|
 |
|
|
Mayametl блиста,
њена кожа блиста,
њене очи блистају. Језицима које не
знам говорим на телевизији. Осјећам се као
Боргес, слијеп и изгубљен у овом свијету.
Шта хоће ова жена, која ме учи
шпански? Шта хоће њена
мајка, која увијек остаје упорна у томе да ме
сама до везе кући? Зашто ми не
да да се возим метроом? Кћерки је дала
астешко име. Кад сам дошла из
Шпаније, 1954. године, мој други
муж живио је овдје с чопором
паса. Сви су имали имена
светаца. Да ли би му, дакле, родила кћерку с именом
Клара? Ко зна за моју адресу?
Амбасада, дона Luisa, Mayametl. Знаш, додуше, сад
ти? Хоћеш ли ми одговорити?
Отеће ме. Универзитети и
банке. Како да уопште отварам
уста, кад, пак, пишем у средњем вијеку,
језиком, који је устајао у
књигама и којим овладавају само
дефинитивно луди и особењачки познаваоци
спресованих слојева у библиотекама, хагиографи
сабласти. Ана, пошаљи ми још
дјетелиница за срећу из врта у
Chatsworth Road. Овдје ће ускоро
божић. Идем около у
кошуљи.
Злато не хлапи,
злато није вода.
Злато је вјечно ђубре, јер капитал је
смрт, која не ишчезава.
Не мијењам се,
само се моја вриједност љуља.
Залуд чекам човјека који би ми здробио
маску, само
зечиће ловим у процесу који се назива
уљудност чаробњака.
Патуљци ми стају на раме
у процесу који се назива
историја и двије ствари међу нама не зна
нико:
да сам љубавник свих и:
гдје је злочин.
Љубави, што се
вртиш као геометрија,
гдје си? Да стварно вјерујем у
себе, као што кажеш да вјерујеш
ти, рало с надничарима, прсту с
обручима, земљо с
кишом? Нисам сасвим
потпун, ни животиње нису, које се
паре,
змај са змајем, овца с овцом, свјетло са
сјенком. А шта су ти коначно
узимали ова моја езотерична метода и преводилачка
сласт ? Нисам ли ти све
враћао? Одбацила си ме, јер си
површан и нестрпљив
читалац. И зато што сам говорио да сам
бог, а ти си вјеровала. Мислила си да је
окрутност оно што је било
ватра, вода, зрак. Је ли ти нешто
боље сад кад си наслоњена на
друго раме? Друге, много
трошније облике! него што сам ти био
ја?
Fuck you, man! Зар стварно не схваташ да си ми
отишао? А кад си ми
стварно отишао, здробио си се као каква
одвратна пластична играчка. Каква
страшна досада та твоја вјечна
тема! Ти ништавни системићи
фарбања и узурпирања живих
људи! Свака жена би полудјела.
Као најпрождрљивија жаба пио си ми
зрак. Нађи си какву Веронику или
Магдалену, ако сад - прекасно -
установљаваш да су твоје уроте с
апостолима премало природне. Природа,
човјече! Дакако да сам ти вјеровала. Само ко
није, прије него те прозре. Али полако ћеш
установити или си већ - да је и за
историју кич што изиграваш, не само за
жену. Да. Сад ми је боље, кад сам
наслоњена на друго раме.
Лијепо ми је. А то о трошности!
Жао ми је због тебе. Престани с тим смијешним
блиједим
лицем, »патњом«, за коју уопште ниси
надарен. Те црне рупе, које си сам
подмећеш, нису никаква
љубав или одговорност према дјеци, него
баш таква шарена лажа, као »твоја
Марушка«, које никад није било. И још и
то објави, кад си већ све друго:
ниси више у игри.
Сједим на столици.
Као какав мртви свећеник којем су
испили крв.
Цвату, цвату
бадеми.
Сви идемо кући.
Облак је зрак.
Изблиза видиш да га се не
да помиловати.
Пароброди чекају да их
истоваре испред луке.
Јуче је била киша.
Данас сунце блиста.
Цвату, цвату
бадеми.
С Грингом, - chemical engineer - u jumbo
jetu gledam Antony Quinna како отима
црнца, предсједника неке средње велике
афричке државе. Јуче је у риболову
поломио седам костију. Данас лети на business u
Mexico City. Слажем се: dollars are the best
pain-killers и тако аплицирам на
свој примјер. Коначно, моју дјецу од
вајкада киднапирају Жидови.
Океан учини са стравичношћу нешто посебно.
Потопи је међу дубоко морске рибе.
Окултни системи су ту као амебе, у зраку.
А с пртљагом у коферчићима је овако:
облајхају их као руским емигрантима
слике када лете Аерофлотом или
Алиталиом.
Некоћ моја жена, Марушка Креше, живи сад у
9 Chatsworth Road, London, W 5. Коначно је
дошла до
правог мужа и праве куће. Тачно онако како је
одредио текст »Турбине«, стр. 56. Дјеца срећна
трчкарају парком и шаљу ми пресоване
четворолисте дјетелинице. Само ме још ствар »Имре«
прогони. Na secretaria de Relaciones
Exteriores u Tlatelolcu (тамо гдје су побили
оне двије хиљаде студената) имамо некакав
течај. На тај течај идемо ми који учимо
овдашњи језик. Међу нама два Маџара,
Ласло и Имер (фантастична грешка!). Рекао
сам му (Имреу): познавао сам једног Имреа,
Имреа Оравцза, што је сад с њим? Стварно? рекао
је. То је мој бивши професор енглеског.
Написао сам књигу с насловом »Имре«, рекао
сам му, мада Имре о томе ништа не зна. Чуо сам
да је имао страшне тешкоће у маџарском. Нисам му
послао књигу, да га не бих још више компромитирао.
Осим тога, чуо сам да се оженио
Енглескињом и пребјегао у Лондон. No es un
poeta de gobierno, рекао је Маџар, али
некако преживљава. Свијет је фантастична мрежа
људи. Одмах сам му писао. Схвати! Нисам ти
могао слати књиге у те несрећне крајеве,
гдје се ни преко цесте не чује. Оставио
сам је у Лондону, код своје бивше жене,
јер сам мислио да си у Лондону. Среди с њом!
Сваки је прави пјесник сабласт.
Глас уништава и људи.
Пјевање изграђује технику која уништава
земљу да нас не би јели црви.
Пијанац продаје капут.
Лопов продаје мајку.
Само пјесник продаје душу да је
одвоји од тијела које воли.
Сјећам се опатице која је студирала у библиотеци
Jagelonsky. Био сам тужан. Вани на
снијегу није било трагова санки. Сигурно сам био у
мислима негдје на југу. Јео сам пистаче.
Јуче сам видио peresa Moctezume и како је
жудио за тим да пропадне како би
туђи бог испио његову душу. Империј је
вјечан. Вјечна су огледала. Вода ишчезне и
исхлапи, остаје само поглед. Ко га
акумулира? Кола са златном рудом? Ја
нисам жути плод. Нисам руља која се
ваља с крунисања. Појео сам улазницу
антрополошког музеја док сам говорио с
туристом, док сам гледао у тебе.
Мом прапрадједу
генералу Franzu von Mallyju (1821-1893)
Био си уморан већ на самом почетку.
Када си се попут мајмуна намијештао са
сабљом. На церемонији, када су те учинили
племићем. Праштамо ти ту
смијешност. Мислио си на дужност и на
улагања у будућа покољења. Било ти је
досадно у Задру. Војници су
картали, ширили сифилис, жена те
преклињала да се вратиш кући, у
Беч. Јеси ли уопште примијетио кад ти је
онај Топлак уграбио кћер? Твоја
инвестиција отишла је у Птуј. Баберле је
посиједјела већ на путу преко брда, када јој је
писмоноша донио вијест да си је
разбаштинио. Зачуђено је зурила у
потомство. До смрти није разумјела језик своје
дјеце коју су одгајале барбарске
славенске слушкиње. Записано је: наша
мајка лежали су сасвим бијели и притискали на
звонце које нико није чуо.
Изјаловило ти се, мој генерале.
Овдје становништво служи, гњије и зида
куће. Бог се даје тако слатко као лет
пчела. Сунце не може доље без пођоњених
десни, нису примјерене срцу храма
тако свечане муке у свемиру. Приковани су
на кавез слона у симбиози са конопцем.
По рупицама за дугмад ваљају своје менструалне
кретње. Сваки час неко изуми пилулу за
диабетес. Смјеста је прогласи прворођенцем
диабетеса, сам! А најлуцкастији
производи тог крда, чим им падне пред
очи најзеленији скакавац тих дана,
устријеле тог црног фашисту, као
дар тетама у школи. Ко се одмара, ко трчи
наг? Црви. Али и тамо не иде глатко
без вриједне звијезде Данице, меда и
чиније. Платонски произведу три пута
три свитера очевима народа, поштованим
гљиварима del Tercer Mundo. Вратиће се, вратити
бијели дан, да покаже) своје папке обувене у нове
чизме.
Кров над главом. Храна.
Писаћи строј. Папир.
Највећи град свијета.
I didn't blow it.
Прснуо је лук у срцу.
Згодан згодан згодан згодан згодан момак.
Сос. Канибала су увезали двјема
упоредним дрвеним летвицама.
Лакат јет пио. Мишићи не долазе
на свјетло у бетонским кућама.
Дуго развезујем ципеле. Развежем их.
Сазујем. Брашно ми је шприцнуло у
очи. Млинови пропадају.! Храст
труне. Свуда мека зелена
маховина. Нема кола. Ни трагова
точкова. Врата су закуцана. Ко
ће зауставити пропадање некоћ
моћног млина. Више не гута
жито. Више не даје круха. Осуђен
је на цвјетање тог одуховљеног
унутрашњег спокоја смрти у
природи у долини крај Високог.
Мајкама, носећим стубовима нашег
завичаја, масним фонтанама које избацују
потомке, со и кишу, продао сам
највише! Дрек »Младинске књиге« просто се
лијепио за салдоконтне очи. Дакако:
мљео сам вјеру, перспективу,
славу за нашег малог крањског
Јанеза. Доиста сам се бавио
теренским радом и владао
праксом и топлином своје душе.
Колико кухарица је љети остало
код куће да сад у
ратама отплаћује мој благи,
поштени поглед, заштићен судом.
у »Гљиве« и »Ручни рад« зури мој
народ, смирен и туп,
коначно враћен својој миси.
Сад могу рећи да
познам судбину крмара, политичара,
црквењака, трговца, слуге.
Пасија је, пријатељи, пасија и још једанпут
пасија. Тако пасија да се и
сам прибрано сагибам у три минуте
шутње за патњу свих тих
скрушених људи.
Слуге трпе дубље снове него
орлови. Грозд слугу је химна, грозд
орлова је киша. Одгонетни ту дугу,
химно, и сачекај ме у зраку.
Смјеста долазим. Само школску торбу сам заборавио.
Слуге на гробове цртају свој крух.
Своје буздоване, своју радост, своју
здраву сељачку црну мараму. Орловима ноте
падају у рижу и на поцинкан плех
(softlenses) исклизнутих кољена крвника.
Смјеста долазим. Само чашицу сам угануо.
Слуге потреса прибјежиште -
математика. Тихо и прибрано
изливају ми свој лик у очи.
Орловима њихова монументална
историја летова као падова кугли на
отвара више ритма.
Смјеста долазим. Само у срце ме погодило.
Аленчице, Аленчице,
путнице, десета кћери.
Твој отац и мајка су мртви.
Никада више неће доћи.
Никада више неће доћи.
Кад је Харун-ал-Рашид послао
слона Карлу Великом није знао шта се у њему
скрива. Прокријумчарио је »Хиљаду и једну
ноћ«. И мада слон није никада уистину
стигао, и мада је била »Хиљаду и једна
ноћ« написана касније, истина
је што говорим.
Генији одлазе у земљу.
А потом се распадају у фалос, у земљу.
Круже. Јуче сам срео дјечака,
сличног рибаревом сину у Волоски,
куда сам ишао да се
играм, за распуст, као дијете.
Лијепог, веома окрутног Мексиканца у Зони Роси.
Играо се док ме пљачкао. Био је лош
дан, како сам касније установио из књижице
Zodiac International, коју ми је даровала моја
америчка осигуравајућа агенција како бих се боље
чувао.
17. новембар.
Али данас је
добар дан.
18. новембра.
С терасе се чује
пјевање. Из
моје земље, у
мом врту расте
ПАЛМА.
Јесам ли и ја себи, као Гринготи, прегризао
сјенку? Све сам цесте асфалтирао. Видим шта
кажем и видим двоструко, троструко.
Новац дајем просјацима. Гдје си, моја музо
нордијска? Лук у срцу, цвијет као
бунда. Капитализам су
црвени ватрогасни аутомобили с испружљивим
дрветом, с шумом испружљивих вертикалних
црта и са функционалним хоризонталним
заводљивостима... Али шта радиш, кад си,
ватрогашче, у зраку? Шљем носиш и
гасиш.
Блитз и у новинама си, бљештав и
уморан од те корисне тјеловјежбе на усправним
љествама. (Спасавао си старице.)
Ти имаш сјекиру, Блаке је
није имао. Quetzalqoatlu је њушку одвојено
држала крв дјевица. Кидрич би ме лијепо
разнио. Он, који се посвећивао рукописима
»младих«. Једанпут је бацио
лустер на улицу. Умро је давши
своју руку као жицу.
У срцу кугла, у кугли мајмун,
у мајмуну биљка, у биљци огледало.
Жиг је на писмима и у вратима.
Силом држи заједно улице града.
Рај је обруч у којем се зачиње куга.
Поље ловачких паса, владара на
коњима, јелена који се утапају
Нема међу њима оног кога тражим, брата с
једним срцем, с једним рогом. Дворска
ведета, гобелин и злато, мочвара
времена и моји пратиоци.
Измигољила си ми, пушчице. Палићу,
док те не потрефим. Мртвог -
свој живот - вратићу граду.
Доприносим причи, јер нема
двојбе да ће бити доста теза ко сам.
Мој живот је јасан и зове се
онако како се зову моје књиге.
Баш тако сам сам као ти, voyeuru. И
исто тако се тргнем када ме неко
погледа. Гледам те у очи. Обојица знамо за
питање. Ко убија? Ко остаје? Ко
гледа? Онај који с бијесом кида одјећу
са себе да би био невин, није ли
то кринка? Твоје срце бије, јер бије
моја крв. И обратно. Моје срце бије, јер бије
твоја крв. Исто право имаш као и ја
који сам твој анђео чувар, твоја сабласт.
Јуче сам имао чудан и лијеп дан.
Од њега нисам очекивао богзна шта,
јер сам прекјуче написао четири
пјесме. Доподне сам читао Kocbeka којег ми
је посудио Јунош. Било како било, једини
је Словенац с којим се мјерим. Примио
ме је стари Алфредо. Рекао ми је
да је већ пријеподне цијела банда отишла у
Cuernavacu и да ме моле да се
довезем за њима. Морате дати
дај вам среде телефон, кревељио се стари
псоглавац, тачно зна да га скривам. Ово
буржоаско пармско дјевојче, изгубљено
у далеким крајевима код стрица
фабриканта, ни појма нема шта захтијева
писање. Увријеђена је. А ја сам
непрестано у паници да хоће да ме
ожене. Осјетио сам се глупо и
напуштено, ни на крај памети ми није
пало да их слиједим. Отишао сам у
Кинерет и наручио вино. Луди
театар. Почео сам схватати правила.
Ако дођеш овамо увече сам, без
жене, мисле да си дошао да купиш
дјечака. За пола сата је красно.
Велики дефиле баш расних људи, сви
питају имаш ли ватре или сат.
Да. Обоје. Пио сам вино и био сам
мрзовољан. Хтио сам да идем кући. Али
вани је сједио неко ко ми се,
чим сам га погледао, свидио. Сједио
је сам за столом. Нисам се усуђивао да му се
приближим.
Шеткао сам горе-доље, гледао га
и размишљао, и одлучио да сједнем крај њега.
Шеф макроа ме бијесно погледао,
смјеста сам изгубио трему. Схватио сам
његов поглед. Значио је: тај
те странац занима, а моје професионалце
не примјећујеш. Лакнуло ми је. Giorgio
ми је прво испричао догађај који ме,
за тренутак, поново збунио. Украли су му
2000 долара наишли Мујерес и сад без
паре чека да му банка изда нове
чекове. Немам појма зашто сам му вјеровао,
али вјеровао сам му. Разговарали смо
до два. А када ми је дао сабљу коју
је издјељао од гране, погодило ме.
У трен ми је постало јасно да се
обистињава текст. (Друиди, стр. 49)
Св. Јурај, родом близу Ascone, 2 км
даље од Monte Verita, гдје је живио
Hesse. Срео сам пријатеља. Таквог
као што је Гандолф. Показао сам му и
превео страницу 49. на талијански,
а сада ћу на њега пазити и
чувати га. Ићи ћемо заједно у Oaxacu, међу
Индијанце и пробати све гљиве у
предјелима у којима је он већ био.
Мој текст је текст дивинизације.
Sono matto di amoro te, Giorgio.
Sempre me ritorni.
Истина, именовали смо градове и историју:
џеп с дуплим дном. Случај је окретао главу,
гладно и пожудно. Гости су лупали на
врата. Сељаци су скинули сијено с мајке
земље, као ја крему с браде.
Волио бих ти утувити у главу да бројиш!
Пробуди се. А кад си гладан,
реци да си гладан. Не почињати од
оквира. Ова, већ потпуно избрисана
локација, због притиска времена, носи мелодију у
рову који копају војници. Смијех, канте млијека,
стипендија. Схвати да сунце само
спава. А исто тако с утварама које су
бордуре на мапама. Шта је рекао
Freud: »Човјек је изумио кола, а точак није ни сличан
нози«, A Lessing, с том
досадном причом о лавиринту и
пожару у палачи, ко има план
града на кољенима када већ гори?
Најпоузданија илузија је киша. И
ритам: дисање и зрак који да пуца
балон, magnu cartu патуљака који су, потом,
удовице. Копулација! Производња драгоцјене кинеске
свиле! У реду. Пет хиљада дана. Али луна је
зарђала и масна, а bracerosa је такође
пет милиона. Јуче су нам их милион
вратили. Ту те је Лессинг
обмануо. Мислиш да те сабијам у
панику да би се растворио, цвијете? Знамо шта су
планине и како умарају
наивне. И знамо шта су
револуције. Материја стоке која сад издаје
књиге о диносаурусима и носи еколошке
значке. Ако је бог,
нацртај га, дакле, у камену, да
издржи. Наручујем иконокласте. И опет смо
ту. Крижања, евапорација и бинг бинг
звона, опет
ново поглавље књиге. Мама, плачем! Опла! Већ
сад, прије него што сам ти показао други крај
батине, сусрет на мосту?
Потцјењујеш скелеџије. Сумњичиш их да се нису
прикључили току, јер их је исцрпила латергија
посла. Знам. Да ти диктирам? »Ако си већ,
Мохамеда, закаснио, зашто сад не идеш са
мном?« Скромности шегртског
доба и
даље:
»Beaua ciel, vrai ciel, regarde-moi qui change!
Aprиs tant d'orgueil, aprиs tant d'йtrange
Oisevetй.«
Запамти: нема поезије.
Но, јеси ли одахнуо? Јеси ли добро искористио
распуст: Јеси ли се натрчао и
напливао, ниси заборавио
таблицу множења? Знаш, овдје већ гледа
око с врха пирамиде. По прашини се гањају
поцијепани
старчићи који страдавају у пустињама, све с
добром намјером, а ти губиш
темпо. Мислиш да ћу
викати кроз зид који ти означаваш
смрћу? Да ћеш имати просто аутоматски
исту другарицу учитељицу? А шта ако будеш
млинар који меље брашно или
вјештица? А твоје паметне очи што су тако
сркале мудрост? Да ти их нацртам у самљевено
жито или на тај прозирни иситњен
желатин који ти називаш
крилима?
Поспан сам.
Нека твоја инкарнација буде папир.
Јуче послијеподне опет је дошао к мени
Giorgio. Водио сам га на ручак.
Показао ми је пјесме које је написао
ујутру. Онда је телефонирао Алфонсу,
у San Luis Potosi, 113 A. Алфонсо је
рекао да ће нас чекати у calle Jalapa,
ипак смо се мимоишли. Ишли смо према
његовој старој колонијалној кући и чекали
испред ње. Довезао се volkswagenom,
обријане главе. Одмах сам знао да је чаробњак.
Чинило ми се да сам га веома занимао.
Водио нас је по собама, разговарали смо
о Lйvyju, Siru Randolfu. Причао
ми је о свом учитељу жена и показао ми
књигу коју завршава: Свјетски план
исхране. Онда смо пушили нешто за шта је
рекао да је обична трава из Palenqua.
Дохватао сам његове предмете, мачеве
кугле, крижеве од ужади, играо се
живом у флашицама. Рекао је
да ће приредити мали show за нас.
Плесао је, свирао и дувао, између
непрестано се церекао. Зачудићеш се над
страшном снагом која убија, рекао је.
Нећеш се моћи одупријети радости.
Сад ћу наставити с писањем књиге,
рекао је, и одвести вас у центар.
Изашли смо на раскршћу Низа -
Хамбург. Почели смо ходати. Чудио сам
се да правим тако велике кораке, да тако
дубоко дишем, да се крећем тако
складно. Куда идемо? питао сам
Giorgia. Идемо, рекао је. Бојиш ли се?
питао сам га. Рекао је да је увјерен
да га нећу убити. Ја нисам више знао.
Имао сам осјећај да ће нас сила
водити кроз храм, да ћу појести
његово срце. Ишли смо да негдје
сједнемо, да нешто попијемо, јер су нам уста
била веома суха. Ишли смо пјешке, по
простирци. Дошли смо на Avenidu Juarez,
Giorgio је показао огроман славолук
на Plaza de la Republica. Тамо је мој
хотел, рекао је. Ишли смо километар
по црвеној простирци, на славолуку је
лепршала огромна застава. Био је 20.
новембар, празник Мексика. Куда идемо?
упитао сам га. На почетак, рекао је.
Сви ће бити тамо, и предсједник републике и
шпански краљ. Ја сам само осјећао како
ми расте снага, како ћу га најприје
љубити, а потом му појести срце. Знаш ли,
рекао ми је, Алфонсо ми је казао да је
једанпут пред њега изашла змија. Умакао
је, змија је ишла према њему. Кад јој је
дао сву снагу, није гај убила. Чини ли ти се
да сам сад ја та змија, питао
сам га. Не, рекао је, ти ниси змија.
Ти идеш упоредо са мном. Показао је
прстом десно, доље с простирке која је
водила према вјечној ватри испод славолука,
растужио сам се. Онда смо ишли још
сат или два, тако да је
храм био лијево или десно, сјећам се
шума лепршања заставе. Затим је
показао на прозор, то је мој прозор.
Ти одлучи, рекао је. Хотел »Pennsylvania«
је сав у плочицама, прекривен је плавим
емајлираним плочицама. У рецепцији је
спавала стара жена. У соби, док смо
пушили, рекао је ти одлучи, на
теби је хоћеш ли ме убити или не.
Престао сам откопчавати каиш. Престао сам
сазувати чизме. Легао сам и
заспао. Кад сам се пробудио, Giorgio је
плакао. Сједио је на столици од лике
притијешњеној уз зид. Ниси једини који би радо
љубио, рекао је. Осјећао сам да је
испуњено. Испио сам његово срце. Сад
идем, рекао сам. Giorgiovo лице било је
румено и лијепо. Видиш, рекао је
смирен. Свјетлост је за све. Данас
изјутра, кад сам ишао на доручак и
купио новине »Uno mas uno«, прочитао
сам да су у гвајанској џунгли
извршила самоубиство 383
Американца под водством Jima Jonesa.
Човјек с верглом, с једном ногом, без
очију, продаје срећке. Шта кад бих узео
срећке и запалио их човјеку с
верглом, с једном ногом, без очију. Нота:
Proustu су разорили гроб. Док сам
лежао с дјевојком у трави и
смркавало се. Кад сам сам грицкао преслицу и
тамо далеко доље у селу почела се палити
свјетла. Већ дуго нисам видио орла. Већ
дуго није било праве куге да отријезни
људе. У земљом покривеним колима одвозили су
мртваце да би ублажили смрад. Бичем сам им
отјерао мухе и поравнао сијено грабљама.
Гладан грм радо се зарије у мртву траву.
У осам ујутро сам у бару,
200 метара од куће. Гледам фотографије
масакра Народа Храма и не могу да се
одлучим. Онда више не размишљам и
позвоним. Отвори ми служавка. Алфонсо је још у
флајди. Његова сестрица нешто се
хихоће. Његова мајка - Либанонка - однијела је
одсјечену главу оца старе служавке у
полицију, замотану у кошуљу и
мачету за доказ 1952. године. Giorgio очито још
спава, нема га. Алфонсо рече најприје до
Toluce, онда у брда. Око девет догега се
Giorgio. Прво смо пили
pulque високо у планинама. Бијелу киселкасту
текућину босе Индијанке. Гледао сам
оморике које су као у Швајцарској и
оштре жуте цвјетове, као да пију
крв. У Temascaltepecu наслањали
смо се на зидове кућа. Алфонсо нам је
причао како је испирао злато у тим
крајевима. Возимо се ка дон Мауру који се
опрашта. Већ је ту, прозиран дим,
дах који ће се изгубити у зраку.
Воли свједоке свог одласка. И
унук, који крај њега чека, обрадовао
нам се. Опет сам пио pulque и
гледао како је месо тих људи отворено и
меко. Dona Lucia доноси столице,
Алфонсо говори о соји. Сеоски учитељи не
зна колико су та брда висока. Онда смо се
руковали, двапут, споља и
изнутра. Сунце пече. За вријеме ручка Giorgio је
мислио да ће моћи поправити juke-box.
Ти мало бјељи су шефови,
Индијанци доводе водовод.
Једем, осмогодишње дијете чисти ми
чизме испод стола. Жене имају косу готово до
земље. Најбоље сам запамтио бијеле
зубе свих тих људи и да смо
дали веома високу напојницу. По тлу је
калдрма. Алфонсо их позна,
многе који нам машу крај пута, до појаса скривени
у рову који ће доводити воду. Гледам
коријење дрвећа које сам већ негдје
видио. Људи јашу на магарцима,
крај ријеке, гдје газе. Питамо гдје је
слап. Сунце ће заћи. И, стварно, већ је
сјенка, кад смо нашли слап. Испод њега је
круг, морам се снажно одгурнути с
дна да ме врати опет на површину.
Giorgio то већ зна, зграби ме за
косу и рече овај тикван
пије. Ја, ако пијем
слатку воду, кад се давим,
више кашљем, него ако пијем слану.
Обојица, Алфонсо и Giorgio бацају камен
даље него ја. Брже су се и
обукли и то на мокру кожу.
Ја чекам да ми се кожа осуши. Гледам
тло. Примјећујем отиске
стоке у шљунку, пијеску и блату. Иза шума
слапа чујем метални звук
свемира. И у кукурузу је.
Иста пјесма. Алфонсо зебе. Пењемо се према
цести. Сунце је сад већ зашло.
Црвено је испред нас доље, много
црвеног. Гребени, зрикавци, пара.
То сам видио у сновима. Ту сам већ прије био,
у сновима. Кад сам видио
јахача на бијелом коњу, бијелог
лица, бијеле косе,
златним словима писало је САВИОР у
зраку. И Giorgio је то већ
видио. Наслоњен сам на лим
volkswagena. Нећемо ићи до кратера
вулкана. Биће мрак за неколико минута. Ниси довољно
чврст, рече Алфонсо, могло би нас
ухватити да скочимо у ждријело.
Потом опет говори о
соји која ће ослободити човјечанство
глади. Смрт је и бескрајна и
смирујућа. Зашто?
Покајаном човјекољубљу недостаје крви.
Само још пасту, пасту од кисика пије.
Слабић бјежи испред свог бремена, бремена
расе. Погнуо се пред укрштањем.
И ја сам muhica пчелица,
тигар са отурпијаним зубима.
Сад је посљедњи час за
циркус, кад можете ставити
главу у моју чељуст.
Када се растањи вијек,
када се растањи вијек.
када се рашири студ,
када се рашири студ,
пропадне тај коров, засађен
масним људским ручицама да покрије
мач.
вријеме је фреска
кост није фреска
само ко убије
може судити о орбитама звијезда које је нахранио
сатана скрива злато
душу даје
море може приговорити модрини много штошта
погибије
сељак вози камење у врећама од јуте
мржња спаја додире
вода издаје дух
спавај и једи на сухом!
снови су лаж првог гласоноше
самљевена душа се не расије
сјеме мора бити двоструко
чамац морнару изравнава тлак
вода издржава само Криста
Срећан сам што сам
умакао тој чудној црној
магији, гледам кроз
прозор. Жена пере
прозорска стакла. Момчић пере
ауто шлауфом, ја
мислим на Бохињ.
И на Викрче и
Опатију. Страшни су ти
процеси, кад их гледаш
споља, а тако
меки и
привлачни, кад си
у њима. Алфонсо ми се
разоткрио. Хтио ме је
жртвовати. Предсједник је
секте фестивала
смрти, само
привремено говори сељацима о
соји, његово право
коријење је другдје.
Храни мртве. Сви,
који се нису опростили
од овог свијета спокојно,
носталгични су, гладни и
меланколични. Кроз
живе људе свјетлуцају својом
mors osculi. Каткад,
кад су на сунцу снажне
експлозије,
сједињују се с том енергијом.
Жртве леже у гвајанским
шумама. У сувише се
упуштам. Узимајте
све с дистанцом, што
напишем, и кад залажем
туђе душе за своје
спасење. Чак добар
професор понекад
сања да ће га
кап за вријеме предавања, чак неки
војник сада да
пада за домовину, не
мислите, дакле, да је пјесник
невин при том
поступку, када се игра својом
невиношћу, својом
душом, својом
смрћу. Својом
одвратном методом како се
урезати у памћење свијету
и купити ту
крајње проблематичну
возну карту за
фрижидер
вјечност.
Овдје сједим,
у далекој земљи,
али не пишем о
тој, него о
другој
далекој земљи.
Као
жене су, које
волиш и онда
заборавиш, као
пјесме, које
напишеш и онда ставиш у
ормар.
Други људи их
читају.
Нови људи
дођу у далеке
крајеве и
љубе
жене које су биле некоћ
са мном.
Ко си, заправо,
ја,
јесам ли то
ти? ДРУГ?
ЧОВЈЕК? Ја не
зна, али
осјећа.
Чудо си, друже,
човјече, ниси
пакао.
Autre, outre
том/
бе/!
Само
ради тога јесам,
да ми, кад будем
умирао, стави
руку на
чело
пријатељ.
Ја не сања, ја устане и иде. Боргеса
Питагора премијешта, види вртове,
врт сваку ноћ, предграђа. Анђели
кабале дају му да спава мирно у
својој кући. Кад ћу бити старчић? Ко ме
уплиће месом? Ко отвара
врата да ја (са свим
трошним и рањивим
потрепштинама: глава, ноге, сат, новац)
одшуња се у ноћ? Опљачкали су ме. Који
професионалци су ми попили
све што је у тијелу, џеповима,
кожи? Кад дођем до руба, залажем
душу. Гледам те сефироте, ловачке
псе на трагу. Разведравају ме.
Допуштају ми да се разведрим. Та
полиција, та митска дјеца
убијају лако са смијешком. У паници
су. Јер осјећају, знају за скривено, али не знају
шта је, гдје је? Сви смо у паници. Земља
живи у паници. И
не сањајте по
чему сам, шта сам. Опрезан сам, јер не знам,
опрезан. Ја не зна. Ко си? Коме
служиш? Јеси ли
још невин? Кажи,
Шаламуне! Кад ћу ја бити блажен
старчић да се не мијешате у његово
израбљено тијело.
Празно,
моја једина љубави,
одмори ме.
I
Ружо жута
ружо,
ко ти је дао млијеко?
II
Ноћ је љубичаста,
трње је бијело
и крв није крв.
Сад тече према папучи,
лежи на тлу,
ја сједим.
Гдје је преокрет, гдје је
завјет између крви која капље и
крви која лежи на паркету?
Јеси ли на тлу, крви?
Осјећаш ли дрво?
III
Гризем те, село, прашино.
У кестен долети камен.
Те људске руке косиле су жито,
миловале и батинале краве.
Милиони и милиони и милиони
ријека за бијели круг
не већи од мог прста.
Сруши се вучјаков хладњак.
Звону се засука сукња.
Црвено! Како?
Долазиш? Долазиш пјешке у око?
Шаље ли те сунце? Да ти
буботак?
IV
Нисам ти заборавио име,
соколе кликтавче.
Не знам ко си.
Не бих те више
препознао међу птицама.
Природа ми се завлачи у
метал у огледалу.
Смијте се!
Кроз »Хиљаду и једну
ноћ« видим купус.
Хладноћа долази из облака.
V
Мама!
Доље, у јарку,
човјек спава на леђима!
Задави бога да би могао мирно спавати!
одмори се.
Зрак улази у кожу.
Не престаје док не умре.
Зрак се циједи.
Не престаје, док не постане оштар као
бритва.
VI
Жена сам.
Оловком цртам по танким
папирима.
Папиром пробадам душу.
Само шкриње премазујем лаком.
Жмарце уз кичму ставио сам у шаку.
Зује у шаци.
Ту су топли, тамо су хладни.
Ко их је искоријенио?
Тунел је пиштаљка.
Порасти, постани див,
два дива.
Покрићеш тијелом душу пастира.
VII
Добре жеље измишљају само возови.
Само првога дана у њима се вози господ.
Само, када господ устане, када се
рашири, када се прозори и метал кутије
слију с травом (не рањеном), остаје
успомена. Успомена је додир. Додир је
вјечност.
Генији су киле боли у њедрима земље.
Виче. Стишће се. Кроз
њу се чује права музика.
Убијмо пауна који није крив.
Убити кривца, вука, значило би
пропустити прилику.
Тако видим цвијет како даје смолу.
Стабла ће ми се увећавати, сва стабла.
Откад сам ја на свијету, бадава
крваре.
VIII
Заустави се, престани!
Ко даје сјемену право да проклије?
Ја.
Зашто ме тресе дрхтање.
Животиња сам.
Лежим на леђима.
Пламење ми иде из главе.
Ви кажите јесам ли света крава.
Нијем сам као кугла.
Смрт је најплеменитија међу свим стварима.
Вода је захвати.
Ја сам вода.
IX
Бити бог је први разред.
Ко ме не буде знао напамет, биће збрисан.
Исти зрак дишем као и ви.
Зелена је за мене иста зелена.
У грлу ме дави.
Не схватам зашто сам изабран.
Дођите ми упомоћ, браћо!
Пужеви, сјенице, зрикавци, скакавци,
мухе, врапчићи, дјетлићи.
Дођи ми упомоћ, водо, коју носиш
ти, косу, у кљуну.
Видио сам те, кад си пио.
Видио сам те, кад си пио.
Није те разнијела.
Мене вода разноси, разнијела ме је.
Ја сам рентгенска зрака бијеле магнолије.
X
Оставите љестве, нећете ме дохватити
Радо бих вам дао све, стварно све.
Маст, кожу, длаке, очи, језик,
нокте, сок, крв. Волио бих да идемо
скупа, волио бих.
Вјерујте ми.
Ја стварно не схватам, зашто ја.
Само код Нижинског је било исто.
Како си лаве? Ставили су те у кавез!
Лудак су испарења!
Лудак су испарења!
Убиј ме, лудост ти опкољавам!
Сваком опколим све, јер сам бог.
Бити бог је први разред.
Схваташ ли сад наслов?
Привремен је.
Прави наслов је
УБИСТВО
Поезија, као љепота и
техника, простор је потпуног испуњења
свих сила у празном. Потпуна љубав не
треба оргазам, то троје да,
употребљавају све до оргазма. Перманентни
фашизам
космоса је да подупире моћ. Цивилизација која
изгуби територију пропада, ако се не
претвори у утопију. У топос, ту смо сад.
Али Fourier је генерирао
материјал, Америка је сад уловила
Кину ласом. Искуство с дрогама
доказује да је Хитлер био поражен због
количине и градације, не због
патње. Пирамида није разумљива.
Троугао и око троугла су
изнад људи. Дакле, револуција је разумно
господарење које регулира крик
живог. Мртви су увијек интенционирани.
Само крв и успомена на крв могу привремено
обавезати. Све друго - нирвана или хедонизам -
генерирање је упоредних модела, који су
без додира, зато тако благи и
функционални у жудњи.
Нико не може зауставити технику,
огромно поље риже божије исхране.
Револуција је увијек спасавање, увијек
памћење и употреба памћења, дакле
традиција. Поезија срче из оба
поља, али гдје је уистину судбински
одређена не зна се. У интелигенцији, која има
инвестиране жиле - цјевчице - у наше тијело и
мозак, исто као што има капитал инвестиране
своје интересе у Хонгконгу, тундри,
рибама и у цијелом зраку или у обнављајућим
резовима обрамбеног механизма, у крицима?
Значи: моја крв за крв другог -
жртва - и обратно: донесите ми
дарове - муњу -. Разлика између
палеолитика и неолитика је, дакле,
небитна. Наша цивилизација не
разликује се од астешке, нити од
срећних скупљача јагода.
Дјевице продају у паковањима по сто
папира. Свакој јутро узмем
једну, двије, три. Како ћу се љубити
данас? Бићу паша, конквистадор,
дрхтаћу, зачуђен и тих? Биће само
богови, а нас неће бити, с дјевицом? Тада је
најљепше. Простор замирише као пршић.
Каткад пливам у огромној трбушини
земље. Зидови су слани, длаке
боле од напора и сласти. Често се
раним прождрљивошћу. Таква дјевица
никада не постане жена. Поцијепам
је, бацим је у корпу за отпатке. Али,
каткад, пјесме се испруже у свијет као дио
природе. Жене дишу, испуњавају
страхом и тјеше људе. Омириши сваку
жену прије него те заведе! Ти одређујеш
кад је благо створење, кад враг, некоћ
бијела дјевица, која ме је намамила у
лудило својом крајњом бјелином.
Зечеви жвачу чаше. Љубичице замарају
небо. Мајке плету мале крокодиле,
Еразме Предјамске. О, чему све то?
Је ли то живот риже која се куха, пјевани
доказ бога Аквинског? Јесу ли то те три
оморике, урасле у брда? Легенда пастира с
руном? Рецимо да је кројачки метар.
Дођеш, уђеш, одеш. Послуга онда
донесе производ и рачун. Пробом
назива се кад цуфаш кончиће. Потом:
други је дан, идемо на клизање. Ко не
овлада кретњама како завитлати клизаљке неће
овладати музиком на леду. Школски другови
савиће му прст. Краве не жвачу
имагинарни планински зрак, пастири су
стварни, ноте су слој на слој. Заповијест на
заповијест чујем. Дакле, доказ да мијењамо
терет, правац, боју. И потпуно сам
срећан, сад, кад су поново ишчезле
Сатурнове пузавице. Буранија
рада је изнутра шупља, а уоколо нема ништа.
Сваки други посао је за слуге. Господ
шарафом причврсти своје писте. Хоће да
скијамо ту. Како, дакле, надмудрити тог
надувенка? Дуни! Одувај му природу с
ћеле! Нека покуша мало да се прилагоди,
као ми. Мама, гдје је моја капа?
Опет! Како да ја знам за њу, синко?
Сигурно си је оставио испод клупе, па су дошле
пчеле,: па су дошли вртлари. Из
другог почетка, увијек из другог почетка
доплови краљ. Враг су ти валови, та
брда, та недаровитост ријека које нам сијеку
путеве. Траћимо вријеме са скелеџијама. Одгоји
преговараче. Не потцјењуј праксу њихових
очију, слуха, облине мишића. Знају кога
возе и колико могу зарачунати.
Знају да хоћеш да све тече глатко.
Ја, против природе не радим ништа. Мрзим
поглавља кад треба подићи мач,
чинити чуда, или из голе рекламне
сврхе оживљавати мртве. Шта ћеш с том
старом кожом, Лазаре? Уморан сам од
изравнавања
чворуга и злодуха генезе. И
туђих ефеката, експлозија неких
редака који су постали охоли. Сад
кукате, китови су изумрли. Каква
глупост! Када сам их сам, својим
рукама бодрио, бацао харпун на
Бијелог, само да га расаним.
Обличе, биће с мозгом, обличе! Ниси
био довољно брз, одвише си самопоуздан.
Мислиш да ће бити у Шишки
исти људи у троли, као на Баварском
двору? Никада не заборави на улажење и
излажење. На изум ватре, точка, на
откриће злата.
Ко је, дакле, пожар?
I
Осјећам траву под рукама, рече,
слушам, носим.
Јели смо оброке, море не
испитује. Свак ко
праг прекорачи зна како се сагињу
јелени. Сјеме просипам у
руменило, тај, што
скаче, проси.
II
На почетку, у тамним
рукама пчеле су код куће. Видиш ли
мацу којој паше? Нисмо
ми бирали: вода тече кроз
сито. Хладно је за ово
доба. Када војник отвори небеса
куда ставља чауру, у страну?
Да снијежи, снијежи тјелеса
у рају.
III
Фонтане зденци фонтане зденци.
Тако коњ. Овако
воз:
рента на мору црне десни
зелена ускршња јаја.
IV
Падалица је у самој звијезди,
пјесма, не боли.
Планине не прождиру ум.
Тај који четка прашину
с коре, пада увијек
нијемо.
Ми смо одрасли у соку, све се
зна,
на кори.
Јунош слика. Отвори уста и слика,
пјева дријен и слика дријен.
Маја му обиљежи пасту за зубе.
Чешка се са женом, глади са зраком.
Када добије напад мрака, бацим му
копље у срце. Маја покупи
нити из грубог сукна, па опет сија.
Јунош повлачи црте. Црта ноге,
шапе, женске гузице. Кућа се стреса као
стиснут мјехур. Јунош има фантастичну
њушку, таква њушка доплива морем само у
бајкама. Треба га трескати
главом о тло ако не произведе
зрње које израста у кочију коју
натовари на
лађу.
I
ако тада не ако не буде тада
ако буде круна ако буде цвијет
отвори се чвор отвори се чвор
имам капу имам капу
ријека доноси боје
чујем чујем тамну завјесу иде у
лијево склања се као да гледам кроз кишу
прсти плачу чујем служавку која
говори дим цигарете гледам
још један праг па ћу гацати
гацам смушен сам смушен мијеша ме
као паленту сав идем скупа и
ширим се скупа и ширим се и
уоколо да им дам простора у себи
као патуљци су многи патуљци су
пастелних боја мој вунени свитер је од
дима нисам ништа појео ниједну
биљку ниједну прашку
не требам више никакво биље
никакву прашину строј је
задрхтао неће ако ме одвуче из
матице боли ме све ме
боли од среће ја буда сједи у
рупицама мојих ушију.
II
свијет путује у облацима и цвијећу
ко види зна
меко је меко кад се продере
све је исто све је једно
досад сам звао богове сад су
дошли ту су у мени са мном боје смо
боје боје прашина тако чудна прашина као
киша меласа срећа је меласа која се
разрјеђује ријетка постаје сломљен сам и лијен и
сломљен и
лијен блажен уопште не представљам си више
покосило ме разнијело ме
срце је издржало изгледало је да ће плнк
престати сад је као неки
цвијет карфиола на сваком милиметру
листа су велики градови обасјани свјетлом
сад могу краулати између
пливам дишем тако да могу сва
дјеца сви одрасли сви људи
заспати у лијепом као у води јер
све што је је то што је
III
у строј стављам епитафе јер чекам
браћу једанпут сам умро у X ишао сам
одоздо нагоре у врх гдје ме је
уништило потом сам почео пузати жив
раздвојен сада је другачије сада путујем
у површини дванаест година буљења
у бијело је школа али сада више
није потребна школа то се
уради сасвим једноставно
као да скочиш с коња
устанеш иза волана отвориш врата
ступиш преко прага поздрављаш
можеш уз то да разговараш
какве пријатне глупости
није важно укратко уједно и
природно идеш изнутра и извана
без драма без драме
трагедија судњег дана или
казне су ти прелази из
боје у боју вјечно из боје у
боју у свим правцима -
безброј их је -
крста
У гробници предака Alejandra Gallegosa
Дувала мирише на топлу влажну со. Јашем
коње. Учим. Кад ћу изгубити
довољно да се отријезним?
Видим страх у очима људи.
Потпомаже ли ме природа зато што и она гори од
жртава? Прије три дана, када сам
изашао из куће да купим
карту за Словенију, зауставила ме
duena и дала ми телеграм.
HAVE WARNED YOU. STAKES WERW HIGH.
GAME WAS ONE. HAVE LOST EVERYTHING.
WHAT I AM
GETTING IS TO SUPERFICIAL. STAY AND
ENЈOY YOUR BOYS AND CHEAP THRILLS.
METKA -
BAD GIRL. OBVIOUSLY NOT TIME FOR
MARRIAGE NOW, одговорио сам јој сухим
грлом. Знам то. То, да ти стане
дах, назива се кризом. Колапси
земље, задува туга и много
нових њива. Очи Alejandra су све
дубље. Његове слике зову се
ŠALAMUN I ŠALAMUN II ŠALAMUN III
Како твоје? Ја само још љубим и
спавам. Не знам ко подешава
сатове мојих главних јунака. Такође сам написао:
још податак који ће те можда занимати.
У вријеме када си слала телеграм био је
овдје земљотрес 7 степени. Сваки други
град би разрушио до темеља, али Ciudad
није, јер је изграђен на води. Бојо
сунца, што сам те помно скупљао на
кожи за вјенчање, видиш ли? Нема инвестиција.
(Из телефонског разговора с Мајом)
Ја: ишао сам да се сунчам у Chapultepec,
лежао сам на сунцу у Chapultepecu,
ишао сам на свој уобичајени пастрами у
Кинерет и попио una jarra de vino tinto и
una jarra de vino tinto и лудо је добро.
Да, видио сам Јуноша код Waldita, стварно,
Миро
изблиједје.
Маја: Стварно? Нисам имала појма да се то тако
мјери.
Ја: Свакако. Све се мјери.
Маја: Стварно те воле богови, али и још неко, не
заборави то.
Ја: Али зашто, Мајо, имаш ли какво објашњење,
зашто?
Маја: Хоћеш ли доћи вечерас на изложбу коју имају
Јуношеви пријатељи?
(Стављено испод врата)
Alejandro,
me despiertas.
Estoy borracho y feliz.
Voy a casarme en Yugoslavia con Metka.
Arreglado.
Vamos a una muestra (amigos de Junoš) se llegan
antes
de las siete.
Te quiero.
No tengas miedo.
Voy a regresar.
Tomaž
despertar - пробудити
borracho - пијан
feliz - срећан
casar - вјенчати
arreglar - уредити
llegar - доћи
querer - љубити
miedo - страх
regresar - вратити се
Томаж - Томаж
Томаж Шаламун рођен је 1941. године у Загребу. Дипломирао је историју умјетности на Филозофском факултету у Љубљани. Радио је у Модерној галерији и био асистент на Ликовној академији у Љубљани, те учитељ у Марезигама и, у више наврата, аквизитер. Када није ван земље, живи у Љубљани као слободни књижевник.
Као члан групе ОХО излагао је, у периоду од 1968. до 1970. године, у Загребу, Љубљани, Београду, Новом Саду, Њу Јорку и Крању.
Двије године био је члан International Writing Програма на Универзитету у Iоwи (САД), а био на усавршавању у Паризу, Krakowu, Пизи, Риму и дуже вријеме у Мексику и САД.
Досад је објавио књиге пјесама: ПОКЕР (1966), НАМЈЕНА ПЕЛЕРИНЕ (1968), ХОДОЧАШЋЕ ЗА МАРУШКОМ (1971), БИЈЕЛА ИТАКА (1972), АМЕРИКА (1972), АРЕНА (1973), СОКО (1974), ИМРЕ (1975), ДРУИДИ (1975), ТУРБИНЕ (1975), ПРАЗНИК (1976), ЗВИЈЕЗДЕ (1977), МЕТОДА АНЂЕЛА (1978), ПЈЕСМЕ (са Nikom Grafenauerom) (1979), ИСТОРИЈА СВЈЕТЛОСТИ ЈЕ НАРАНЏАСТА (1979), МАСКЕ (1980), БАЛАДА ЗА МЕТКУ КРАШОВЕЦ (1981), АНАЛОГИЈЕ СВЈЕТЛОСТИ (1982), ГЛАС (1983), СОНЕТ О МЛИЈЕКУ (1984), SOY REALIDAD (1985) и ЉУБЉАНСКО ПРОЉЕЋЕ (1986).
Шаламунова поезија превођена је на многе језике, а књиге пјесама објављене су му на њемачком (Ein Stengel Petersilie im Smoking, 1972) и енглеском (Turbines, 1973, i Snow, 1974).
На српскохрватском језику објављене су Шаламунове књиге: ПЕСМЕ (Народна књига, Београд, 1974, у преводу Дејана Познановића), ДРУИДИ (Глас, Бања Лука, 1978, у преводу Јосипа Остија), СНЕГ (Матица српска, Нови Сад, 1978, у преводу Д. Познановића), АНАЛОГИЈЕ СВЈЕТЛОСТИ (издање аутора, Београд, 1980, у преводу Ј. Остија), МЕТОДА АНЂЕЛА (Младост, Загреб, 1980, у преводу Ј. Остија) и ГЛАС (Логос, Сплит, 1985, у преводу Љубомира Стефановића).
Томаж
Шаламун