[Projekat Rastko - Slovenija] Словеначка

Фран Албрехт

Позориште

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај

Са постанком позоришта је у најтешњој органској вези стварање драмске уметности. Први почеци словеначке драме нису познати. Сигурно је, да су се на словеначкој територији вршиле некад литургичне представе, као и у других западних народа. То се да закључивати нарочито по две побожне песме из тога доба, које нам казује Примож Трубар и од којих једна ("Исус је од смрти ускрснуо") стилски потсећа на ускршње обредне игре, а друга ("Огласи се, огласи се, свети Шентпетер") на светковање св. Петра. о представљању средњевековних црквених драма, мистерија, и драме Ренесансе међу Словенцима немамо података. Исто тако немамо података, ни да ли су словеначки протестанти, приликом драматских представа у својој сталешкој школи у Љубљани, узимали у обзир и словеначки језик. По целом њиховом културном деловању, то би било врло вероватно. А доказано је, да језуите, који су дошли у Љубљану 1597., приликом своје школске драме, нису неговали словеначки језик. Играло се само на латинском и немачком. Једини изузетак су можда школске представе у Рушама код Марибора, где представљају питомци препарандије крајем XVII столећа своју actio comica, и то, како неки мисле, и на словеначком језику. Те представе су укинуте 1722. А прва словеначка јавна представа се вршила 6. II 1657. у Љубљани. Играо се је "Парадиж" (Рај). Представљали су га, како каже извор, сиромашни ђаци, питомци љубљанскога језуитског колегмјума, који су путовали са тим комадом и по провинцији молећи милостињу. Садржина и подробности "Парадшка" нису познати, но толико је сигурно, да та представа не спада у оквир језуитских школских драма. Драма о Христовим патњама (у Крању 1730., 1771.) биле су немачке.*)

Од те "пасионске," драме треба разликовати пасионску процесију, која се вршила под управом капуцинера у Љубљани, Шкофјој Локи и Новом Месту. Почеци те процесије допиру у XVII век. Какву је улогу имао при тим процесијама текст, није тачно установљено; мисли се, да је рецитовање плод доцнијег времена. Сачуван нам је словеначки текст пасионске процесије, која се вршила у Шкофјој Локи од 1715. даље. Текст тај"има преко 1000 стихова. Број учесника при тим процесијама огроман је; то су испрва били високи достојанственици и аристократе, а доцније играју најмљени људи. 0 позоришној уметности при тим представама није могуће говорити.

У исто време са побожним представама почело се стварати у Љубљани и световно позориште. То позориште је било немачко и талијанско. Крајем XVII столећа појавили су се у Љубљани немачки комедијанти, који су играли у дворани месног магистрата. Већ раније су почели долазити у Љубљану чланови талијанске опере. Прва талијанска опера певана је у Љубљани 1660. Играло се, осим у магиотрату, још и у балконској дворани земаљског дворца и у дворани кнежевског дворца грофа Ауерсперга. Све те позорнице су имале значај приватног позоришта за позвано грађанство. Сталнога позоришта још није било. Такво позориште су саградили тек 1765. крањски (земаљски) сталежи, који су већ и пре били помагачи немачких комедијаната, талијанске опере и језуита. И у том позоришту се играло на немачком и певало талијански. На словеначко позориште још нико није мислио, јер још није било потребе за њ; осим тога, није било ни позоришних текстова на словеначком језику. Зато сав позоришни живот у Љубљани током XVII и XVIII столећа није имао непосредног утицаја на стварање словеначког позоришта, Важно је било само то, што су те представе, ако су биле јавне, будиле у неколико народу смисао и занимање за позориште. Са подизањем посебне позоришне зграде и приређивањем редовних јавних представа са свесно уметничким тенденцијама тај смисао се још појачао и изазвао код Словенаца прву потребу властите пезорнице. Главни предувет за постанак словеначког позоришта био је препород словеначке књижевности.

Овај препород бележи словеначка књижевна историја са појавом Марка Похлина у другој половини XVIII века и са изласком првог словеначког алманаха са световним песмама (1779.). Осим тога је живео у то доба у Љубљани круг интелектуалаца. који су практичним радом давали важност препородитељским начелима и убрзавали рад словеначког књижевног препорода. Душа и мецена тога круга био је Жига Цојс. Цојс је превађао уметке и куплете из талијанских опера, које су певали талијански певачи у позоришту уз велики аплауз грађанства. Године 1780. написао је Дамасцен Дев први словеначки либрето "Белин," који је компоновао Јакоб Зупан, учитељ у Камнику. Прва словеначка представа у земаљском позоришту одиграла се 28. XII 1789. Представљала се "Жупанова Мицка," коју је псдрихтеровом делу "Feldmьhle" приредио Антон Линхарт, први словеначки драматичар. Играли су дилетанти из најодличнијих љубљанских породица. Појединости представе нису познате. Већ идуће године је објавио Линхарт комедију "Весели дан или Матичек се жени" (за словеначке прилике прекројени Бомаршеов "Фигаро"). Прерана смрт Линхартова значила је за словеначко позориште осетну штету; с њим је почела мисао о словеначком позоришту опет полако замирати. Осим неких пригодница, које су се декламовале у позоришту овдаонда у свечаним приликама, спомена је вредна дечја игрица "Тинчек Петелинчек," која се представљала 1803. Игру је, по Коцебуу (Der Hahnenschlag), превео на словеначки песник В. Водник. После Цојсове смрти, чијим утицајем су се јавили први покушаји словеначког позоришта, у доба Метернихова такозваног предмартовског апсолутизма, словеначки језик је за дуге деценије замро у немачком позоришту. Али је остала ипак потреба за властитом позорницом код Словенаца. Зато је доказ што су немачки глумци представљали, хотећи задобити^симпатије словеначког грађанства, 1822. словеначку представу "Преварени старац." Упркос томе, што је тај комад слаб превод са немачког, морала се представа поновити. Политичке прилике које су онемогућавале сваки слободнији културни покрет, ипак нису могле спречити развој словеначке књижевности. Напротив, баш у то доба је доживела словеначка књижевност са појавом Фр. Прешерна свој класични препород. Обећања песникова, да ће дати Словенцима оригиналну трагедију, нису се, истина, испунила, али се почео интензиван рад за стварање словеначког позоришта са приправљањем националног позоришног репертоара. Тај репертоар се састојао, дабогме, већином од превода. На Прешернову иницијативу почео је Андреј Смоле издавати текстове позоришних игара. А у револуционарној години 1848. мисао о словеначком позоришту намах је оживела. Почела су се оснивати разна национална друштва. 25. IV 1848. основано је Словенско Друштво са доктором Ј. Блајвајсом и Фо. Малавашичем на челу.

Ово је друштво приредило у позоришту 12. "беседа" и представа, већином лакрдија и комедија, и једну драму. Мада су те представе биле дилетантске, ипак су имале леп успех. У општем одушевљењу пробуђеног национализма, на иницијативу публицисте Леополда Кордеша, основано је 1850. посебно Гледалишко Друштво, са једином сврхом, да се у Љубљани оснује словеначко позориште са сталним глумцима. Због разних тешкоћа то друштво није успеlо; њега је већ 1851. угушила аустриска апсолутистичка влада. Нов живот се почео када се у Љубљани 1861. основала, по традицијама пређашњега Словенскога Друштва, Народна Читаоница, за којом је полако дошло оснивање још других 57 читаоница у провинцији. Љубљанска читаоница је почела одмах приређивати и позоришне представе. Тако је од 1861. до 1867. приредила 36 представа. На тим представама су играли дилетанти, У исто време су се опет организовала разна издања позоришних игара. Тако је 1864. почео издавати збирку игара др Ј. Влајвајс, 1865. Мирослав Вилхар и други. На тај се начин приправљао терен сталном словеначком позоришту.

Темељ словеначком позоришту био је постављен оснивањем Драмског Друштва. Мисао о оснивању овога друштва изашла је из Читаонице. Иницијативу је дао писац Фр. Левстик. Правила друштва су била потврђена 18. IV 1867. Намера друштва је била, пре свега, да оснује стално словеначко позориште у Љубљани. Зато је друштво одмах ступило пред земаљски одбор са молбом, да му дозволи у позоришту приређивати словеначке представе. С тим је била отворена борба за једнакоправност словеначког језика са немачким и у позоришту. Та борба је трајала 45 година и свршила се победом словеначком. Немачки земаљски одбор није био пријатељ словеначких представа. Погађања су се вукла дуго, тако да је друштво могло тек 10. X 1869. приредити своју прву представу у позоришту. Немачки земаљски одбор је дозволио Словенцима једну представу на месец! Исти одбор, који је богато помагао немачке представе, давао је Драмском Друштву незнатну потпору, која све време није прелазила своту од 2400 форината годишње. Па ипак се то друштво, које су водили агилни чланови Петар Грасели и Јосип Ноли, лепо развијало. Већ у сезони 1870—71. извојевало је себи дозволу, да сме играти три пута на месец, а 1871—72. четири пута. 1872—73. има друштво већ ангажованих 9 сталних глумаца. 1873., општа финансиска криза у Аустрији донела је друштву осетну ^штету, која се делимично сабирала добровољним прилозима народа. Али Немце је болео лепи развој словеначког позоришта. Зато си му задали смртни ударац тим, што је земаљски одбор 1878. смањио потпору на 1000 ф. Тако 1878.— 79. нисмо имали словеначких представа. И следећих година биле су словеначке представе ретке. Тако 188081.: четири, 1882—83.: шест, 1885—6.: тринаест. То вегетирање словеначког позоришта трајало је све док није направио свему томе крај пожар, који је 17. II 1887. уништио позоришну зграду. Словеначка Талија се опет уселила у љубљанску Читаоницу, где је већ пре почешће добијала уточишта. Онде се несметано развијала. Представе је водио глумац и режисер Ј. Борштник. Крањски земаљски одбор већ је 1883. прешао у словеначке руке, али боља времена за словеначку глуму почела су се осећати тек са отварањем новога позоришта. 28. IX 1892. отворили су Словенци ново земаљско позориште са трагедијом Јос. Јурчича "Вероника Десенишка". Са великим надама поздрављао је народ то отварање, а неки су мислили чак и на то, како би ново позориште направили потпуно словеначким. Мада се те наде нису испуниле одмах у потпуном опсегу, ипак је у новом позоришту словеначки језик постао равноправан са немачким. Словеначке представе је помагала покрајина и љубљанска општина, Зато се почео рад са подвојеном снагом. Ангажовани су стари чланови глумци и нешто странаца, нарочито Чеха. Представљала се већ драма, опера и оперета. Играло се по два пута на недељу, а од сезоне 1894—95. три до четири пута, а од г. 1909—10. пет пута недељно. Тек од те сезоне постао је словеначки језик стварни господар позоришта. Немци су полако напуштали земаљско позориште и г. 1912—13. саградили себи, помоћу љубљанске Крањске Штедионице, властиту позоришну зграду.

Репертоар словеначких представа у то доба већ је потпуно светски. Пррдстављала су се сва већа и тежа драмска и оперска дела из домаће, словенске и туђе књижевности. И оригинална драмска производња постала је обилнија. Од 1892—1912. било је преко 1800 словеначких представа. Словеначко позориште је настојало, да би се од незнатне провинцијално позорнице развило у озбиљно по зориште са правим уметничким вредностима. Међутим, тај се нагли развој показао као неприродан. Позоришно још некултивисано грађанство није појимало у довољној мери важност националног позоришта и посета представа је падала. Исто тако је субвенција покрајине и града (држава није словеначко позориште никада подупирала) што даље све мање задовољавала. И када су се страсне домаће политичке препирке развиле до судбоносних перипетија, главни ударац је при том погодио словеначко позориште. Г. 1912—13. пропала је словеначка опера, а у јесен 1915. словеначко се позориште уопште затворило и у њу се сместило — кино. То очајно стање трајало је скоро целога рата.

На послетку г. 191718. основали су неки љубљански финансијери такозвани Позоришни конзорцијум, који је опет оживео старо Драмско Друштво, те са богатим прилозима, скупљеним у народу, свечано је отворио словеначко позориште 1. септембра 1918. После преврата преузели су Словенци дне 4. фебруара 1919. и немачко позориште у своју власт. Тако служи сада пређашње покрајинско позориште словеначкој опери, а бивше немачко позориште словеначкој драми. Оба позоришта је крајем г. 1919. преузела под своју управу држава, као и остала народна позоришта у нашој краљевини. Словеначким позориштем су од г. 1892. управљали интенданти, међу којима су најважнији: Фр. Милчински, Матеј Хубад, Фрид. Јуванчич, Фр. Говекар, Фр. Кобал са Отоном Жупанчичем. Иза преврата су управљали са оба позоришта Фр. Графенауер, Фрид. Јуванчич и Матеј Хубад. Данас је управник инж. Фр. Крегар, директор опере је Милан Полић, драмски директор Павел Голиа, а драматург је песник Жупанчич.

Пре рата су била у Словеначкој од изванредне националне и културне важности разна покрајинска и дилетантска позоришта, која су полако преплавила целу Словеначку. Матица тих позоришта биле су разне читаонице и љубљанско Драмско Друштво.

Најстарије словеначко покрајинско позориште било је рудничко позориште у Идрији, које је основано још 177080., а које је после 1848. марљиво неговало словеначке представе. Играли су домаћи дилетанти, а често и разна путујућа друштва. После г. 1905. то ,је позориште напуштено. Међу најстарија позоришта у Словеначкој треба убројати и позориште у Птују, које је, међутим, пре рата било потпуно немачко. После рата приређују се у њему сталне словеначке представе са дилетантима и гостовањима љубљанског и мариборског позоришта. И месно позориште у Цељу било је пре рата немачко, а тек после преврата је постало словеначко. Ипак бележимо у Цељу словеначке представе већ од г. 1849. Данас се врше у њему словеначке дилетантске представе и гостовања Љубљане и Марибора.

Од непроцењиве националне важности било је пре рата покрајинско позориште у Трсту и дилетантско позориште у Горици. Словеначки Трст је из скромних почетака дилетантских представа по гостионицама створио редовно и стално словеначко позориште, које је имало красну будућност пред собом. Позориште, које је издржавало више сталних глумаца, било је намештено у словеначком Народном Дому (Хотел Балкан), које су г. 1920. фашисти опљачкали и разрушили. Тако су данас тршћански Словенци без свог позоришта. И дилетантско се позориште у Горици пре рата лепо развијало. Играло се у Читаоници, доцније у позоришној дворани Трговачкога Дома. Осим дилетантских представа сваке године су се вршила редовна гостовања љубљанског позоришта. Трговачки Дом је био за време рата порушен.

Најважнију културну и националну задаћу врши данас на северној граници Словеначке покрајинско позориште у Марибору. Прве словеначке представе у Марибору падају у осамдесете године. Приређивала их је Словеначка Читаоница. Од г. 1899. приређивале су се словеначке представе у Народном Дому. Г. 1909. основано је Драмско Друштво, а г. 1912. чак и посебна драмска школа. Мариборско Драмско Друштво гостовало је са својим представама у Цељу, Птују, Слов. Бистрици и чак у Целовцу. Играли су дилетанти са гостовањима професионалних глумаца. За време рата се словеначке представе у Марибору нису давале, а г. 1918. је Драмско Друштво опет оживело и у априлу идуће године приредило прву словеначку представу у Народноме Дому. У јулу г. 1919. мариборско немачко позориште прешло је у словеначки посед. Мариборско позориште помаже данас држава и градска општина. Даје се по 4—5 представа на недељу. Изводе се драмске и оперетне, а у последње време и оперске представе. Садашњи управник позоришта је др. М. Бренчич. У уметничком погледу мариборско позориште налази се данас још у стадију постајања, али ће се са интензивнијом сарадњом Љубљане развити у одличан покрајински културни завод.

Тешке прилике, у којима се стварало љубљанско словеначко позориште, криве су много, што се ово позориште није могло развијати онако, као што би се желело, те и што се није могло попети на ону уметничку висину, која би била потребна за репрезентативну позорницу целог културног словеначког елемента. С тим у вези је даље разумљиво, што је словеначка драматика још и данас најслабија грана словеначке књижевности. Словеначко позориште је било до предратних времена, мерено европским мерилом, скромно и врло смерно провинциско позориште. Грађанство је гледало у њему само место за забављање; зато је још најрадије посећивало оперету. И већина интенданата је имала о позоришту и уметности врло магловите појмове. Тек је Иван Цанкар са својом чувеном полемиком "Крпанова кобила" разбистрио појмове о позоришту и његовом позиву у уметности и народу. Али, у ствари, главни разлог предратној словеначкој позоришној беди треба тражити на другој страни: у непрестаним кризама и финансиским тешкоћама, са којима се морало борити Драмско Друштво као оснивач словеначког позоришта, и у многим шиканама, којима га је угрожавао прво немачки, а после још чак п словеначки земаљски одбор; овај је, било да није хтео, било да није умео гледати у љубљанском позоришту једини и највиши наш уметнички завод и неопходно потребни саставни део у целокупном културном организму, гледао у њему, очима галериске публике, једино "театор" намењен забави Љубљане и љубљанског грађанства. Такво схватање, па ма ефективни уметнички успеси позоришта били и још како незнатни, било је у својој суштини неправедно и судбоносно погрешно. Највећу важност за свако позориште има трупа. Драмско Друштво је, истина, ускоро, чим се основало, ангажавало нешто сталног особља, али већином се ипак морало ослањати на дилетанте. Да са таквом трупом није могуће приказивати високе уметничке представе, то је јасно. Осим тога, још су се и они малобројни талентовани људи, који су се васпитали и израдили на словеначкој позорници, полако разишли по туђини, јер им домовина није могла дати достојне егзистенције. Драмско Друштво било је зато присиљено, да скоро непрестано мења и ангажује нове чланове, и то странце. С тим је позоришту одузет једини предуслов мирног и непрекидног развоја, онемогућена му традиција, на основу које уметничке енергије сваког позоришта могу једино тежити до што вишег савршенства. Са странцима, који су, истина, у позоришну кућу донели ново и освежавајуће схватање глумачке уметности и нове способности стварања, и који су подигли уметнички ниво словеначког позоришта, било је тешко радити због незнања језика. Они су у језичном погледу створили у позоришту прави хаос. Против језичне мешавине на позорници почео се као први врло успешно борити Отон Жупанчич, који је још обратио велику пажњу изговарању словеначког је зика на позорници.

Упркос бедном животарењу Драмскога Друштва, испод његовог окриља је изашло неколико најбољих словеначких глумаца, који су у туђини, а неки и у нашим југословенским земљама. успешно деловали. Спомена је вредна покојна В. Нигринова, која је била ангажована у београдском позоришту; а рад И. Борштника у Загребу врло добро је познат. Од старијих, који још данас играју, вреде пажње: А. Данило и његова супруга Г. Данилова; доскора је играла Зоф. Борштникова, бивша трагеткиња софиског позоришта. Најкарактеристичнији словеначки глумац, који је остао словеначком позоришту веран до краја својих дана, био је покојни А. Веровшек: најпопуларнији тип словеначке драме, трагед, карактерни глумац, комичар...

Репертоар предратног словеначког позоришта, нарочито до појаве Ивана Цанкара, био је везан већим делом за туђу књижевност, а од ове, на жалост, не увек баш за најбољу. Оригинална продукција била је сразмерно мала. Интенданти су експериментисали; сваки је само хтео спровести своје начело и своје теорије и силом створити нешто, што се није родило само. Један је хтео преко ноћи дочарати "класично" позориште, други је одбацио то и латио се "пучке" игре, а трећи је опет, под сваку цену, покушавао конкурисати са немачком оперетом. То су све биле заблуде, лов на публику, и то је све криво у великој мери за бедно финансиско стање позоришта. Па још и данас, када постоји утврђена финансиска база, словеначко позориште, због оскудне традиције и нехармоничног развоја у уметничком погледу, нема сасвим тврдог тла под собом.

Иако су прошле сезоне створиле неке важније уметничке вредности, ипак се словеначка позорница још увек налази у стадију развоја. Није то још позорница неоспорних уметничких вредности; али постоји тежња да то постане. У бројно свакако недовољној трупи има данас неколико глумаца, који су своје способности израдили до знатне висине. У драми су важни нарочито као режисери М. Скрбиншек, О. Шест и М. Пугељ. Глумац одличних способности је И. Левар, изврстан карактерни интерпрет 5. Рогоз, а трагеткиња је Марија Вера. По својој интелигентној, емоционалној и допадљивој игри наткриљује све друге Мила Шаричева. Велике су заслуге које је после рата стекао за нашу драму руски брат, покојни Борис Путјата.

*) Сачуван је међутим словеначки текст једне пасионске драме, која је играна крајем XVIII и почетком XIX столећа по Корушкој. Приређивач те драме, која је, дабогме, незнатне песничке вредности, био је корушки сељачки песник Андреј Шустер - Драбосњак. Ту игру су још и г. 1911. представљали сељаци у Корушкој.