Провинција," маршала Мармона, обраћен је лицеј 1810. г. у Централну Школу (Ecole centrale), са типом потпуног Университета. Овај Университет постоји само за време француске владавине (18101813.)_г а од тога доба имамо у Љубљани опет само Лицеј, 1848. г. проширен јв Лицеј додавањем правног факултета, на ком су се држала предавања на словеначком језику. Али већ 1849. г. пренет је факултет у Грац, где се држе словеначка предавања на правничком и теолошком факултету све до 1856. г,

Под аустриским режимом борили су се Словенци стално за свој Университет, али без успеха. Дало га је Љубљани тек Ослобођење и народна држава. Законом од 17. јула 1919. г. вотирало је Привремено Народно Представништво за Љубљану Университет са пет факултета, од којих има медицински само пет семестара. Већ у зимском семестру 1919—1920. почело се са предавањима. Онда је имао Университет (без касније отвореног правничког факултета) уписаних 695 слушалаца. У зимском семестру 1926 — 1927. било их је свега 1298, и то 988 из Словеначке, 190 из осталих покрајина наше државе, а 120 из иностранства. Наставника било је у школској години 12967. свега 82. Монтанистички одсек на техничком факултету постоји у држави једино у Љубљани.

О потреби и напретку младога Университета не сведоче само успеси студената него и научни рад његових наставника. У оквиру философског факултета излази као орган Семинара за словенску филологију Часопис за словенски језик, књижевност и згодовину (од 1919.). "Знанствено друштво за хуманистичке веде" (основано 1921.)*издаје од 1923. г. зборник Расправе и посебна дела. Друштво за историју уметности (основано 1921.) издаје од г. 1921. "Зборник за уметничку згодовину." Географско друштво издаје од 1926. г. Географски Весник. Правнички факултет публикује серију уџбеника и нарочити "Зборник знанствених расправа" (од 1923.). Теолози имају своју Богословну Академију, која издаје посебна дела и има од 1920. г. свој орган Богословни Весник.