|
 |
|
|
Јанко Керсник: ИЗАБРАНА ДЕЛА
За живота Јанка Керсника (1852-1897) на словеначком је изишла једна једина његова књига – роман На Жерињама – док је све остале своје књижевне радове Керсник објавио у Љубљанском звону; нешто краће прозе, фељтоне и критике доносио му је и Словенски народ, лист младог либералног грађанства. Иако су били радо читани, Керсникови прилози су, како истиче уредник његових сабраних списа, Антон Оцвирк, „били доступни само уском кругу читалаца"; публикације у којима су објављивани пристизале су релативно ограниченом броју људи. Српска читалачка публика, пак, добила је у преводу, још за Керсникова живота, три романа: Стара слика (Lutrski ljudje, 1884), Рошлин и Врјанко (1891) и Агитатор (1887); овај последњи је излазио у наставцима у новосадском часопису Стражилово. У истом часопису, а затим и у Бранковом колу и Босанској вили објављивани су преводи појединих Керсникових приповедака. Стражилово је такође донело и прву биографско-критичку белешку о Јанку Керснику (коју доносимо и у нашем избору), пре него што се нешто слично појавило на словеначком. Године 1893. лист Јавор објавио је „књижевну студију" Андре Гавриловића „Јанко Керсник, слика из словеначке новелистике".
Током 20. века настављено је са превођењем и објављивањем Керсникових дела на српскохрватском језичком подручју. Тако су већ 1907. у Београду изишле краће приповетке под насловом Сеоске слике. Рекли смо „већ" 1907, иако су Керсникови „пунокрвни реалистички исечци" из сеоског живота настајали још током девете деценије прошлога века (од 1882. до 1891); међутим, сам аутор никада није помишљао да приче из сеоског живота повеже у један циклус под истим насловом; тек је уредник првог издања Керсникових сабраних дела, Иван Пријатељ, здружио цртице и дао му наслов Сеоске слике. Било је то године 1905. а већ, дакле, 1907. приповетке су се, као циклус, појавиле и у Београду. Сем приповедака, током овог столећа најчешће су се преводила три Керсникова романа: Цикламе, Агитатор и Јара господа.
Спољашња судбина дела и писца којег у овој књизи приказујемо занимљива је и на матерњем подручју и језику. Керсник је, особито својом краћом прозом и фељтонистиком, побуђивао велику пажњу сувременика (види се то из писама која је примао), али се није одазвао позивима и подстицајима Франа Левца, некадашњег свог учитеља, а потом пријатеља, који га је током последње деценије прошлог века у неколико махова наговарао да припреми за објављивање сва своја дела и да их коначно изда као посебну књигу. Керсник, међутим, као да није марио што ће се много тога што је разасуто по листовима и што је потписано псеудонимом изгубити; по овом свом необавезном и необавезујућем односу према литератури Керсник је, несумњиво, јединствен писац свога доба и своје средине. Он је, међутим, и први словеначки писац који је – иако не за живота – био приказан кроз сабрана дела. Објављивања и уређивања овог опуса латио се тада млади литерарни историчар и писац. Владимир Левец, а од треће књиге уређивање је преузео Иван Пријатељ. Било је укупно пет књига, а излазиле су у свескама, од 1900. до 1909. Пета књига доноси политичке фељтоне и критичке написе са коментарима и подробном научном документацијом и означава почетак рада словеначких историчара књижевности на припремању критичких издања књижевних и осталих дела. Као шеста књига у овој серији појавила се обимна монографија (око 900 страна) Ивана Пријатеља Јанко Керсник, његово дело и доба, која даје исцрпне биографске податке, као и богату и развијену слику времена у коме је живео и радио овај писац, тј. слику друге половине 19. века.
Керсникови сабрани списи нису доживели изузетан пријем: критика је била врло шкрта у оценама а особито у похвалама; нико се није упустио у подробно естетско вредновање овог писца. Наступило је већ доба нове, модерне прозе, загледане у душу човекову и према њој је изгледало да Керсникова објективна, „описна" проза већ припада прошлости.
Новија књижевна историја, међутим, као да се потрудила да надокнади изгубљено време: већ 1947. (до 1953) почело је да излази ново, далеко потпуније документовано сабрано дело Керсниково. Коментари Антона Оцвирка, уредника овог издања, сачињавају заправо једну врсту студије о писцу. У центру пажње је, као и код Пријатеља, однос писца и његовог времена, односно питање: како и колико верно писац одражава стварност. Јавило се потом низ озбиљних проучавалаца Керсниковог дела, па иако је социолошки проблем односа писца и његовог доба остао у средишту пажње, ипак се визије о Керсниковом опусу у целини међусобно битно разликују и тешко би их било резимирати или им потражити заједнички именитељ. Стога ћемо се задовољити само набрајањем важнијих студија (у библиографији) и истицањем чињенице да се представе и судови о овом писцу у различитим студијама битно разликују. Керсник је писац који је и данас жив, који се и данас у целини може са интересовањем читати и који наводи на размишљање. Књижевни портрет Керсников нипошто није нешто што има већ готове црте: оне се стално продубљују, појачавају, мењају, наново исписују.
Ако се не рачунају Керсникови ђачки песнички покушаји у духу и стилу традиције (а они датирају још из 1886. године), онда је он своју књижевну каријеру почео објављивањем фељтона у листу Словенски народ. – Почетком 19. века политички листови у Француској „уступили" су свој ударни простор (одмах испод уводника) романима у наставцима, приказима и чланцима из популарно-научног, друштвено-политичког и литерарног живота. Подлистак или фељтон је убрзо стекао велику популарност; на жив и приступачан начин третирао је питања уметности, политике, науке. Керсникови први написи из 1873. године одликују се идејном оштрином и борбеношћу, али и лакоћом писања, елегантношћу и духовитошћу стила; по томе, они се могу мерити пре са подлисцима једног Матоша, него рецимо Керсниковог сувременика – Шеное. Настали као реакција на актуелне политичке и културне проблеме, ови су написи унапред осуђени да убрзо буду заборављени; међутим уколико се подробним коментаром оживи њихово културно и политичко залеђе, удар Керсникове речи ће поново бити видљив, мада су заувек изгубљене све оне варнице и оштрице које су својевремено плениле читаоце. Но, сем духовитих и домишљатих, пецкавих и заједљивих примедби и коментара, Керсников фељтон [1] је садржавао неусиљено размишљање о разним проблемима и темама. Како истиче Оцвирк, из Керсниковог фељтона „можемо разабрати битне црте његове литерарне усмерености, као и идејна исходишта многих његових приповедачких дела".
Простор нам не дозвољава да оживимо политичку и културну атмосферу која је била подстицај и инспирација Керсникових подлистака; то, међутим, не значи да их због тога треба превидети или испустити из једног, макар и врло уског, избора из пишчевог стваралаштва. Иако ће нам многе алузије, због недостатка коментара, остати нејасне, а многе чак нећемо ни приметити, ипак ће фељтони и данас, као и некада, деловати на читаоца самим начином писања, дакле, „формом", „чистим" књижевно-естетским квалитетом. Не састоји се Керсников подлистак само од духовитих и спретних алузија и инвектива на сувремена збивања и личности; иронија, необуздана, разиграна, али не злонамерна, била је и јесте један од основних квалитета Керсникових фељтона. Исту ту иронију, незлобиву а дубоку, префињену али ефикасну, сличну романтичарској (хајнеовској) срећемо код овог аутора и у његовим доцнијим књижевним остварењима. Иронија је онај квалитет који несумњиво прожима читаво Керсниково дело; ту особину стила и тај однос према стварности, који се испољио од самог почетка Керсниковог књижевног и публицистичког стваралаштва, носио је и испољавао овај писац како у прозним, тако и у публицистичким радовима.
Сем ироније, из подлистака се у књижевно дело „пренео" и сам језик, само писмо, које је чувени словеначки историчар језика, Антон Брезник, овако окарактерисао: „Керсник није живео само за уметност, него је целог живота деловао и као политичар и новинар који је снабдевао Слов. народ подлисцима, чланцима и вестима, те се тиме тако уживео у новинарски језик, да му се није могао отргнути (...) Према новинарском језику је гајио толико наклоности, да није прихватао само оно што се у Слов. народу већ дуже времена писало, него и ствари које су се тек по који пут појавиле. Из слов. народа је користио речи пре него што су оне могле продрети у говор интелектуалаца и постати општа својина грађанског друштва (...) Прихватао је изразе не размишљајући јесу ли живи или не, да ли се говоре у кругу оних људи које је описивао и стављао им такве изразе на усне. На језичком плану се није увек понашао као реалиста, већ је реалисту престигао новинар, коме је више стало до новог израза, него до ствари као такве." [2]
Као што су се рано испољиле суштинске, чисто литерарне одлике овог писца, одлике које се тичу његовог језика и (ироничне) форме изражавања и односа према свету, тако су доста рано непосредно формулисана и идејна исходишта ове прозе. Наиме, године 1877 (4. марта), одржао је Керсник јавно предавање у љубљанској читаоници о развоју светске поезије. Без обзира што је публика можда примила ово предавање онако како је то описано у другом поглављу Агитатора, када бележник Божидар Копривец борјанима предаје о астрономији – како то претпоставља уредник сабраних списа, Оцвирк – ипак се текст тога предавања (чије одломке доносимо у избору) појавио почетком следеће (1878) године у Словенском народу. Основна мисао, коју Керсник свестрано илуструје примерима из историје светске поезије, гласила би: романтизам узмиче пред реализмом, идеализам и фантазија уступају место објективном, социјалном и политичком нивоу сагледавања света, знање, а не више мит и религија, представља основицу литерарног развитка. Све ове промене дешавају се „полако и без притиска, само према природном закону", исто као и у самој природи. У осмој деценији прошлога века, када је цветао, рецимо, Золин натурализам, Керсник се изјаснио за реализам, али за једну његову прелазну фазу, која ће још увек у себи сачувати доста романтичног и идеалистичког. Сматрајући да би било преурањено и насилно, супротно природним законима, описивати и приказивати „голу истину", Керсник је идеалним сматрао оно дело које, као проза Ивана Тургењева, „животом испуњени реализам" прекрива „сребрним велом здравог идеализма". – Тринаест година доцније, у рецензији Ашкерчевих Балада и романси (1890), Керсник се још једном изјаснио за спој идеализма и реализма: „А како ми схватамо тај реализам? Сликати, описивати све онакво какво је у ствари, али ипак описивати то само тако и у таквом редоследу и у таквој вези да мора будити естетско уживање, чежњу за нечим недосежним, укратко – да мора стварати идеал у гледаоцу, у самом читаоцу: дакле, не голи живот – не саму голу истину, него голу истину под златним прозирним велом идеализма."
Као суштинско, право књижевно обележје прозе, Керсник је сматрао илузију, то јест, онај прозирни вео који – у његовој визији – обавија сваку реалну и реалистичку ситуацију, удахњујући јој идеалне (естетске) квалитете. Поетичност дела, уживљавање у атмосферу, то су основна обележја Керсникове ране, и уопште кратке прозе („Наде пун", 1873; „Разасути листови", 1874; „Песме у прози", 1888). Али, иста та проза донела је и описала онај тип малограђанина, отуђеног, празног, обузетог досадом, окићеног лажним фразама, такозваног „практичног материјалисту", с којим је полемисао већ сам Керсник, али који је постао особит предмет напада у Цанкаровој прози. Једном речју, управо у овим лирским цртицама присутна је социјална критика друштва, која има несумњиву жељу да то друштво измени. С једне стране, у тим се цртицама испољила Керсникова вера у форму, у уметност која је свесна своје квазиреалне, лирске природе, која је изван свакидашњице и свесна да не може, чак и не сме, мењати свет према своме виђењу и нахођењу – а с друге, ту је очигледна критичка слика, карикатура стварности, са видном тенденцијом да се та стварност измени. На оба ова опречна квалитета надовезала се Цанкарова проза, иако ће сам Цанкар о Керснику као писцу износити негативна мишљења.
Керсник је почео да пише у време несумњивог Левстиковог утицаја на развој словеначке књижевности, а познато је да је управо овај критичар у својим програмским захтевима изискивао од писца да створи цело и целовито дело, које приказује интегралну временску, просторну и идејну ситуацију у којој се нешто збива. Фран Левстик је литературу поставио као инструмент националног бића и националне идеје и сматрао да литература може имати утицаја само уколико привуче пажњу читалаца; а то опет, сматрао је, може учинити само уколико речима обухвати све оно што постоји, уколико одрази, опише своју сувременост. У том смислу Левстик је упућивао писце да пишу прозу, јер је поезија парцијална, она је у стању да изражава само унутарњи свет човеков, само његове интимне патње и проблеме. – На почетку своје каријере, Керсник је такође написао једну цртицу („Наде пун") у којој иронизује (сентименталну) поезију, наговештавајући да наилази време објективног односа према свету, време прозе. Самим тим што се и сам одрекао поезије и почео да пише дуже прозне текстове, Керсник је такође, бар наизглед, пристао на Левстиково схватање уметности као делатности која треба свестрано и дубоко да захвати слику стварности и презентира је читаоцу. Међутим, у већ помињаној цртици Керсник се изјаснио против сваког поимања уметника као бога који стварност, природу и човека претвара искључиво у предмет свог уметничког дела, у свој материјал од кога гради „уметност". У прво време, као пандан „божанском" уметнику, који читав свет види искључиво као сопствени материјал за прекрајање по сопственој вољи, Керсник је поставио фељтонисту: у пракси, дакле, Керсник се против божанске улоге уметника и уметности одредио тако што је почео да пише стварне, конкретне, дневно актуелне подлиске. Када је, међутим, прешао и на писање дуже прозе, Керсник се определио за принцип игре, забављања читалаца, за принцип слободног и маштовитог фабулирања које ствара неопходну разлику између уметности и живота, које ствара илузију живота, и њоме первази „голу" истину. Како је то у новијим проучавањима истакнуто (Инкрет, Погачник), самим тим што је Керсник поставио фабулативну игру као основни покретач своје прозе, он је учинио значајан корак ка нечем новом, што до тада у словеначкој прози није постојало. Значајна новина је у томе што се Керсник није покорио тада важећем програму који је од литературе изискивао да буде инструмент унапред одређених, националних идеја. Скромни естетски резултати првих дела ове врсте (На Жерињама, Лутерани, а донекле и Господин Јанез) „надокнађени" су на известан начин самом том смелошћу деловања изван норме.
Први Керсников роман, На Жерињама (1876) заиста се сав посветио игри, забавама у летњем дворцу и међу богатим, чудним и ћудљивим бароницама, грофицама, баронима, сликарима који су изненада стекли велико имање... Керсников првенац није доживео успех код критике, али се, како каже Иван Пријатељ, „тим марљивије читао". Критика је и тада, а и доцније, у овом делу тражила онај модел који је Левстик био прописао и који предвиђа свестрано описивање сеоског амбијента, здраве, сељачке – словеначке – тематике. Роман Лутерани (1882) по садржини представља наставак мотива из првог романа: машта је и ту веома разиграна, све је срачунато на изазивање емоционалних ефеката, а не на деловање идеје, мада се идеја коју писац жели да нам саопшти већ назире (брак склопљен због новца не може бити „прави", љубав је елементарна, природна сила која се мора поштовати).
Онда је дошла, у Керсниковом животу веома значајна, одлучујућа, година 1882: октобра месеца те године Фран Целестин, утемељивач критичког реализма код Словенаца, послао је уреднику Љубљанског звона, Франу Левцу, рукопис расправе „Наше обзорје", а овај га, неодлучан треба ли га објавити или не, шаље сувласнику часописа, Јанку Керснику, од којег већ после три дана добија одговор. Ту, између осталог, стоји: „Целестинов спис ми се веома допада; можда зато што сам и сам инстинктивни реалиста, иако ми понекад моћи недостаје да бих у свом писању то доследније могао показати. Ја бих рекао: прихвати га за следећи број!" (писмо Левцу, 25. октобра 1882).
Иако би било необично корисно резимирати Целестинов програмски спис, ми ћемо, из разумљивих разлога, истаћи само његове основне идејне претпоставке. То је пре свега спис који литературу види као начин поправљања, мењања света, као вид критике постојећег, усмерен ка побољшању социјалног устројства света. Уместо Левстиковог приказивања стварности, Целестин подвлачи критички однос према стварности, са циљем мењања постојећег стања. Иако су стављени нови, практични задаци пред литературу, њен непосредни значај у животу народа и друштва је смањен: „Без сумње је наша литература утицала и утиче на наш развитак, али не толико колико можда понеко мисли."
Керсник, који се у једној од својих најранијих цртица подсмехнуо писцу који сматра да је све у његовим рукама и да је он апсолутни господар ситуације, Керсник који је и у животу деловао не само на плану лепе књижевности, него и на политичком и публицистичком пољу, несумњиво се морао сложити управо са оваквим местом и улогом књижевности. Целестинов програм му је био близак и у свом позитивном делу у коме наводи критичко приказивање (мало)грађана и сељака као битне теме реалистичке прозе. Међутим, промена која се у ово време одиграла у Керсниковом делу и поимању уметности, коју историчари особито подвлаче, а о којој, уосталом, говори и сам Керсник у својој кореспонденцији, одиграла се на композиционом плану: у роману Цикламе (1883) писац је настојао да збивање, радњу романа што више приближи животу, те да фабулу поједностави до те мере да се она може одвијати сама по себи, логичким и хронолошким редоследом, без интервенција deux ex machina, без силних реминисценција, невероватних и случајних заплета и расплета. Средина у којој су смештени јунаци је брижљиво оцртана, а што је најважније: јунаци нису више само безбрижни становници замкова, него је сваки од њих носилац неке идеје која се испољава најчешће у дијалогу, а ређе у самим поступцима тих личности. Идеја је постала од особитог значаја у следећем роману, који се садржински наставља на претходни, у роману Агитатор: прихватајући се да покаже како „политика добија све већи значај у животу, литератури и науци" (како је то наглашавао Целестин), Керсник се одлучио да опише борбу између политичких странака у Словенији, које су управо тада почеле да бивају изразитије и да уносе раздор унутар самог народа. До тада се (бар у литератури) словеначки народ супротстављао немачкој владавини; сада се борба одиграва унутар самог народа, између народњака, „немшкутара" (то јест, оних национално одрођених Словенаца, којима су „ближи" били Немци, јер су одговарали њиховим капиталистичким интересима), те клерикала. На који начин се ова идеја и ова намера реализовала, наш читалац ће и сам имати прилику да сазна. Време збивања која се у роману описују јесте тренутак непосредне садашњости, односно година 1883. (када је и сам Керсник ушао у политичку борбу), а роман је у наставцима излазио године 1885. Роман Агитатор, као и сва своја дужа књижевна дела, Керсник је објављивао у Љубљанском звону, а наставци су пристизали увек у последњем тренутку и после дугих мољакања и преклињања од стране уредника Левца. – Као што је стални пратилац Цанкарове кореспонденције његова молба да му хонорар буде што пре и унапред уплаћен, тако је и стални мотив Керсникове кореспонденције, односно писама која је он примао, непрестано пожуривање да текст (наставак) напише, да не одоцни. Невоље предавања још „неосушеног" текста у штампу и писања под сталним временским притиском, у сталном временском „шкрипцу", бројне су и очигледне и на њима се нећемо задржавати. Занимаће нас само једна чињеница која произилази из описаног односа писца и уредника часописа: да би могао планирати број, Левец је морао имати добар увид у развој, па чак и концепцију дела. Његова реаговања на поједина дела (изражена у писмима) самим тим су занимљивија. Карактеристично је његово реаговање на овај роман из сувременог живота: оно што је у писмима хвалио, односило се на сложеност композиције, занимљивост фабуле, лакоћу приповедања, дакле, на све „старе" Керсникове особине. Одмах по завршетку објављивања романа стигло му је, међутим, писмо Вељка Лукића из Карловаца (које доносимо у нашем избору); делимично охрабрен њиме, Левец је за Љубљански звон (1887, стр. 57) написао кратку оцену романа у којој подвлачи пре свега реалистичке особине овог дела. Критички конципиран приказ стварности, створен према новим програмским захтевима критичког реализма, прихваћен је и подржан у домаћој средини тек пошто је стекао признање негде са стране (овог пута у Србији).
Роман Јара господа (Скоројевићи, 1893) у литератури о Керснику се обично истиче као „најзначајније дело из малограђанског сеоског света". Никакве сумње нема да описи животарења у паланци и слика човека у њој, достижу максималну реалистичку изразитост. Керсник се упустио у суптилно описивање међуљудских односа. И овде, као и у толиким његовим ранијим делима, жена се нашла између два човека, истовремено у њу заљубљена. Али овај познати мотив обрађен је на сасвим нов и, рекли бисмо, модеран начин: љубави заправо више нема, а под тим именом се протура сада материјални интерес, поигравање са људском судбином, подцењивање, неповерење. Све су личности у овом делу препуштене саме себи, међу њима је само привидан склад, чак и онда када су у браку; и те модерне, усамљене, отуђене личности завршавају трагично, чак трагичније но што смо у стању да поверујемо (и у тој невероватности и случајности која води збивања пред крај романа огледају се Керсникове старе, романтичарске особине). Код Керсника, зло увек мора бити кажњено, а овде је смрћу кажњена особа која је најмање крива за све неспоразуме који су се међу људима отворили; „тежа", морална казна – патња, бол – намењена је најмање симпатичној личности, која није поштовала никаква правила морала.
Пут који је на стваралачком плану превалио Керсник упозорава нас да је овај аутор био под утицајем владајућих литерарних норми, захтева који су пред писца постављали, најпре Левстик, а потом Целестин. Да је сувремена литерарна пракса на њега такође оставила снажан утисак најбоље сведочи чињеница да је веома успешно довршио историјски роман Разбојници (Роковњачи) који је био започео Јурчич, али га је смрт прекинула у раду. Међутим, код Керсника увек постоје знатна одступања и измицања од норми. Тачније, Керсник је прихватао онај, да тако кажемо, литерарнији ниво програма, који се односио на форму дела, на то како конципирати и како извести (чисто технолошки, формално) једно прозно дело, а мање његов идејни ниво. То је писац који од почетка до краја свог стваралачког периода мисли пре свега на форму: још у време свог одушевљавања поезијом, дакле, сасвим на почетку свог стваралачког пута, Керсник је истицао да га привлачи поезија Симона Јенка, и то њена „милозвучна, мелодична ритмика, са тек слућеном идејом која као дашком милује стихове". На форму књижевног дела као његову основну карактеристику упућује и завршна, дакле посебно наглашена реченица познатог предавања о развоју светске поезије: „Тако се само форма мења, а суштина остаје." Знак препознавања поезије, оно по чему одређујемо тип и карактер поезије јесте њена форма: она је израз промена, израз индивидуалних доприноса сваког песника и сваког раздобља. – У време писања романа Цикламе, то јест, када је свој тип писања прилагођавао и мењао у складу са Целестиновим програмом, Керсник пише Левцу: „Као да сам омађијан, такав сам повремено. Седим над хартијом с пером у руци, а да пишем не могу, јер не знам како да пишем. Шта – то ме не брине – али тај ђаволски како!" (18. априла 1883).
Основни је проблем за Керсника био, дакле, како, а не шта, писати. Наша пажња треба такође да буде усмерена на технологију писања, на тзв. форму. А оно што је сам Керсник очито сматрао суштинским обележјем своје прозе, свог начина обликовања прозе, била је управо композиција дела — маштовито и невероватно фабулирање које одговара укусу публике допуњено је, проширено у доцнијим делима реалистичким излагањем стварних чињеница, док су невероватне потиснуте у други план, али не сасвим и не заувек. Пошто се био максимално приближио захтевима и укусу ондашње критике, пошто је игру и забаву заменио стварношћу и политиком, Керсник је попустио у свом покоравању прописаном програму и све чешће се враћао маштовитом фабулирању. Већ у Скоројевићима радња више нема онај континуитет, нити поштује временски след догађаја као што је то случај у Агитатору: композиција је сада фрагментарна, случајни сусрети су опет добили пуну важност, а честе су и типично романтичарске реминисценције. Керсник се морао покоравати владајућим књижевним програмима и нормама – то је од њега изискивао дух времена и историјска ситуација – али су његова одступања такође видљива и присутна од почетка до краја стваралачког пута. Нису ли „Песме у прози" (настале 1888), које и ми у избору наводимо, управо потврда Керсниковог отпора према „прописаној" прози, према оној уметности која доживљава благослов само уколико је „унапред" објашњена?
Ако се Керсник с муком придржавао реалистичког програма, ако су видна његова одступања од реализма, а јасна и недвосмислена залагања за „прозирни – сребрни или златни – вео идеализма" који треба да краси реализам, како онда и зашто проглашавамо „најбољим" управо и само она његова дела која су писана по моделу реализма, по моделу који је од литературе изискивао да буде ангажована у служби националне идеје и доцније у служби социјалног стања у земљи? Нисмо ли у таквом просуђивању, које води рачуна о захтевима поетике времена у коме је дело настало, а не о личној, субјективној индивидуалној пишчевој намери, о његовом индивидуалном поимању уметности, нисмо ли ту непромишљени, неправедни: изискујемо и тражимо модел, а не индивидуални допринос?
Керсникова литература је настајала у оквиру модела који је унапред одређивао њену функцију; та је функција била веома позитивна – буђење националне и социјалне свести – и нема сумње, ова је литература ту функцију и одиграла. Ако је функцију прописивао литерарни програм, несумњиво је да се дело мора упоређивати са тим програмом. Но, с друге стране, пошто је очита Керсникова тенденција да као стваралац, као креативни субјекат, остане изван тог програма, односно да изнађе неко сопствено решење проблема постојања и деловања литературе (за њега је то био сам начин писања, оно како, и на том плану је Керсник давао полета својој машти, те тако удовољавао укусу публике, а не само захтевима критике), очигледно је да Керсникову прозу не можемо просуђивати ни само на основу његових експлицитних изјава о литератури, нити пак само мерећи дело са програмом који је следило. Уколико истичемо као вредност ове литературе само она места и квалитете који су настали у одступању од програма (лиричност, брига за форму, уживљавање у истанчане моралне и друге квалитете јединке, а ниподаштавање политичких амбиција човекових), онда је наше читање и просуђивање неисторијско и чисто критичко. Ако је словеначка књижевност била инструмент у служби унапред постављене идеје, а она је то несумњиво била, и тек се Цанкар почео супротстављати таквом стању, онда је дужност данашњег читаоца да упозна суштину идеје која се износила у програмским захтевима, те да литературу одмерава и према тим захтевима. С друге, пак, стране уколико литературу сведемо искључиво на реализацију програма, а занемаримо све индивидуалне доприносе и одступања од програма, онда дело читамо онако као што су га пре сто година читали критичари, који су увек и само тражили познати позитивни програм и модел. Да би се данас извршила потпуна и целовита анализа било би потребно познавати како захтеве ондашњих програма, тако и Керсникове ставове и одступања од тог програма, а затим и сва она мишљења која су током деценија о овој литератури изречена: тек таква предзнања омогућила би читање током којег би се отварала сва ширина и слојевитост значења Керсникових дела.
Посебно је занимљива, и за откривање „правог" приступа Керсниковом делу веома поучна, такозвана сеоска слика, то јест, она кратка проза са описом сеоског живота која је, у радикалном примеру какав представља прича „Сељакова смрт", рецимо, апсолутно укинула сваку акцију, сваку фабулу и свела се на чисту слику, чист опис одређене ситуације. Ту је Керсник прави мајстор и вероватно ту треба тражити онај срећни, а не декларативни спој његових интимних хтења и размишљања о форми уметности, те захтева ондашње критике која упозорава на пропадање сељака, која у сељаку не гледа више, као некада Левстик, здраву националну снагу. Уосталом, није ли и вредност романа Јара господа управо у сликама, сликама људи, њихових карактера, нарави, паланачког амбијента? Није ли најспретнији приповедач, прави фабулатор словеначке прозе деветнаестог века заправо мајстор статичне слике?
Неколико уводних напомена о судбини и положају Керсникових дела нипошто не садрже довољно предзнања за „право", свестрано читање дела. Избор и извод из досадашњих проучавања овог писца помоћи ће читаоцу да се таквом читању ипак приближи. Но, све заједно представља само прву, полазишну фазу којој мора да уследи помно и разложно читање, отворено за многа значења која Керсников опус несумњиво садржи. Керсник је зачетник и значајни представник књижевне врсте која се зове фељтон; зачетник лирско-епске цртице коју су модернисти (особито Цанкар) развијали (и називали је: вињета, silhuetta, скица, цртица); писац романа чији је основни подстицај и циљ – фабулативна игра (тиме се супротставља програму); писац реалистичких романа ,,с идејом", рекли бисмо чак: са тезом; (живо) писац слика из сеоског живота. Стил Керсников јесте духовит и ироничан, течан и елегантан, приповедање је неусиљено. Пред нама је мајстор фабуле, али и мајстор слике (особито слике типа, карактера), мајстор описа природе, лирског уживљавања у атмосферу. Керсник је и значајан културни и политички радник (сауредник и сувласник Љубљанског звона; посланик и председник општине). Има ли се на уму сва сложеност овог писца, која укључује и разне противуречне вредности, проучавање његових дела ће бити тим привлачније, али и одговорније.
НАПОМЕНЕ
[1] Треба поменути бар следеће серије фељтона „Muhasta pisma", 1873, (могла би се превести као: ћудљива, превртљива...), „Недељна писма", 1873, „Писма из Граца", 1873-74, ,,С Муре", ,,Посна размишљања", 1874, „Стрицу у Америци", 1882.
[2] Антон Брезник, Življenje besed. Марибор 1967. стр. 217-218
Марија Митровић
Било је рано јутро последњег дана 188... године.
Хладан ветар бријао је улицама главнога града и дизао густе облаке сувог снега, који је поприлично покривао тло. Овде-онде шкиљиле су још по угловима светиљке, а густо звездано небо сведочило је да ће осванути леп али хладан зимски дан. Људи није било много на улицама; с времена на време показала би се каква старица иза угла и журила глатким тротоаром уз куће даље према цркви, куда је на рану тиху мису позивало мало звоно танкога гласа; или је, пак, прошао дашћући млад пекарски шегрт с тешком корпом на леђима звиждучући и дувајући топлу пару из уста у плетене рукавице. Већ се могло видети и неколико млекарица које су долазиле са својим колицима у град, газиле снег и ландарале по њему кратким, високо потпасаним сукњама.
На пространом дворишту пред поштом стајале су упрегнуте санке и дилижанса се спремала да крене из града. На санкама је седео у дебео капут завијен човек, који се сада зловољним гласом обрати кочијашу:
- Хоће ли бити шта, Тине, – или неће?
- Само се још мало стрпите, господине! – одврати онај смерно; морам причекати још једнога! Неког господина из суда, одакле ли!
- Кога? – упита путник радознало.
- Нов је, нов! Ја га још не познајем, а рекао је да је премештен к нама. Места ће бити довољно, а санкама ћемо да јуримо – само кад би већ дошао!
Онај на колима промрмља нешто неразумљиво у мараму којом је био потпуно умотао врат.
- Аха, већ је ту! – каза у том Тине и пође полако у сусрет господину који се приближавао двориштем.
- Је ли ту мој ковчег? – упита придошлица.
- Да, да, све је у реду!
- Биће хладно, хладно, оштар мраз!
- Ох, та имате кожух! – тешио га је кочијаш.
У том се онај већ попе на санке и на уобичајен начин поздрави сапутника.
- Путујете ли и ви у Борје? – упита брзо увијајући ноге у кожух.
- Да, такође!
- Добро, добро! Да нас је само више!
Тине потера свога коњића и гласно затруби, да је одјекивало и чудно се разлегало између високих кућа танко звекетање прапораца. За кратко време били су изван града, на широком великом друму, где су кочијашу показивали путању само велики друмски камени међаши и телеграфски стубови.
Оба путника припалише цигаре и онај у кожуху обрати се ономе у капуту.
- Познајете ли Борје?
- Разуме се!
- Ох, томе се радујем! Дакле, познате су вам и тамошње прилике.
- И превише добро! — насмеја се онај.
- Схватам, схватам! Ви боравите, дакле, стално у Борју. Опростите, да вам се представим: ја сам владин пристав Руда.
- Племенити Руда?
- Да, да!
- Чуо сам већ о вама! А ја сам адвокатски приправник Корен!
- Ах. Радујем се, веома се радујем! Приправник код адвоката...
- Код Храста!
- О, познато име! Код Храста, дакле! Народњак, добар народњак то је он.
- Као сви у Борју!
- Разуме се – пожури Руда; – то све знам; Борје је народњачка варошица. Радујем се што долазим. Корен, међутим, презриво развуче уста.
- Познајете ли господара замка Медена? – упита нагло.
- И њега, и њега! По имену! Па тај...
- Није народњак! – насмеја се Корен.
- Ха, ха, – потврди онај и покуша поново да запали цигару да прикрије своју забуну.
- Ви сте добро обавештени о нашој господи! – напомену поново Корен, наглашујући то заједљиво.
- Тако то мора бити код нас! А зашто смо иначе политичари? Приставов глас био је помало надмен.
- А како иначе друштво? Како госпође? Има ли забаве? – продужи онда нагло.
- И о томе би требало да сте обавештени! Политика има много посла са – сукњама! – ругао се Корен.
- Ви сте духовити! Али – опростите – у актима немамо такве политике!
- Штета! Иначе би се још радије читали!
Смејала су се обојица.
У том је почело да се раздањује. Румено свитање легло је на широку, снегом покривену равницу, а лака измаглица губила се према подножју далеких гора. Дебело иње светлуцало се по гранама дрвећа ретко поређаног уз друм и осипало се с њих кад би ситна зеба залепршала с врха. А по друму су биле вране у густим јатима; полетале би испред кола и опет се спуштале за њима на коловоз.
Свуда је владала тишина; коњи, у касу, нису се чули; санке су без шума клизиле по снегу; само прапорци, причвршћени на коњске узде, одзвањали су танко у јутарњем ваздуху.
С равног, пустог поља, по коме је испрва водио друм, доспели су путници убрзо у брдовит крај, али одвећ стрмих кланаца није било. А уз друм су се низали засеоци и села.
- Имамо ли још много да путујемо? – упита Руда опет после дугог ћутања и јако зевну.
- Само да прођемо прву постају; онда остаје још час и по вожње.
- До врага, што нема железнице!
- Створите нам је ви, владини људи! – насмеја се Корен.
- Ох, шта ми! Ви, ви и ваши посланици!
- Ха, ха, они нам не могу прибавити ни честиту пошту. То је све тандара-мандара.
Владин пристав се чудним погледом осврну на свог суседа; поглед му је изражавао упола задовољство и одобравање, а упола, пак, бојажљиво чуђење. Али као мудар политички чиновник није проговорио ни речи.
А Корен се и тако није осећао позван да настави разговор о критичном предмету.
У селу Гробље била је прва постаја. Ту је предавао кочијаш писма намењена овамо и преузимао друга за Борје и даље постаје; и нове путнике је радо примао, само ако би било доста места у колима. Није нове коње упрезао; морали су до Борја.
Данас су чекала два путника да приседну у поштанска кола: млад човек одевен у танак капут и сељанка у годинама.
- О, господине учитељу, шта сте ви ту радили? – запита Корен првога.
А овај се прво попе на санке поред Тинета; знао је да ту вреди стара пословица, ко пре девојци, његова девојка.
- Излет смо направили синоћ, излет! Па сам мало закаснио – одговори промуклим гласом – други су отишли око поноћи, а мени се овде више свидело. Код Водета – музика, песма, плес! Штета што нисте били. Како сте се провели код својих за време празника – били сте код својих, зар не?
- Мало, мало! Највише у граду! – одговори Корен и представи учитеља свом суседу, који одздрави напола љубазно а напола надмено.
У том и Тине сврши свој посао свађајући се још увек гласно са сељанком, за коју није било места на санкама.
- Ћути, бабо! – одсече најзад и удари бичем по коњима.
Учитељ је смејући се трљао руке и онда их стисну у џеп, а Корен се с ироничним осмехом окрену Руди:
- Видите, и ту можете студирати наше саобраћајне прилике. Изабраће вас одмах за почаснога грађанина ако само обећате да ћете нешто учинити.
- Треба, заиста треба нешто учинити! – каза онај самоуверено и чвршће се зави у кожух.
- Вечерас ће бити у читаоници забава – јави се учитељ с предњег седишта и повуче мало ноге увис под постиљоново ћебе.
- Ох, то нисам знао – узвикну Корен.
- Забава? Беседа? – упита владин пристав. – Хоће ли срески начелник бити тамо?
- Како да не! Сви, сви долазе у читаоницу откако је „Leseverein" умро. Тако се све мења на свету! – подсмехну се Корен, а затим нагло настави: „А шта ће бити ноћас у читаоници? Томбола, шта ли?"
- И то! А најпре предавање.
- Ма немојте! А ко ће предавати? Нови капелан, можда – тај је некако оштар!
- Не, не – погодите!
- Не могу! Предавање, то је код нас нечувено! – викне Корен.
- Наш бележник ће предавати!
- Ха, ха, а о чему?
- Није познато! Па човек се у слободном времену бави астрономијом. Можда ће о томе нешто рећи!
- На то се не сме закаснити! Ни ви, господине приставе! Видећете борјанске грађане како ће се учено погледати приликом предавања. Изврсна мисао! И све сте то измислили за ових четрнаест дана колико ме није било у Борју!
- А... госпође? Које госпође залазе у читаоницу? – заустави пристав Кореново чуђење.
Учитељ је хтео да одговори, али га Корен неприметно удари ногом.
- Како можете питати? – журио је да спречи учитељев одговор. Рекао сам вам да долази све што се убраја у haute volйe у нашем Борју: начелникова госпођа, надзорникова супруга и кожареве ћерке; фине девојке, а у кући нису без новца; затим долази понекад жена господара замка Меденовка, а propos, да ли је можда познајете?
- Меденовка? Ох, плавокоса је и Немица – зар не?
- Да, да! У град одлази много пута!
- Ах, superbe! Изврсно! Познајем је.
Племенити Руда се самозадовољно насмешио.
- Онда имамо још Филипину Вртачникову, постарију госпицу, која радо игра на позорници читаонице, али само улоге младих, мада би јој материнске најбоље пристајале. И много, много других госпођа и госпођица!
- Болеове сте заборавили! – јави се учитељ, који није био начисто да ли се Корен шали или не.
- Девојке нису код куће, а госпођа ретко залази у Борје – рече онај.
- Старија, Милица, дошла је кући!
- Тако? – рече Корен немарно; – но, видите, та би била изврсна за вас; лепа мора бити – а биће и богата као мало која.
- Хвала лепо! – одврати онај скоро увређено.
- А онда жена вашега шефа – докторка! – продужи учитељ.
- Ох, па та се децом бави – одврати Корен. Али рекао је то ипак с поштовањем у тону да га је пристав зачуђено погледао.
Глас Тинетова рога, који је одјекивао, доврши разговор. Санке су већ клизиле поред првих борјанских кућица, и мало затим уставише се пред поштом наспрам читаоничке крчме.
- До виђења – вечерас! – довикну још Корен кад су се разилазили.
Пре него што продужимо своју приповест, треба ипак да упознамо читаоце мало боље с личношћу којој је намењена главна улога у скромној радњи која ће се ту развити, наиме са садашњим адвокатским приправником Андрејом Кореном.
Имао је сад близу тридесет година и био је пре висок него средњег раста, кошчат и витак; кратка риђа брада и његова дуга, уназад зачешљана коса остављале су некако озбиљан утисак, а опет су га ублажавала два мала, тамна а врло весела ока. Леп није био, а нико не би ни нешто сасвим супротно могао рећи – да је ружан човек. Нешто симпатично, пријатно сјало је увек с његова лица, чијем се утицају нико није могао одупрети. И његова спољашњост, његово одевање било је сад елегантно, као што и одговара адвокатском приправнику.
Корен је после бурних времена свог студирања и каснијег потуцања по разним уредима и канцеларијама запловио у мирну луку општинског тајништва у Борју; ту је радио мало година. Борјански адвокат др Храст дошао је до закључка, у разним приликама, да у младом човеку има ипак још доста доброга и одлучио је да га опет постави у првобитни колосек: узео га је у своју канцеларију. При томе се, пак, онај морао обавезати да ће исполагати своје још неположене испите. Корен је драге воље све то обећао, вредно радио у канцеларији и постајао из дана у дан све употребљивији, али се учења и испита није латио. „Има још времена", одговарао је уобичајено на разне опомене. Тако је пролазила година за годином и такав је био Андреј још и кад смо га видели последњег дана старе године како се враћа у Борје.
А пошто се у погледу социјалне лествице био попео неколико степена више, постао је и – одборник читаонице, и у тој важној функцији видећемо га опет увече на читаоничкој забави. Вечерас је био изненада именован за редитеља и драговољно се латио тог незахвалног посла.
Просторије читаонице су се нагло пуниле; забава уочи Нове године била је најмилија борјанским паланчанима, особито због томболе. А млађи свет се, опет, и тако веселио игранци, с којом се морала започети нова година. Тако је захтевала укорењена навика – откако је постојала борјанска читаоница. Ове године, пак, иступио је одбор с новином због које су конзервативни чланови друштва почели озбиљно махати главом и раменима: као – шта ће сад опет то бити? Објављено предавање их је тако узнемирило. Али, с друге стране, притискивала их је радозналост и испуњавала брига да ће их други сматрати неспособнима да разумеју такво предавање – и тако се догодило да је читаоничка дворана била вечерас пунија него икад. Благајник, лекар Сок, трљао је руке и бележнику честитао на сигурном, свестраном успеху. Сам је био свестан тога да чим је више публике, тим ће се више таблица за томболу продати – а читаоници је био потребан новац за покладне беседе.
Па не само дворана него и друге две собе биле су пуне; публика се поделила по њима као што би се извршила подела по платним разредима. У првој су седела два учитељска приправника, неколико судских и других писара и порески практиканти. Другу собу су заузели управитељ школе, надзорник пореза и порески контролор, грунтовничар и неколико паланчана, разуме се имућнијих; ко је био ожењен, довео је са собом и своју супругу. Трећа соба пунила се сасвим полагано. Млади, неожењени судија и његов приправник били су већ ту и с њима адвокат др Храст са својом женом. Говорили су и нагађали о другима: хоће ли доћи или не. Спољашњим члановима из оближњих варошица нису се надали; снег је био превелик.
- Па Боле ми је обећао да ће довести своју Милицу – тврдио је Храст.
- Колико јој је година? – упита судски приправник сањиво. Имао је обичај да тако лено говори.
- Чекајте да израчунам – петнаест, о не, шеснаест година – у седамнаестој је. Замислите, најлепше године!
- Премлада, премлада! Та то је дете!
- Па, и да, и не! – насмеја се адвокат. – Мени се те године највише свиђају.
Супруга га лепезом лако удари по руци,
- Ти си непоправљив!
- Умири се, драга моја; ко много говори није опасан.
- Је ли лепа? – упита судија.
- Ох, ту се јавио идеалист! Не знам каква је сад, а раније пре него што ју је Боле послао у Швајцарску много је обећавала. Сад се вратила и вероватно ће остати код куће.
Кроз врата се чуло гласно шкрипање нових ципела и у собу уђе наш знанац пл. Руда у фраку, с белом крагном и цилиндром. А за њим вечерашњи аранжер Корен.
- Па представите ме већ! – шапну први овоме на уво.
Корен му брзо учини услугу; а учинио је то ипак мало усиљено и круто, како поступају људи којима тај обичај није у навици. Кад је представио свог најновијег познаника малом друштву, одмах је отишао у прву собу; само кратак, презрив поглед бацио је на углађену фигуру приставову.
- О, Корене, докторе Корене! – викао је на другим вратима мален, дебео човечуљак, очигледно борјански паланчанин. – Јеси ли опет ту? Добро, добро! Па седи ту код нас, уз онај дуги сто, тамо ћемо јести ћурана, ћурана на акције! Хахаха, ћурана на акције – замисли акција по педесет – крајцара, разуме се! Изгубити не можеш, а поврх свега добијеш и кости!
- Ко ли је па то измислио? – насмеја се Корен.
- Ловшев Боштјан; ко би други! Дај само положи педесет „хруштева"; касније ће акције бити скупље – по шездесет, седамдесет! Око дугог стола су се заиста сабрали разни гости, те су, гласно се смејући, хвалили изврсну мисао да се једе ћуран на деонице. Ловшев Боштјан, оснивач те нове банке, у обичном животу, пак, трговачки помоћник, убирао је озбиљна лица акционарски капитал. И Корен је посегао у џеп.
- Зар само ћуран? – упита с оног краја собе порески надзорник.
- И салата, кисели кромпир, цвекла и хлеб! – поучи га Боштјан.
- И ја ћу да узмем деоницу! – пожури надзорник.
- А зашто, да нас после још опорезујете – приговори Корен.
- То не, али ћу зато више јести!
Гласни грохот и његове досетке прекину крчмар, који је донео жељеног ћурана. Деоничари су се одмах утишали и сели око дугог стола; неко време се у њихову кругу није чуло ништа друго сем звекета ножева и виљушака. И други у соби дискретно су ћутали.
- А где је Корен? Где је Корен, вечерашњи аранжер и редитељ? – чули су се повици из ходника пред двораном.
- Унутра те траже! – напомену онај дебели човечуљак који је раније наговарао адвокатског приправника на акционарску гозбу. – Нека чекају, нека чекају, почећемо у осам – одговори полако и настави да глође крило.
Уто већ дојури бележник.
- За име бога, господине Корене! Зар нећемо почети? У седам је заказано, а сада је још само четврт часа до осам.
- Одмах, одмах! – одговори овај хладнокрвно и напуни још пола тањира кромпир салате.
- Деонице узмите, још једну имам, ћуранов врат и пола тртице је још ту! – умеша се Ловшев Боштјан.
- Извините, – одврати бележник, млад, онизак човек, прилично угојен, те нападе опет Корена:
- Шта ће бити с предавањем и – с томболом?
- Да, томбола, то је главна ствар – јави се пуних устију дебели паланчанин који је први звао Корена на гозбу. – А шта је с вином, Боштјане, хоћемо ли и вино пити на деонице?
Бележник је отишао зловољна лица и сикћући.
- Одмах ћемо почети! – викну Корен за њим. Устао је и почео навлачити беле рукавице на руке.
- Време је, време – задњи је час! Ко зна колико ће сати предавати бележник? Дакле, хајдемо у дворану!
Код деоничара тај позив није имао успеха.
- До томболе ћемо већ стићи! – мислила су тројица, а други су се само смешкали и ћутали.
Корен је хтео из собе, али на вратима мораде застати. Велик и крупан господин, одевен у црно одело, пријатног веселог лица препречи му излаз. Ушао је из ходника и водио младу, витку девојку. Била је огрнута у дуг, крзном обрубљен капут, а главицу је до пола образа умотала у светложуту свилену мараму.
Корен се дубоко поклони придошлима. Видело се да га је развеселио овај долазак.
- Ох, господине Боле! То је лепо! По таквом времену доћи! Нисмо смели ни да вам се надамо! – журио је свестан свога посла као вечерашњи редитељ.
- Храст се колеба и стена – али ми... – цитирао је придошли мало неумесно, и сам се смејући својој неуспелој досетки. – Где је доктор Храст? Је ли ту?
- Да, да, у трећој соби! И госпођа такође!
- О, тако и треба!
Одвео је девојку онамо и поздрављао и десно и лево познанике у првим собама. Тишина је настала у обема и чула су се само полугласна питања шапатом.
- Је ли то ћерка Болеова?
- То је Милица?
- Порасла је!
- Лепа је! – додаде Ловшев Боштјан кад је оно двоје већ прошло.
- Па ниси је ни видео – рече са смехом дебели паланчанин и с великом је слашћу глодао задњи део акционарског предузећа, ћуранов врат. Разговор за разним столовима скрену на један једини предмет, на Болеову кћер.
А уто се већ из дворане чуло звонце које је најављивало почетак беседе и већина посетилаца пожури онамо из предњих соба.
- Господине Корене! Господине Корене! Где је Корен? – јави се на вратима Храст.
А овај је већ био ту.
- Побрините се за место у првом реду госпођици Боле. И мојој супрузи.
- Због госпође супруге сам дошао! – рече Корен.
- Дакле, за обе, за обе!
Вратили су се у трећу собу и ту представи Храст свога писара Болеовој кћери.
Овај јој хтеде понудити руку да је одведе у дворану, али га пл. Руда предухитри.
- Покажите нам место – рече надмено и пође с Милицом напред. Корену није било ни до тих некако охолих речи, а ни до тога да прати Болеову. Дао је руку Храстовој супрузи. А кад је прошао поред првога пара, обазре се први пут према младој девојци.
До дворане је ишао с Храстовом госпођом за овима, али пред улазом Руда заостаде и кроз дворану одведе Корен своју даму напред, у први ред испред позорнице. За њим доведе Руда Болеову и оста поред госпођа, а адвокатски приправник се врати у позадину.
Није знао да му је сва крв ударила у лице док се гурао кроз редове густо збијених чланова друштва. Све је видео као у некој магли и кад му Ловшев Боштјан шапну на ухо: „Добро, добро се владаш, пријатељу!" није чуо ни речи.
А сад опет запева звонце и диже се завеса на позорници.
Прва тачка је био председников поздрав. Др Храст га је морао одржати и он је свој задатак извршио кратко и тачно, као увек, јер та тачка није никад изостајала из програма.
Онда су певачи запевали Ипавчеву „Bodi zdrava, domovina!". То је било у Борју тако уобичајено, те није било читаоничке беседе без те песме. И публика је певачима увек бурно пљескала, чак и ако би неки солист био промукао. Јавно одобравање и јавна похвала била је свакоме сигурна ко се појави на позорници у Борју; а иза леђа су га решетали и испирали њиме уста. Такви су били борјански критичари!
И трећи пут се дигла завеса и за малим, незастртим сточићем, на коме су гореле две свеће, појави се борјански бележник Божидар Копривец. Спољашњост његове личности већ смо споменули, па га зато не треба описивати још једном, и посебно зато што ће се у нашој приповести појављивати још више пута и показивати у својој правој боји.
Управо кад се дубоко поклонио публици, која га је, као и малопре певаче, примила с громким пљеском и положио дебели рукопис на сточић пред себе, а кости своје појаве у плетену наслоњачу, баш тада уђе у дворану на задња врата млади борјански капелан.
- Сервус! – рече му Корен стојећи поред улаза.
- Добро вече! – отпоздрави онај. – Седите овамо, господине Антоне! – прошапута дебела кожарка, која је седела у последњем реду скоро на две столице, и љубазно једну примаче капелану. Овај је послуша, а пре но што је сео пажљиво је погледао публику по дворани.
Био је то млад свештеник, висок и сув, а у лицу пун и округао. Пошто се становници Борја нису били навикли на његово презиме, називаћемо га и ми онако како су га звали у Борју: господин Антон.
Бележник Копривец, међутим, почео је с предавањем. Рекао је најпре да ће говорити о астрономији и о световима који се крећу и виде на небу и о њиховој природи.
Учитељ С к у б й, који се јутрос возио с Кореном, гурну овога говорећи: „Зар вам нисам казао да ће говорити о звездама?"
Корен је ћутао. Освртао се по дворани и на позорницу, а непрекидно су му очи застајале тамо напред на седиштима где је угледао пл. Руду поред Болеове Милице. Нешто га је љутило, а уједно му је било као да је вечерас сазнао радосну новост. Био је узнемирен и његово лице, иначе бледо, скоро жућкасто, није имало обичну боју. Крв није хтела из њега.
Бележниково предавање, иако се у погледу учености није дигло изнад нивоа обичне популарне расправе, било је ипак за већину слушалаца превише учено, неразумљиво; и зато су га тим пажљивије слушали, да не би ко помислио да им се не свиђа. Ловшев Боштјан се полако изгубио из дворане, онај дебели паланчанин, пак, који је раније био најживахнији у деоничарском друштву, полако је задремао. Чело господина Антона би се наборало кад би говорник говорио о „живој материји" и чекао да не наиђе још и шта горе. Али бележник је био опрезан; знао је већ одраније да ће господин Антон бити међу слушаоцима, те је према томе и удесио свој говор.
И на предњим седиштима било је све мирно. Храстова је супруга премало знала словеначки, а и с приставом пл. Рудом је било исто тако. Уз то је он још о звездама знао само толико колико није заборавио из првих гимназијских година; а ни тада није знао много. Играо се сад лепезом своје сусетке Милице.
А ова је пажљиво слушала, да би разумела све, али узалуд. За четири године, колико је провела на васпитању у Швајцарској, био јој је постао и њен рођени језик скоро туђ, и у ушима би јој сад зазвонио многи израз који је већ био нестао из њеног сећања. Да је због тога била зловољна, не бисмо смели тврдити!
Девојка је била лепа, врло лепа, и што је нећемо описати подробније, то је само због тога што не можемо дати потпун опис. Споменимо само то да је била танка, средње висине, да је имала тамну косу и исто такве очи. А све на њој било је још веома младолико, скоро детиње.
- Да ли разумете сав тај словеначки језик? – упита тихо пристав Руда своју сусетку иза расклопљене лепезе.
- Не све! – смешила се Милица. – Заборавила сам већ много.
- Ох, па више га нећете ни учити!
- А зашто не?
Руда се самоуверено смешкао.
- Зато што не треба! – прошапута затим.
Девојци се није свиђао овај разговор, па зато ућута. Љутило ју је нешто у понашању Рудина, а и последња напомена, из које је одзвањао презрив тон.
Бележник је говорио сад о хипотези о коначном разарању светова и претварању у растегљиво-течну материју и о почетку новог кружног тока њихова.
Неколико слушалаца мислило је само на блиску томболу, неки су зевали, а капелан је немирно стругао ногом по прљавом патосу.
- Па то је превише, па то је превише! – промрмљао је према сусетки.
- И мени се чини! Требало би већ да почне томбола! – уздахну кожарка.
- То је атеизам – продужи господин Антон.
Корен му приђе иза леђа,
- Што се љутиш, пријатељу! – упита подругљиво.
- То је либерализам! Далеко смо отишли с читаоницом! – љутио се полугласно капелан.
- Не бој се, пријатељу! Погледај их само по дворани! Да ли је нека од твојих овчица изгубљена? Реци која, покажи је!
Господин Антон нехотице скрену свој поглед на слушаоце. Свуда је видео досаду на лицима и из њих је избијала само једна јасна жеља да се што пре заврши тај учени говор.
- Али би могла да постане изгубљена! И шта је то? У читаоницу тако нешто не спада. Уопште – чему то предавање?
У Корену се пробуди дух опонирања, опозиције. Ни сам се није радовао бележникову предавању, или било чијем – а сада, кад је његов некадашњи колега и пријатељ Антон био против, сад је био з а.
- Нека људи нешто науче! Треба нам више културе, интелигенција мора у народ. Шта ћемо без ње?
Шапутали су све ово међусобно, тако да други нису разумели ни речи. Само је на крају Корен гласније говорио.
- Пст! Пст! – чуло се с више страна.
Ловшев Боштјан је опет ушао, знајући да мора убрзо бити крај говору и узе прво да у својој улози одборника читаонице шаптаче позове на ред. Уто бележник заиста заврши. Није се знало да ли се громки пљесак односи на одобравање предавања или на завршетак; али свима је с лица сијало задовољство. Једино је господин Антон устао зловољна лица и пошао на другу страну, у гостионичке собе.
Напред код првих седишта устао је пристав пл. Руда, ставио свој бинокл и надмено гледао публику. Судија му се придружи и проговори неколико речи с Храстовом госпођом.
- Чија је оно госпођица – тамо доле код прозора, с белом ружом у коси? – упита га Руда.
- То је порезникова ћерка!
Руда стисну уста, али ипак још једном погледа онамо јер му се учинило да је и тамо побудио пажњу.
Певачи су опет наступили и певали „Rožicu".
Тиме је извођење на позорници било завршено и почела је томбола. У дворани су се зачас нашли столови, а продавци таблица журили су од једног до другог и уз разне досетке нудили „срећу".
- Иди ти продај Болеовима! – рече Ловшев Боштјан Корену и гурну му целу хрпу таблица у руке. – Ти си већ познат с њима!
Корену је то било по вољи. Боле је много купио и рекао ћерци:
- Хајде, изабери, Милице!
- Ох, ја сам срећне руке! – пожури Руда вукући карте Корену из руку и ширећи их по столу.
- Ја бих вам саветовао да сами изаберете таблице! – напомену продавац живо.
- Зашто? – упита девојка смешкајући се.
- Да бисте сами били одговорни за срећу и несрећу!
- Или, пак, ви што ми такве таблице нудите! – ускликне Милица весело.
- Ох, ја сам ту само – некаква судбина – одврати Корен.
- Дакле, бићете ипак само ви одговорни за моју срећу.
- Хаха, изврсно, госпођице! – убаци Руда. – Па препустите ту одговорност мени.
- Не, не, – рече девојка полуозбиљно – ова судбина – господин Корен – нека одлучи!
Овај стави више таблица пред њу. Сам није опазио да му је рука мало
дрхтала.
- Овамо, овамо, господине бележниче! – узвикну Боле и гурну према придошлом столицу. Per aspera ad astra – то је лепо што сте нешто ново увели на нашим забавама – нама је потребно обнављање и промена – или како оно пева Грегорчич...?
- Хвала богу што га читаш – јер сад ћеш понекад и ти нешто ново да цитираш – насмеја се др Храст.
- Одмах ако желиш! Кад будем тебе или твог поштованог колегу, господина бележника Копривца, видео у друштву с каквом странком, узвикнућу с Грегорчичем: „Јао теби, убоги сељаче, јао!"
- Пустимо га с миром, господине бележниче! – одговори Храст смејући се. – Ноћас је опасно кошкати се с пријатељем Болеом.
Супруга Храстова упита за узрок гласног смеха, а уто је Боле већ звао господина Антона за сто. Овај је био мало у забуни; хтео је да седне за суседни сто к друштву које се било сабрало око дебеле кожарке. И кад је погледом прошао по господи око Болеа, он се још више збуни. Није био вичан господском женском друштву, а ту је видео први пут њему досад непознату госпођицу.
- Хвала, хвала! – пожурио је да одговори клањајући се више пута.
- Та и сами немате доста места.
- О, само ви седите без бојазни! Кад једном будете жупник или декан – онда ће бити мало теже; а сад будите без бриге!
Господин капелан није знао како да се помогне; још једном се обазрео на друштво коме је раније намеравао, а онда седе код Болеа.
- Ово је моја кћи Милица – представи је господар замка.
Господин Антон поново устаде и мало се круто поклони младој девојци.
- Немамо лепо време; снега, снега – и превише – рече затим окренувши се господару замка.
- Да, да, – насмеши се овај – и још на све то нам господин бележник ту предаје и приповеда како ће хладно бити на нашој Земљи кад се – хвала богу тек кроз хиљаде и хиљаде година – наше Сунце охлади.
- Хм! – мрмљао је капелан. – То су опасне хипотезе!
- Опасне? Зашто опасне? – јави се леви сусед свештеников, бележник Копривец.
- Ни ја то не разумем! – смејао се Боле. – Кроз хиљаду година нећемо зепсти.
Сви су се смејали, чак се ни господин Антон није могао одбранити од веселости. Али само за тренутак.
- Можда нећете зепсти – али ћете се можда пећи – рече с кратким подсмехом.
Храст ногом гурну господара замка испод стола; али ни то не би зауставило његову заједљивост да није опет пришао Корен с таблицама за томболу.
- Ох, Антоне, ти још немаш таблице! Дај брзо изабери!
Капелан а и други опет посегоше за таблицама, и зачас приправник све прода.
- Гле господина Антона, ноћас му не одговара наше друштво – шапутала је за суседним столом кожарка своме мужу на уво.
Овај није имао времена да одговори, јер је редитељево звонце већ наговештавало почетак томболе, и после гласног вриска, у дворани наста потпуна тишина и пажња, која је владала скоро до краја игре. Само овде-онде би се јавио какав шаљивчина проглашавањем већ предатог добитка или би по други или трећи пут захтевао понављање извучених бројева, те тако побуђивао општи смех.
Убрзо је игра била завршена.
За Болеовим столом једино је господин Антон имао среће. Добио је стару, лепу мајолику, коју је била за томболу поклонила Храстова супруга. Постао је расположен и с бележником је разговарао о политичком положају не препирући се при томе.
- Ваша судбина је слаба! – рече пл. Руда својој сусетки помажући да скупи распрострте таблице. – Зашто мене нисте послушали?
- Па и за самог себе сте се слабо побринули! – дражила га је Милица.
"Јер сам желео срећу вама!" – хтеде да одговори пристав, али друштво је већ устајало, јер су ослобађали простор за игранку.
Корена није било близу. Све време је желео да Милица нешто добије на томболи и љутило га је што су други покупили добитке. Сад је желео да приступи њеном столу и да јој каже нешто паметно, духовито, а није знао шта. Напослетку му се учинило све то – глупо – а најглупље пак његово понашање и домишљање. Отишао је на другу страну, у крчму, и сео до судског приправника, који се цело време није растајао од свога пива.
- Хоће ли сад игранка? – упита овај.
- Ваљда!
Боле и Храст дођоше за њим. Храстова супруга је остала с Милицом у дворани, јер је господар замка допустио ћерци да игра, и већ су се и у последњој гостионичкој соби чули прилично складни гласови домаће борјанске музике. И судија, бележник и господин Антон придружили су се овима о којима је реч, и започе живахан разговор. А из предње собе, где се било сабрало неколико учитеља и неколико младих судских писара око Ловшева Боштјана, одјекивало је гласно певање; разуме се, само кад би музика престала, јер су певачи били и живахни играчи.
- Чудно што нема нашег начелника – напомену судија. – Синоћ је обећао да ће доћи.
- Одвезао се у град, и то тек касно пред вече – рече бележник Копривец.
- Ох! Можда ће ипак бити истина оно што се већ дуже времена говори.
- Да га зову у министарство? – упита Храст. – Све је могуће.
- Тамо су потребни људи који знају и пишу словеначки – продужи бележник.
- А наш начелник је Словенац! – додаде господин Антон.
- Словенац? Хахаха, где си ту бајку чуо? – јави се с другог краја стола приправник Корен.
- Увек нам на дописе одговара на словеначком! – тврдио је капелан.
- И то ти је већ довољно? Зато га можеш прогласити за Словенца? Онда је и нови Меденов надзорник на имању, који зна само једну словеначку псовку и њу сто пута понавља кад хоће да говори с надничарима и радницима – по твоме такође Словенац?
- Хохо – господине Корене, не љутите се! – in dubiis libertas – и ту имамо такво сумњиво питање! – насмеја се Боле.
- Мени се не чини сумњиво! За бога светога! Зар сте већ сви тако понизни и смекшани и – како бих рекао, такви просјаци да вас испуњава бескрајним задовољством свака мрва која падне с богаташева стола?
- Сад бих пак скоро помислио да држите начелника за богаташа у погледу словеначког језика? – рече дремљиви судски приправник.
- О, ви, ви сте тек прави! – узвикну Корен, док су се сви смејали. Овамо у читаоницу залазите, Словенац сте по рођењу, Словенцем се називате – а много ће воде још морати да протекне док ви напишете словеначку реч.
- Све у своје време! Само претеривати не смемо, пренаглити не смемо! Камен до камена – палача – рече Боле, позва келнерицу и наручи вечеру.
- Да, да, кад би само свако хтео бар један камен да положи! – упаде приправник.
- Па националност сама није још довољна – рече мало тише господин Антон.
- Ох, разумем, разумем – теби је у првом реду до – вере!
- Без вере ће пропасти и народност – у то сам уверен.
- Добро, добро! Да, теби је вера главно, а народност час средство, а час спорт!
- А теби је народност све: средство, главна сврха и – спорт! А вера ти није потребна – подсмехну се капелан.
- Стојте, стојте, господо! Omne nimium...
- А, господин Корен је страшан – радикалац – заустави судија Болеа.
- Пођимо радије да играмо, господине Корене! – гонио је бележник.
- За народ, зар не? – упита дремљиво судски приправник.
- Ох, ја бих вам већ рекао истину, господо! А тај ће час доћи! Само будите стрпљиви!
То рекавши, испи пуну чашу пива и устаде од стола. Отишао је с бележником.
- Види их, види! – викну судски приправник за њим. – Сад заиста иду да играју – за народ!
Корен не одговори; задовољио се да презирним погледом одмери цело друштво, које се смејало, и врати се с Копривцем у дворану. Ту су се скупљали парови за четворку. Руда је водио Болеову Милицу двораном и Корен одмах увиде да му је она већ обећала ту игру. Храстова госпођа седела је још у горњем углу дворане поред порезникове супруге и приправник пожури онамо. Докторка још није била ангажована и Корену на његову молбу љубазно климну главом.
Играли су кадрил нескладно, јер већина девојака и играча из варошице није знала ту игру. Ловшев Боштјан био је редитељ, те је наређивао и викао из свега гласа, па ако га овај или онај не би послушао, дохватио би га чврсто за оба рамена и гурнуо на право место. Сви су већ били навикнути на то и зато се није чуо ниједан приговор или уопште отпор.
- Како вам се свиђа наша најновија лепотица? – упита докторка свог играча.
- Мени? – понови овај замишљено. – Ох, добро! Симпатична је.
- Само то? – наваљивала је госпођа прекорним тоном.
- Но, па и лепа је – ако то желите, милостива!
Корен се при том весело смејао.
- Ви сте грозан човек! Има ли ишта на свету што би вас бар мало могло занимати? Та ваљда нисте старац, а нисте ни слепи кад дође У наше друштво тако лепа и богата девојка, па..., и на шта сад мислите?
- Хоћете ли да ме ожените, милостива?
- Не, не, вас сигурно не. Ту би све настојање било узалуд – смејала се Храстова госпођа. – Но, то овде и неће требати! Само погледајте, нови наш пристав савладао би све.
Корен се и нехотице обазре на овога и његову играчицу. Стајали су на другом крају дворане са супротне стране у врло живом разговору.
Адвокатски приправник мало развуче уста као човек који хоће да каже: "Шта је мени стало до тога!", и играо је даље по гласним наредбама Боштјановим. А кад је доспео опет на своје место, морао је да се изнова обазре на Милицу. Сад га је нешто љутило; што Милица игра с оним надувенком, што је љубазна с њим, што је он није замолио за ту игру – све, све га је љутило.
- О свом путу ми још нисте ништа причали – напомену му докторка.
Корен јој поче укратко приповедати шта је радио за време свога одсуства; а били су већ при последњем делу кадрила, у који је Ловшев Боштјан стално уплитао неке нове фигуре.
- Double chain! – викао је сад, и после три неуспела покушаја прошло је све у реду. При промени дама нашао се Корен с Милицом.
- Ох, судбино, судбино! – узвикну девојка. – Ви ми нисте донели срећу!
- Али сам вам је желео из свег срца! – рече то тако ватрено, да се скоро и сам престраши.
И девојка за тренутак упре у њега свој поглед. Обоје поцрвенеше.
- Нисте срећна судбина ... – пожури да одговори мало у забуни и обори очи.
Уто јој је већ други играч понудио руку.
После кадрила су и даме пошле у трећу собу, где су била господа. Пратио их је пл. Руда. Господар замка је хтео да иде кући јер, шта ће рећи жена која је остала код куће сама; па још ју је ваљда и мигрена мучила.
- Ох, то не иде, то не иде! Ко би сад отишао? До Нове године мораш остати! – наваљивао је Храст.
- Ох, да, да! Само још мало да играм! – молила је ћерка. А господар замка није био тврда срца. Па и сам је радо остајао у друштву. А до поноћи и тако још није било дуго.
- Пазите ко ће вам први честитати Нову годину! – шапну Храст Милици на уво.
- Зашто? Има ли то какав значај?
- Тај се сигурно интересује за вас!
- Ох, хајдете, хајдете, драги докторе!
- Ја ћу покушати да будем први!
- То је врло љубазно, а ја ћу вас тужити вашој супрузи – хаха! Ох – не, не! Нећу, нећу! Будите само први ако то има какав значај!
И она баци поглед својих тамних очију негде поред Руде, који се још играо њеном лепезом и покушавао да покаткад ухвати понеки њен поглед.
Пошли су поново да играју, и сад је и Корен већ био стекао храбрости, те је више пута играо с Милицом. Забављао ју је тиме што јој је приповедао о својим ђачким годинама и студентским лакрдијама, чак и о последњем путовању, и о своме дому јој је причао. Говорио је суво и кратким реченицама – без жара и без боје – а ипак га је девојка пажљиво слушала. Узвраћала му је догађајима из васпитавалишта у коме је провела више година, приповедањем оних свакидашњих, чедних а ипак пуних хумора сплетака и подвала које се чине по таквим заводима.
А Руда се латио порезникове ћерке, јер је био запазио да хоће да кокетује с њим.
Уто се с позорнице иза завесе јави стаклено звоно; полако, скоро свечано су одјекивали његови ударци изнад играча. Била је поноћ и стара година била је завршена.
- Срећна Нова година! – кликну топло Корен и пружи Милици руку.
- Срећна Нова година! – одговори Милица; с осмехом стиснуше руке, као два познаника.
- Ох, прекасно, прекасно! – узвикну поред њега др Храст, који дохукта с друге стране.
Сад се и девојка сетила његових ранијих речи и крв јој удари у лице.
- Право је што вам се тако догодило, господине докторе! Што не пазите боље?
- И ко је мој срећни такмац? Можда Корен? – боцкао је Храст.
- Погодите ко је! – одврати Милица и пожури у сусрет Храстовој супрузи да јој пожели срећну Нову годину. И племенити Руда притрча. Убрзо после поноћи почеше се разилазити. Господин Антон се био већ много раније опростио. Сад су отишли Болеови, Храстови и већина других ожењених. Дворана се полако празнила, а тим је више било гостију у крчми. Певачи су запосели велики сто и у густом дуванском диму, који је испунио све собе, при почађалим петролејским светиљкама убрзо је било тешко распознати поједине особе. Гласна вриска и ропот владали су свуда и сваког би тренутка одјекнула весела песма домаћег хора.
Покладе су се већ ближиле крају кад отменије Борјане једног јутра изненади на дебелој ружичастој хартији штампана позивница на вечерњу забаву код господара замка М е д е н а. Момак који их је разносио није имао ливреје. Био је обичан баштованов помоћник и, предавши поменути листић, радо би мало застао не би ли можда и он нешто добио. А позивнице су биле тим елегантније што су у уобичајеном стилу на немачком обавештавале да „Меден и његова супруга имају част да позову на soirйe dansante".
- Види врага! – узвикну др Храст прочитавши листић који су му донели у канцеларију.
Уто уђе Корен носећи исто такво писмо у рукама.
- И ви сте позвани? – упита га шеф.
- И ја! Па шта то значи?
- Не знам; али то је свакако нешто ново!
Корен је тајанствено махао главом.
- Шта мислите? – рече доктор радознало.
- Чини ми се да сам одгонетнуо – одговори приправник са смешком.
- Зар не знате да ћемо ускоро имати изборе? То је све ad captandam..., ох, ја знам такве птичице!
Храст се насмеши.
- Можда – повлађивао је – али свакако морамо онамо.
- Ја не! – рече одлучно Корен.
- Како? Зашто не?
- Ја у немчурску кућу не залазим!
- Али с том забавом ваљда ипак политика нема посла!
- Ја тврдим да има! А и кад не би имала – та ви познајете моја начела!
- Ваше је право да мислите како хоћете! А ја мислим да је баш с нашег становишта умесно да учествујемо на тој забави – и што нас буде више тамо, тим боље – али – како вам драго; Болеовима и другима се надам.
Доктор је то говорио без особите сврхе и прегледао акте пред собом. И Корен се окрену да пође. А кад чу спомињање Болеових, заста му нога. Хтео је још нешто да упита, али после кратког размишљања оде. Напољу, у својој соби, још једном је отворио позивницу и полугласно читао дан и час заказане забаве.
- На покладну недељу, дакле! – шапну и стави ружичасти листић у свој сто.
Неочекивана вест о забави код Меденових муњевито се разнела по варошици. У сталној чиновничкој крчми, куд је залазио и Корен, ноћас се ни о чему другом није говорило, и пошто су сви били позвани, то се и чуло само ласкаво одобравање те нове Меденове идеје. Чак су и појединости очекиване забавне вечери већ биле познате. Тако је поштар знао да је Меден наручио војну музику и две чувене куварице из града. И о плзењском пиву и рајнском вину се говорило. Задовољство је владало свуда, само једно питање није давало људима мира, наиме: „Шта то значи? Чему то?"
Свима се дала прилика да и поред нестрпљивог ишчекивања забаве и поред свег задовољства избаце неколико злобних или зловољних примедаба.
- Радознао сам да ли ће бити официра из града... – шаптао је порески надзорник суседу племенитом Руди на уво.
Овај је остао неизмењена лица као да не разуме шта се крије иза те примедбе.
- Лепо би било; онда ћу обући и ја своју униформу.
- Јесте ли резервни официр? – упита судски приправник.
- Разуме се, драгонски! – одврати онај самоуверено.
- Меден ипак није тако прљав и шкрт као што се прича – напомену судија.
- Видећемо! – упаде бележник Копривец, који је у свим стварима био помало скептичан.
Тако су говорили целе вечери.
Корен је ћутке седео поред њих и пушио цигару.
- Зар ви нисте позвани? – упита га тихо поштар.
- Да, да, – такође и ја!
- Ох,
- Изгледа ли вам то чудно?
- О, не, не! Питам само зато – што тако тихо ту седите.
- Нећу ваљда већ унапред играти од радости што ме некакав Меден позива на гозбу?
Поштар ућута, јер је био врло мирољубив човек, те се препирао само са својим момцима.
- Ох, господине племенити Руда, – ви ћете опет узети Болеову лепотицу у свој посед! – шалио се судија.
- Котиљон је већ мој и први кадрил. Данас сам био на Дренову – узвикне онај и нехотице упре поглед тамо на други крај дугог стола, где је седео Корен.
Овај је гризао крај цигаре и тражио шибице, које је судски приправник био ставио пред себе и механички их пребирао.
- Честитам! – рече судија.
- Кад не би била тако млада! – напомену судски приправник.
- Зашто? Господин пристав још може да чека! – јави се Копривец.
Из свих примедаба свако је могао осетити подругљив тон, једино пристав можда не.
Усред разговора неко предложи да се састави партија тарока и убрзо затим почеше неки да се картају. Судски приправник се шалио с келнерицом, а Корен му је помагао.
Било је близу поноћи кад су се Корен и бележник Копривец враћали кући. Становали су у истој згради.
- То вам је гиздавац, тај пристав! – напомену Корен пред капијом.
- А ја бих се кладио да ће бити Болеов зет! – одговори бележник.
Из Коренових уста извио се кратак, промукао звук, који није био ни смех, ни реч, ни потврда, ни одрицање.
- Шта мислите? – упита бележник и јако зевну.
У том је већ адвокатски приправник затварао капију.
- Хоћете ли ићи Меденовима? – спомену Копривец на степеницама.
- Не знам!
- То значи да ћете ићи!
Растали су се на мрачном ходнику и отишли сваки у своју собу.
На покладну недељу увече било је живахно на глатком, дебелим снегом покривеном друму који је водио из Борја до Меденова замка, удаљеног четврт часа. Сваког тренутка би пројуриле отворене санке и танак звук прапораца, који су висили на коњима, разлегао се надалеко по долини што се отегла у дужину. Тројица-четворица кочијаша, колико је могла да запосли варошица, имала су ноћас довољно посла, јер нико није хтео да дође пешке; ако их је по троје-четворо село на санке, ни рачун није био велик за појединца. Срески начелник се одвезао заједно са својом супругом, и кад се кочијаш опет вратио, натоварио је код читаоничке крчме судију, судског приправника, бележника и племенитог Руду. Баш кад су коњи већ били повукли санке, стиже и Корен сав задихан.
- Ја сам већ мислио да нећете поћи! – узвикну Копривец. Адвокатски приправник нагло седе поред возача; с друге стране се гурао бележник. Она тројица су се клатила позади.
После кратке вожње угледаше пред собом осветљене прозоре Меденова замка. Кад возач заустави своје коњиће пред великом капијом, притрча слуга да помогне господи да сиђу са санки, а друга двојица светлила су бакљама. Неколико корака даље стајала је читава гомила гледалаца, домаћих слугу и слушкиња, који су међусобно дошаптавали разне примедбе на рачун придошлица и цвокотали зубима на оштром мразу. У трему и на степеницама све је било зелено. Сводови су били застрвени смреком, са страна су стајала украсна стабла из баште, а на сваком завијутку горела је светиљка. Горе, у ходнику првог спрата господар замка Меден сачекивао је своје госте одевен у фрак, са жутим рукавицама на рукама и високим цилиндром на глави. Био је то већ мало постарији човек, прилично трбушаст; дебео врат хтео је непрекидно напоље из уског, тврдог оковратника. Неприродним поклонима поздрављао је придошлице и стезао им руке. Говорио је мало, али је тим брже журио да придошлим гостима отвори врата у собу где их је, усред већ приспелих дама, сачекивала и поздрављала његова супруга.
- Молим, молим, господине судија! – журио је Меден и гурао ословљенога к вратима; судском приправнику и приставу стегао је руку, Корена и бележника поздрави површно али ипак љубазно. Још је мало гостију било у соби, понајвише чиновника из Борја; али су се убрзо собе почеле пунити. Дошло је и нешто господе из града, међу њима и три официра. Довезао се и Боле са својом супругом и Милицом. Друштво је било веома разноврсно и разнобојно и зато из почетка ни забава није могла да постане живахна. Сви су се још само сашаптавали и приснији познаници су се држали заједно. Госпође су нарочито одмеравале господарицу замка, супругу Меденову. Била је одевена у тежак сиви брокат и овде-онде је на хаљини имала пришивене китице свежих висибаба. Та је хаљина чудно пристајала њеној светлоплавој коси; а како је све остављало утисак једноставности и скромности, цео изглед је освајао гледаоца. Сад се довезао и др Храст са својом супругом. Елза, Меденова супруга, поздравила их је обоје веома љубазно, а доктору је стегла и руку. Болеова и Храстова породица заселе су у угао дворане поред собе где је домаћица дочекивала госте. Поред њих, на ниском подијуму, свирачи, војници, удешавали су своје инструменте.
- Некога ваљда још очекују – напомену Боле пришавши с друге стране госпођама. Кога то?
- Ја скоро све познанике видим, а и странаца има већ неколико – одврати Храст.
Уто поред њих прошушта Елза.
Била је то лепа жена; лепша него раније као девојка; она мирна самоувереност која је раније само понекад засијала из њених плавих очију, била је разливена преко бледог, пуног лица. Само је око било немирно.
- Барон Јаблонски је обећао да ће доћи вечерас – рече окренувши се Болеовки; – чудим се што га тако дуго нема; мраз је и снег, тај снег...
- Барон Јаблонски? – понављао је Храст, који је стајао поред њих. Упитао је то с очигледним чуђењем, а одмах му је било жао што је то показао.
- Да ли се већ дуго познајете с његовом породицом? – скрену разговор Болеовка, која је боље знала да прикрије чуђење.
- Посетио нас је пре кратког времена, а и нас двоје смо већ били у Гробљима код њега.
Храст на те речи поче да гледа около по дворани; нехотице се сети Корена и разговора с њим приликом добијања позивнице на игранку код Меденових.
У првој соби се гурало неколико особа и Елза се осврну онамо.
- А, то ће он бити! Заиста јесте – рече малтене с већом наглошћу него што је и сама хтела и оде у сусрет новим гостима.
Храст мало поташпа Болеа.
- Али то ипак нешто значи, пријатељу! Јаблонски – овде...
Уто Корен из прве собе нагло приђе доктору.
- Зар вам нисам рекао? – шапну тихо, али је у том питању било помало и срџбе.
- Шта? – упита Храст, иако је знао на шта мисли Корен.
- Да је све бурлеска, политичка бурлеска, а ми декор, статисти, кловнови, глупаци...
Боле се гласно насмеја, да су га чак и госпође пажљиво погледале.
- Шта вам је, господине Корену? – упита Милица и лепезом покри пола лица.
Да је ма ко други поставио ово питање Корену, сигурно би му срдито одговорио. Па и сад је у приправниковим очима засветлело нешто слично одговору: „Ви то не разумете!" Али се савладао. – Ништа, ништа! – рече брзо.
Сад се и Храст насмешио. А то младога човека још више наљути.
- Но, па кад баш хоћете да знате – узео је опет реч – могу вам баш и рећи – и тако се не бојим никога. Видите, госпођице, данас смо сви ми ту – зебе, врапци – или шта хоћете. – Меден и тај охоли барон гробељски – њих двојица постављају ноћас замке нашој неразборитости. Гледајте, избори су на прагу и вечерашња игранка – сва та забава, све је то само да се припреми и углади пут Медену, немчуру Медену.
- Пст, пст! Драги мој Корене! – рече Храст жустро. – Али онај је већ одлазио.
- Овај је фантаст! – рече озбиљно Боле. – Па пођимо да поздравимо барона! А гле, и зета је повео са собом!
- Ох, тај ти је буздован! – шапну доктор.
- Па бити зет Јаблонског – и то је нешто!
Барон им је долазио у сусрет; пратио га је Меден, који се држао као да је порастао за читав педаљ. Јаблонски је љубазно поздрављао и отпоздрављао на све стране, а сопствени му охоли израз није нестајао с лица. Зет његов, племенити Горски, пак, био се придружио официрима, и издалека је посматрао даме, које су поседале дуж дугих зидова дворане. Игранка убрзо поче и забава је текла по програму. У почетку није било праве забаве; разни, по много чему различити елементи полако су се спајали, скоро с тешкоћом, а музика, изврсно Меденово вино и одличан бифе подгревали су добро расположење.
Племенити Руда био је вечерас у неприлици. Први кадрил играо је с Болеовом ћерком, а и котиљон је с њом већ био завршен; али њега је сад много више занимала најлепша госпођа овога вечера – Елза. Такмичио се код ње с другима, особито с официрима, тако да је чак и дремљиви судски приправник запазио промену и судији открио ту новост – како се изразио.
- А ви, шта је с вама? – упита га овај пецкаво.
- Ох, престара, престара!
- Ох, ви сте лисац! – смејао се судија.
- Онај што је грожђе разгледао! – додаде бележник.
- Пиво је изврсно! – мумлао је судски писар одлазећи к бифеу.
Чак и Корен је полако заборављао малопређашњу срџбу, и што је Руда више почињао да запоставља Милицу, тим се више он прихватао.
- Јесте ли се већ смирили? – упита га она за време игре.
- Да ли сте ме малопре разумели? – Девојка није одмах одговорила.
- Да кажем искрено – рече затим и упре поглед у њега – нисам вас добро схватила. То знам, то се могло видети да се ваљда Медена и барона – бојите? – додала је са смехом.
- Бојим? Ох, не, то никако! Ја се никога не бојим – а те људе мрзим, из свег срца их мрзим, и ту плавокосу Немицу, и целу ту банду – опростите, ја не бих ни дошао само да...
Ту му се заустави страсни говор. Престао је да игра и застао с играчицом близу средине дворане. Око њих су се вртели други у бурној игри. – Но – зашто: ...само да..."? – навалила је девојка.
Адвокатском приправнику удари крв у образе. Био је он заиста храбар, безобзиран човек, који је сваком говорио искрено у лице и никад није прикривао ни мржњу ни пријатељство према било коме; а сад није имао речи. Сам је пред собом хтео да затаји да је само због Милице дошао к Меденовима, а сад га је, на њено питање, нешто гонило да се исповеди, а с друге стране га је опет било стид. Ћутао је и подстицај тражио у њеним очима. Али девојка је ваљда инстинктивно слутила шта се дешава у његовој свести и није се ни осврнула на њега, нити је поновила питање. Кад је привео своју играчицу натраг к њеној матери, седела је тамо Елза.
- Ох, господин доктор Корен! – рече она врло љубазно и показа лепезом на празну столицу поред себе. – Како то да вас човек никад не може видети? Друга господа долазе к нама, а ви сте – како бих рекла – тако поносни...
Смејала се тако љубазно, а уједно кокетно, да Корен у први мах није знао шта да одговори. Седео је поред ње – јер је Милицу већ био одвео други играч, а Болеовка се забављала с начелниковом супругом – те се изговарао тиме што има много посла а мало времена.
- Заиста лети – ваш красни врт – а зими – милостива...
- Дођите макар на црну кафу; нека господа нас посећују!
- Ако допустите?
- Ви се вечерас много интересујете за ту малу црнооку лепотицу – хаха, драги докторе, ја имам изврсно око!
Заклонила је при тим речима своје лице лепезом од других, окренувши се Корену – поверљиво и нехајно као старом пријатељу.
Морао се осврнути на њу, на њено бледо, лепо лице и на бело, пуно раме, којим га се скоро дотицала. Он није више био сасвим млад; кад је разговарао с Милицом, обузимала би га, како је сам осећао, на своје велико незадовољство, нека дечачка, младалачка бојажљивост и неспретност, а према тој жени, напротив, никако. С њом се познавао већ дуго, углавном површно; говорило се о њој много по варошици и свуда где би коме само пало на памет, те је због тога била свима занимљива, па ипак је свако мислио да је сме и мора надзирати. Тако и Корен. – Према женској лепоти ни он није био слеп.
- Варате се, милостива! – Али вам морам бити захвалан на вашој пажњи...
- О, немојте тајити и немојте тако злобно боцкати – корила га је Елза.
- Злобан? То никако нисам, него искрен!
Махнула је полако лепезом према њему.
- Кад би било тако, веровали бисте ми више; па разуме се, ви сви из варошице гледате нас попреко; и особито ја, ја сам многима трн у оку. Зар није истина?
- Милостива!
- И ви сте такви! У мени гледате само Немицу, омрзнуту и мрску Немицу – потврдите ми, господине Корен!
Смешкала се при тим речима; а приправник је био у силној забуни.
Свуда другде и увек би рекао „да!" кад би то неко други изјавио; можда би и Елзи самој потврдио у другим околностима. А сад је удисао благи мирис парфема, којим је пунио ваздух сваки замах њене лепезе, и пред собом гледао красну жену.
- Све ми је то познато! И зато, знајте, господине Корен, зато се и бојим доћи у вашу читаоницу. Како бисте ме тек тамо гледали?
- Па већ сте били! – пожури да упадне он, радостан што може нешто да каже.
- Али тада је било све друкчије! Тада још нисам била – Меденова супруга.
- Па и ваш господин супруг је долазио такође!
- Да, да, а сад смо обоје, можда једно због другог, изгубили право да долазимо к вама.
Адвокатски приправник одмахну руком.
- Не, не, допустите да довршим. Раније, раније сте се још радовали кад вам се ко придружи приликом читаоничких забава, док вас је било мање, док још сви чиновници нису залазили онамо; а сад бирате – и право је тако; – али сте помало ипак ускогруди!
- Варате се, милостива госпођо! – рече Корен ватрено; – само дођите, само ступите у наше друштво и уверићете се да су то предрасуде са ваше стране.
Пристав Руда у том тренутку дојури и одведе Елзу на играње.
- Видећемо! – рече она још на брзину и са смешком своме суседу.
За време котиљона стајао је Корен с другом господом на улазним вратима и посматрао игру. Кад су бирале даме, размишљао је хоће ли Милица доћи по њега, а поред ње је помишљао још и на Елзу. Уместо обичних папирних бројева делиле су играчице разнобојне траке. Корен је дуго чекао, али ни једне није било к њему јер се раније ни сам није много бринуо за играчице. Прва је чак пришла Елза и закачила му са значајним смешком белу траку на прса.
- Бела! – рече он обавивши јој руку око паса и не мислећи шта хоће тиме.
- Разуме се! Црвену ће вам донети она црноока. Па то ви и желите?
Кад се окренуо ка вратима, стајала је Милица пред њим и заиста му закачила црвену траку. А сама је мало поцрвенела при том послу. Два пута су у игри обишли дворану, а он није могао наћи речи. Ћутке ју је довео до њеног места, ћутке се наклонио и отишао.
У соби где су се старија господа картала и пушила срео га је Храст.
- Јесте ли још ту, драги мој Катоне? – шалио се доктор. – Ја сам мислио да сте већ утекли пред опасним замкама и кљусама – политичким наиме! Хаха! Остале су вам можда по вољи?
Већ је свитало кад су санке с уморним Меденовим гостима опет појуриле према варошици. И наши знанци су се опет као и при доласку стиснули на санкама, само Руде није било. Седео је још горе код официра с племенитим Горским и играо с њима макао.
- Пријатно је било! – рече судија и чврсто се зави у своју бунду.
- Да, да, изврсно пиво и – шампањац! – потврди судски приправник.
Бележник Копривец цокну језиком и запали цигару коју је при поласку узео.
А Корен је седео поред возача и ћутао. Обузимала су га неразумљива осећања, и док је гледао пред себе у белу, у јутарњем свитању заблисталу чистину, на којој је стајала лака, прозирна измаглица, чинило му се да још пред собом види раскошну појаву господарице замка, а онда му се наметало сећање на Милицу и њене тамне очи и њене невине, поверљиве речи. Нехотице сегну руком на груди да провери има ли тамо још црвену траку – а осети две – и тада му се опет учини да му звони у уву заводљиви глас: Ипак нас посетите!
Звонили су, међутим, само лаки прапорци на вратовима коњића; на истоку се жарило небо; с високих топола уз друм дизале су се вране у густим јатима и летеле над белом равницом.
Прошло је више недеља. Дебели снег је већ давно окопнео и цвеће, које је ницало из меког тла по сунчаним брдима око Борја, наговештавало је пролеће. Порески надзорник, који је био страстан планинар, већ је био донео зелену букову грану у своју писарницу, а господин Антон, који је волео да порани и у јутарњој шетњи да се моли из свог бревијара, тврдио је после подне у читаоничкој крчми, где је обично пио чашу пива, да је већ два пута чуо кукавицу.
- Јесте ли имали много новца у џепу? – упита га крчмарица.
- Ништа, баш ништа!
- То је зло! Сад га нећете имати целе године! – тврдила је она. Ох, знам да нећу! – смејао се капелан.
У животу читавог Борја није било особите промене. Једино је племенити Руда једног вечера донео у крчму алармантну вест да је начелникову супругу у по бела дана посред трга напао суров злочинац.
— Шта, шта, како? – узвикнуо је судија који је седео за вечером, чак је и дремљиви судски приправник оставио своју цигару и упиљио се у пристава.
А Руда је стављајући на сто револвер тврдио да никад неће више поћи од куће без оружја.
- А шта се догодило? – наваљивао је судија.
- Главарова супруга шетала је свога пинча по тргу, та знате ту умиљату животињицу која никоме ништа нажао не чини; и на тргу је протурио убоги пинчек њушку у месарницу – та знате и тог суровог месара – и тај злобник је бацио нож за псићем да је овај једва утекао. Главарова госпођа се онесвестила од тога напада – верујте ми, господо, без револвера не идем на улицу. Тај народ, то становништво превише је сурово.
- Па то ипак није напад на госпођу – рече судија.
- Али је суровост, ако није напад! – љутио се Руда.
- Ја бих тога пинча такође одаламио кад би ми се приближио! – рече судски приправник и запали цигару.
- То је лепа сигурност! – рече подругљиво пристав и лупи по свом револверу.
- Оставите то оружје на страну, драги мој, онда ћемо бити сигурнији, јер ми се чини да је пуно – подсмевао се судски приправник.
Други су се смејали, и Руда, иако мало зловољан, послуша и обеси револвер о зид.
- Да ли ће начелниковица поднети тужбу због увреде части? – упита бележник пакосним тоном.
- Части свога пинча? – додаде Корен, који је дотле мирно слушао разговор.
Руда би бесно одговорио да није судија спречио даље зачикавање напоменом:
- Станите, господо! Нешто ново, шта је с изборима? Расписани су и за четири недеље ће се обавити. Ко ће бити кандидат?
- Где? Код нас? Кандидата има довољно, а шта вреди кад не бирамо сами и кад не можемо имати свога – тврдио је порески надзорник.
Руда је поносно гледао по друштву, а бележник Копривец обори очи.
- Бирајте кога хоћете, мени је свеједно! На биралиште и тако нећу доћи! – одсече судски приправник.
- Леп народњак! – узвикну Корен.
- Ех, прођи се шале, драги мој, са својим народњаштвом! Словеначка писма пишите и словеначке молбе стварно, стварно, се покажите а не таквим празним фразама... – одврати мало раздражено судски приправник.
- Да бисте нам их враћали, зар не?
- Само ви покушајте!
- Да вас враг носи! Већ сте се опет дохватили! – упаде судија. – Та говорите ипак једанпут мирно, паметно! Но, ето долази још и трећи – сад ће се тек дохватити!
Последња напомена односила се на господина Антона, који је у том тренутку ушао. Ретко је долазио увече и зато су га поздравили те ноћи с гласним чуђењем.
- Ех, што се толико распитујете? – одговарао је док је седао поред Корена на крај стола. – Треба ипак понекад да сазнам и покоју новост; та ви сте сви пуни новости, господо!
- Аха, господина Антона већ жуље – избори! – насмеја се судски приправник.
- Сигурно сте већ изабрали кандидата? – пожури с питањем млади свештеник.
- Разуме се! Наш господин судски приправник има највише изгледа! – ругао се Корен.
- Тихо, тихо, без задиркивања! – јави се судија. – Добро је што сте дошли, господине Антоне! Ја бих заиста желео да се договоримо о кандидату – без шале, господо, ствар је озбиљна и последњу реч имамо ми; зашто, дакле, да не разговарамо?
- Та је паметна, господине судија! – потврди капелан; – наша варошица је велика и одлучиваће у погледу већине ако будемо поступали сложно. Изаберимо себи свога човека и доставимо његово име Централном одбору; не смеју нас омаловажавати!
- И ја тако мислим, господо! Али треба се донекле договорити и с владом – рече племенити Руда.
- Аха! – јави се Корен. Једино се судски приправник мало насмешио, а остали су се правили као да тај узвик нису ни чули.
- Ја бих рекао да то долази касније, господине приставе! – противио се бележник.
- Како вам драго! – одговори овај изазовно и диже раме увис.
- То није наша ствар! О томе нека одлучи Централни одбор, господо! – преузе опет реч судија. – Погледајмо мало унаоколо! – Кога ћемо кандидовати? Другде не треба да тражимо, ја бих рекао да се и међу нама још може наћи понеко ко би нас могао поштено заступати у покрајинској скупштини. Овде нам треба нових друмова, нову школу ћемо зидати, а поплаве, поплаве тамо доле у дреновској долини треба спречити. И напослетку – не заборавите железницу! Покрајинска скупштина ће имати важну реч о њој, дакле, пазимо да добијемо заступника који познаје наше прилике.
Корен је под столом гуркао ногом свога суседа, господина Антона. Сви су осећали да су судијине речи нека врста кандидатског говора, али их та помисао није могла загрејати.
- Али либерал не сме бити! – узвикне капелан.
- Сад смо сви клерикалци, драги мој, – насмеја се судски приправник.
- И народњак, одлучан народњак мора бити! – јави се Корен.
- Сад само сви народњаци! – настави опет судски приправник. Осим Корена и капелана смејало се цело друштво.
- Кандидујте се ви, господине судија! – рече порески надзорник кад се граја мало стишала.
- Ох, а шта мислите! Времена немам, времена, и шта бих ја? – А говорио је тако да су сви осећали како не одбија онај предлог.
- Или пак господин бележник! – продужи надзорник хладнокрвно.
- Хаха! – јави се Копривец с усиљеним смехом који није говорио ни „да", ни „не".
- Господо, ја се чудим што се не сећате човека коме на првом месту ипак припада заступање нашег среза – узвикну тада Корен. – Јесте ли заборавили доктора Храста? Ја бар не знам за способнијег посланика за наш крај! Зна ли неко бољега?
- Не знам како би ишло с њим? – рече судија. – Код нас још, још – али другде ће му се противити.
- Свештенство ће му се опирати – потврди господин Антон – превише је либералан!
- И мало превише радикалан! – рече Руда.
- А, тако! Онда, пак, бирајте начелникова пинча, који репрезентује јавну сигурност – или пак тебе, драги мој Антоне! Живео!
- Живео господин Антон! – потврди судски приправник и подиже чашу.
Капелан није био увређен.
- Зар бих ја био рђав кандидат? – викао је док су се други гласно смејали. – Али, станите, господо, ја знам бољега. Радознао сам шта ћете рећи о њему. И он познаје наше прилике као и ми, и ја се кладим да ће га сви варошани радо прихватити!
- Ко је, ко је то? – викали су сви унаоколо.
- Меден, господар замка Меден!
Дејство тих речи било је скоро драматично. Судија и бележник су плашљиво буљили у говорника, судски приправник се грохотом смејао, а порески надзорник је тако нагло посегнуо за својом чашом, да ју је преврнуо и пролио пиво по столу. А Корен скочи са седишта и зграби суседа Антона за раме. Једини је Руда мирно пушио своју цигарету као да му та капеланова мисао није била нова.
- Меден! Јеси ли сишао с ума – шта ли ти је? – викао је Корен. – То је немчур, најистакнутији немчур у варошици, и..., и...
Хтео је да настави: – „Његова жена" – и ућута у последњем тренутку.
- Ко каже да је немчур? – приговарао је капелан. – Зар не долази у нашу читаоницу? Разуме се не увек, па то не може нико ни захтевати. А кад може, он дође!
- Та проклета читаоница! Дакле, она ће још бити легитимација свакоме у погледу националне свести – ко је макар само једном промолио свој нос у њу! О пријатељу, – прођи се шале с тим кандидатом! Док ја будем у Борју могао да мичем ма и само малим прстом, дотле нећемо бирати немчуре!
- А ја тврдим да је Меден народњак!
- Ако је ноћас променио кожу! Не, не, драги мој колега, остави се такве лакрдије!
- Ја говорим озбиљно, господо. Меден ће приступити народном клубу и – свештенство је такође за њега.
- Влада му се сигурно неће противити! – рече с висине Руда.
- Дакле, то је већ готова ствар! Ох, стојте, господо, нећете по нама газити!
При тим речима адвокатски приправник је срдито ударао чашом о сто.
- И ја такође мислим да то не иде тек тако – без нас! – јави се бележник. – Требаће ипак сазвати збор бирача.
- Па сазовите га! – подсмехну се Антон.
- Мени је Меден – као и сви други – рече судија – а ипак правилно је питати бираче, варошане.
- Па и хоћемо! – викну Корен.
- То ће бити изврсно! Ипак, мало забаве! Хаха! – јави се судски приправник. – Радознао сам какав ће бити кандидатски говор Меденов!
- Све за веру, дом и цара, рећи ће и биће довољно! О, само причекај, драги пријатељу Антонијусу, ја ћу ти помрсити конце. Још не познајеш наше варошане! Како сте то лепо измислили, и господин пристав зна такође нешто о томе – зар не?
- Па то је наша дужност, господине Корене! – напомињао је племенити Руда самоуверено.
Упркос актуелном питању, забава ипак више није могла да уђе у колосек. Сви су постали веома ћутљиви. Први устаде Корен и с њим напоредо бележник Копривец, и оба се хладно поздравише с друштвом.
- Ја сам већ слутио да нешто намеравају. Последњи пут на игранци код Меденових напоменуо сам вам нешто о томе. О, то су лисци! Храста се боје и хоће да га истисну, и зато се повезује тај капелан с немчурима и, на другој страни, с нашом тајанственом а непромишљеном владом,
- шапутао је Корен на улици.
- Да, да, – одговарао је бележник. Корачали су тргом према Храстову стану.
- И свако би радо био – кандидат! – рече поново Корен. – Хаха! Бележников смех био је опет као и раније у крчми кад му је надзорник нудио посланичку кандидатуру.
- Храста се боје! То је сигурно! Али не због либерализма; та добро знају да је то шупаљ страх за који нема разлога. И капелан исто тако зна да наш доктор одлази исто онолико у цркву колико и остали варошани. То с либерализмом је прича за наивне! Приговори долазе с друге стране – о, познајем ја наше прилике – знајте, драги, наши шарани се боје штуке, а доктор Храст би био таква штука међу нашим посланицима. Отуда извиру и сви приговори! О, убоги роде словеначки! Кад будемо мало одахнули од притиска тврде немачке пете, жуљаће нас наша домаћа самољубивост, леност и завист и она грозна уображеност – као та нема бољега од мене! И тако немамо никаквих виших идеала, народњаштво је само средство, а циљ је лична корист. Па сва та наша господа? Само их погледајте! Судија би се радо кандидовао – а је ли народњак? И капелан? Народњак је, али му данас није до народњаштва него да продре његова странка! А Меден? За четрнаест дана ће тај човек бити тако слављен као да је сам словеначки спаситељ, а не зна вам правилно написати словеначку реченицу. Побио бих и проклео бих све те таште, самољубиве...
- Та шта се срдите, пријатељу! Свет је такав, и ако хоћемо да се боримо с њим, упропастиће вас баш они којима сада претите! Застали су пред Храстовим станом. Горе у адвокатовој канцеларији још је горела светиљка и Корен пође к њему да га упозна с оним што је вечерас сазнао у крчми.
Разговор између др Храста и његова адвокатског приправника био је врло живахан и дуг. Напослетку адвокат написа дуго писмо и Корен доби налог да га однесе сутрадан ујутро Болеу на Дреново и да му тамо и усмено изложи ситуацију. А Храст је морао послом у суседни суд, а до вечера је намеравао да се врати и онда да одлучи, у сагласности с Болеом, на кога се ослањао потпуно, о даљем поступању. У почетку адвокат није ни сам много помишљао на то да постане посланик. Али отпор и супротстављање, који су му сада наговештени, дирнули су га и подстакли да ради свом снагом за своју кандидатуру. И ко се томе више радовао од Корена!
Сутрадан се журио, мало узрујан, на Дреново. Истовремено га је неком немирном радошћу испуњавала мисао да ће видети и можда говорити с Милицом, јер, мада је сам себи покушавао много пута да затаји то осећање, ипак му је тињало нешто на дну срца, нешто о чему је понекад сам себи говорио да је слично љубави према тој младој девојци. Насмејао се увек при том сазнању, а оно му се непрекидно враћало, и ако је седео касно у ноћ код куће за отвореном књигом, око му је гледало преко слова тамо у бео, го зид, а мисли су му бежале далеко, далеко тамо према замку на Дренову. „Снови, снови!" ускликнуо би скоро увек и љутито затварао књигу.
А данас на путу захватило га је ово осећање двоструком снагом, и чудно, данас се није бранио од њега, него је страсно урањао у њега у нади да ће му моћи дати одушке једино ако види ону тамнооку девојку.
Изван Борја сусрете кола која је већ издалека познао. Била су Меденова; Елза се возила у варошицу, и кад је одздрављала Корену, учини му се да још никад није била тако љубазна као данас! „Аха, томе је узрок кандидовање!" – помисли Корен у себи, а ипак није могао а да се не окрене за колима која су се с тутњем удаљавала. „Та кокета ће сигурно агитовати. Хвала богу што је нисам послушао и што нисам ишао тамо к њој, камо ме је звала".
Поглед на бели дреновски замак, који се показа иза завијутка, опет му разбуди пређашње мисли, и чим се више приближавао градићу, тим је спорије корачао. Тај човек је био, упркос, својих тридесет година, као двадесетогодишњи младић, који поцрвени кад сретне своју изабраницу.
А данас му је судбина доделила нешто особито. Кад је запитао за господара замка, сазнао је да ни њега ни његове супруге нема код куће; одвезли су се у град. Собарица, која га је о томе обавестила, виде да он има важну поруку, па додаде: „А госпођица Милица је код куће!"
- Онда ме пријавите! – рече Корен одважно и ступи у собу коју му је собарица отворила. Љутио се што осећа како му срце удара, али помоћи није могао. Није дуго чекао до Миличина доласка. Мало је поцрвенела, па га је с природном љубазношћу поздравила као старог знанца и пружила му руку.
- Шта треба да значи ваш долазак? То је нешто необично?
- Заиста је тако! Али вас то неће занимати; сигурно неће! Избори – избори! – брзо одговори адвокатски приправник.
- Ах, ту сте ви у свом елементу! – насмеја се девојка.
Села је за сточић крај прозора, а он на ниску столичицу поред ње. У почетку није намеравао да јој разлаже све појединости своје данашње мисије, а није дуго потрајало и он сам себе ухвати у најпрецизнијем извештају о разним кандидатима и о агитацији, која ће се сигурно распалити по њиховој варошици. Љутио се говорећи о влади, подсмевао се колеги господину Антону и клерикалцима, а кад спомену Медена, скоро га обузе страст и заборави да говори с девојчетом које ипак тешко може разумети његову узрујаност.
- Па ви сте ипак љубазни са свом том господом? – запита га Милица.
- Љубазан? У оваквој ситуацији не важи више ни пријатељство а камоли љубазност!
- То не разумем!
- Само вам се тако чини; али само се стрпите, госпођице! Скоро бих пожелео да вам је забрањено такво сазнање; али неће бити – сигурно неће! Кад се пред вама отвори живот са свим својим страстима и провалијама, са својим надама и преварама, са срећом и несрећом – ох, госпођице, верујте ми – кад ступите мало ван свог тихог скровишта, онда вам се све ово неће више чинити тако сасвим неразумљиво.
- А наш отац ипак није такав! Смеје се говорећи о политици и агитацији – или како већ називате те своје забаве – и ја мислим да се због разлике у мишљењу о таквим питањима ни с ким не би посвађао или закавжио.
- У мирна времена и док човек сам не ступи на поприште, може то да важи; а овогодишњи избори поучиће вас о супротном, госпођице!
- Молим вас, господине Корене! Ви тврдите да ћете се ове године борити само за народност, за словенаштво; а како то да су противници, сами тврдите да су противници, као господин Антон, такође народњаци и да Меден хоће да постане народњак?
- Та господа имају друге намере. О Медену не говорим, јер ако постане народњак, онда је ветропир и ми се не радујемо таквом покајнику као што чине горе на небесима. Немшкутар остаје немшкутар, и тај срамотни печат му остаје утиснут на вијеке вјеков, па нека мења кожу колико год му драго или могуће. Друга је ствар с Антоном! Он је народњак, то је истина, али народњаштво му није примарно; – он је борац за веру, а тек онда за словенаштво! А поред тих, имамо још и другу господу за коју се такође не могу загрејати: то су наши владини народњаци. У нашој варошици немамо још ниједног правог заступника те странке, а бојим се да ће се ускоро показати на видело дана.
- А зашто их се бојите?
- Јер су половичари! За половичну, привидну корист жртвују, ако треба, најсветије светиње наше народности – па, госпођице, што бих вам о томе говорио?
- Занима ме кад ми причате о тим стварима, мада их потпуно не разумем! Заиста је тако, све ми је ново!
А Корен је био на правом предмету разговора. Разлагао је даље политичка питања и потпуно заборавио како мало одговара тај разговор забављању младе девојке. Па је полако и нехотице напустио уско поље домаћих политичких прилика и приповедао јој о словенству уопште, о историји и књижевности словенских народа, и ватрено одушевљење које је сад грмело из његових речи силно је утицало на младу слушатељку. Цело њено васпитање било је немачко; – једино словеначки језик није још била заборавила како га је била научила у детињству; а ту јој се отварао нов свет, нова позорница, и кад је неколико пута за време Коренова монолога напомињала „ох, то ми је потпуно непознато", то није била само обична напомена, него се у њој чуло жаљење што јој је досад све то остало прикривено.
С малог градског торња јави се звоно које је оглашавало подне радницима у оближњим Болеовим фабрикама. Адвокатски приправник се малтене уплаши јер није могао ни да замисли да се тако дуго задржао. Предао је Храстово писмо Милици да преда оцу, а онда се опростио. „Зашто не дођете чешће?" упита га Милица и поцрвене. „Тако смо сами и пусто нам је, а и отац често зажели друштво." Испратила га је весело до ходника и још једном му пружила руку. Некако јој је чудно било на срцу кад се вратила у собу; застала је пред огледалом и погладила косу као да је у нереду и при том виде своје заруменело лице. Окрену се у страну и пожури у другу собу да покупи свој ручни рад; а није се смирила ни тамо. Врати се весело певајући и приђе прозору откуд се отварао красан поглед на целу долину. Тамо доле вио се бео друм према Борју, и баш доле, под кланцем, пружио је корак наш знанац.
- Хоће ли се осврнути?
То јој је питање навирало у главу а с њим и крв, та издајничка крв.
И заиста; онај доле осврну се на завијутку, а није могао да је види, јер је при првој помисли да би је могао угледати стала иза широке завесе; а био је и предалеко. Видео је само беле пријатне зидове и уз њих тек озеленело високо грмље зове.
Близу Борја сусрео је Корен опет Меденове кочије; и госпођа Елза, која се враћала у њима, угледала га је већ издалека и наредила кочијашу да заустави.
- Опростите, господине Корене! – рече што је могла с љубазнијим смешком – радо бих говорила с вама о важној ствари. Ја и мој супруг. Дођите, дакле, вечерас у замак...
- Није ми могуће, милостива, вечерас не могу, жао ми је – одговори овај, добро знајући шта желе Меденови.
- А шта имате тако важно?
Корен је понекад знао да буде и злобан.
- Знате, милостива, врло важан разговор имамо вечерас – о кандидату за покрајинску скупштину! – лагао је начинивши невино лице.
- О-ох! Но и ја бих радо о томе говорила с вама!
- Ви, милостива?
- Не бојте се! Ја се не кандидујем. А ја мислим да бисмо се могли сложити око кандидата – а и ваша реч је од утицаја.
Пригнула се у кочијама и смешећи се упрла очи у адвокатског приправника, да га је скоро подузела ватра. Али је остао непоколебан.
- Дођите на збор – шалио се – вама ћемо послати позивницу.
- Што да не? Па имам изборно право у варошици.
Видела је да данас неће нимало успети с Кореном, те нареди кочијашу да потера коња.
- Ох, ви сте сигурно били на Дренову! Можда такође у вези с изборним питањима? – напомену још заједљиво.
Адвокатски приправник се ћутке наклони и кочије одјурише даље.
- Хаха, ствар постаје занимљива! – смејао се Корен и пожури у варошицу.
Неколико дана касније добило је становништво наше варошице сасвим друкчији изглед. Сви су били чудно измењени. Код куће и у крчми говорило се само о изборима, о кандидатима, о зборовима; породице су се делиле по политичком опредељењу, и ранији пријатељи нису се ни поздрављали сретајући се при обављању својих послова. Судија, порески надзорник и Руда нису залазили у крчме у које би могли доћи Корен или бележник, или чак и сам доктор Храст, а господин Антон је радо ишао стопама судијиним, док је Корена избегавао. К њима би понекад дошао чак и Меден. Као ови, тако су се подвајали и други варошани. Једино је пристав „лебдео изнад странака", како се сам изразио, те је вечерас пио с бележником Копривцем, а сутра се ругао Медену и Антону и дражио пл. Руду.
Супротности су се заоштравале из дана у дан, мада још ни кандидати нису били именовани. Ово би морао учинити збор бирача, који је био заказан за недељу после подне. Тај збор је био изборни маневар који је измислио Корен. Знао је он како су меки, неодлучни паланчани и да ће их спретан говорник, као што је био др Храст, одмах придобити на своју страну и чвршће их држати него најсилнија агитација. Ако противници буду хтели да поставе Медена, овај ће се одмах онемогућити и повући сигурно своју кандидатуру, јер је био све друго пре него говорник.
Тако је рачунала Коренова странка, која је саму себе називала одлучном народном и била толико свесна победе, да јој није било ни до тога да скупи што више одлучних присталица на збору, јер „и тако морају сви с нама". А противници, с препреденим господином Антоном и већином чиновника на челу, поступили су друкчије: тражили су и наговарали варошане да у што већем броју учествују на збору, а особито капелан није заборављао да на сва уста хвали господара замка Медена истичући колико он више може да учини за варошицу него адвокат, који се брине само за своје парнице и за свој џеп. Резултат тога био је што је још пре недељног збора, било већ више од две трећине бирача придобијених за Медена. Корен није хтео да поверује у то, него је чекао да се отвори збор.
За председника су изабрали лекара, који се дотада није био определио ни за једну страну. Овај је онда замолио кандидате да се јаве. Први је иступио доктор Храст и у лепом, савршеном говору изложио свој програм: чување народне идеје у свим околностима, брига за ширу словеначку домовину и за ужи изборни срез – и његове присталице му бурно пљескаху. Меден, који се представио као други по реду, није био тако срећан; а ипак је проговорио неколико научених фраза, и господин Антон није престао да му кличе „живео" и „слава", особито кад је овај у свом програму нагласио паролу: све за веру!
Корен сад увиде да прети опасност његовој странци и замоли за реч да постави неколико питања кандидату. Хтео је да га осрамоти, јер је био свестан тога да Меден не уме да одговори. Капелан је немирно гледао, а није могао приговорити. А Корен је интерпелирао шта мисли кандидат о установљењу покрајинске хипотекарне банке, а одмах затим дође бележник Копривец с питањем шта ће предузети кандидат у погледу коначног поравнања земљишног растерећења. То су биле ствари с којима се Меден никад у животу није пачао и муцајући је одговорио да ће у тим питањима поступати онако како то буде одлучила народна већина.
Тај још најумеснији одговор изазва повлађивање од стране његових присталица, али и гласни смех и грохот код противника. То је био знак за општу грају, претње и поруге, тако да су мирнији одмах напустили збор, па због тога није ни дошло до именовања кандидата. Корен је остао с малом четом својих присташа последњи на попришту; све их је обузела радосна узбуђеност што су успели бар да одбију први ударац противников. А увидели су да ће имати тешку ситуацију, јер их је збунила већина на оној страни.
- Показаћемо им, морамо им показати! – викао је Корен. – Немарни смо били у агитацији! Треба агитовати, нападати их; људи, господо, ми морамо одмах на посао. Где је доктор?
- Отишао је – рече бележник.
- Одрекао се! – јави се пристав за столом, где је, с чашом пива у руци, с великим весељем слушао и гледао шта се догађа око њега.
Корен је био зловољан.
- Ни Боле није дошао! – понови гласно.
- Тога, ваљда, никад неће ни бити – рече учитељ Скубе, који се такође заклео на Храстову заставу.
- Зашто?
- Јер ће га будући зет одвратити.
Корен побледе, али нико није обраћао пажњу на то.
Бележник га предухитри питањем: „Који зет? Ми ништа не знамо."
- Па по вароши се тако говори. Онај гиздави Руда, кажу, често је горе на Дренову и људи нагађају да не иде тамо узалуд. Кажу да је већ верен.
- Ох, блебетање баба! – рече Копривец, кога је љутило Болеово одсуствовање са збора.
- Можда; но свакако је чудно што господар замка није присуствовао – бунио се учитељ.
- Отпутовао је, ваљда, на неколико дана – рече Корен, мада ни сам није у то веровао. – А сад, господо, треба да се организујемо. Ако пристајете, нађимо се још вечерас да се договоримо како да поступамо. Довољно нас је, ако будемо енергични, довољно да целу противничку чету натерамо у бег. Збора вероватно више неће бити и зато сад треба прионути и агитовати свом снагом. Централни одбор ће поставити Медена за кандидата, то је сад малтене сигурно. За то ће се бринути већ господин Антон, – али ми се не дамо – никад се нећемо дати, ми не маримо за користољупце и опортунисте. Наш кандидат је одлучно народни доктор Храст. – Корен је стајао посред друштва, витлао шеширом и говорио страсно и оштро.
- Живео Храст! – клицали су други.
Одредили су час кад ће се увече опет видети, а онда их адвокатски приправник напусти. Упутио се кући, али се предомисли и крену изван места.
- А шта кад бих пошао на Дреново? Повода имам довољно – предизборни збор и – та више пута су ме позивали! И можда ћу ипак једном сазнати истину о Руди и о – њој?
Нагло се одлучи и скрену стазом која је пречицом водила кроза шуму према Болеову дворцу.
Руда није био на збору борјанских бирача. Знао је већ унапред да ће тамо бити довољно присталица оне странке у коју је убрајао и себе и да могу свршити ствар и без њега. Поред тога, није му се чинило умесно да се превише гура пред јавност у ономе у чему није у првом реду било речи о његовој личности. Но све му то коначно не би сметало да се појави пред бирачима да га није спопало нешто сасвим треће, рецимо главни и најмеродавнији обзир. Нагађао је, наиме, да ће вечерас даме на Дренову бити саме код куће. Господар замка је заиста био изјутра отпутовао због неопходних послова, а Меден и Храст, који су са својим женама долазили Болеовима у дане кад су били слободни, били су данас присутни на збору. Други посетиоци, пак, ретко су долазили на Дреново, особито не још тада, док је пролећно време било тако променљиво.
Пристав Руда, пак, имао је своје намере. После оне покладне забаве код Меденових, био је занемарио Болеове и често је у слободним часовима залазио у оближњи дворац у коме је краљевала госпа Елза. Тамо га је водило ташто самољубље; уображавао је да љубазност с којом га је примала Меденовка није више конвенционална, него да представља његов посебни лични успех. И првом приликом – ко зна није ли кокетна жена и сама том припомогла – дрзну се да ступи и корак даље ватреном изјавом да не може живети без ње. Али му срећа није била наклоњена. Елза му се наглас насмеја, и само је изненадни долазак господина Медена спасао тада пристава из страшне забуне. Увидео је да – говорили о Елзи било шта – он ипак није позван да игра већу улогу с њом или поред ње, и с оном лакоумношћу која је поред дрскости својствена свим људима његовог соја брзо заборави тај неуспех. И сад се сетио опет Болеове Милице и поче често залазити на Дреново. Тамо су га примали љубазно и гостољубиво, као сваког знанца. Да је нешто више од знанца, то, и поред најбоље воље, чак није могао ни да уображава, а желео је да буде и више од тога. Онамо, к Меденовки, привлачила га је раније таштина, а ту код Болеових, придружила јој се још и прљава мисао на то да ће Милица бити богата невеста. Нежност љубазног девојчета побудила је у њему још и друга осећања о којима је каткад тврдио да значе љубав. Чести одласци на Дреново и самоуверено владање његово кад би се повео говор о Болеовима, проузроковали су многа наклапања у варошици, и тако је дошло до тога да су га лаковерни паланчани сматрали Миличиним вереником, док у ужој околини нико није ни помишљао на такав однос. Приставу су такве примедбе често долазиле до ушију, и не бисмо смели тврдити да су му биле непријатне.
Данас после подне био се, дакле, упутио поново на Дреново у радосној нади да ће, колико то буде могуће, бити сам с младом девојком и да ће му се, можда, пружити прилика да јој открије своју љубав. У своју победу није ни посумњао; па Милица је увек била с њим љубазна, и то што досад није још одговарала на његове напола прикривене изјаве, стављао је само на рачун њеној неискусности и девојачкој бојажљивости. Нашао је госпођу и ћерку у врту дворца и обе су га поздравиле с искреном радошћу.
- Никога нема данас код нас! – напомену Болеовка. – Тај збор је за то крив.
- А ви? Ви нисте хтели да учествујете? – додаде, смејући се, Милица.
- Не, не! То није за нас владине људе. Ми смо изнад странака, и само кад је потребно ступамо у бојне редове.
- А кад је потребно? – упита малициозним тоном девојче.
- Но, па кад то влада хоће! – рече наивно пристав.
- Дакле, кад вам заповеде одозго? Убога владина господо!
Обузе је гласан смех.
- Ви сте данас врло добре воље, госпођице!
- Само зато што се не бавим политиком. А нешто ме ипак занима; штета што нисте учествовали на данашњем збору, онда...
- Онда не бих могао бити ту и ви не бисте могли имати толико забаве као што је имате. Зар није тако?
- Знајте, господине Руда, – јави се Болеовка – говорили смо већ много о данашњем збору и о нашим знанцима кандидатима, и зато смо врло радознале како ће бити данас. Ко ће продрети а ко пропасти?
- А наредите, милостива, одмах ћу се вратити у варош и увече вам поднети тачан извештај!
- То никако! Нисам тако мислила. Сазнаћемо све ако не вечерас, а оно сутра. А сад останите код нас!
- Морате остати! И реците нам шта је иначе ново у вароши! – нашали се Милица.
- Е, то није могуће! И прва и последња реч тамо тиче се избора! Све друго је потиснуто.
- Нисте ли пре кратког времена били у граду? – рече Болеовка.
- Био сам! И у граду се сав живот, друштвени живот, променио, друкчији је него пре неколико месеци. Још је најпријатније сад на селу.
- Јесте ли се већ привикли на Борје? – упита Милица.
- О, како не бих! Па још кад имамо тако љубазно суседство.
- Које, боме, радо занемарујемо...
- То не смете тврдити; а ако сам ипак згрешио...
- Онда ће вам данас бити опроштено, јер се жртвујете и занемарујете своје грађанске дужности само да нас забавите.
- Милице, ти прелазиш меру! – напомену мати, којој се млади човек очигледно свиђао.
- О, господин пристав ме већ познаје и он сам тврди да му је драго кад се понекад мало задиркујемо речима.
- Јер се у таквој ситуацији увек сетим познате пословице!
- Које? – упита брзо девојка.
- Да се иза таквог боцкања увек крије пријатељство! – одговори овај поклонивши се афектирано.
- Само пазите да се не преварите! – насмеја се Милица.
А мало затим поста озбиљнија.
У лаком разговору пролазило је време, и пошто је било топло, Болеовка нареди да се постави сто за послеподневну ужину у врту. Касније је пошла Милица с приставом на кратку шетњу око дворског рибњака. Он је био у долиници иза врта и с три стране га је обгрлила красна букова шума, чије се сочно зеленило јасно огледало у мирној воци.
- Умете ли да веслате? – упита девојка свога пратиоца показујући на леп, нов чамац који је био привезан за обалу.
- О, да! То је лепо! Чамчић сте тек сад направили?
- Молила сам све док га папа није набавио. А и ја већ помало веслам.
Сели су у чамац једно другом насупрот и Руда га храбро одгурну од обале. Рибњак није био мален, а на средини је био и дубок, јер се упркос чистоћи воде није видело до дна. Уз обалу би шмугнуле велике штуке под ниске врбе, а дебелоглави шарани су лено пливали по самој површини. Букве изнад обале биле су као позлаћене зрацима вечерњег сунца, а тамо на врху високих јаблана, поређаних дуж ивице врта звиждао је дрозд своју мелодиозну песму, да се гласно разлегала са обале на обалу.
- Како је лепо вечерас! – шапну девојче полугласно и погледа за птичицом, која се цвркућући равномерно њихала на највишој грани јаблановој.
- Лепо је, красно је! – понови пристав. Али њему није било много до лепоте, до сунчевих зрака или до птичје песме; њега је целог обузела само мисао да се, можда, сад ближи прилика кад ће моћи да открије девојци своја осећања, своју – љубав.
- Сад или никад! – поновио је у мислима да се охрабри.
Чамчић је сад пловио уз обалу у полусенци лиснатих букових грана, које су се наднеле далеко над воду; обала је била сва обрасла у густ честар; између грмља вијугала је уска стазица, пречица између Борја и Дренова, којом се ретко ко служио.
Милица је још занесена том мирном вечерњом лепотом ћутке гледала преда се. А пристав је ставио весло преко ивица чамца и пустио да се чамчић љуља сам ношен лаким ветрићем.
Млади човек је био збуњен и није знао како да почне разговор да би га онда скренуо на прави пут.
„Што да заобилазим!" – рече у себи и одмах, као пливач који мора да скочи с високе скакаонице у воду и нагне се напред у тренутку храбрости, шапну што је могао љубазније: „Госпођице Милице!"
Девојче га погледа зачуђено.
- Госпођице Милице! – понови пристав храбрије, јер је с падањем мрака расла и његова храброст.
Девојку је, напротив, ухватио лак немир,
- Шта желите? – упита брзо. – Зар нећете више да веслате?
- Веслаћу – одмах! Али ми пре тога допустите само једну реч, и, госпођице – нећете се наљутити на мене...
- Наљутити? Зашто? – одговори девојка, а немир је у њој све више растао; гледала је преда се и прстима кидала ружу коју је носила све време.
Обоје су били тако заокупљени тиме, да нису чули лаке кораке који су баш тада зашуштали на стази скривеној иза дрвећа на обали. А човек који је туда долазио брзо је угледао оно двоје и застао као скамењен иза дебеле букве, једва неколико метара удаљен од њих у чамцу. Био је то Корен.
„Дакле, ту се сами у сумраку возе по води! Зашто си дошао овамо, будало!" – то су биле његове прве мисли. Ни на који начин није се хтео показати – ту радост не би приредио Руди ни по коју цену. „Одвеслаће на другу страну и онда ћу отићи у замак! Можда ћу још вечерас имати прилику и дужност да – честитам", рече јетко сам у себи и још се чвршће приљуби уз дебло. Тако је морао да чује разговор оно двоје, јер се чамчић није померао испод обалских грана.
- Јер бих вам нешто хтео рећи! Госпођице Милице, већ сам одавно тражио прилику да вам откријем своје срце – Милице, ја вас љубим.
Хтео је да је ухвати за руку.
А девојка узрујано устаде са свога седишта, тако да се лаки чамац опасно заљуља и она уз гласни усклик опет седе на седиште преко пута пристава. Тамно руменило обли јој лице и тешко дишући тражила је речи које јој нису долазиле.
- Да ли сам вас увредио, госпођице? – упита пристав муклим гласом. Још није могао да замисли да ће девојка тек тако одбити његову просидбу.
- Та веслајте натраг на обалу! – нареди она осорно, да се Руда скоро преплашио од тона који није очекивао од младе, неискусне девојке. А тај је отпор изазвао и његову љутњу.
- Не пре него што сазнам хоћу ли одавде отићи као најсрећнији или као најнесрећнији човек! – рече он патетично.
- Ох, боже мој! – узвикну девојка и сузе јој навреше у очи. Сад се заиста бојала пристава.
- Не, не, госпођице! Ви ме само плашите! Допустите ми само једну једину реч – наваљивао је он и сад ју је заиста ухватио за руку, коју стаде обасипати пољупцима. – Смем ли се надати да ћете ме услишити?!
- Не! – рече она кратко и оштро и истрже руку из његове.
При том се чамац, љуљајући се непрекидно, приближио обали и предњим крајем ударио о букву иза које је стајао Корен, дрхтећи целим телом од радости и жеље да скочи у чамац и ухвати Руду за врат.
А тада се није могао више савлађивати.
Ухвати се муњевито левицом за јаку грану која се пружила изнад воде, одбаци се од обале и десном ногом стаде на чамац.
- Дајте ми руку, госпођице Милице! – рече гласом који је од узбуђења дрхтао. – Ту ћете бити сигурни, скочите на обалу!
Дејство ове његове изненадне појаве било је неописиво. Девојка се престрашено окрену и врисну, али у исти мах познаде Корена и чврсто се ухвати за спасиочеву руку. Али тако је није могао пребацити на обалу; нагло ју дохвати око паса и у снажном замаху заједно с њом се одбаци на обалу. Чамац с приставом – који од љутитости, изненађења и, рецимо, страха, није могао проговорити ни речи – због Коренова искакања муњевито се одмаче према средини рибњака. Цео тај трагикомични призор збио се за неколико тренутака.
- Ох, хвала, хвала вам! – журно рече Милица још сва узбуђена.
- Допустите да вас отпратим до замка! Господин Руда ће већ доћи за нама!
- Да му се није шта догодило? упита одједном девојка, јер у близини није било ни трага од чамца и све је било тихо на рибњаку.
- Ено га весла, гледајте!
И заиста се пристав приближавао другој обали, где журно искочи и пожури у сусрет овим двома. Био је веома љут.
- О, ви сте нас уходили и прислушкивали, господине Корене! – сиктао је кроз зубе. Видело се да је изгубио моћ да се савлада и уздржи.
- И сами знате да говорите неистину! – одврати му Корен. – Случај ме је довео овамо – на госпођичину срећу!
Сад се пристав охладио.
- Хаха, шта мислите? А и ви – ви, госпођице?
У том тренутку чу се из врта глас госпође Боле, која је звала ћерку.
- Хоћете ли к нама? – запита она брзо Корена.
- Хоћу, ако допустите!
Пожурила је напред пешчаним путем. А Корен се окрену Руди:
- Ако нешто још желите од мене – шапну му – онда ме мало причекајте ту; или хоћете да се касније нађемо? Замочићу вас два-три пута наглавце у рибњак да вас мало охладим.
Пристав није проговорио ни беле. Сетио се да је у чамцу заборавио шешир, те журно оде по њега.
Дошавши натраг, виде да не може отићи, а да се пре тога не опрости с госпођом Боле.
Отишао је, дакле, за онима у замак, па иако је одмах увидео да Болеовка не зна ништа о вечерашњем догађају, и да се и Милица и Корен владају као да се није ништа догодило – ипак се убрзо опростио. Није хтео да се враћа с Кореном.
Храстов адвокатски приправник провео је угодно вече. Болеовка га је позвала на чај, а пошто се племенити Руда већ раније извинио, и опростио, морао је Корен сам забављати даме. Политику су заборавили и разговор се кретао око домаћих породичних прилика, живота у граду и на селу, а затим је изненада опет прешао на књижевност и градско позориште, на студентске године о којима је говорио Корен, и на васпитање у интернату, о коме је Милица радо причала. Ко још није слушао и ко још није и сам учествовао у таквој конверзацији?
Болеовки је адвокатски приправник постајао све симпатичнији. Нека озбиљност у његовој природи, која га није напуштала ни у највеселијим тренуцима, помагала му је у ситуацијама кад му је недостајала окретност да задовољи строге захтеве које је господарица замка постављала свакоме у друштвеном погледу. А вечерас му је догађај на рибњаку испунио душу. Носио је у себи слатко осећање да Милица ипак није – као што су тврдили злобни језици по варошици – Рудина вереница! О, којешта! И не мари за њега! И колико се радовао Корен што она после Рудина одласка није словца проговорила о ономе што се догодило између њих. Тајна, прва тајна их је повезала, а пошто је осећао да је девојка неће открити никоме, ни сам је не би открио ни по коју цену. „А зашто ћути?" – питао се више пута, иако је одговор добро знао. Осећао је још како му је нежно, топло стегла руку, како му је радосно захваљивала на учињеној услузи и како јој је при том крв навалила у лице. „Зато што си ти био крај ње, – ћути! Да, да! Она неће да мати зна или слути да смо такмаци! Ха, такмаци! Не буди неразуман, Корене!" – а кад му се затим поново тако пријатно насмешила, наточивши му вина у чашу, обузе га опет она прва, слатка мисао.
Нешто пре одласка остао је с Милицом неколико тренутака насамо у соби.
- Хвала вам, господине Корене, што нисте пред мајком ништа споменули! – рече она полугласно; заруменела се при том и очи упрла У салвету коју је држала у рукама.
- О ономе што се догодило? Не, не, госпођице, та то ипак није моја ствар! Ви ћете најбоље знати да ли треба рећи или не треба – изусти Корен нагло, а да ни сам није био свестан тога да у његовим речима има нечег заједљивога.
А девојка је то осетила и нагло погледа у њега као да се хтела уверити је ли то намеравао својом примедбом. Али израз његова лица био је искрен и пријатан, а његов поглед је говорио нешто сасвим друго него што је она у први мах наслућивала.
- Ох, не , не! Ја нећу рећи! А ни ви нећете! Било је сувише глупо! – настави она упола озбиљно, упола са смехом.
Корена сада обузе друга мисао, која му уништи одмах сву радост. А шта ако је нешто друго узрок том ћутању? Можда Руда није изабрао праву прилику и други пут ће – можда, бити друкчије? Одлучио је да ствар изведе на чистину.
- Допустите ми кратко питање, госпођице! Због данашњег догађаја, чији сам сведок и нехотице био, имам бар донекле права да питам; иначе би оно, разуме се, било чудно!
- И шта желите? Само питајте! – рече она и нагну се над столом према њему.
- У варошици се ваше име повезује с Рудиним! Смем ли, можда, ипак честитати?
Она промени боју и нешто јој као срџба заблиста у тамним очима.
- То је за мене ново! – рече она кратко и озбиљно.
- Да, тако се говори! А то вас не сме и не може увредити – људи брзо нагађају и...
- И ви сте такође поверовали? – рече она брзо.
У Корену се јави стари опонентски дух и скоро је већ био изустио: „Шта вам је стало до тога да ли сам веровао?" – али му се поглед девојчин учини тако поверљив, молбен, чедан, да је није могао довести у забуну.
- Не, не, госпођице Милице! Веровати нисам могао и зато сам вас питао. Чинило ми се невероватним, јер добро познајем њега, а донекле и вас.
- Хвала вам! – рече она и пружи му своју малу руку преко стола.
Уто се вратила мајка и Корен се опрости. Милицу је опет обузела пређашња веселост те отпрати приправника до врата.
- Па дођите нам опет ускоро и донесите са собом какве новости! Поново му је пружила руку и оставила ју је у његовој док ју је шапатом питао:
- Дакле, оно остаје наша тајна?
- Да, да! – потврди она тихо.
- Пријатан је то човек! – рече Болеовка после његова одласка. А Милица се чинила као да није чула материне речи и доводила је у ред свој сточић крај прозора. Месец је сијао јасно, и тамо доле на белом друму лако се могао видети лик човека који је журним корацима одлазио у долину. На завијутку је мало застао и Милици, која је баш тог тренутка погледала кроз прозор, учинило се као да и онај окреће свој поглед натраг према беломе замку.
У Борју је узбуђење око предизборне кампање расло из дана у дан. Оштра, безобзирна агитација започела је и постајала тим снажнија и страснија што су се сукобиле две домаће фракције народњака, које дотле нису знале за тако оштар расцеп. Да су супарници били Немци и Словенци, сва би агитација текла старим, утрвеним путем; стари противници би стајали један насупрот другом с уобичајеним оружјем, отупелим и скрханим од дуготрајног, вишегодишњег боја, и све би се обављало неким укорењеним, услед навике кодификованим методом, који садашње супротности ни за време изборне борбе не би могао заоштрити; а данас је било друкчије! Два непријатеља, досад једна целина, један живот, стајала су један насупрот другом, одсад раздвојена утолико љућим непријатељством што је сваки од њих познавао слабости и предности другога. А пошто то више није било довољно за међусобно пребацивање, посегнули су у лични живот – то је било ново, оштро, али гадно оружје.
На челу једне стране стајао је кандидат Храст са својим страсним, али зато ништа мање спретним агитатором Кореном. А другу страну је водио господин Антон, уз тајну помоћ немачког или немшкутарског живља, колико га је било у варошици; ни они нису били мање упорни, лукаво и безобзирно су радили за свога кандидата Медена. Становништво – варошица је имала око сто педесет бирача – било је већ подбуњено и међусобно ражешћено да се тешко могло наћи ишта слично.
- Шта? – Тога доктора да бирамо, тога гуликожу који за сваку написану страну рачуна по два или три форинта! – викао је увече у крчми шеширџија Бртонцељ.
- Аха, ти ћеш радије гласати за онога цицију од кога још ни један човек није извукао крајцару из џепа, више од онога што би морао дати; оног папучића – оног ... – тако је одговарао месар Кожа сав разјарен, прогутавши последњу реч с великим гутљајем пива. Кожа још није био заборавио аферу с начелниковим пинчом и био је против свега иза чега је наслућивао прсте владиних људи.
У том тону текли су разговори по крчмама и другим јавним местима. Чак је и интелигенцију захватила та страст као заразна болест, а њене појаве носиле су знак грозничаве узбуђености.
До сада су странке биле једнаке; агитатори су знали да ће на изборима превагнути незнатан број гласова, можда два-три, и зато су напели све силе да очувају придобијене и да задобију још и од противничких гласова.
Све је већ малтене било уређено, бојне чете пребројане – а ипак је победа зависила још од тога на коју ће се страну окренути човек који је имао пресудну реч у варошици, а који се досад није још био изјаснио. То је био господар замка Боле.
Био је отпутовао заиста важним послом; а зато што је у трговини дрветом, којом се он понајвише бавио, баш тада била у питању важна промена, није се могао брзо вратити кући како је сам желео и како су гласно и из дана у дан све јаче захтевали његови пријатељи. Господин Антон је добро знао колико опасно може да буде за њега и његову странку ако се Боле придружи Храстовим присталицама; а пошто сам није имао никаква утицаја на господара замка, а ни срески начелник такође, – о Медену да се и не говори, што је господин Антон најбоље знао – обрати се превејани капелан политичким вођама у граду и изложи им положај. Надао се да ће тиме нешто постићи. Храст је, пак, био сигуран у Болеа, па је оштро одговорио помало неповерљивом бележнику Копривецу, који је приликом једног саветовања, на коме је било речи о Болеу, мало с неверицом слегнуо раменима. Ни Корен се није дао поколебати у својој вери у Болеа.
Пошто је одаслао више писама и телеграма, прими Храст напослетку обавештење да се Боле враћа другог дана пред вече. Било је то неколико дана пре одлучног дана. Храст, који је и поред чврстог пријатељства с Болеом ипак полагао велику важност на то да се први види и коначно договори с господаром замка, одлучи да га сачека на Дренову и већ се после подне одвезао са својом супругом онамо; своме главном помоћнику Корену, пак, поручи да пред вече дође онамо за њим.
Ко би то радије учинио од Корена? После оне посете био је већ више пута код Болеових – кад после подне не би било хитних послова, и све се више свиђао господарици замка. А сам се из дана у дан све више утапао у своју тиху, а тим страснију љубав према Милици. Неки месец раније још би се смејао том осећању и свакоме ко би му га прорицао. Било му је већ близу тридесет година и био је навикао да мирним оком гледа у свет, јер се у свом вишегодишњем боју, који је водио за свакидашњи хлеб, отресао многих младалачких идеала и илузија. Али нешто од оног ранијег ипак је још било остало, и сад, кад га је тако изненадно и тако силно обузела та љубав, могао је тај човек да сања и сања као двадесетогодишњи младић. А скривао је своја осећања и мада су људи знали да чешће одлази на Дреново, ипак никоме није могло да падне на памет шта је прави повод његовим посетама. Једини је Руда у својој љубомори донекле слутио, али се чувао да о томе ишта писне.
Корен је после мучног и узбудљивог рада последњих дана, који су били посвећени само агитацији, дошао скоро душевно уморан на Дреново. Болеа још није било, очекивали су га тек увече, и цело друштво, домаће даме и Храст са супругом, седело је, као и обично, у врту.
- Но, има ли шта ново данас после подне? – пожури доктор да упита придошлог после првих поздрава.
- Нема ништа, хвала богу!
- Зашто хвала...?
- Јер је све што смо последњих дана сазнали о нашој ствари – рђаво, сасвим рђаво!
- Скоро да имате право! – потврди доктор с усиљеним смешком.
- Ох, та оставите већ једном ту ружну политику! – опомињала их је Храстова супруга. – Вечерас ће се већ довољно говорити о њој, а сад нас не мучите изборима!
- Имате право! – потврди Болеовка.
- То вам је страшно! – продужи докторка. – Моме супругу већ четрнаест дана ни једно јело не прија, не једе скоро ништа и ни једна ствар није му по вољи!
- Ох, остави, остави то, Катинка! – насмеја се Храст – за кратко време биће све као и раније.
- И тај раздор, то оговарање и дрека – ох, свега је тога већ доста, свега!
- Оставимо политику! – пожури сад да каже и Храст – кратак whist би нам можда боље пријао, милостива?
Болеовка радо прихвати предлог и убрзо су сви троје с картама седели под крошњатим платаном.
А Корен је шетао с Милицом по пространом врту. Разговарали су понајвише о очеву повратку, кога су сви тако жељно очекивали – а поред тога и о оном значајном дневном питању које је све живо занимало. Завили су скоро нехотице из врта напоље к рибњаку, где још нису били од оног судбоносног вечера.
- Пођимо туда око воде! – рече девојка и смејући се показа на чамац привезан при крају. – Сећате ли се још?
- Ох, да, да! Како не бих?
Ишли су обалом до места где су почињале букве; стаза је била уска и Корен је корачао иза девојке.
- Мами нисам ништа казала! Није било потребе, јер га није било више ни близу!
Корен не одговори; нешто друго је узнемиривало његово срце.
„Реци јој да је волиш!" – говорило му је нешто, а узрујаност и безобзирна смелост које су му биле потребне последњих дана давале су му снагу и сад.
Стаза се ту сузила и пролазила тако близу воде, да корак није више био сигуран.
- Дајте ми руку, госпођице! – рече адвокатски приправник.
Пружила му ју је неусиљено и водио ју је, идући обалом, поред места где ју је онога вечера дигао из чамца.
- Ту је било! – насмеши се Милица.
- Да, ту!
- Ипак сам била тешка? Зар не?
Застала је крај воде и загледала се у тамну дубину испод густих грана; а он ју је држао за руку, али одговорио није; није ни чуо њено питање.
- Госпођице Милице! – рече тихим гласом, скоро шапућући. – Да ли ћете и са мном тако учинити као с – оним?
Девојка се стресе, али се није усудила да се окрене и погледа у њега.
- Зашто? – рече полугласно.
- Зато што вас волим и јер вам морам то казати!
Окренула се полако и подигла своје заруменело лице, те му пружила и другу руку. Одговорила му није, а ни он није више могао да изусти никакво питање. Ухватио ју је око паса и пољубио.
- Вратимо се! – шапутала је она и руку под руку вратише се до врта. Али проговорили нису ни једну једину реч.
Уто је већ долазио и господар замка, и кад су Корен и Милица доспели под платан, сви су устали од стола и журили Болеу у сусрет. И Милица је потрчала за онима, и у веселом, гласном поздрављању, које је одјекивало са свих страна, нико није ни опазио њену узрујаност; а Корен је лакше скривао тиху, неизмерну срећу, која му је испуњавала душу. Болеовка је увидела да доктор жели тренутак кад би могао да говори с господаром замка о познатој ствари, те одведе Катинку и Милицу у замак. Господа су остала сама у врту.
- Само кад си дошао, драги мој! Жељно смо те очекивали – а сад треба стати на ноге! – пожури да каже Храст и дохвати пријатеља под руку. Корачали су широким путем посутим белим песком. Корен је ишао за њима.
- О, ти мислиш због избора! – рече Боле отежући гласом.
- Него шта? Избори, избори – данас се око њих окреће цео наш свет!
- А шта желиш?
- Да говорим с тобом, да се посаветујем и – агитовати мораш, пријатељу, агитовати; без агитације не иде!
Доктор је био толико загрејан и речит, да није запазио неуобичајену озбиљност и замишљеност Болеову. Чак се из његових уста није чуо ниједан цитат, што је иначе спадало у његов обичај. Корену је још горео први пољубац Миличин на уснама, па је само с пола ува слушао разговор; а мисли су му бежале на другу страну.
- А реци ми како стоје ствари у варошици! – рече господар замка после кратког ћутања.
- Рђаво по нас – без тебе!
Доктор поче излагати пријатељу све што се догодило за време његове одсутности: о збору бирача, о капелановим сплеткама, о Медену и његовој повезаности с чиновницима и о чудном држању Централног одбора.
- Види, драги мој, иза свега тога је влада, немшкутари и клерикалци! Леп је то савез, али ми их морамо потући. То што се догађа нема више ничега словеначког, ничега народног у себи; и куд ћемо, напослетку, стићи ако у скупштину будемо бирали такве људе као што је наш Меден? Ту ће још Елза водити прву реч!
- Ти си узрујан, драги докторе! Шта те је, до ђавола, тако распалило? О томе треба мирно, трезвено размислити, јер цео наш положај тако је озбиљан, чак можда и опасан, да треба гледати само на то шта може бити политички корисно, а оставити по страни личне жеље и обзире.
- Не схватам куд циљаш!
- Sine ira et studio, драги мој! Питање је да ли је твоја кандидатура политички корисна или није? Пред нама је питање: дисциплиновано ићи за Централним одбором или се определити и радити по своме?
- Централни одбор није још рекао последњу реч; ми морамо утицати на њега!
- Он је већ рекао!
Храст испусти пријатељеву руку и заћута насред пута. А Корен заборави на своје слатко сањарење и узвикну:
- Кад је рекао?
- Јуче је закључио да објави Меденову кандидатуру у нашој варошици!
- Онда му објавимо рат! – изустише и доктор и његов приправник истовремено.
- Ја мислим да то не би било умесно.
- Ти то тврдиш?
- Ја сам данас разговарао с нашим повереницима у граду и они су ме уверили да ће бити најбоље ако се ти још не кандидујеш. Причекај да се наше прилике разбистре; та још си млад!
- Дакле, и тебе су већ придобили?
Било је нечега болног у том Храстову узвику.
- Није могуће, господине Боле, да заиста тако мислите! – узвикну Корен.
- Зашто бих се шалио с тако озбиљним стварима? Ја велим да будемо дисциплиновани. То је наша народна дужност, а и врлина. Ако и оборимо оне, не користимо народној ствари!
- Али, забога, шта има Централни одбор са Меденом, о коме свако зна да је досад увек био немшкутар, наш огорчени противник? – упита Корен срдито.
- Клерикална странка је изјавила да има у њега више поверења него у нашега пријатеља доктора, а и влади, која нам сад одговара као што и ви тврдите – био је такође Меден по вољи.
- И немшкутарима такође! – узвикну Корен. – Сећате ли се још оне вечерње забаве код Меденових кад је барон Јаблонски кортешовао?
- Све је могуће! Али ствар је утврђена и ја саветујем да се повинујемо.
- Не, не, никад, никад! – ускликну Корен.
Храст је ћутао.
- Дакле, ти нећеш с нама? – запита после кратке паузе.
- Не могу! Сад сам везан – у граду сам дао реч.
- Онда смо побеђени. Сва борба биће узалудна.
- Неће бити, господине докторе! – противи се Корен. – Не смемо се предати! Господа у Централном одбору воле да буду сами у друштву, а ако већ морају некога узети у своје коло, примају најрадије таквога као што је Меден. Он им неће воду ни мутити, ни бистрити – све нам је то познато. Али треба мислити и на народ и на нашу народну идеју: шта ће с њима бити ако нас буду заступали мамелуци и користољупци, ако завлада саможиви апсолутизам старих посланика. Морамо начинити пролом и продрети у тај стари, самољубиви круг – потребни су нам нови људи, и ви се морате кандидовати! Праве народне новине нас неће оставити на цедилу, а то је већ велики добитак. А ако и пропаднемо, семе које ћемо засејати овим бојем, то ће семе нићи; ко зна какав ће онда бити наш положај за годину-две? Ја тврдим да ћемо расти у својој снази!
Корен је био сад само одушевљени агитатор; заборавио је све данашње догађаје, заборавио је да се противи оцу своје драге и ни за тренутак није помислио на то да може супротстављање овоме постати судбоносно и за њега и за његову љубав. Свега га је испуњавала само она безобзирна, страсна, национална свест, која је својствена свим поробљеним народима и коју њихова ватрена омладина не може да заборави ни када њихова борба зађе у мирније, сталоженије токове.
Око уста господара замка заигра саркастичан смешак.
- Мислиш ли да ћеш нешто особито постићи – за наш народ, разуме се – ако дођеш у скупштину? – рече малтене подругљиво. – Ићи ћеш с другима или за другима!
- Хвала ти што си тако искрен! – одврати Храст срдито. – Нисам се надао да те могу наговорити да промениш мишљење, а сад видим колико далеко досеже њихова моћ. Па видећемо: ако желе борбу, нека им буде!
- Тако је, тако треба! – потврди Корен.
Вратили су се у замак.
- А какав ће бити став велепоседника? Хоће ли и они тамо све препустити Немцима? – упита доктор усиљено, тако да се видело како мисли да пређе на други предмет разговора.
- Ни говора! И тамо ће се бити битка!
- О, ипак! И кога ће кандидовати наши?
- Многе од наших знанаца и – мене такође!
- Тако?
- Тиме су вас придобили? – узвикну Корен.
Господар замка пребледе од љутње и полако се окрену ка приправнику, који је такође сав разјарен застао поред њега.
- Ја не знам како да вам достојно одговорим – рече Боле осорно – а чини ми се да је непотребно. Ви, како кажу, немате право гласа и зато не разумем...
- Молим, допустите, – пожури онај – право гласа или не, то вечерас не игра никакву улогу; а ја мислим да има ту свако право да узме реч и да критикује ко има националну свест; а њу сам сачувао – чисту и неокаљану...
- Верујем, верујем – рече господар замка мирније – али не смете вређати онога ко има исту свест а тражи друге путеве до заједничког циља и прикладније него што су ваши.
Корен се јетко насмеши. Хтео је да одговори оштро, али већ су стајали пред замком и кроз отворен прозор на првом спрату допирали су им у сусрет тужни гласови народне песме.
- Ох, Милица пева! – рече господар замка и сва тројица засташе пред капијом замка и слушаху. Милица је певала стару народну песму и пратила се на клавиру.
Као да ти гласови стишаваху све страсти и сву срџбу која је узаврела малопре у срцима та три човека. Ћутали су, и кад је на послетку господар замка позвао ону двојицу да пођу горе с њим, послушали су га без поговора.
Али ни горе се није вратило старо, добро расположење. Забављали су се усиљено, и даме, које су финим осећањем наслутиле некакав раздор међу господом, трудиле су се да разговор ипак мирно потече. Милица је са страхом преносила поглед с једног на другог, а с Кореном није могла много да говори, јер је све време седео преко пута њене мајке. Али добро је осећала да успех разговора у врту није био никоме по вољи. О политици и о изборима нису проговорили ни речи, па је већ то било сумњиво.
Кад су се Храстови и Корен опраштали, опростили су се и Милица и приправник.
- Лаку ноћ! – рече она благо.
А он јој само стеже ручицу, и кад је погледала у њега, учини јој се као да је сијало, поред јасне среће, и нешто силно жалосно из његових очију.
- Смем ли вам писати? – упита је он шапатом.
Она поцрвене и климну главом.
Од осталих нико не обрати пажњу на њих двоје.
У кланцу иза Меденова салаша ковач Тилех је још ковао, калио и брусио сврдла, а његова жена је куповала по околини јаја и живад и препродавала их с малом зарадом господи по оближњим замковима, а и варошанима – већ према томе где се могло више зарадити. Да је знала све новости из прве руке, то се разуме само по себи; та није било причљивије жене од ње, а ни жене која би тако често крстарила целом околином. Понекад би је најмили да разноси писма; у последње време је упознала Храстову супругу, па је преко ње постигла да јој докторова канцеларија предаје позиве или дописе намењене странкама у ближој околини. Мора нам се чинити чудно само то што је о њој важило мишљење да зна и може – ћутати као риба.
Те Барбе се сетио Корен кад је идућег дана после састанка с Болеом писао прво писамце Милици; био је уверен да неће наћи бољега курира од ове жене. Наредио јој је строго како да криомице преда писмо и још строже заповедио да о томе ћути [да мутна вода не однесе] лепу зараду коју је имала из канцеларије. Да јој је још неки динар тутнуо у руку, не треба ни напомињати. Барба је била навикла на такве послове; та и учитељу Скубеу је више пута учинила такву услугу с таквим тајним писмима и зато се данас није баш нимало чудила, него је метнула листић заједно с два друга у своју котарицу.
- Да их не замените?
- Ох, не, ставила сам га на дно – оба друга су за господина.
- Тако је!
Предао јој је уједно два службена писма за Болеа.
Тога дана се била стишала предизборна хука. Храст и његов приправник су се договорили да само најинтимнијим пријатељима открију Болеову одлуку, а и њима само уз обећање да ће о томе ћутати. Бојали су се да би та нова вест превише шкодила њиховим намерама, а хтели су и да Боле јавно сам каже на коју ће се страну приклонити. Храст је тако саветовао, јер је знао да господара замка не би радовало да игра превише активну улогу. Противници, пак, чак и господин Антон с њима заједно, нису о свему још ништа знали.
Пристав племенити Руда се из познатих разлога још није посебно латио агитовања. Хтео је делом да буде „изнад странака", као владин човек у коме се крије нешто као клица будућег министра, а делом је и сам осећао да нема ни најмање утицаја. А по глави су му се вртеле многе мисли о блиским изборима, јер је у последње време опет често залазио к Меденовима, а тамо се није говорило безмало ни о чему другом.
Данас се враћао из Меденова замка, кад случајно сусрете Коренова курира, Тилхову Барбу. Стајала је на ивици друма и мрмљајући превртала три писма која је била извукла из своје плетене котарице.
- Два су једнака, а једно није, па сад Бог и мајка божја знају које је право. Да их не заменим – но то би било лепо! Где да заслужим онда паре које су ми ту сигурне?
Осврнула се горе-доле по друму и угледала пристава како долази.
- Чекај, тај ће ми рећи!
А баба је била препредена. – Нећу му показати сва три – гунђала је тихо – најпре ово мање од она два; та не може нањушити ко ми га је предао.
Зауставила је Руду и замолила га да прочита коме је упућен тај лист. Онај га радо узе у руке, а кад прочита адресу, навали му мало крв у главу. Љубомора га је још држала.
- То је за госпођицу на Дренову, за Милицу – изусти брзо.
- Биће, биће! – пожури да каже жена и узе писмо.
- А од кога је? – запита пристав.
- Од госпође, од госпође докторке! – слага ова.
- Аха!
- Хвала што сте ми прочитали! – Рекавши то, брзо оде.
- Од докторке, ха, ха! Као да не познајем рукопис! Ох, изврсно, изврсно, занимљива новост!
Срџба, љубомора и злурадост распињали су пристава.
- Дакле, тако су већ далеко да се дописују. Но, то ће бити нешто за Меденовку!
Хтео је малтене да се врати и однесе ту новост натраг у замак. Али било је касно и морао је у канцеларију. Пред вече га је изненадило писмо од Медена у коме га позива да одмах дође к њему да продискутују о важним стварима у погледу избора. То му је дошло као поручено. Истовремено му је још и срески начелник напоменуо да дође онамо с њим.
Код Меденових је било увече заиста сабрано све руководство његове странке, од начелника, судије и господина Антона до шеширџије Бртон-цеља, који је заступао варошане у ужем смислу. Саветовали су се о последњим корацима који су још можда потребни, и ту се говорило много и о Болеу. Господин Антон је већ био обавештен о томе шта је Боле обећао Централном одбору, а испричао је да се одмах после подне, кад је примио то обавештење, упутио на Дреново. Али му се сад чини да господар замка хоће да остане некако неутралан, а никако не њихов савезник, и да неће помагати ни једној ни другој странци. То меденовцима није било по вољи, јер су знали да ће без енергичне Болеове потпоре пропасти. И Елза је покушала да се довије на овај или онај начин како би се могао придобити господар замка, али се није домислила ничему. Тада јој пристав Руда, који је све време ћутке седео поред ње, шапне нешто на уво.
Она одмах устаде и намигну приставу да пође с њом. Одведе га у своју собу. Била је то соба на другом крају замка, у којој је Елза најрадије боравила. Оданде је кроз прозор пуцао диван поглед на долину према Борју, а и сама собица је била пријатна као ниједна друга у замку, чак и сад, увече, кад је шкиљава светиљка испод таванице слабо осветљавала просторију. Да је то боравиште госпођино, сведочио је и оштар мошусов мирис, који је пристава тако омамио, да је испрва умало заборавио зашто је дошао овамо.
Елза је села на мали диван у углу, а Руди је понудила ниску столицу поред себе.
- Дакле, шта имате да ми откријете? Да ли се заиста тиче Болеа?
- Да, да, Болеа! Имам изврсну идеју; одмах ћете ме разумети чим вам саопштим новост којој сам данас случајно ушао у траг!
- Шта то може бити? – наваљивала је госпођа радознало.
Онда он исприча како је сазнао да се Корен и Милица дописују, и то сигурно тако да Боле о томе и не слути.
- Занимљиво, заиста занимљиво! – узвикну Елза уз злобни подсмех.
- Само не разумем како нам то може помоћи у нашој изборној борби. Боле ипак остаје тамо где је и сад, и ми га не можемо добити у своје редове макар Милица добијала писма и од десеторице других.
- Чујте ме, милостива, и даћете ми за право. Све се то може и мора употребити с правом лукавошћу. Чујте!
Она се наслони уназад, а поглед којим је гледала у Руду није сведочио да особито много очекује од његове препредености.
Али пристав, у сумраку који је био у соби, није могао то опазити.
- Замислите! – продужи он свој говор. – Милица прима писма од Корена, и то иза леђа својих родитеља. А ко је тај Корен? Номинално адвокатски приправник код Храста, а, у ствари, пропали студент без испита – катилинска егзистенција; дакле, Храстов је приправник, а писма његова доноси Милици такође Храстов службени курир, Тилхова Барба. Зар није ту лако извести закључак да и Храст и његова супруга знају нешто о том дописивању, и то тим више што Корен залази заједно с њима двома на Дреново. Ту имате основу. А сад рачунајте даље с Болеовом осетљивошћу, на једној, и с топлом љубављу према своја два детета, на другој страни – и будите уверени да, ако господар замка сутра сазна како Храст „пријатељски" поступа према њему помажући завођење његове ћерке, – онда је сигурно наш. И ви, милостива, ви сте Миличина васпитачица и имате посебну дужност да је још и сад чувате!
- Ви сте изврстан дипломат! – потврди госпођа. – На тај ће начин ићи, друкчије не! Ја мислим да ћу лако разбити то пријатељство, а онда је Боле наш савезник и победа је наша.
Очи су јој сјале од радости и она пружи сва одушевљена приставу руку.
- То сте изврсно измислили! – понови. – Сутра ћу сама поћи до Болеа. Али ноћас ни речи о свему. Све мора остати тајна ако хоћемо да нам помогне.
- А моја награда? – шапну гиздави пристав држећи још Елзину руку у својима.
- Сачекајте да се уверимо о успеху вашег изума! – одговори му она са смехом, те се кокетно окрену к њему.
Од мошусовог мириса, сумрака у соби и близине лепе госпође, која је још држала своју руку у његовима, пристава скоро спопаде вртоглавица. Он се сагну да пољуби Елзину руку, и већ је хтео да театрално падне на колена и говори о својој љубави, да она није устала и наредила: – Вратимо се к осталима!
Тек код врата се окренула младом човеку и уз заводнички осмех понудила му уста да их пољуби.
- За награду! – насмеја се и нагло се изви из његових руку.
А у Рудином срцу узавре помамна радост.
- Две једним ударцем! – радовао се. – Оној сам се осветио, ову сам победио.
Уображени кицош био је уверен да га Елза воли.
Тилхова Барба је истог дана свој посао тачно обавила. Чекала је прилику да нађе Милицу саму и да јој гурне у руку Кореново писамце, које је сад чувала на посебном, сигурном месту у својој корпи да га поново не замени.
Тамна румен прели лице младе девојке кад јој Барба даде лист и још додаде шапатом: „Ако будете што одговарали, узећу писмо. Ја знам да ћутим!"
Климнула је старици главом и хитро отрчала у своју собу. Срце јој је ударало да га је скоро чула; нека слатка радост ју је испунила, али није било чисто то весеље. Почела је одмах пребацивати, још пре него што је отворила писмо, да можда ипак није право што све ово таји и што ни мајци није то открила.
- Е, шта, – рече затим у својој чедности – шта ту рђавог може бити?
А ипак јој је постајало све теже на срцу.
- Кад би мајка сазнала или чак отац? Зашто уопште пише? Да није тога, нико не би ништа сазнао!
Скоро се није усудила да чита Коренов листић, али је радозналост на крају победила.
Само писмо било је као и друга писана у сличној прилици и нико још није тврдио да се прва љубавна писма одликују посебном духовитошћу и кад их пишу особито духовити људи. Но Милици се ипак веома свиђало. Прочитала га је трипут, четири пута, напослетку га је већ знала напамет. А онда је опет наступила реакција и савест јој је поново приговарала да такво понашање није правилно и да мора Корену забранити писање. А ипак је било тако лепо примати и читати писма – Андрејева!
Већ је био увелико мрак кад је девојка ушла у материну собу. Тамо је било тамно, јер је Болеовка радо седела увече у соби у коју је падао мрак, обично у живахном разговору с Милицом или понекад и са супругом, кад овај не би имао посла напољу.
- Где си се задржала вечерас? – упита је мати љубазно и поглади ћерку по темену. – И врућа си?
Руменило њеног лица није могла видети, али је под руком осетила зајапуреност ћеркиних образа. А ова загрли мајку и јецајући пригну главу у њено наручје.
- Шта ти је, Милице? – узвикну госпођа престрашено и хтеде да устале.
- О, ништа, ништа, само седи, мама!
А сузе су јој још непрестано текле.
- Шта се догодило, за име бога? – наваљивала је мати.
Полако и непрестано скривајући своје зажарено лице на материном рамену, поче Милица да се исповеда. Причала је о оном догађају с приставом и онда све друго с Кореном до данашњег писма, и смемо тврдити да цела њена прича није побудила у матери посебну радост. Била је навикла да види у ћерци још упола дете и није могла у себи ни да слути да би јој неко могао изјављивати љубав. А кад ју је сад погледала, ипак је могла закључити да то више није дете и да је порасла пре него што је то и сама могла запазити.
Прва мисао госпође Боле била је да оштро покара ћерку. Али се одмах сажали на њу.
- Где ти је писмо?
- Овде!
Рекавши то, она извуче лист из цепа и даде га матери. Она стави лист на сто, затим узе ћеркину главицу међу обе руке и рече озбиљно:
- Добро је што си ми све то испричала. Ти си још млада, премлада да би све и разумела и право просудила. Дакле, треба само да ми верујеш и да ме слушаш, као што си увек досад. Обећај ми да нећеш више примити ниједно Кореново писмо!
Девојка наглас зајеца.
- Размисли ко је Корен! Писар, ништа друго него Храстов писар, пропали студент. Шта хоће, дакле, тај човек од тебе?
- Па једном ће ипак бити нешто – то што је доктор Храст!
- Никад, превише је лакомислен; он неће положити ниједан испит!
- Али ја га волим! – рече Милица тврдоглаво.
- Само обећај да његова писма нећеш примати; ово ћу му ја вратити!
- О, не, не, никако не! Ја нећу да га увредим – рече девојка и одлучно устаде.
- А отац? Шта ће бити ако ја све кажем оцу?
То је одлучило. Не страх пред оцем, него више страховање да ће га увредити, присилило је девојку да да мајци обећање. Мајку је волела свом дечјом љубављу, а у оца је увек гледала као у неко више биће.
А и Болеовка је знала да би Боле био силно разјарен кад би сазнао нешто о овим догађајима; хтела је, дакле, сама да доведе све у уобичајени ток. То је било мучно вече за Милицу. Вратила се у своју собу, спустила се у наслоњачу и пролила прве горке сузе своје младалачке љубави.
- Шта ће рећи Андреј? А ја га волим изнад свега! Али говорићу с њим на сваки начин; он мора све сазнати!...
За вечером је био господар замка тако замишљен због изборних питања
- јер су га целог дана посећивали меденовци – да није ни опазио ћутљивост своје супруге, ни од плача црвене очи своје ћерке.
После вечере господар је рано отишао да легне, па су мати и кћи опет остале саме. Ту прилику искористила је Милица да измоли од мајке дозволу да не врати Корену писмо без икакве напомене, него да му приложи и неколико редака, разуме се, писаних под надзором материним. Болеовка се сажалила на кћер, а можда су на њу утицале и некадашње успомене из младости, те напослетку допусти.
То је, дакле, било договорено за сутрадан. Нису, разуме се, ни слутиле шта ће им он донети...
Жарко сунце припекло је идуће послеподне пространом долином, где су стварале буку и цвилеле тестере Болеове пилане. Господар замка је био већ одавно доле у својој малој писарници и с главним надзорником одређивао рад за следеће седмице. Повољна трговина дрветом захтевала је интензивнију производњу, и зато је, дакле, била потребна што већа марљивост и пажња.
- Данас ће ме, ваљда, с изборима оставити на миру – а ђаво би га знао, сад сигурно важи „nulla dies sine linea" – мрмљао је у себи дошавши овамо.
Скоро до подне заиста није било никога.
И већ је мислио да се упути кући, кад затандркаше под прозором кола и Боле угледа Меденовку како долази према његову комптоару. То је био ненадан долазак, и господар замка развуче уста упола љутито, упола саркастично.
- То је тек опасан кортеш! – рече полугласно, пође у сусрет госпођи и одведе је у канцеларију.
- Јесте ли и ви такође дошли да агитујете, милостива? – упита је с добродушним смехом и понуди јој да седне.
Било је вруће, али ипак не знамо да ли је јунско сунце или пак унутарња узбуђеност унела руменило у Елзино иначе скоро увек бледо лице.
- О, никако не, – та знам да је све узалуд. Ви сте тврдоглави и својеглави, господине Боле, – опростите што сам тако искрена – и ту слаба жена не може бити тако дрска да се нада да ће вас изменити.
- Ко зна, свуда важи: cherchez la femme, можда и овде!
- Ох, ви сте увек исти – својеглави, а ипак љубазни, али у нашем случају ипак не бих ништа постигла! Оставимо изборе, код куће сам их већ сита – свих тих разговора, и само да бих већ једном нешто друго говорила и радила, дошла сам к вама. Мој супруг је, то је јасно, сад на жалост само политичар, па се зато ја морам бавити трговином и продајом. Опростите, господине Боле, вама је сад потребно много дрвета, и због тога сам дошла. Хоћете ли да купите од нас? Ону букову шуму иза салаша мој муж би вам радо продао.
- Тако? – рече изненађени господар замка. Све му се то чинило још некако сумњиво.
Али Елза је остајала само при трговини и кроз пола часа били су с продајом и куповином готови. Боле је био врло весео, јер му је заиста требало дрво, а није у поређењу с другима ни скупо платио.
- Онда смо готови! – рече Елза и одлазећи пружи Болеу руку. Али код врата се изненада окрете.
- Ох, умало сам заборавила! То није лепо од вас што тако прикривате! – рече с на изглед незадовољним гласом.
- Шта прикривамо? – упита овај чудећи се.
- Да је Милица верена; о томе говори цела варошица!
- Милица – верена? Ја ништа не знам о томе.
Покушавао је још да се смеје, али му је глас постајао некако осоран и одсечан.
- Онда опростите што сам тако индискретна. Морамо сачекати да нам сами објавите; а као некадашња васпитачица ипак сам мислила...
- Сад сам ја радознао, милостива! – упаде јој Боле у реч. – Та реците ми шта се говори!
Меденовка се није преварила; господар замка је био силно осетљив кад су у питању његови, његова породица.
- Ја не могу да верујем како ви ништа не знате, јер је ипак ваш најбољи пријатељ покровитељ те везе Миличине...
- С ким? – скоро јаукну овај.
- С Храстовим приправником, с Кореном! Говоре да ће сад убрзо положити све испите!
Господар замка је био блед као свеже окречен зид, али је силом скрио сву своју узрујаност и рекао мирно: „Ви се варате, милостива; мени о свему томе ништа није познато и чини ми се да је извор свега тога у злобном оговарању. А од тога нико није безбедан."
- Но, радујем се што је тако; чинило ми се ипак невероватним, али кад су ми приповедали чак појединости о кореспонденцији...
- Каквој кореспонденцији?
- Тилхова Барба преноси писма!
- Није могуће!
- Умирите се, господине Боле; било би ми непријатно ако бих ја проузроковала својом искреношћу какав раздор! Али и сама сам уверена да је све то само злобно оговарање. – Дакле, збогом! С купопродајом смо готови, само сам вам дала мало превише јевтино.
Поздравила га је с најљубазнијим смешком и тек кад је села у кочије и ова с хуком кренула глатким друмом ка њеном дому, подсмехну се злобно и прошапта: „Ако то не помогне, онда је све узалуд, све!"
Успела је заиста да обмане господара замка; овоме није пало на памет ни у сну да би све то могао да буде маневар, него је веровао да се иза његових леђа нешто догађа, и посумњао је да га стари пријатељ Храст вара.
А хтео је да се брзо увери у све; и ако би било истинито оно што је испричала Меденовка, онда, но, „онда, чекај само, мој драги докторе, онда ћемо те срушити на изборима, па макар био још једном толико препреден" – рече срдито док је већ корачао према замку.
- Корен, Корен, а шта је тај човек? – сиктао је кроза зубе.
Кад је био на задњој окуци друма, изненада му дође у сусрет Тилхова Барба.
- Као поручена! – кликну господар замка.
- Дај ми писмо што носиш у варошицу! – заповедио је осорно.
Жена се престрашила.
- Писмо – рече муцајући – писмо, па уопште ми га нисте дали.
- Оно писмо које си добила горе! – викао је Боле.
Престрашена баба извуче заиста из котарице коверат и предаде га господару замка.
- Ево вам, ево вам, само да се не љутите.
- Одлази! – издера се разјарени господар замка. Барба је отишла без оклевања.
Боле није отворио коверат; био је превише узрујан кад је угледао Коренову адресу коју је била написала Милица.
Дошавши кући, одмах позва супругу к себи.
- Лепе се ствари ту догађају, а ти не знаш ништа? – викао је господар.
Госпођа се престрашила, а видевши коверат који је супруг пружао према њој, умири се и рече: „А о томе ипак знам нешто!"
- Ох, непрестано све лепше иза лепшег; дакле и ти си савезница? Потрајало је доста дуго док је разјарени господар постао толико миран да је могао саслушати причање своје супруге, која му је све потанко открила што је сазнала од Милице.
- Али Храст се ипак крије иза свега тога, веруј ми! – узвикну он поново.
Госпођа није одговорила. И сама је већ сумњала да Корен можда ипак не би био толико дрзак да нема тајну потпору докторову. А онда још ти несрећни избори, који су засејали прво семе раздора у њихове дотле тако пријатељске односе; а сад је то семе већ никло и раздор је растао.
- Ја ћу му писати! А ово ћемо послати уједно! – рече Боле.
То рекавши баци на сто Кореново и Миличино писмо, које је малопре на брзину прочитао.
Посебан слуга је однео мало затим сва писма у варошицу. Храсту је Боле пребацивао да је злоупотребио његово пријатељство и тражио је од њега да „томе Корену" каже да се убудуће чува таквих дрскости као што је била ова последња.
А после подне се одвезао господар замка у варошицу ка господину Антону. Хтео је да се освети или – како се тешио – испуни реч, коју jе био упола задао Централном одбору.
Као гром из ведра неба погодило је Храста Болеово писмо. Позвао је Корена и ћутке му показао писма која је малопре примио. И овај је пребледео и опет поцрвенео у лицу и није знао шта да проговори и како.
- Сад смо изгубљени! – узвикну адвокат.
- Мислите ли да ће Боле прећи на страну наших противника? – упита Корен скоро бојажљиво, јер је осећао да је он узрок том раскиду.
- Он је плаховит и верујте ми – ово нам неће опростити. Ја сам, разуме се, невин! Најглупље је, пак, то што ми се нисте поверили. Зашто ми нисте ништа открили о тим односима?
- А кад бих пошао одмах к њему? Рећи ћу му и уверити га да вам ни трунчица од свега тога није била позната!
Храст се мало замислио.
- Не, не, ту је све узалуд! Показаће вам врата, а сад је сигурно већ и прекасно! Ох, ти несрећни – вражји избори!
Рекавши то, бацио је на сто пуну шаку аката и писама, које је у љутњи зграбио, да су се разлетели на све стране.
- Пропашћемо и још сам се посвађао с најбољим пријатељем кога сам имао у варошици.
- Није још све изгубљено, господине докторе! Бележник ми је малопре рекао да је придобио опет два гласа, своју станодавку и свога обућара Копитара!
- Ма маните, оставите то!
- Само радити, агитовати још треба.
Храст је два пута пројурио кроз собу горе-доле. – Реците ми ипак, господине Корене, који вам је ђаво помутио памет да сте започели такве глупости с Милицом? Да сте озбиљно промислили...
- Господине докторе! – узвикну раздражени приправник.
- Дакако! Да сте озбиљно мислили – студирали бисте, завршили своје испите, па се тек онда латили такве девојке. А сад – а шта сте ви сада? Корен је био раздражен, љут, а уједно и некако утучен. Покушао је да се савлада.
- А шта – сад! Сад само радим и агитујем за вас и за наше исправно национално уверење! – рече јетко.
- Хаха! – подсмехну се доктор, и не проговори ни речи. Стајао је код прозора и бубњао по стаклу.
Корен је хтео да оде.
- А како је Боле сазнао за целу ствар? – упита нагло доктор не осврћући се.
- Немам појма, али ће ми морати рећи Тилхова Барба.
- Покушајте! И још нешто! Морамо још ноћас сазнати шта је одлучио Боле. То је важно и пресудно. Ако нам је отворен противник, онда боље да се и не кандидујем.
- Шта вам пада на памет! Макар и он био наш противник, свакако треба покушати. – Видећемо!
Корен се опростио. Радити више није могао; толико је био пун разних утисака и осећао је да мора напоље из те загушљиве собе, под благо небо, на чист ваздух. И не само то – хтео је да говори и са куриром, Тилховом Барбом, те се упути у кланац иза Меденова салаша.
Срео је бабу већ на улазу у јаругу. Рекла му је да је пошла к њему, а онда му брзо почела излагати све што јој се током јучерашњег и данашњег дана догодило: како ју је уловио пристав Руда, а данас опет господар замка. Напослетку је пришапнула Корену на уво, мада без икакве потребе, јер нигде у близини није било ни живе душе: „Госпођица би радо разговарала с вама; увече по мраку дођите иза замка, већ знате где, тамо где сте били последњи пут; ви то боље знате него ја."
- Зар вечерас?
- Вечерас – види га, него кад – додуше нисам ни питала – али ће бити већ вечерас, јер се госпођици толико журило.
Ко је био срећнији од Корена! То што му је Милица вратила његово писмо није га ожалостило, него се још радовао препрекама које су се испречиле пред његовом љубављу; та знао је да га девојче воли свим жаром прве љубави и слутио је да ће очев отпор само још учвршћивати у њој то осећање. Схватио је такође одмах да ће га чекати код рибњака. Пред вече се упутио онамо споредном стазицом, где није било бојазни да ће некога сусрести и доспео је у одређено време до рибњака. Милица је била већ тамо.
- Није у реду што сам вас позвала овамо, али морам вам казати како је до свега овога дошло! – рече задихано кад ју је он бурно поздравио и ухватио за обе руке. Стајали су на месту где су се први пут пољубили.
- Знате, Елза, Меденова госпођа, открила је све оцу! Где и како је она сазнала...
- Ох, па то ја знам! – упаде јој у реч Корен.
Сад је читава сплетка била обома јасна. Њен узрок, пак, Корен одмах одгонетну.
- Избори, избори, ти несрећни избори! – уздахнуо је тихо.
- Да, да, то сам ја увек тврдила!
- Али, осветићемо се, па било шта било! Меден мора пропасти!
- Ах, оставите то! Андреј, обећајте ми да ћете напустити целу ту ствар.
- Коју? Изборе? Немогуће, Милице!
- Ох, обећајте ми, та то је прво за шта вас молим! Отац је већ толико узрујан – сад је у варошици код капелана господина Антона и...
- Шта, код Антона? – узвикну Корен сав преплашен.
- Да, после подне се одвезао онамо и досад се још није вратио!
- Онда наша ствар стоји рђаво; ох, несрећни народе!
- Пустите их нека сами пречисте рачуне између себе; избегавајте их – то сам хтела да вас замолим. Још све може бити добро!
Корен је једва чуо девојчине речи. Сазнање да ће Боле бити одсада заиста отворен противник Храстов, силно га је узрујала.
- Милице, – рече после кратког ћутања – ви не знате шта то представља кад човек посвети све своје силе, све своје страсти једној светој идеји, кад му душу испуњава ватрена, жарка жеља да користи народу и домовини, а при том мора да гледа како се корумпира та свест, како људе обмањују и националну свест злоупотребљавају за обичне странчарске циљеве.
Девојка га није разумела, али страсна ватра која му је била из очију одушевила би је и занела да није била већа њена брига како да спречи очигледан раздор између свог оца и тог страсног Храстова агитатора.
- Ви кажете да сте потпуно заокупљени само бригом за домовину, – рече некако бојажљиво и срамежљиво, – а мене, а мене не волите?
- Милице!
- Одговорите ми! – пожуривала је све одважније.
- Волим вас, ви то знате као и ја – рече Корен и његов поштени поглед сусрете се с њеним.
- И зашто ми не можете испунити жељу, зашто не услишите моју молбу и не избегнете борбу која нам не користи и која ће сад и за вас бити безуспешна – како сами тврдите?
- Не могу! – рече агитатор инаџијски и обори очи.
Девојка умало да заплаче.
- Ви ме присиљавате да још нешто кажем! – рече она јецајући и сакри своје лице.
- Шта?
- Отац каже да ви имате најмање права да се мешате у те ствари, – каже да се морате најпре бринути за себе, и то ми је пребацио због вашег писма!
Корен се стресао и оборио главу. Данас је већ по други пут чуо исти приговор – али сад га је више пекло него први пут.
Настаде кратка, али мучна тишина.
Девојка се прва опет обрну своме драгану и своје заруменело лице, упола уплакано а упола насмешено, наслони на његово раме.
- Андреј! – шапну полугласно.
Он се више није могао обуздати. Загрли је страсно и стаде јој љубити очи и уста.
- Да, да, Милице, ја ћу те послушати – рече он тихо. Било је први пут што јој је рекао ти, а њу је при тој речи испунило чудно, слатко осећање. Са замка се јавило мало звоно које је звало на вечеру.
- Хвала ти, Андреј! Лаку ноћ!
- Лаку ноћ!
Растали су се нагло. Он је застао још неколико тренутака на обали и гледао за њом, док њена бела сукња није нестала иза зелене ограде врта.
Истог вечера је доктор Храст дуго чекао свог приправника. Тако је био немиран да му се није ни вечерало, а ни разговарало са женом. Непрекидно је прилазио отвореном прозору и гледао на улицу не долази ли већ Корен. На јасној месечини видело се надалеко, али Корена није нигде било. Напослетку се адвокат одлучи да пође у крчму, где је мислио да ће затећи Андреја. Заиста је и пошао, мада га је жена заустављала говорећи му да ће се у читаоници још више узрујати, али ни тамо није нашао свога приправника. Нико није знао где је. Враћајући се кући распитивао се и у Коренову стану за њега, али узалуд. Веома зловољан вратио се кући.
Следећег дана био је Корен у обично време у писарници.
- Куд сте се дели синоћ? Шта има ново, како стојимо? – журио је Храст с питањима.
- Очајан сам – рђаво је, рђаво за нас! Биће најбоље ако одустанете од кандидовања!
- Шта, то ми саветујете ви?
- Да, уверен сам да ћемо пропасти; Боле се повезао с Антоном, и онда можете сами закључити даље!
- Па добро! Али ја нећу одустати; ако хоће, нека им буде борба. Ако пропаднем, пропашћу часно!
- Ја бих рекао, господине докторе, да ће можда ипак бити најбоље да одустанете – приговарао је опет Корен.
- Ко вам је тиме напунио главу; ко је успео да вас преокрене у току ноћи?
- Увереност да је све безуспешно! А уједно осећам да ће нам тврдоглаво противљење натоварити на леђа још више противника – само помислите, сада је већ и Боле...
- Аха, тај вам се највише врзма по глави – разумем, разумем, јер...
- Немојте ме вређати, господине докторе! Уверени сте и сами у моју добру вољу и озбиљну приврженост, али кад је све узалуд, сва агитација...
- Боље је поштено пропасти него страшљиво узмаћи – тако сте бар ви још јуче тврдили!
- Па то тврдим и сад! Али у политици морате мислити и на све могуће последице!
- Ох, изврсно! Сад сте постали чак опортунист.
Растали су се нерасположени обојица.
Два дана касније објавиле су дневне новине да се доктор Храст неће кандидовати. Та новост је дошла тако неочекивано, да поједине адвокатове присталице нису хтели да верују у њу. Тек кад је потврдио онима који су питали, махали су главом и гласно изражавали своје незадовољство.
На дан избора Храстове присталице заиста нису изашле на биралиште. Да није онај тврдоглави месар, који се још љутио на начелникова пинча упркос Храстовој изјави да се не кандидује дао глас њему, био би Меден изабран једногласно. Али одушевљења је било мало. Бирачи су долазили и одлазили смејући се – али чему све то – ипак је био изабран немшкутар, господар замка, јер је народна дисциплина тако захтевала!
И Боле је био дошао и гласао за њега. А није дуго остао у варошици; причали су да је био врло рђаво расположен.
Неколико дана после избора била је забава у Меденову замку и биле су позване све угледније личности из околине и из варошице. И Храст и Корен су примили позивнице; први се извинио хитним пословима, а приправник је дуго размишљао да ли да иде или не; знао је да ће Милица бити тамо, а онда је опет мислио да не би имао храбрости да говори с њом макар и за време игре. И напослетку је ипак отишао. Забава је била сјајна, тако да су се сви чудили знајући Меденову штедљивост. А гости су нам сасвим познати. Неки су се само чудили што је на забаву дошао и господин Антон. Био је пришао друштву официра, без којих у Меденову замку није било забаве. Картали су се, и господин Антон је одлично играо тарок, а уз то су пили плзенско пиво и јака вина.
- Hoch, hoch,der Herr Abgeordnete! – клицао је непрестано мали пијани лајтнант, и господин Антон се куцнуо с њим. Радо би викнуо „Живео!", али у друштву које је немачки говорило није се ни то усудио. И пристав Руда био је у том друштву, но убрзо га је напустио и облетао око Меденове госпође, особито кад је започела игра.
- Сад смо победили, милостива! – рече играјући с њом први валцер; – и мени не приписујете никаквих заслуга?
- О, разуме се; дали сте један глас! – насмеја се немарно Елза.
- А што смо Болеа придобили?
- Ох, скоро сам заборавила! Али тамо је главна заслуга моја!
- Ви се шалите!
- Не, не, нипошто!
То рекавши захвали му и већ је играла с другим.
Пристав од љутње побледе и хтеде да оде до карташа. Уто Корен проведе поред њега Милицу.
- Хаха, ви сте такође ту, господине агитатору! То је фино, изврсно – сад се веселите победи свог противника! Зар не, госпођице, то је снага уверења, хаха!
С тим речима заустави он ово двоје.
- Господине приставе, – одговори Корен гласом који је дрхтао од узрујаности – овде није место за разговор онакав какав је потребан међу нама.
- Ох, изволите, изволите! – сиктао је онај. – Напоље у врт, дакле, ако допустите!
- Ох, само дођите! Чекаћу вас!
Корен одведе Милицу натраг к матери.
- За име божје, нипошто не иди доле – шапутала је девојка дршћући целим телом.
- Не бој се! Морам му рећи што заслужује!
Боле није нимало љубазно погледао Корена кад је овај довео ћерку до њеног седишта, а ипак му је одздравио уљудно. Ноћас су се овде први пут срели.
Корену је синула нова мисао. Пришао је господару замка и замолио га да пође с њим. Овај је послушао иако зачуђен и пошао је за приставом из замка у врт.
Недалеко од улаза нашли су Руду где пуши цигару.
- Замолио сам вас да пођете са мном, а сад вас поново молим да ме саслушате – рече Корен господару замка и стаде пред пристава, који је нагло узмакао за читав корак; – треба да вам објасним оно што можда још не знате.
Ишричао му је тада целу историју своје младе љубави – како је избавио Милицу из приставових руку и како су Руда и Меденовка засновали своју сплетку да би обманули Болеа и одвојили га од старог пријатеља Храста.
Пристав је промуцао неколико речи, а господар замка је ћутао. Можда би ипак дошло до речи међу њима да није у том тренутку наишла поред њих Меденовка. Водио ју је млад официр.
- Господи је такође вруће! – рекла је гласно и махала лепезом.
- О, ми разговарамо о трговини дрветом – одговори Боле ироничним тоном и оде за Кореном.
- Да ли смем да вас пратим? – натурао се Руда сав покисао.
- Хвала, господин лајтнант је већ тако љубазан. – Рекавши то завила је са својим пратиоцем пешчаним путем, који се сјао на месечини.
Руда је чуо још само кратак подсмех, а онда пожури натраг у замак.
- Незахвална кокета! – сиктао је кроза зубе.
Прошле су затим две године.
Доктор Храст и господар замка су опет пријатељи као некад, и то тим бољи што су сад обојица најљући противници Меденови, који је одмах после избора прешао у немачки табор.
Пристав Руда је био убрзо премештен после последњих догађаја у други крај, и тамо, по старом обичају политичких чиновника, опет тражи нова женска познанства.
Ни господин Антон није више у Борју; добио је жупу далеко у брдима и чека да добије бољу. Његови политички пријатељи ће се сигурно за то постарати.
А Корен је положио своје испите; сад је још код Храста одан и спретан приправник, али ће ипак убрзо отворити у оближњем месту своју канцеларију и тада ће бити венчање његово са – Болеовом Милицом.
Говоре да је још и сад стари, страсни – агитатор.
Као да је неко у том тренутку опалио метак кроз прозор у друштво, тако је било једне зимске вечери у загушљивој господској соби Крачове у Гробљима. Испрва су сви и даље седели мирно, без даха, а затим се зачуше гласни узвици „а-а-а!" и „еј-еј-еј!", па чак и „ој-ој-ој!"; неки су поскакали са столица а други и даље седели летаргично или забезекнуто, док је већина викала наглас:
- Покажите, та покажите! То је новост, то је нешто!
А несрећник који је проузроковао сав тај немир и све то узбуђење стајао је на вратима и витлао у десници најновијим бројем листа који је баш донео с поште.
- Дајте овамо! – викао је бележник, очигледно најгрлатији у друштву.
- Дајте овамо, Минче! То треба видети црно на белом!
Минче, крчмаров син, млад, висок момак интелигентна лица, смејући се стави новине на сто и понови речи којима је малопре толико узбуђења унео у цело вечерашње друштво:
- Ево па читајте и сами! Нови наш судија је Андреј Врбаној. Тако пише у последњем телеграму.
- Врбаној? Еј-еј! – узвикнуше у исти мах судијски приправник и бележник.
- Врбаној? Ко је то, шта је, одакле је? – викали су порезник и његов контролор, учитељ и два трговца, који су упркос свакодневној конкуренцији сваке вечери пријатељски седели код Крача, а поврх целе те граје и ларме чуло се још радознало питање двојице управитеља с оближњих властелинстава, који такође нису знали да на паметнији начин проведу вечерње часове него уз горко пиво и сумњиво вино што га је точио чика Крача.
Само два старија човека, поштар и срески видар, преостали чланови овога друштва, гледали су с мањим интересовањем цео тај призор. Поштар је истресао своју глинену лулу и пунио је новим дуваном, а доктор, како су га сви одреда називали, поручио је гласно нову чашу пива. Бележник је уто гласно прочитао телеграм у службеном листу. Питањима није било краја ни конца, и кад је после кратког ћутања додао: „О, фин је човек тај Врбаној! Добро га познајем, а и ти такође, Павле," – цело друштво се радознало осврнуло на њега и судијског приправника коме су биле упућене последње речи.
- Како га не бих познавао! Ишао је с нама у школу!
При том је некако замишљено палио цигару, која му се угасила у последњем минуту расправе о тој новости.
- Има среће, има! Тако млад, па судија – додаде нехотице.
- Сад сте ви на реду – добаци доктор у тренутку тишине која је настала док је свако у себи размишљао о јеткости тона којим су зазвучале последње речи судијског приправника.
- Је ли ожењен? – упита порезник с интересовањем.
- Којешта! – одврати му бележник. – Има тридесет и четири године, леп је, висок, паметан, само у односу на жене некако...
- Шта? – упиташе сви осим судијског приправника.
- Не знам како бих рекао – некако, некако – неспретан!
- Види каква ти се прилика пружа! – узвикне доктор и потапше порезника по рамену. – То ће бити нешто за твоје три госпођице! Како је то захвално учити таквога човека опхођењу са женама!
Гласан смех додуше пропрати ово пецкање, али су сви били превише обузети нагађањем о новој личности коју је случај бацио у тај уски круг, да би се ико још даље задржавао на том питању.
- Је ли певач? – упита учитељ искористивши кратак предах у разговору.
- Бас – други бас – ох, какав глас! – потврди бележник.
- А како је с политичким уверењем? – рече један од трговаца.
- Народњак је, народњак – ватрени народњак; овде ће се судити само на словеначком! – пожури с одговором бележник, који је потпуно преузео улогу интерпретатора, јер је судијски приправник тврдоглаво ћутао.
- Где ће становати? – упита поштар тобоже нехајно, али му се на лицу засветле неко скривено, лукаво весеље.
Осморо очију се срете у исти мах, јер је и чика Крача малопре ушао у собу и застао крај учитељева стола.
Четири господина се погледаше: чика Крача, који је имао своју кућу и празан стан, оба трговца, који су такође имали своје куће и такође по празан стан, и бележник, који је био у исто време у пријатном и у непријатном положају.
- Хм – станова има доста! – рече контролор. – На избор! – додаде чика Крача.
- Може се добити и соба с доручком! – дода порезник.
- И с послугом! – наруга се доктор и удари пријатеља порезника поново по рамену.
- Анчка, – зовну поштар који је том својом злобном примедбом изазвао ту напету ситуацију – још пола четвртинке!
- То је осминка! – рече учитељ.
- Али је лепша – таква половина! – одврати му поштар.
За време тог празног, па ипак овде-онде као оштрим шилом протканог ћаскања, донесе Анчка поштару тражено вино.
Била је то црноока и тамнокоса девојка, некако око осамнаест година, средњег, витког стаса и живахног, веселог понашања. С чика-Крачом била је у далеком сродству и била је код њега већ више година, откако су јој умрли родитељи. Причало се да је чика Крача одвојио за њу и нешто иметка, али сигурно није знао нико ништа. Анчка је била у кући у исто време све: кћи, слушкиња, посвојче и келнерица.
- Добијамо новога судију, Анчка, – кликне судијски приправник, који је тек сад некако оживео – лепога момка – самац је и, видите, овамо ће долазити сваког дана, сваког вечера – за то ћемо се ми већ бринути!
- О, томе се радујем! – рече девојка кокетно и враголасто. – Та сви сте ви тако хладни, тако смрзнути, а ви особито, господине приправниче!
- Но, лепо сте ми одбрусили. А ја вам, откако сам ту, говорим о својој љубави, а ви – ви...
- Разуме се! – рече девојка, али испод црних обрва јој блесну нешто неописиво, нешто као озбиљност и подсмех, пребацивање и немар све одједном.
Друштву ноћас није до таквог разговора; нови судија као да је био присутан. Сазнали су ускоро све што је требало сазнати; одакле је, да је сељачки син, да има нешто наслеђеног имања, нешто даљих рођака, да се понекад бави и писањем и, што је главно, такође, да се још никад није – покушао женити. Да је био самац, то је сазнало друштво већ раније.
- Али заљубљен је ипак био! – рече бележник, али му се поглед одмах сусрете с приправниковим погледом, и мада су други ућутали и радознало чекали да бележник исприча занимљиву причу, ипак не рече ништа друго него: „Еј, то је било већ давно. Заборављене ствари, и сами знате, личе на зарђало гвожђе – зато оставимо то, оставимо. Можда ће Андреј сам некад рећи нешто више о томе. Али то вам кажем – и при томе испразни чашу – то вам кажем и да је то фин човек, само мало неспретан – код жена.
- Пријатељу порезниче! Неће бити ништа! – узвикну доктор, а у громком смеху учествовао је и порезник, макар и на свој рачун.
Око једанаест поче се празнити господска соба. Напред, у прве две собе, још је викало и дизало грају неколико вашарџија који су се враћали с градског вашара и овде закључивали досад још несклопљене куповине и погодбе, дизали глас и шапутали, а при свему томе пили и куцали се чашама.
Управници имања су се наизменце бавили Анчком, која је седела крај пећи у првој соби. Мрачно је било, и они око стола били су исувише задубени у своје краве и волове да би ико погледао онамо на клупу. А тамо је сад овај, сад онај од управитеља имања хтео да пољуби девојку. А није пошло са руком ниједном вечерас. Минче је прошао неколико пута поред њих и осорно наредио:
- Ти, они унутра немају вина!
Али кад је Анчка ставила вино тамо пред судијског приправника и бележника, опет је села на клупу у првој соби и један од управитеља властелинског имања био је опет ту.
Напослетку одоше сви, само су још она двојица у господској соби, судијски приправник и бележник, остали сами у живом разговору, који се тек сад разви међу њима, а чији је предмет сезао далеко, далеко натраг у године њихова првог пријатељства, у оно доба кад је у младићким срцима цветао „липов цвет" прве љубави, пун мириса, али без плода. И све је те успомене ноћас пробудила она једна једина сува, штампана новост у службеном листу да је за новог судију у Гробљима именован Андреј Врбаној!
Било је то петнаест година раније.
Пред ниском капијом једног од оних замкова које сусрећемо у прелепим, буквама обраслим гајевима Доње Крањске малтене свако четврт часа, сабрало се поприлично друштво господе са села, три старије госпође, два већ такође седа господина, пет или шест госпођица, међу њима три испод двадесет, једна испод тридесет, једна или две изнад тридесет година, а поред тога пет или шест господичића, које је у погледу старости требало све уврстити између двадесете и двадесет пете године.
На Веселки, тако називају тај замак, био је већ дуго обичај да се скупља околна господска младеж у красне летње дане кад траје ђачки распуст. Ђака је било свуда, било по околним замковима, било по сељачким кућама, а и женска омладина, уколико није остајала преко целе године у родитељској кући или школи, долазила је такође из града к сродницима и познаницима. Код Орлових на Веселки била су гостољубива врата увек широм отворена.
Лака септембарска магла дизала се над шентрупертском долином и од густо обраслих рубова шуме одбијали су се последњи звуци црквеног звона, које је објављивало седми час ујутру.
- Тине, где ти је Сивац? – подвикну брадат господин који је за другим, помало седим колегом баш изишао из предсобља.
- Већ је ту! – јави гласно плећат слуга терајући од стаје према њима дугоухог осамареног са две на свакој страни причвршћене кошаре.
- Где је вино? Где хлеб? Где печење? – продужи онај немирно машући
великим штапом. Био је то, да га одмах представимо, господар замка Веселка, господин Орел.
- Све је припремљено, све је ту, papа! – пожури да му одговори једна од госпођица за које смо рекли да су испод двадесет година. Носећи при томе боце, увијено јело и друге ствари с клупе пред замком и слажући све у кошаре на магарчеву самару.
- Ја ћу да помогнем – јави се услужно један од младе господе.
- И ја такође! – одазва се још неколико других.
Весела гужва се направи око магарца и клупе, а господин Орел се, међутим, полако поздрављао сад са овим, сад са оним.
- А где је моја лула и мој дуван? – узвикну одједном.
- Ах, лула, дуван! Још су горе у соби! – одговори девојче, очигледно најмлађе од свих. Једва ако јој је било тринаест година.
- Види, види – ђаволка! – повиче господар замка на изглед зловољно али је из свих његових речи ипак звонила очинска љубав и добродушност,
- То је твоје задужење, Маруша, и ти...
Али је, међутим, девојче помало дугих ногу већ било у предсобљу и на степеницама, а за неколико тренутака опет пред замком с очевом лулом и великом дуванкесом, пуном дувана.
- А где је Пепе – стриц Пепе? – викну господин Орел.
- Већ је отишао! Пријавиће нас горе код Сламара да бисмо могли штогод и скувати – рече госпођица која је баш доводила кошаре у ред.
- То није било потребно! Зашто му ниси рекла да причека? Ти, Јулка, такође не мислиш и не знаш шта треба. Стриц нам је могао водити Сивца!
- О, не, то ћу ја! – кликну одмах пет или шест гласова.
- Ја ћу га водити! – јави се Маруша гласније од свих. Већ је држала магарца за улар.
- Но – а где је?... – узвикну господар замка још једном полугласно и погледа замишљено око себе. – Но, дакле, па – кренимо!
Половина друштва је корачала узбрдо према брегу обраслом шумом, који се дизао иза замка. Господин Орел је само из старе своје навике поновио оно: „Но – а где је...? и, немајући у том тренутку више никакве жеље, мирно је корачао с госпођама и својим постаријим другом за млађим нараштајем, који се журио напред с натовареним магарцем на челу.
Ми се, међутим, можемо упознати још с неким члановима тога друштва које још нисмо имали прилике боље да видимо.
Мушки пратилац био је пензионисани капетан, ћутљив господин, који другима није ни досађивао, нити их узнемиравао. Становао је и живео већ више година код Орелових, учествовао је у свим „изласцима" као „пасиван члан", а показивао се користан за надзирање слугу у стаји и амбару, иначе је био сам свој господар.
Од госпођа, једна је била Орелова супруга, тиха, ситна женица, која се још зарана сасвим мирно побринула да се нађе пред замком на клупи све што је требало натоварити на Сивца и наредила слузи да опреми дугоухог и послала стрица Пепа. А онда је примала у приземној соби поред предсобља госте који су дошли у заказано време: госпођу Голову с двема ћеркама, госпођу племениту Малијеву с ћерком и сином и другу младу господу, већином студенте, који су о распусту боравили у оближњој варошици или суседним селима и замковима.
Данас су наумили на Кремен, прилично високо брдо, на истоку од шентрупертске долине, чији врх украшава мала капела. Замолили су и капелана да им тамо горе одслужи мису. Обећао им је да ће их дочекати код црквице, јер му је пут директно од куће био згоднији. Полако се помицало друштво брдским путем; букве и кестенови ширили су своје гране и са леве и са десне стране; уз ивицу пута било је лесковог и глоговог грмља, из кога би час ту, час тамо прхнуо узнемирени кос или залепршао крилима плахи црвендаћ. Омладина је одмицала напред у групама по двоје, троје или четворо; с времена на време викнули би за њима да не јуре толико. И онда би они напред, смејући се и гласно говорећи, сачекали да се старији примакну.
Маруша је терала натовареног магарца, коме су поврх пуних кошара натоварили још разне огртаче и мантиле.
Поред Маруше корачао је један од младе господе, у коме би свако на сто корака познао студента сељачког порекла.
- Госпођице, та пустите ипак мени тог магарца! – рече он кад после кратког застајања друштво опет крену даље.
- Шта бисте ви још! Он је мој! Ох, ти Сивче, ти си мој! – одговори девојче упола зловољно, упола шаљиво.
- Замориће вас то терање! Гледајте, та глупа животиња не слуша, а пут, што даље, постаје све гори!
- Ништа се ви не бојте, господине Врбаној! – одговори девојка – знам ја већ да га укротим. – Рекавши то, она лако удари по магарчевим сапима лесковим штапом, који јој је малопре одрезао пратилац. Дугоухи се заиста даде у трк, те га је могла достићи само трчећи и сама, док се у друштву које је заостало за њима разлегао смех и граја.
Врбаној, како га је назвала Маруша, дохвати тврдоглавог створа за улар.
- Заиста, мало је требало да утекне! – задихано рече Маруша.
Затим су корачали ћутке, једно за другим, Врбаној посвећујући животињи више бриге него што је било потребно, а Маруша полугласно певајући за њим. Шибом је дражила и гладила магарца по сапима.
Били су неких педесет корака испред других, и кад пређоше мален завијутак на путу, одједном се јави Маруша:
- А зашто не идете с Јулком, господине Врбаној?
- Зашто? – понови он не осврћући се.
- Зашто, да – зашто? Та досад сте увек били уз њу.
- Кад није било других који боље забављају госпођицу Јулку – одговори он суво.
- Хихи! Ох, та Јулка! – насмеја се девојче.
- Зашто? Сада опет питам: зашто? – осмехну се и Врбаној и упола окрену према девојци своје благо поцрвенело лице.
- Ја вам не бих рекла – рече девојче с мало устезања – али та Јулка је обесна, злобна – ви не знате шта је учинила!
- Не, заиста не знам! – рече Врбаној напола зачуђен, а напола радознао шта то ова девојчица има на срцу.
- Разуме се да не знате! Али ја ћу вам рећи: затворила ме је, три сата сам била затворена; у горњој соби сам морала јуче да будем три сата и наредила ми је да морам ону глупу немачку бајку – или, ни сама не знам шта је – написати најпре на француском, а онда на словеначком. Замислите – три часа сам писала – али само како!? Осветила сам се – тако сам ружно писала – о, како ружно!
- А зашто сте били затворени? – упита Врбаној обрадован.
- Потпуно без кривице! Јуче ујутро била сам на ливади доле испод замка и Сивац, овај магарац, пасао је. Било је тако лепо, па сам га одједном узјахала и одјурили смо друмом према селу. А тамо нас је срео наш жупник. Ја сам се смејала, а он није. Отишао је тада право к нама – но, и онда ме је Јулка затворила. Али само причекајте, још ћу вам нешто рећи!
- А шта још? – рече Врбаној гласно се смејући.
- Боме се више нећете смејати! И ви сте такође глупи па све Јулки верујете...
- Хвала лепо! – изусти Врбаној и опет поцрвене.
- Да, да, све верујете и да..., ох, шта, мислите да не знам?... , да сте најрадије близу ње? Ала сте глупи ако мислите да је заиста тако добра као што се прави. Три сата у затвору ни крива ни дужна, хиљаду пута ни крива ни дужна!
- Хеј, хало, охој! – викали су они позади.
- Хеј, хало! – одговори Врбаној не заустављајући Сивца.
- Нека само вичу – насмеја се Маруша. – Чекајте да вам све испричам!
Врбаној је стварно био радознао и зато потера магарца даље.
- Да ли се још сећате кад сте се последњи пут у Ракитни, тамо у оној шумици, играли слепог миша – и затим кад сте ишли кући, били сте с Јулком – ја сам све видела – јер је са мном ишла само она стара Голова госпођица која слабо види – нико други не иде са мном – и тамо сам видела како сте ви дали Јулки црвен каранфил – зар не? Реците да није тако!
Сви троје, Сивац у средини, корачали су напоредо, јер је пут сад постао шири и Врбаној се није могао тако окренути да се не би видело издајничко црвенило на његову лицу.
- Можда, можда! – рече гласно, присиљавајући се да се насмеје.
- Но, видите, тако је! Дали сте јој црвен каранфил; увече при растанку јој је господин Павле, онај који је за време распуста код Малијевих, ваш пријатељ, дао такође каранфил – само бели. И знате ли шта је учинила та Јулка о којој тако лепо мислите? Онај бели каранфил је ставила у чашу воде и још га има на прозору, те свако вече прилази да га мирише пре но што пође да спава. А вашег каранфила нема нигде!
- А куд је с њим? – упита Врбаној скоро нехотице.
- Куд? Бацила га је, шта би друго – ја не знам, нисам видела. Знам само то да свако вече мирише онај бели каранфил.
Врбаној пожури толико да су га Сивац и Маруша једва достизали.
- И, госпођице Маруша, – јави се напослетку – ваша госпођица сестра има ипак право да учини с каранфилом шта хоће! Можда су јој бели – милији?
- Миришу сви једнако. А зашто није и ваш ставила у чашу или пак – само ваш?
Ово се последње врзмало вероватно и Врбаноју по глави.
- Данас јој не смете дати ни један цвет! – рече Маруша.
Пратиоцу је већ било на врх језика: "Та и нећу!" Али рече после краћег ћутања са смешком:
- Ох – па данас нигде и нема каранфила!
Маруша је очигледно излила сав јед и срџбу што јој се накупила у срцу.
- Причекајмо остале! – рече она берући крај пута црвене цикламе и правећи од њих букетић.
А Врбаној је, као да не зна на други начин дати одушка некој тескоби која га је спопала, довикивао онима позади: "Хој,хола,охој!"
- А Вама као да се некако чудно жури! – јави се Јулкин пратилац који стиже први.
- А вама баш нимало, господине Павле! – одсече му Марушка џандрљиво. – Ево вам, господине Врбаној!
Рекавши то, пружи му набрано цвеће.
- Хохо, то је зато што гониш Сивца, Андреј! – насмеја се Павле.
- Да, да, – упаде брзо Врбаној и затакну цвеће за шешир. – Врло захвалан посао, као што видиш – хвала лепо, госпођице Марушице; нас двоје се разумемо и познајемо, зар не?
С том шалом отклони он забуну и неугодност која га је обузела при доласку оно двоје.
- Зар немате ниједног каранфила, господине Павле? – исмевала се Маруша с детињим злобним изразом.
- Маруша! Ухвати Сивца и пази на пут пред собом! – нареди Јулка, која се сагну ка обронку уз пут, откиде неколико цветова цикламе и затаче их себи за појас. Већ је било приспело цело друштво и Маруша подвикну:
- Ђи, Сивче!
- Е, сад ћу ја да помажем! – јави се један од господе који је ишао с другима позади и напусти своју даму, једну од постаријих Голових госпођица.
- Не, не, Тинче! – није му допуштала Маруша. – Ви сте превише немилосрдни! Нећу да вам га препустим.
- Тинче, син пл. Малијеве, такође студент и школски друг споменутих студената, није се освртао на забрану. Као суседна деца – Малијеви су такође имали замак близу Веселке – били су он, његова сестра, која се позади шетала с млађом Головом, и Орелове ћерке још из детињства исто толико интимни колико и њихови родитељи. Отац му је умро тек пре две-три године.
- Како су весели! Да, такви смо некад били и ми! Па ако, и треба, још смо и данас, зар не, капитанушу? – рече господин Орел, корачајући у последњем реду. Капетан само површно одговори: "Да, да!"
- Зар не, Лизика? – понови Орел и с куком свога штапа куцну по рамену своју госпођу, која је корачала с пл. Малијевом и Головом пред њим. Госпође су баш претресале последње новости које су кружиле о безначајним ситницама у њихову суседству.
- Али, Мате, чујеш ли ме! Не ударај ме тако јако!
- То чиним само из љубави! – рече господин Мате и окрете се ка обронку чудећи се разгранатом кестену који се баш ту наднео над пут својим силним гранама.
- Ала је то дрво, капитанушу, ала је то дрво!
Обојица мало засташе, а господин Орел левицом посегне пажљиво под десно пазухо и извуче из џепа плоснату али ипак повелику боцу, шапну другу: "Пиј, капитануш!"
Обојица потегнуше неколико пута.
- Изврсна шљивовица! – похвали је полугласно Орел, а капетан само ћутке климну главом.
И тако су за јутарње хладовине напредовали према врху. С појединих завијутака већ се видела кроз густо грање бела црквица кременска.
Светиљка на таваници Крачове господске собе већ је сасвим слабо горела; густ дувански дим одузимао јој је последњу снагу, али судијски приправник и бележник били су истрајни.
- Тине, а где је сад Јулка? – упита изненада судијски приправник Павле.
- Видиш, баш тако исто радознао био сам и ја пре неколико дана! Не да нисам знао шта је, него сам се питао где је и колико година има сад. Теби је познато да је после Орелове смрти Веселка отишла на добош. Госпођа је брзо умрла, а Марушу је узео онај суви капитануш и обоје живе, не знам да ли добро или рђаво, доле на Долењском. Па знаш и сам како смо се и ми расули по свету – сви знанци, суседи и сродници – моја сестра Вероника је сад у Галицији с мужем мајором, за кога се удала из лакомислености, а Голове састављају крај с крајем шијући за друге у Љубљани – старе госпођице, шта ћеш! Остали старији су помрли, а боме и неки од нас млађих! Еј – где су сви они који су тада били заједно на Кремену!
- А Јулка? – понови судијски приправник.
- Ох, Јулка! Скоро сам заборавио! А рекао сам да сам и сам прошлих дана био тако радознао као и ти данас.
Бележник Валентин пл. Мали имао је обичај да, кад нешто прича, пође далеко натраг у прошлост и да нашироко прича о минулом и садашњем пре него што стварно да потпун одговор.
- Знај, пријатељу, – настави споро палећи нову цигару – тамо у Загорици праве нову школу, па треба да се закључе уговори, а председник општине неће, жупник неће, срески школски савет неће – но, па о свему томе разговарајмо други пут! Учитеља који су поднели молбе има већ такође неколико – бар се говори о њима...
- Добро – а Јулка! – упаде му у реч Павле.
- Немој да си тако нестрпљив! И Јулка је међу њима. Она је учитељица тамо негде на Красу, а говори се да је поднела молбу за учитељско место у новој школи у Загорици.
- Ах! – ускликне судијски приправник напола с неверицом.
- Но, ако те још шта занима, даћу ти сутра тај славни учитељски шематизам, из кога ћеш се моћи уверити тачно о годинама наше Јулке. Види, и ја сам био радознао као што сам већ раније нагласио – и нашао сам да је Јулка већ давно прекорачила тридесет година. Како време лети! Обојица замишљено ћутаху неколико тренутака.
- Чудновато, чудновато – Јулка и... – јави се први судијски приправник.
- ...Врбаној! – додаде с гласним смехом ветрогоњасти бележник.
- Што је пропуштено, може се сад надокнадити. Загорица није толико удаљена од нас, а стара љубав не рђа! Да није само код тебе зарђала! – додаде с помало злобним тоном гледајући испод ока свога друга.
- Ха – ја сам већ престар!
- Несрећниче, имаш колико и ја, а једну или две мање од Врбаноја!
У ћутању које опет наста чуло се само тиктакање часовника у предњој соби и дисање Анчке, која је била заспала крај пећи.
- Него, шта је било онда на Кремену између тебе, Јулке и Врбаноја?
- упита бележник озбиљно.
- Није било ништа!
- Знам да није било ништа! Па ипак је нешто било! А касније сте се разишли, сви сте се разишли: ти и Врбаној, па Јулка и вас двојица. Зашто је до тога дошло, како се то догодило!
Обојица су сад била у ситуацији кад се отвори срце и одреши језик, кад се јави чисто и истинско осећање које не могу више прикрити никакви обзири и никакве предрасуде.
Па ипак је код Павла у односу на те некадашње догађаје преовлађивало још нешто налик на срамежљивост.
- Ех, лудост, лудост! – пожури да каже. – Али знај, Тине, била је то пристала девојка, Орелова Јулка! Некако је мало охола била, што не смета ако није у претераној мери, а при томе је била духовита да смо је се чак и бојали. Та и сам си је познавао!
- О, колико пута сам био збуњен! Али – били смо млади...
- А тада на Кремену! Сећаш ли се још како си дотерао онога магарца до Сламарове куће, како је Маруша викала и трчала за тобом не допуштајући да ико мучи њеног Сивца, па затим како је онај „нигде-га-не-требало" а ипак „свуда-потребни", она пијандура, стриц Пепе, ложио ватру на заравни пред црквом и пекао кромпир, како смо ми с оним капеланом, ваљда се звао Блаж, а и сад вероватно као пастир пасе овчице тамо по брежуљцима Идрије – како смо с њим заједно ловили слепог миша. Сећаш ли се још?
- Па дабоме! А остало ми је у сећању и то да смо тада кад смо појели кромпир и хладно печење и пили онај цвичек који је, због тога што је био чувен, био у старинским шампањским боцама – одједном изгубили из вида тебе и Јулку и Врбаноја. Ни стрица Пепа није било нигде, мада је иначе обичавао да се не макне од боца док су пуне. Касније сте дошли, али сте сви били некако узрујани, сем стрица Пепа, а после – ах, никад се више нисмо нашли на окупу! Ти си ускоро отишао, ваљда за неколико дана, а ни Врбаној се није могао више нигде видети. Свако је нашао изговор за себе. Наше девојке су нагађале и ово и оно, али нешто одређено није знао нико. И ја сам тада отишао; и шта ме се тицало кога и како воле други, имао сам довољно сам са собом и са својом... , али што да говорим! Данас је моја жена и срећан сам и пуно ми је срце кад је гледам! Рекавши то, наточи Тинче своју чашу и диже је, а Павле се куцну с њим.
- Нека је бог поживи! – ускликнуше обојица.
- Да, да, тада на Кремену! – преузе Павле нагло реч. – О томе још нисам никоме говорио – а и што бих? Заљубљен сам био – тако – но тако као што то обично бива с човеком у тим годинама. Сад би ми се такво нешто чинило немогуће. А и било би превише глупо! А онда је било лепо! Ви сте скакали око ватре и капелан Блаж вам је помагао грабовом куком да извлачите кромпир из пепела. Стари господин Орел је набијао своју лулу, а онај капитануш, пак, показивао је госпођама по оближњим брежуљцима чистине и положаје с којих би се најбоље гађао противник ако би наступао долином св. Руперта. Јулка и ја смо шетали око црквице, читали по белим зидовима имена и натписе што су их, по стародавном обичају, оставили тамо посетиоци – можда смо се и ми сами тамо „овековечили" – а онда смо кренули уз падину на супротној страни од вас. Тамо су расле букве и смреке, а из маховине и лишћа вириле су црвене звонасте цикламе. Јулка их је брала, а ја нисам гледао ни цвеће, ни пут пред собом, ни густу величанствену шуму око нас; видео сам само оно витко, љупко девојче и, мада ми је с осмејком наређивала:
„Та, помозите ми да однесемо што више цвећа" – нисам могао да наберем већу китицу! Пренуо сам се тек кад ми је рекла: „Сад ће бити довољно, морамо се вратити!"
- Стајали смо тада – још и данас бих нашао место – на оштром завијутку шумског пута под којим се отварала дубока увала, с дубоким провалијама лево и десно, а напред се ширила у долину; а на супротној страни, с оне стране долине, уздизале су се опет високе, густо обрасле планине. Јулка је хтела да се преко брда најкраћим путем вратимо к вама. Али ја сам је ухватио за руке и говорио – данас више не знам шта, о чему, а можда то нисам знао ни онда, – али тек толико знам да је било све озбиљно и истинито, страсно и узаврело, право из самога срца. Да је наредила да се натрашке бацим у провалију, сигурно бих то учинио, – али данас, данас, хаха – како ми се чини све то глупо! А она, Јулка, стајала је преда мном поцрвенела, оборених очију, није се ни макла, нити је покушала да ослободи руке. Мада тада нисам о томе мислио, ипак ми је, упркос јакој узбуђености, тога тренутка синуло нешто у глави, о чему сам размишљао тек касније – обузела ме је мисао: Ти, девојко, размишљаш о разлозима за и против, ти одмераваш!
- Господине Павле, – рече она меко и хтеде да дода још нешто. Али јој више није било могуће, јер – је поред нас стајао Андреј Врбаној.
- Хаха! – насмеја се он промукло, а у лицу је био бео као креч.
- Испустио сам Јулкине руке и, колико сам могао бити свестан, нисам пребледео, него, ако је било могуће, само сам још више поцрвенео и у грлу осетио потребу да се и ја јавим с некаквим „хаха!"
- Господин Павле је данас необично љубазан, као никад досад! – рекла је Јулка и видео сам како и она присиљава себе да буде иронична. – Горе нас сигурно чекају – додала је и отрчала стрмом стазом уз брег.
Окренуо сам се за њом, али ме је Врбаној повукао натраг. Није рекао ни речи, него се бацио на мене као мачак. Ни ја нисам изустио ни гласа. Крај дубоке провалије грчевито смо се дохватили, обојица момачки снажни, обојица распаљени елементарном, необузданом страшћу! Али његова страст била је силовитија од моје. Чинило ми се да намерава да ме гурне у понор. У том тихом рвању, кад сам се ја већ последњом снагом бранио на ивици провалије – још и данас ме пробије хладан зној – у том се изненада појави, за мене као анђео с неба, стриц Пепе и раздвоји нас. Тог пијандуру – та знаш и ти, био је брат, пропали брат госпође Орелове, бивши официр – никад нисам волео да видим, али тада... , но, драги Тине, сад знаш цео тај догађај.
- Дошли смо опет сви до кременске црквице узрујани, као што си рекао, али смо ћутали о ономе што је било. Свако је за то имао довољно разлога, сем стрица Пепа; а овога је ваљда стишала Јулка. Кад смо се враћали кући, говорио сам и ишао само с Марушом и сазнао сам из њеног брбљања да је нешто мало љубави било између Врбаноја и Јулке. Друго ти нећу причати. Одбио сам се од вас и од твоје гостољубиве куће, а мислим да ни Андреј није више долазио на Веселку. Касније смо и тако пошли свако на своју страну.
- Младићке лудости! – рече Тинче.
- Да, али semper aliquid haeret – па и такви, рецимо, смели дечачки доживљаји остављају видљиви траг целог живота. Тада сам био заљубљен – да употребим вулгаран израз – озбиљно заљубљен – отада никада више тако.
- А Андреј?
- Не знам! Слушао сам да избегава женско друштво, што и ти исто знаш!
- Но – ако дође Јулка у Загорицу? – нашали се бележник.
- Нека дође! С Андрејом или било с ким другим нећу се више тући због жене! Анчка, Анчка, – да платим! Скоро да се ни за вас не бих тукао, Анчка, зар не?- Тако је! – рече Анчка и протрља сањиве очи. Није разумела шта је то рекао судијски приправник у шали; а овај исто тако није знао да често и оваква или слична, лакомислена и безначајна реч натера у лаж онога ко ју је изрекао!
Чича Крача је стајао насред друма и као такав генерал осматрао час десно, час лево слуге и помагаче који су уз јаркове поред друма постављали две повелике смрекове греде. Мрак је већ падао на долину.
- Подупирачи напред! – заповеди крчмар, а слуге крај десне и леве греде потиснуше неколико корака напред големе мотке везане дебелим ланцима којима су биле подупрте у средини обе тешке греде. Тако се за неколико ступњева подигоше обе греде, чији су доњи крајеви били у дубокој јами. Једну су већ били усправили, а другу су опколили на гласну крчмареву наредбу: „Подупирачи напред!" и усправљали да је поставе напоредо с првом. Тада се господи, која су поред друма гледала тај редак и занимљив призор, придружи судијски приправник Павле.
Е, чика Крачо, никад не бих ни у сну помислио да сте унапред тако пажљиви и љубазни, а још и не знате какав ће бити наш нови судија!
Чика Крача погледа запрепашћено и већ напола отвори уста, али не проговори ни речи.
Иза приправникових леђа поштар је истресао лулу и полугласно се искашљавао.
- Како – судија? – упита Крача напослетку кад нико други не рече ништа.
- Еј, та вечерас долази судија Врбаној – одговори судијски приправник Павле – и ви, вероватно, као председник општине, и ваша и наша општина, подижете овај славолук?
Крача је био паметан човек и одмах потпуно схвати ситуацију.
- Да, да – рече. – Биће то боме за – двојицу! Ти, Минче, чујеш ли? – Види га, као да је глув – Минче! Даска на левој страни мора мало више!
Наређујући тако одмаче се каквих двадесет корака од осталих.
Поштар је још кашљао, а порезник, који је са својим ћеркама стајао близу судијског приправника, смејао се гласно.
Павле је гледао у даску која је требало да дође попреко на обе окомите греде за славолук и читао поздрав написан по сребрно-златној подлози бело-плаво-црвеним словима: „Мир овој кући и целој жупи!"
- Шта је сад опет то? – узвикну гласно, а на лицу ни трунке оног духовитог, сјаја који је био карактеристичан за њега кад год би живо учествовао у разговору.
- Буди бог с вама – па зар још не знате? – грохотао се порезник, а кћери су му повлађивале.
- Шта? – рече судијски приправник. – То је за каквог жупника а не за судију!
- Разуме се! – рече поштар некако стидљиво.
- Тај натпис мора доле! – наљути се приправник.
- Не, не, – смиривао га је поштар док се цело друштво смејало – па тај натпис није ни намењен судији, то је за жупника који ће вечерас пропутовати овуда за Бабино поље!
Сад се и судијски приправник смејао на сав глас.
- Но, можда ће то бити уместан поздрав и нашем судији! – узвикну расположено, настојећи да прикрије злобан израз који му се јави на лицу. Јавише се звона с гробаљске жупне цркве. Велико звоно је певало величанствено своје равномерно „бем-бам", а у његову звоњаву утрчавао је спретни црквењак са средњим и малим звоном, једно време с три ударца у размаку између два ударца великог звона, затим с пет и напослетку са седам. То је увек била његова највећа вештина! А за то је и требало доста телесне снаге, здравих прса и јаких руку. И кад год би прелазио из мирнијег ритма на бржи, на брежуљку поред цркве опалиле би три прангије, које је палио савесни и искусни црквењаков помоћник.
Судијски приправник Павле је често тврдио да није клерикалац, па је тај свој став хтео да докаже у разним приликама. Зато и сад нагло оде од славолука и крену према Крачовој крчми.
Скоро је већ закорачио у трем, кад се срете с бележником Тинчом, који је већ био затворио канцеларију и сад радознало чекао догађаје који би требало да буду управо од историјског значаја за Гробље и околину.
- Врбаној ће мислити да је славолук за њега! – насмеја се овај обраћајући се приправнику.
- И ја сам то помислио! – рече своје мишљење Павле. – Волео бих, пак, да знам хоће ли Крача бабинопољскога господина дочекати званично или како уопште?
- Ма хајде, молим те! Литар вина ће ставити пред њега и гониће Анчку по кући: дај, као бајаги, сад ово, сад оно, и на крају ће се с господином договорити о седмичним испорукама меса и – пријем ће бити завршен. Ти – ах, стани, стани! Јулка је овде. Баш сад се спрема за одлазак.
Павле је најпре расположено слушао бележниково мудровање, а на последње речи се трже.
- Овде? Шта ради ту?
- Декрет има! Декрет за Загорицу! И још вечерас ће се одвести онамо.
Није хтела данас ни до моје жене, али ће ускоро опет доћи овамо. Приправник се окрете на пети и већ је био неколико корака до капије, кад га весели бележников узвик присили да се врати.
- Павле, Павле! Госпођица Јулка Орлова!
Поред Валентина је заиста стајала Јулка.
Поштовани читаоци нека опросте ако одмах не нађу тачну фотографију те придошле личности. Познато им је да је већ прекорачила тридесету годину, и једино је то утицало на неке да не поверују новоподнесеној слици. Хоћемо да кажемо само то да се на Јулки није познавало тих тридесет година, или већ колико их је имала.
И баш то је био узрок – ако то није долазило од тренутне забуне – што је приправник Павле, сав црвен у лицу, бурно поздрављајући и стежући руку госпођици, изустио неумесне речи: „Ох, госпођице, – после толико година, после толико година да се видимо опет!"
- Но, пола столећа ипак још нема! – рече Јулка са смешком, али ипак наглашавајући своје речи некако злобно.
- Али н а м а се скоро чини да је толико откако, наиме, нисмо видели в а с – рече Валентин.
- Ах, ви, ви! Реците искрено колико пута сте ме се сетили? – приговори им Јулка полуозбиљно.
С друма се приближавао топот двојих кола и тамо се створи мала гужва.
- Ту је – нови жупник бабинопољски! – узвикну Павле искористивши ту подесну прилику да опет поврати пређашњу душевну равнотежу.
- Чула сам да долази вечерас – рече учитељица. – Али и моја кола су већ спремна. Збогом, господо!
- Ох, зар већ одлазите? Зашто тако брзо? – рече Павле.
- Вечерас треба да путујем. До скорог виђења, господине Валентине! Лепо поздравите своју супругу и опростите!
На то седе у мала кола у која је био упрегнут један коњ и поравна ковчег и неколико кутија поред себе. Кочијаш, сељачки момак широких плећа, с дугом цигаром у устима, удари коња и за тренутак их с топотом нестаде из дворишта.
- Сирота девојка! – рече приправник.
- Зашто? – рече Валентин. – Изгледа задовољна!
Разговор се није могао продужити, јер је с друма долазило велико друштво поздрављајући се међусобно.
Нови жупник, „господин Франчишек", како га је звао чика Крача, с њим његов капелан, који му се довезао у сусрет, жупник гробаљски и неколико имућнијих газда из Бабиног Поља, чика Крача са сином, порезник и поштар, оба гробаљска трговца – сви су били заједно. Сад је долазио још и учитељ, који је закаснио на дочек или, боље речено, да присуствује доласку.
- Ту ћемо се мало одморити – размишљао је гласно господин Франчишек док је трајало међусобно представљање и ускоро су затим седела сва господа, духовна и световна, у познатој загушљивој собици.
Из почетка разговор није могао да се развије – све су рекли о времену, о сетви и жетви такође, политике се сада још нико није хтео додирнути, старих заједничких познанстава нису нашли, и тек кад су, по неком тајанственом природном закону, дошли на ред дохоци и плате у овој или оној жупи, овој или оној јавној служби, разви се врло живахна расправа. Ипак и то изненада прекину Крачов Минче ушавши у собу с гласним узвиком:
- Судија је стигао!
Истовремено баци на задњу клупу у углу дебелу кабаницу, кишобран и ковчег који је донео с кола.
Судија Врбаној је већ био на вратима док су судијски приправник и порезник, бележник и поштар и остали, осим свештеника, устајали да га поздраве.
Својом спољашњошћу је заиста био такав каквог су га већ раније описали судијски приправник и бележник: висок, снажан, мушког, озбиљног понашања, а ипак у свим својим покретима помало неспретан. Испрва није знао с ким би се најпре руковао, али кад се поздрави – и то сасвим срдачно и љубазно – с Павлом и Валентином, учини то брзо и с другима и седе за горњи део стола, поред домаћег жупника.
- Зар ниси видео славолук? – нашали се Валентин. Сигурно си одмах схватио да...
- Није намењен мени! – продужи Андреј.
- Заслужите га, заслужите! – рече господин Франчишек слатко, али ипак с подсмешљивим изразом на лицу.
- А ни ви га, вероватно, још нисте заслужили, поштовани господине жупниче, ни овде ни у Бабину Пољу? – одврати на исти начин Врбаној, а гласни смех световне господе, који се заори на његове речи, био је доказ да између њих и оне тројице свештеника није било особитих симпатија.
Учитељ задовољно шапну на уво поштару, али опрезно и тако тихо да га је поштар једва чуо: „Боме је овај одважан, тај их се не боји."
Гошодин Франчишек хтеде да одговори срдито, али домаћи жупник упаде у реч помирљивом примедбом:
- Такав је код нас обичај – с тим славолуцима!
- И леп! – потврди Врбаној, и тиме се изгуби борбена наоштреност коју је изазвао господин Франчишек својом заједљивом примедбом. Истина, нови бабинопољски жупник био је још расположен да уједа било кога, и имао је за то добровољног помоћника у своме капелану, који би сад необично радо говорио само о словеначким либералима, али домаћи жупник није допуштао да се разговор заоштри.
Па ипак се још једна прилика пружила господину Франчишеку да заблиста својим језиком.
Несрећни поштар је, наиме, тек тако одједном осетио потребу да се умеша у дебату и наведе разговор о новом предмету, од кога је у својој помало злобној наивности очекивао много забаве.
- А где вам је куварица, хе, хе, господине жупниче? – упита као да би хтео мало да се нашали.
- Долази сутра у поштанском пакету. Молим да ми се достави експресно! Смех је био сад сав на жупниковој страни и поштар, црвен као рак, од саме срџбе није знао шта да одговори.
Тако су се забављала наша господа прве вечери по доласку Врбаноја. Кад су се обе странке растале, – свештеници су ускоро отишли – испољи поштар своју љутњу полугласним узвиком:
- Еј, еј, праву су птицу добили тамо горе у Бабину Пољу, тај ће их учити козјим молитвама а не божјим.
И рекавши то, значајно махну камишем своје луле. А напољу је седао господин Франчишек с капеланом у кола и већ пружао руку гробаљском жупнику за растанак. Кад су затандркала кола из дворишта, уздахну господин Франчишек и окренувши се услужном капелану, рече презриво:
- Ех, господине Лука, вечерас смо – пали усред коприва!
- А зашто се не ожениш?
- А зашто се ниси ти још оженио?
Та су питања постављена брзо једна за другим.
Прво питање је поставио судија Врбаној, друго судијски приправник Павле. Друго питање било је одговор на прво. Затим завлада ћутање у малом друштванцу које је седело те вечери, као и сваке друге, за гломазним столом у Крачиној крчми.
Судија се већ био сасвим одомаћио, па је већ познавао – колико-толико – и добре и рђаве особине ових с којима је морао да буде у додиру из дана у дан; постепено је упознавао и оне који су му долазили у близину само по правним пословима. Али то сазнање било је силно субјективно с обзиром на то како је текло његово образовање.
Васпитан сељачки, школован у гимназији, а на универзитету посвећен науци: борба за хлеб – а онда година дана у војсци, која је деловала убитачно на душу – никад није залазио у кругове у којима влада блага моћ образованих жена, и то зато што није имао ни прилике ни воље да залази било где. Добро се осећао, по личном схватању, само онда кад би добио о празницима од неког старог стрица неколико форинти. То би потрошио у друштву истомишљеника било на недељном излету, било у кафани отвореној целе ноћи. То је било кад је студирао на универзитету. А касније је било друкчије. Стричевих форинти које су стизале као помоћ није више било; плата коју је добијао првих година свога службовања била је мала, али ипак толика да није трпео оскудицу. Разуме се, морао је штедети, и то није било тешко. Устајао је у седам, мало би прошетао, онда би отишао у канцеларију, у подне опет на ручак, у скромну крчму у предграђу, онда на пола часа у кафану, па онда опет на дужност до шест или седам увече? А онда? Пола часа у кафану да погледа најновије вечерње новине, па опет у стару, али пријатну крчму у предграђу, где би витка келнерица Нешка тако озбиљно и тајанствено казала која су вечерас свежа јела а која нису. Тамо би седело више колега и у живахном разговору о дневним догађајима пролазиле су вечери. Запевали би понекад још коју песму, у особитим приликама поручивали дволитрењак, али над свим тим лебдело је ипак нешто као тескоба која стегне војника пред борбу. А борба, права борба за опстанак, за прву службу – за напредовање у њој, та борба је била још пред њима и, мада тога нису били свесни – скоро већ и међу њима!
Онда је дошло прво стално именовање. Врбаној је дошао за судијског приправника у мали суд у јужној Крањској и остао тамо више година. Службеног посла било је доста, а изван службе нигде таквог друштва да би се могло рећи: Врбаној се у њему учио; не, само је сам давао од својега. Тамо се међу учитељима, трговцима, пореским чиновницима и уопште људима који су у погледу образовања били добар степен испод њега, а за које је све своје слободно време био везао, јер је морао да буде с њима у друштву, сасвим био привикао и на некакву своју надмоћност: „Па ипак сам ја бољи од свих вас и нешто сам више од вас!" Како је расло то уверење, тако је он, што даље све више, мрзео друга, боља, господска друштва. У околини је становала у пријатном замку племићка породица која је увек особито радо примала господу. Врбаној је био тамо само једном, а затим му се све чинило – превише надутим; није знао разлог томе, а он је лежао за њега само у томе што је био дошао у друштво које му је импоновало својом општом културом и опхођењем.
- А зашто се обојица још нисте оженили? – упита трећи члан друштва, бележник Валентин, који би сваке вечери поседео с пријатељима. – Данас је овде била Орелова Јулка – видите, то би била прилика!
Насмејаше се сва тројица; Павле и Андреј истовремено посегнуше за чашама и сркнуше по гутљај, а Валентин поново запали своју лулу.
- Данас као да је ту био начелник, срески начелник! – рече Врбаној.
- Био је службени дан! – одговори Павле.
- И Јулка му се представила као загоричка учитељица – додаде Валентин. – Сигурно ју је гледао као – нећу да кажем или тврдим како – но, па већ како он то зна кад је у забуни! Та знате обојица и сећате се да је наш срески начелник познавао Јулку још тада кад и нас тројица. Само не знам да ли је тада био с нама на Кремену? – Ох, па да! Понашао се као
во у купусу. Врзмао се међу другима, а ми се нисмо ни освртали на њега; био је млађи од нас, тамо из суседног дворца, али је имао утицајног стрица, а и сам је племић...
- Па и ти си такође! насмеја се Врбаној као да је хтео да промени тему разговора.
- Али какав? – рече Валентин. – Мени то што сам племић није ништа помогло!
- Али овоме јесте! – рече Павле.
- Јулка је после тога дошла мојој жени и причала како је начелник био љубазан. Није тешко то бити! И кад помислим на некадашње године – тада је Јулка гледала на њега као на недораслог дечака – а сада...
- Рекао бих да ни сад не гледа друкчије на њега – рече Павле озбиљно.
- Хохо! – насмеја се Врбаној, и то с толико ироније да су она двојица била пренеражена. Судија је већ знао да Орелова Јулка борави у том срезу, али се на опширнији разговор о њој друштво није враћало. Већ су се сва тројица била пријатељски наразговарала о својим ђачким годинама и о животу о школским распустима, само онај догађај на Кремену, о коме је Павле причао Валентину, нико није поменуо у судијину присуству. Валентин је био први који се вечерашњом напоменом дотакао те непријатне успомене.
- Анчка, зар опет спавате? – викну Врбаној у предњу собу, пошто су она двојица ућутала после његова последњег смеха. Анчка! Дођите овамо! Девојка дође и хтеде да узме боцу да је поново наточи. Врбаној је дохвати за руку, а са десницом око паса привуче је к себи говорећи:
- Нас двоје смо – једно за друго! Зар не – Анчка?
Девојка не одговори ништа него му се брзо измигољи из руку; Валентин се насмеја, а Павле је срдито гледао тај призор.
- Таква девојка, то би било нешто! – продужи Врбаној после Анчкина одласка. – Изгледа непокварена, згодна, има лепо лице, и још, што је главно, нема ничег господског, онога што ни описати не могу, а тако ми је одвратно.
- Па узми је! Зашто је не би узео? То ти је да оближеш све прсте! – наруга се Павле, али тако да нешто као срџба звони у његовим речима.
- Само се чудим што то ниси учинио ти који је познајеш већ толико дуго! – одврати му Андреј.
- Могу још и да се предомислим!
- Кад вас не бих познавао, пријатељи, рекао бих да се шалите – јави се бележник -, али у вашим речима има нечега на основу чега закључујем да се не бисте дуго опирали, него бисте се оженили, сасвим озбиљно оженили, овом цуром.
Уто се Анчка врати с вином.
Сад је Павле, не одговоривши ништа Валентину, дохвати око паса; али Анчки је вечерас било већ свега доста; са жестоком зловољом одгурну она Павлову руку и отиде из собе.
- Видиш, то је судбина таквих девојака! Из руке у руку! И нека је још једном толико честита и поштена, ипак је цвет који гњечиш рукама.
- Ох, а где би нашао свеже цветове? – одврати му Врбаној цинично. – Али оставимо то.
И свој тројици је то било по вољи. Разговарали су о другим стварима, али не више дуго; ранији призори и речи оставили су за собом нешто непријатно, што се ноћас није више дало избрисати.
Добро пола године после тога, гробаљски жупник је у недељу ујутро пре прве мисе с проповедаонице огласио први, други и трећи пут господина Андреја Врбаноја и госпођицу Анчку Крачову и позвао свакога коме би била позната каква препрека намераваном браку да то јави у прописаном року.
Та је новост имала јачег одјека код слушалаца него Јеванђеље о последњем суду; сви су били запрепашћени, и господа и сељаци; само Матижарова Катра, која је сваке недеље клечала у побочној исповедаоници и била сва предана једино побожности и покајању својих грехова, није се обзирала на лак жамор који је настао у цркви. Кад је жупник отишао са проповедаонице и спремио се у сакристији за свету мису, све живо у цркви поче шапутати и коментарисати. Порезниковим трима ћеркама, које су седеле у клупи пред олтаром, као да се прекинуо дах, али оне напућише уста као да би хтеле рећи: „То смо и претпостављале – баш је нашла врећа закрпу!" Поштар и поштарка се погледаше као да треба изненада отпремити министра трговине „екстра поштанским колима". Оба гробаљска трговца, који су стизали у цркву обично онда кад је жупник завршавао своју проповед, а онда су пажљиво слушали само објаве и најаве венчања, у првом тренутку могли су само да помисле: „Где ће куповати?", а одмах затим дебело слагаше један другога: „Ох, то сам већ одавно знао!" Бележникова супруга, која је имала своје седиште испод проповедаонице између две сељачке газдарице, није могла да нађе у свом молитвенику почетак свете мисе и преврташе листове позади међу литанијама; а најрадије би побегла кући да пробуди супруга, јер Валентин је био лењ, није одлазио на мису, а волео је да спава све док не мора у канцеларију. Што Врбаноја и Анчке данас није било у цркви, то је схватљиво, та онај кога „објављују с проповедаонице", по обичају тога краја, не иде у цркву. А ни судијски приправник Павле није био посетилац цркве сваке недеље, и баш данас је радозналцима силно недостајао. Учитељ, који је обављао и дужност оргуљаша, тако је живахно разговарао са својим певачицама о најновијем догађају да је заборавио на педала кад зазвони звонце у сакристији најављујући долазак свештеников. Али и то је било без значаја, јер је црквењаков помоћник, чија је дужност била да надима мехове оргуља, још шапутао, заборавивши свој посао, с пореским егзекутором, који је певао бас у црквеном хору. А међу сељачким светом по цркви ишло је од уста до уста: „Ох та Анчка, та има среће! – Тај Крача, тај је срећне руке! – Но, сада ће још више дићи нос! – Наручиће фрак! – Од самог богатства неће знати где да се почеше кад га засврби! – И шта значи богатство! Боме ће морати да одброји од њега, добро да одброји; та дужан је тај Анчки! – А на суду – тамо ће постићи што буде хтео; ја се не бих парничио с њим ма имао стотину сведока! – Хајде, не говори којешта; још ће мање постићи! – Капуташ је капуташ – гњавиће Крачу само да се покаже пред светом."
Тако се жагор ширио од уста до уста, од ува до ува и тек кад запеваше оргуље, после напора црквењакова помоћника, граја се слеже. После завршетка мисе вест је с људима појурила на све четири стране.
Судијски приправник Павле чекао је да добије своју кафу. С кафом заједно донесе му слушкиња и најновију вест о судијиној веридби. Како уопште није имао обичај да говори са слушкињом више него што је најнеопходније, то ни данас није изустио ни гласа него је пажљиво наливао кафу на шећер у чаши. Тек кад девојка оде, погледа он по голим зидовима своје собе, по прљавом поду, онда се осврну на паучину у углу изнад пећи, и затим, палећи цигару, приђе прозору одакле се ширио видик на прилично широку равницу по којој се вио између сивих врба и крошњастих јасенова мален поток. Позади су се дизале високе горе, големе и валовите, овде-онде су се с обраслих брда блистали бели зидови усамљених кућа.
Призор је био леп, а јутарње сунце га је још више красило.
Али Павле је само неколико тренутака гледао пријатна села, која су му се, док се сунце јављало на видику, љупко смејала.
„Тамо један дом, онамо други, овде жена и деца, а тамо исто тако!" То је изговорио скоро гласно. „А сада и тај Врбаној!" додаде нехотице. Окрену се од прозора и зловољно удари ногом у пар прљавих ципела.
„А, не завидим му на тој – тој Анчки!"
Мислио је о томе још и док је пио кафу. С неком срџбом ставио је чашу на сто.
„И то – никоме да не каже ни речи!" То му се сад највише врзмало по глави кад је одлазио од куће.
Кад је дошао у канцеларију, нашао је Врбанојево писмо којим му ставља до знања да је добио вишенедељни допуст и да ће га он званично замењивати. Кад се увече појавио код Крача, није тамо видео ни Анчку; била је отишла у град и кроз неколико недеља вратиће се с путовања – као судијина супруга. То су сазнали сви наши знанци пијући тог вечера код Крача у здравље и за брачну срећу вереника.
Само се по себи разуме да се потајно много шапутало, нагађало и приговарало; а кад би ко дигао здравицу, ослађену и украшену патетичним фразама о искреним честиткама и пријатељству, сви одреда су викали:
"Живели" и: „На многаја љета!"
Чика Крача није био код куће. Био се одвезао на венчање, које је требало да се обави сутрадан. Минче је по очевој и младожењиној наредби точио вино бесплатно колико год је хтела господска соба, а слугама и сеоским момцима ставио је у двориште пун чабар.
Било је већ касно кад су се Павле и Валентин враћали кући. За њима су кроз отворен прозор Крачине крчме брујали нескладни гласови крештавог хора који је вечерас већ трећи пут „мучио" „Zagorske zvonove", а тамо из шумице, која се простирала на супротној страни – и кроз коју су се гробаљски момци упутили пречицом у суседно село – одјекивало је њихово подврискивање.
Павле и Валентин нису се нашли целога дана, а ни увече у крчми нису могли да разговарају о данашњем догађају, тако важном за гробаљско друштво; непрестано се уплитао у разговор који од суседа с каквим питањем или примедбом.
Сад су били сами.
- Шта кажеш на то? – упита Валентин.
- Радознао сам да чујем шта ти мислиш! – избеже одговор Павле.
- Глупост – највећа глупост! Само не знам у шта се загледао! У оне црне очи, у онај витки стас? Ђаво нека га носи ако не би добио жену с тим својствима, а поред тога и са свим другим што треба човеку таквог положаја. О новцу не говорим – он је што се тиче прохтева – скроман човек и увек ће подесити живот према могућностима, али жени треба образовања! Шта ће бити с том непромишљеном цуром која тек с муком зна да чита и да пише, да сабере неколико бројева написаних кредом на вратима, која ти зна донети пиво с много пене – тобоже увек је свеже – кад успе с точењем, али која познаје, бар у мислима, све оне јавне и потајне грехе тих крчмарских јазбина по којима се морамо потуцати ако хоћемо да поразговарамо један с другим, – шта ће бити од такве жене?
- Ко може тврдити да таква жена не може усрећити мужа какав је Врбаној?
Павле је то рекао не промисливши боље, само да би опонирао пријатељу који се био необично распалио.
- Ти ни сам у то не верујеш – иначе би...
- Но, шта би иначе? – упаде му Павле у реч.
- Иначе би је ти узео пре Врбаноја! – доврши узрујани Валентин.
Његов друг се усиљено насмеши – на тај аргуменат није могао да нађе брз и одлучан одговор. Застали су на мосту који се ту уздиже над потоком што шуми у дубоком јарку под њим. Месечеви зраци одсијавали су од беле пене скупљене доле међу излоканим камењем.
- Искрено говорећи, драги мој! – отпоче сад Павле – морам рећи да ми се та девојка свиђа. А зашто и да ми се не свиђа? Али – само онако да водим љубав с њом. Али да се оженим њоме, е, то не бих никако хтео!
- Но ето! – рече бележник скоро задовољно. – Зато мораш и ти потврдити да се Врбаној одлучио за нешто врло глупо, нешто што ће бити судбоносно за њега и сву његову будућност! И по мом мишљењу, то неће бити корак ка његовој срећи!
- А зашто не би био?
- Схвати, Врбаној неће вечито бити судија ту код нас, а његова Анчка такође неће бити увек тако витка девојка, коју мора да је особита сласт пољубити. Између четири зида гукање голубова престаје – можда већ одмах. Андреј ће, нема сумње, још напредовати; биће саветник, можда ће доспети још и више; службоваће у већим местима и тамо ће бити потребни ближи друштвени додири с колегама, људима истог звања и положаја, и с њиховим породицама. Како ће тај друштвени круг гледати на необразовану келнерицу која ће дотле већ игубити све што сад има лепо и привлачно на себи: младост и црне очи, живахност и витак стас, а неће знати да се понаша у друштву, нити да одговори на скривене стрелице што ће летети на њу у друштву које је неће сматрати равноправном по општој култури, а ни по друштвеним манирима.
- Погрешно судиш, драги мој! – опонирао је Павле некако живахно. – Колико и ти сам познајеш жена које терају директно у лаж твоје мудровање! Млада жена може да постигне свако образовање; биће онаква каквом је за себе васпиташ!
- Ако ме воли! Ако ме тако воли као што ми понекад сањамо о женској љубави, и ако јој је поред љубави, која мора бити чиста, без сваког егоизма, усађена у срце и клица оног поноса...
- Но, каквог поноса? – насмеја се Павле наглас кад Валентин мало застаде не завршивши реченицу. – Ваљда си при крају са својим мудровањем? – додаде иронично.
- Зови тај понос како хоћеш, самосвест, васпитање, морал... Чекај, помоћи ћу ти! – рече Павле смејући се. – Назваћу га клицом оне праве женствености коју узалуд тражимо!
- Право кажеш! – прихвати Валентин озбиљно. Није нашао израз за појам који је још обојици, мада су употребили одређен назив, ипак некако нејасно лебдео пред очима.
Били су већ пред бележниковим станом.
- Не љути се! Видећеш како ће још одлична госпођа бити та Анчка! Штета што је сад не смемо више грлити! – рече судијски приправник Цинично.
- Ти би то сад чинио, рекао бих, још радије него пре! – рече Валентин помало незадовољно – и то упркос твојој изврсној теорији о васпитању жена од стране њихових мужева!
- Хајде на спавање, хајде, Тинче, и ходај тихо степеницама – сад ће запевати петли! – рече судијски приправник смејући се и крену према свом стану.
Важан дан се приближавао Гробљанима.
Већ месецима је жупник проповедао у разним приликама с проповедаонице да ће се те године навршити сто година од оснивања домаће парохије и да то треба најсвечаније прославити. Његове речи нису падале на каменито тло, јер сељачко и паланачко становништво, које се обично није убрајало међу нашу господу, било је одмах силно одушевљено за особиту прославу ове стогодишњице. И мушкарци и жене били су једнодушни и веома одушевљени што се прослава састоји из свечане службе божје, пуцања прангија и скупљања прилога за црквене потребе; а онда, увече, разуме се, музика у крчми и мало игранке за млађе, старијима ће бити загарантовано право да се мало и напију.
Жупников апел није остао ни код господе глас вапијућег у пустињи. Били су већ жељни прилике да се нађу ван свакидашњице и да свако покаже шта зна и како зна боме и онда кад га не гледају само очи домаћих људи. Али прослава стогодишњице жупе била би премалена кад би остала само међу црквеним зидовима и завршила се увече у загушљивој крчми тучом између домаћих и страних момака; прво је за жупника, друго за сељака, а за господу не остаје скоро ништа. Али као скоро увек у критичним случајевима, тако се и сада јавило више спасилаца који су своје оригиналне идеје посејали у публику, расположену за критичко расправљање.
Учитељ се сетио да гробаљска школска омладина нема још своје заставе, мада је имају већ одавно све околне школе; а бележник Мали, који је поред својих редовних дужности увек осећао неутољиву потребу да се меша у све могуће друге јавне послове, запрепастио је једно вече друштво код Краче предлогом да се приликом стогодишњице жупе установи – ватрогасно друштво.
Разговора је било много; о школској застави не толико, јер ту се свако малим прилогом откупио једном засвагда, али предлог о ватрогасном друштву проузроковао је многе расправе.
- Како доћи до новчаних средстава?
- Како до чланова?
- Све се може кад се хоће!
Тако је брујало по Крачиној соби. Врбаној, који је изузетно тог вечера посетио друштво – јер откако се оженио, долазио је у крчму врло ретко- убацивао је с времена на време у разговор по коју ироничну примедбу, на коју није било правог одговора. Сви су сматрали питање ватрогасаца врло озбиљним и расправљали су заиста веома живо.
Само је судијски приправник Павле упорно ћутао и димио из своје луле.
- Но, а зар ти нећеш прословити ни једну – наравно, јер припадаш оним правим чергарима – данас ту, сутра тамо! – паде бележник одједном у ватру. – Скоро бих зажелео да ти изгори тај твој ковчег с три пара чарапа! Можда си га чак и осигурао на целу хиљаду?
- Не љути се, Тинче! – насмеја се Павле. – Моје су мисли често на другом предмету. – Господо славна, слободан сам да вас упозорим на другу важну ствар – продужи злобним тоном – а тиче се питања за које мислите да сте га решили!
- Шта? Како? Које?
- Ја мислим на школску заставу!
- Но, о њој је бар све доконано! – рече порезник.
- Разуме се. Новац је ту, па је заставу лако купити; биће и освећена – али... – Судијски приправник пакосно застаде.
Но, зашто – али...? – пожури с питањем учитељ.
- Па куме још немате – потребна је кума! – додаде Павле хладно. Та примедба проузрокова неколико тренутака општег ћутања.
Кума, која ће закуцати први клин у мотку, даровати свилену траку златом и сребром проткану и извезену и привезати је на стег, а онда погостити школску омладину – таква је потребна, о томе треба да поразговарамо! – Тако је мудровао Павле некако својеглаво.
Па то није тешко решити! – рече бележник.
Не знам, не знам – као да је сумњао доктор-видар, – та ће част захтевати неколико десетица. Не знам, не знам!
Заиста – настави поштар машући главом – шездесет, седамдесет, а можда и сто форината!
Што да нагађате, господо! – јави се Врбаној. – Овде нема шта да се бира – пођите к бележниковој супрузи. Тинче, који и тако превише зарађује, већ ће платити!
- Ма какви! – одврати му бележник пола у смеху а пола озбиљно. – Ја знам бољу куму: судијину супругу! Овдашња је, најмлађа је међу нашим женама и супруга је највишег достојанственика у нашем месту. Живела кума, госпођа Врбаној! Живела! – прихватише остали, али у том усклику није било ичегаискреног нити ичега радосног.
Порезник се сетио своје три кћери и њихове притајене срџбе на Анчку; поштар још није могао да заборави да је раније била келнерица. А Тинче је својим предлогом хтео да буде злобнији него што је успео, јер се ни он још није могао привићи на Анчку као на судијину супругу. У међусобном разговору још му је тешко падало да је назове „госпођом". Трговци, који су те вечери такође седели у друштву, викали су, додуше, на сав глас прихватајући предлог, а испод стола су се, споразумевши се без речи, гуркали коленима.
Врбаној се упола противио, али се ипак видело да му је идеја пријатна. Учитељ је пак сав одушевљен непрекидно понављао: „Допустите, господине судија, да замолим вашу поштовану супругу – зар не допуштате?"
Доктор му је повлађивао: „Разуме се, разуме се!", а при том је по старом обичају тапшао порезника по рамену и у својој злобној шали додао: „Видиш, пријатељу, таква част може да припадне само госпођама, само госпођама!" – Порезник му одговори само бесним погледом са стране.
Павле се при томе изврсно забављао. Није ништа говорио, али је видео и чуо све што се збило и рекло за столом и осећао је тихо задовољство. Представљао је чудну мешавину лакомисленог а ипак озбиљног, равнодушног а ипак страсног човека. Био је сличан пливачу који је вичан да снажно и сигурно плива близу обале, али који, кад га случајан талас гурне према средини реке, не може више да мисли на обалу, него само плива даље – одржава се на површини, не мислећи докле ће трајати снага.
С Врбанојем је привидно био добар пријатељ, али су имали једнак број година службовања, а ипак је он био службено подређен свом школском другу, који је био судија; онај призор из ђачких година, различити погледи – све је то чинило да је нит пријатељства била врло танка. Убрзо после Врбанојеве женидбе Павлу је – а да није био свестан тога откад и како – почела недостајати Анчка. Код Краче се више није осећао пријатно, а другде још мање; зато је, истина, остао веран старом столу на који је био навикао, али је весео био само кад би наметнуо друштву какав споран предмет за тему, мада се он сам није радо упуштао у препирку.
Осећао је и како му је већ скоро протекла боља половина година одређених људском судбином, а он је још тако сам – тако сам! Што се није оженио, то је потпуно схватљиво из његова карактера. Мада се жена није бојао, него је овде-онде лакомислено и безбрижно започињао малу љубав, увек је озбиљно размишљао и озбиљно одмеравао да ли би могао жену, а после и децу хранити и васпитавати, а да себи, свом начину живота, не ускрати ништа од онога на шта је навикао. Тако је снажно и упорно пливао уз самачку обалу, а случајног таласа није било да га однесе према средини.
Кад се Врбаној оженио, Павлу је непрестано кљуцала у главу мисао да је и он исто тако могао да узме ту – Анчку. И самољубље или неко осећање, тајно и неописиво, говорило му је да би он вероватно био дражи Анчки од Врбаноја. Сада, кад је била изгубљена за њега, чинила му се привлачнија, и то је осећање расло у њему из недеље у недељу, из месеца у месец.
Врбанојев брак био је досад срећан. Приближила се била већ скоро и годишњица њихова венчања, и Гробљани, који су испрва веома много оговарали ту скоројевићку Анчку, полако су се утишали. С времена на време повео би се још разговор о новом шеширу који јој је купио судија за празнике и који је она – за чудо – натакла на главу баш онако како треба. Порезникова кћери баш су са задовољством причале како госпођа судијиница, кад их је посетила, није знала да ли да седне на леву или на десну страну дивана, који је био покривен, како су то често наглашавале, најновијим модерним прекривачем. Само умешности порезникове Еуфемије треба захвалити што се Врбанојка нашла на правом месту, тако да нико није опазио ту неспретност; а пола часа касније знао је то у Гробљима свако ко је иоле имао разумевања за те тако важне ствари.
После неколико месеци ни тих ни сличних прича више није било. Анчка је у Валентиновој супрузи добила добру пријатељицу. Нико није, па ни госпође саме, знао како је до тога дошло, јер је пл. Малијева имала десет година више од Анчке, а ни бележник баш није радо прихватао такав њихов однос; али упркос свему, била је госпођа Врбаној малтене свакога дана код Валентинове супруге, и то често ошптење с мирном, образованом женом било јој је најбоља школа. Сасвим искрене ипак нису могле бити једна према другој; постојало је међу њима нешто попут невидљивог зида.
У последње време је и судијски приправник Павле чешће залазио у бележникову кућу. Бистро око Малијеве супруге ускоро је запазило да те посете скоро увек падају у време кад је код ње Врбанојка и да Павле никад не пропусти прилику да је прати кући. Говорила је о тим својим запажањима и своме супругу, али јој је Валентин скоро осорно одговорио: – „Та хајде, молим те! Можда он то чини само да пецка, или из досаде! Ничега озбиљног ту нема; ти Павла не познајеш; а уопште – зашто долази та Врбанојка непрестано овамо?"
- Мени се она допада. Непокварена је, добро је то створење! – рече му супруга.
- Хаха! – насмеја се Валентин. – И ти још премало познајеш жене, драга моја!
- Сигурно не толико као ти! – рече му жена помало заједљиво – а тако темељито знање ме не би ни интересовало! А што се тиче Анчке, но, ту си ти, можда, знатно боље упућен од мене.
Сад се Валентин насмеја на сав глас.
- Па ти знаш и сама како сам раније оцењивао и како још и данас оцењујем ту Врбанојеву женидбу! Али ја сам један од оних људи које је лако уверити. Нека ти бог буде у помоћи да васпиташ ту Анчку у нешто особито, њој у корист, а Врбаноју на срећу! А Павлу не подмећи рђаве намере!
И ја такође мислим да је госпођа Врбанојка најпозванија за тај часни задатак – рече судијски приправник врло озбиљна лица кад се утиша први жагор. Валентин није знао како и зашто се у том тренутку сетио баш поменутог разговора са супругом. Све га је некако непријатно дирнуло.
- Видећемо, видећемо! – изговори уто судија, а у тим речима била је већ потврда његова и Анчкина учешћа у намераваној прослави. Валентин ипак није могао да мирује.
- Дакле – освећење школске заставе, забијање клинаца, свечани говор...
- А тај ћеш држати ти – викне судијски приправник.
- Макар и ја! – рече Валентин.
- Онда оснивање ватрогасног друштва – банкет... – настави Павле.
- А увече bal parй – у рукавицама или без рукавица! Молим, господине учитељу, да не заборавите ни једну учитељицу из нашег среза – све треба позвати – девојака имамо премало! – нашали се бележник.
- Чујеш ли, пријатељу порезниче? – узвикну доктор и опет потапша свога суседа по рамену. – Имаш премало девојака, е то ти још нико није рекао.
- Не знам да ли си пио превише или премало – наљути се порезник, док су се други гласно смејали.
- Премало, премало! – грохотао се видар – јер кад би било превише, – па ти знаш: in vino veritas – радо бих и ја из свега гласа тврдио да и ти имаш превише – девојака!
Порезник није знао на који би се начин помогао; злобном суседу сручи масну псовку у уво, тако да ју је чуо само овај, а чика доктор је имао дебелу кожу и није се ни освртао на такве маленкости.
- Да ми нисте заборавили загоричку учитељицу! – наваљивао је Валентин, у кога као да је био ушао враг. – Ја ћу јој још и посебно писати.
- Добро, добро! – расположи се Врбаној.
Павле се правио као да је пречуо последњу примедбу.
- А и господина Франчишека из Бабина Поља! Зар не, господине поштару? – узвикну.
- Нека га ђаво носи! – прогунђа овај. И док је смех целог друштва одзвањао од сва четири зида, додаде полугласно, погледавши разљућено испод ока злобног судијског приправника: „И вас с њима заједно!"
- Јурите колико год хоћете, ухватићу вас!
- Нећете! Нећете никад!
- Боме хоћу!
Наглим скоком преко ниског јовиног грма био је баш пред њом кад је пројурила завијутком на обронку по коме се јурило цело друштво.
Док су остали ловили једни друге на супротној страни, ово двоје је сад стајало само у тамној сенци младе шуме, тихе и пуне мириса, каква може да буде само у ведро вече већ одмаклог лета.
- Ухватио сам вас!
- Не, још нисте! Пустите ме!
Срдито је растворила своју лепезу и хладила загрејано лице; а одмах затим хтеде да шмугне поред њега низбрдо у грмље. Али он је био бржи. Ухвати је око паса и привуче к себи.
- Треба платити казну! – рече задихано.
- Али тамо горе – пред свима! – ускликну она и удари га лепезом по лицу и покуша да му се измигољи.
Обоје нису знали колико су у ватри.
- Анчка! – шапну он и, пошто није имала снаге да се брани, привуче је уза се и пољуби у уста.
- Пустите ме, господине Павле! – повика она гласно, а кад ју је пустио, чак се није померила с места него је рукама сакрила лице и гласно зајецала.
- Срам вас било! Пустите ме! Шта сам вам урадила да тако поступате са мном?
Тако се прекор као бујица сручи на њега, а он је стајао као опарен, нем пред њом.
Тек тада се он ојуначи и поче да говори као глумац на сцени:
- Урадили – урадили ми нисте ништа! А ипак – несрећан сам што сам вас изгубио! Зар не знате већ одавно да вас волим и да ни о чем другом не мислим и да не желим друго него једино вас, само вас – Анчка!
- Хаха! – насмеја се она полувесело, а полугорко. – А зашто ми то нисте раније казали?
- Раније? – рече Павле и механички понови: – Раније – а кад раније?
Госпођа Врбаној брзо обриса сузе и пође стазицом која је водила туда испод смреке и поред купинова грмља.
- Вратимо се, запазиће наше одсуство! – нареди она хладно. Павле је ћутке корачао иза ње. Баш пред њима, иза окуке, већ се чуо говор и смех осталих.
Убрзо су сви били на окупу. Врбаној је држао учитељицу Јулку за руку, учитељ је ухватио бележникову супругу, а Минче је немилосрдно јурио једну од порезникових кћери. Оба трговца и више студената, који су тада били на распусту, били су већином исто тако извојевали себи другарицу; само дубоко позади, у грмљу, тешко је дахтао један самац: наш поштар, који се такође био упустио у ту опасну игру коју је режирао један од млађе господе.
- Е-хеј, господине поштару! Да вас није ударила кап? – узвикну судијски приправник Павле управо кад је стигао до друштва и брзо нашао предмет разговора на који је хтео да сврати пажњу осталих.
- Ах, одустајем! Нисам ја више за то да прескачем јарца као ви! – гунђао је поштар у своме грму. Био је без другарице, а како је циљ игре био у томе да свако од играча освоји једну од женских учесница, госпођа или госпођица, којих је пак било једна мање од господе – морао је очекивати уобичајену казну.
Не само та казна него и све друге које су произлазиле из ове игре извршавале су се после свечано на заједничком зборном месту.
Било је то вече уочи прославе стогодишњице жупе и већ читаво послеподне користили су наши знанци за мали излет на брег близу места. Ту је друштво прекраћивало време печеним кромпирима и сувом свињетином, вином и пивом, свирком огромне хармонике, коју је развлачио месни оргуљаш, и разним играма које би режирао сад овај, сад онај. Увече пред одлазак хтели су да запале велики крес.
- Шта ти је? Да ти није позлило? – упита Врбаној своју супругу спазивши је баш кад је требало запалити ватру. Била се позади на чистини ослонила на дебелу крушку. Тамо је нешто мало раније било окупљено велико друштво, које је сад цело пожурило ка великој хрпи смрекових грана и суварака нагомиланих на брежуљку одакле се отварао најшири видик.
- Боли ме глава! Али брзо ће проћи! – рече она нехајно.
- Превише си се уморила! – рече он и хтеде да оде.
- Само кад се ти ниси?!
Чудан тон тих речи био је разлог што се Врбаној опет нагло окренуо.
- Ја? Шта хоћеш тиме да кажеш? – рече скоро осорно.
- Ма пусти! Шта изиграваш? Па знаш око кога се трудиш цело послеподне! Мене ниси ловио, ниси – него ону – ону стару девицу, ону учитељицу си уловио, њу си морао уловити!
- Анчка, буди разборита! – одврати јој Врбаној упола расположено, упола зловољно. Мада је у првом тренутку рекао да је заиста мало занемарио своју жену, ипак га је силно непријатно погодио тон којим је изрекла свој прекор. Нешто сурово звонило је из њега; тако му се бар чинило.
- Иди само, иди опет онамо, нестрпљиво те чека! – пожури с одговором Врбанојка.
Судија је кратко време размишљао, затим га обузе срџба.
- Понашај се како се пристоји! – рече као да кара несташног дечака.
Али сад је рђаво дочекан.
- Како се пристоји, како се пристоји! Разуме се, то је увек исти приговор! Као да не настојим да створим све што хоћеш, као да не пазим увек на то да говорим исто онако слатко, онако лажљиво, онако углађено као порезникове госпођице – као да се не трудим да се владам као и друге госпође! Јер – зашто си ме узео? Зар ниси знао каква сам и шта знам?
Све је то куљало из ње тихо, полугласно, али зато тим потресније за једног слушаоца.
- Ћути! – нареди Андреј и скоро се са страхом осврну према гласном друштву посред кога је сад запламтео први пламени језичак високе ватре.
Један од господе се приближавао крушки.
- Милостива госпођо, – па где сте? Андреј, где ти је госпођа? – викну гласно. Био је то судијски приправник Павле.
- Каже да је боли глава! – одговори судија.
- Ох, мислим да ће ме брзо проћи! – узвикну живо Врбанојка и ослони се на руку коју јој Павле брзо понуди. Тако отидоше до огња, а судија пак нехајно звишдучући за њима.
Тим звиждањем хтео је да смири узрујаност која га је обузела. Држао га је још недовољно схватљив, али силно болан утисак који су у њему изазвале последње Анчкине речи: „Јер, зашто си ме узео?"
Ипак није стигао да размишља о томе,
Ту пред њим је пламтео велик огањ према ведром, звездама посејаном небу и с времена на време би се отргнуо комад пламена, шикнуо неколико педаља увис и гасио се у диму који је кружио нашироко изнад ломаче.
Младићи запеваше веселу песму, тамо са стране пуче неколико прангија, и у општем одушевљењу диже учитељ чашу, те наздрави куми школске заставе коју ће сутра осветити.
Судијски приправник прихвати брзо чашу и гурне је Анчки у руку.
- Живела кумица! – заори се изнова, оргуљаш развуче уз хармонику: „Много љета живела!" и сав крештави хор запева за њим.
- Но, Андреј, зар се нећеш куцнути? – узвикне бележник Валентин, који је од разног послеподневног весеља већ био сав зајапурен у лицу.
- Господине судија – и са мном! – јави се поред Врбаноја Јулка, загоричка учитељица.
- Чаше немам, чаше! – пожури да одговори судија.
- На, ту је моја! проговори Анчка стојећи неколико корака испред њега и понуди му чашу, не осврћући се на друштво које је било опколило њеног мужа.
Андреј се куцао и пио.
Џиновски крес убрзо је испламтео. У велику хрпу жара бацио је напослетку пијани студент набијену прангију, па се све с великим вриском разбегло. Прасак и блесак распршеног жара објавише да је крај данашњег весеља.
Сутрадан се све изводило по унапред припремљеном распореду. Није међутим, изостало ни неколико ситних незгода. На великој миси су месни певачи, појачани с неким мање увежбаним ђацима „сфушарили" свечани „benedictus" – како се то каже у жаргону – јер је један од водећих гласова упао пола секунде раније него што је требало; при забијању клинаца у позлаћену мотку школске заставе доктору-видару се десила несрећа да се спотакне о степениште које је водило на позорницу и морао се оберучке ухватити да се не испружи колико је дуг на грубо отесане и бршљаном прекривене даске, што, разуме се, није повећало сумњиво одушевљење с којим је сељачко и паланачко становништво гледало на цео програм прославе; а док је трајала оснивачка скупштина ватрогасног друштва, показао је зли дух раздора своје рогове: оснивачи су били подељени у два табора, у доње и горње Гробљане, и свака од тих двеју странака хтела је сва руководећа места у друштву које се још није ни родило. Коначно су се сви утешили тиме да су данашњи избори само привремени и да одлучну реч треба проговорити тек кад друштво буде потврдила надлежна власт.
Зато су на вечерњу забаву дошли сви у најбољем расположењу.
Забава је била у горњим просторијама Крачине крчме. Неколико других гостионичара је, додуше, приговарало, али с обзиром на то што је чика Крача изванредно пожртвовано испразнио чак и свој приватни стан и што је госпођа судијиница – или како су је други још звали – Крачина Анчка била као кума школске заставе данас прва и пресудна личност, одбор за прославу је одлучио да се bal parй мора одржати ту. Бележник Валентин је целог дана јурио тамо-амо. Свој добро научени свечани говор био је већ срећно завршио; затим је помагао да се смире будући ватрогасци, а сад је с учитељем, с неким од пореских чиновника, с видаром и са једним трговцем обављао послове приређивачког одбора и режисера вечерашње забаве.
Све је ишло глатко и око девет се већ играо кадрил.
Судија је са супругом већ одавно био присутан и бележник је замолио Анчку за први кадрил. Вечерас је Валентину било свеједно: била Врбанојка оваква или онаква. Заборавио је на све предрасуде и мржње, било му је стало само до тога да се прослава обави најдостојанственије што је могуће у Гробљима. Тек за време кадрила појави се судијски приправник Павле.
Застао је на вратима, где се поред позваних гостију гурала и мувала гомила Крачиних слугу и слушкиња, потпуно занета туђинском игром, коју су многи од њих видели први пут.
- Зашто тако касно? – упита га Врбаној гурајући се између гледалаца. Дошао је из суседне собе, где су старија господа гасила жеђ пивом.
- Још је прерано! – одговори Павле механички, али није могао да одвоји очи од госпође Врбаној. Стајала му је баш насупрот, разговарајући живо са својим играчем, али је иза лепезе њено око било с пуно жара уперено у Павла. Врбаној то није опазио.
- Кад ћемо запалити? – упита тако да се видело како му је досадно.
- Не знам! Тинче је строг редитељ, њега треба питати!
- Хаха! Рекао је боме тек око једанаест. Да ми је само да одиграм неку партију тарока.
Тако гунђајући судија оде. Ускоро после тога картао се с видаром и постаријим оближњим властелином.
Кадрилом је руководио један од домаћих студената, млад правник, домаћи син, који је ноћас први пут увео словеначки језик у режирање игре. Играо је с порезниковом Еуфемијом, и због те околности је цела породица порезникова била занесена, а и њихови познаници. Овде-онде би се покоји пар подсмехнуо, особито женске, али само из зависти. Уопште пак, словеначки језик је играчима био пријатан, јер је кадрил био за многе нешто веома далеко, а француски нешто још много даље. Правник-редитељ пак био је и узоран младић. Цело вече пио је само киселу воду и био трезан као тавански пацов о пролећној суши. Али свој посао знао је изврсно и чим би настао и најмањи неред у редовима, наредио би да се почне из почетка. Било је као у школи играња.
Валентину се то веома свиђало. Целог дана су га мориле друге мисли и бриге у вези с великом прославом, а сад, за време игре, није знао да нађе прави предмет разговора са Анчком. Тај кадрил и сви случајни догађаји у току игре пружали су му непосредну тему, а педантерија и строгост редитељева били су повод томе што је цело друштво напослетку било обузето неким тајним, добродушним расположењем. Тихе и гласне досетке летеле су тамо-амо, и сви су били добре воље.
И Павле се умешао с примедбама, навлачио рукавице, шапнуо би неколико речи сад овој, сад оној играчици која би му се приближила, а ипак је с нестрпљењем очекивао да се кадрил већ једном заврши. А чекао је још дуго, јер је редитељ употребљавао све знање које је скупио по бечким баловима да би га показао у пуној мери у последњој фигури, и тек кад је гордо узвикнуо неизбежни „chassй-croisй" – словеначки језик га изневери – одахнули су и остали. Били су уморни, али само толико да зажелеше после кратког одмора, опет нову забаву.
Кад су се парови сврставали за шетњу по соби, пожури Павле к Врбанојки.
- Тако касно долазите? – рече она исто што и њен супруг нешто раније.
- Да, да, то је немарност, силан нехај! – додаде бележник бришући зној са чела.
- Теби је вруће, Валентине! – рече судијски приправник. – Допусти да пратим госпођу. Допуштате ли?
Анчка није проговорила ни речи, него брзо спусти своју руку на Павлову. Валентин задовољно оде.
Врбанојка је била још сва угрејана од тек завршеног плеса и непрестано је лепезом хладила своје загрејано лице.
- Једва сам вас дочекала! – изрече одмах, на што Павле дуго није знао шта да одговори.
- Мене? Зашто? – упита изненађено.
- Нешто вам морам рећи!
Не одговарајући ништа, крену Павле из круга у коме су се шетали парови и показа на угао крај прозора, где је од смреке и бршљана била направљена мала сеница. Две столице биле су у њој. Врбанојка мало застаде пре него што уђе.
- Не свиђа вам се? – упита Павле.
- Не, не, а ипак нека буде! Седимо овамо – баш у инат седимо! – шалну Анчка. Своју столицу намести тако да је могла видети сву, доста широку дворану. Угао је био као створен за тајни разговор, али баш зато је и био као створен да на њега и на оне који су га изабрали буду привучени сви погледи што су их искоса бацали играчи у шетњи за време одмора и за све злобне и заједљиве примедбе.
- Шта ћете ми рећи? – поче Павле док је судијина супруга непрестано гледала мимо парова као да јој је већ било жао што је зашла у тај ћошак. И баш у том тренутку прође поред њих Орелова Јулка. Водио ју је домаћи учитељ и причао о својим наставним успесима.
Врбанојка се окрете, али је осећала добро на себи пажљиве погледе тог пара.
- Шта сте рекли? Колико школских изостанака? – упита Јулка свог пратиоца. Пречула је била све што јој је овај говорио.
- Шта сте казали? – рече судијина супруга у истом тренутку своме суседу.
- Ја? Ништа! Чекам само да ми ви нешто кажете. Та обећали сте ми то!
- Да, да, морам вам рећи! Али то је тајна, тајна је – а љути ме, страшно ме љути! Али ви ћете ћутати!
- Као...
- Но, чекајте, та знам да ћете ћутати! Та Јулија из загорских брда, та госпођица у годинама нешто је себи увртела у главу! Видите како сте синоћ били неспретни, неразборити!
- Госпођо! Кад? – брзо ће Павле.
- Но – па тамо горе у шуми, а онда код креса.
- Не разумем вас!
Врбанојка ућута, јер се онај учитељски пар био опет приближио и, мада није било вероватно да може ико чути њихов тихи разговор, није се ипак усудила да проговори док су оно двоје били близу. Павле то наслути и гласно је причао о сјајном успеху који је постигао и који још мора постићи вечерашња прослава.
За то време се Јулка и учитељ већ удаљише неколико корака од сенице и Врбанојка са задовољством запази како седају у други угао, крај пећи, која је такође била обложена смрековим гранама и зеленилом као и њихова сеница.
- И погледајте је, ту остарелу девицу! И сад је у заседи као што је тврдила...
- Шта је тврдила?
- Ех, шта? Данас је причала да смо се нас двоје тамо горе љубили!
- Шалите се, госпођо!
- Не, не, нимало се не шалим! Минче ми је рекао, а он сазна све; говорило се о томе, било је сабрано веће друштво – ти ђаци, трговци – кладила бих се да порезникове већ знају све то!
Глас јој је дрхтао и тражила је марамицу да обрише сузе које јој је бес натерао на очи.
- И Јулка је изазвала оговарање? – рече Павле, не показујући нимало узбуђености или зловоље.
- Да, да, Јулка. Не знам шта је видела.
- Видети није могла ништа, а ни чути; смирите се, Анчка!
Ословио ју је вечерас први пут њеним крштеним именом, као што је то био раније навикао.
- Па ипак, ви сте кривац за – ово оговарање!
- Немојте више ни мислити на оно што блебеће Минче! Чекајте, сам ћу га запитати, а онда ћемо ствар истерати на чистину!
- Не, не, сачувај боже! Минча оставите на миру! Обећајте ми!
- Како кажете! Али, Анчка, кад би то била истина...
- Како истина?
- Да бих смео, да бих вас могао пољубити...
- Оставите ме!
- Немојте устајати! Погледајте, у оној сеници крај пећи очи су непрестано широм отворене и загледане овамо у нас.
Музика поче мазурку.
- Милостива госпођо, – смем ли молити за игру? – доврши Павле своју пређашњу опомену.
Играли су ћутке, не гледајући једно друго; али склопљене руке – њена десница и његова левица – говориле су језиком разумљивим свакоме на први поглед.
Већ је чекало више играча који су хтели да искажу пуно поштовање данашњој „куми". Судијски приправник потражи друге госпође и госпођице, водећи при томе рачуна да ли је играо са овом или са оном. Котиљон – без кога би цела забава била неуспела – играо је опет са Анчком.
За време одмора било је сијасет здравица.
Тамо где су дотле старија господа, мештани, ватрогасци и други пили пиво, и вино и картали се, млади играчи импровизовали су брзо трпезарију. Најважнију улогу су ту најпре имали печени ћурани, а онда се отпочело с наздрављањем. Судија са својом супругом, бележник Валентин са женом и Јулком, Павле, учитељ, порезникови и правник-редитељ седели су заједно и сви су се понашали као да на свету нема зависти или злобе, мржње или заједљивости, него да је све добродушна раздраганост, а вечерас, пак, као да се све претворило у осећање задовољства што је свако уложио све своје снаге за сјајан успех ове забаве.
После одмора поче још живахнија игра него раније. Кад су око три ујутру одлазили неки удаљенији гости, Павле отпрати до кола господара замка, који је цело вече играо тарок с Врбанојем.
Враћајући се степеницама, срео је на крају ходника Анчку, која је пошла у собицу у коју су за то вече сместили сав намештај из осталих соба намењених за прославу; тамо јој је била и гардероба; за остале госпође гардероба је била на супротном крају.
Никога није било у близини; на зиду је висила лампа која се гасила, тамо из собе за игру брујали су звуци бурног валцера.
- Анчка, – али сад ипак један пољубац!
- Не, не! – задихано рече она и покуша да уђе у собицу. Али он је већ био баш за њом и затвори врата за собом.
- Анчка, Анчка моја, зар још не знаш да те волим? – шапне Павле, привуче је к себи и пољуби у лице.
А она у својој слабости није знала да му се одупре.
Кад су се разилазили, небо је на истоку било румено, а хладан ветрић ваљао је лаку маглу преко травњака испод мале гробаљске варошице.
- Лепо је било, пријатно, без препирке – без које обично не прође! – рече Врбаној поздрављајући се с осталим гостима који су кренули на другу страну. Павле је пошао с овима.
- Лаку ноћ! Лаку ноћ! Добро јутро! – чуло се са свих страна. Судија понуди својој жени руку, али је она не прихвати. Ћутке је ишла поред њега и гледала у измаглицу која се повијала по равници и росила јој вео на лицу. И испод вела било је росно, само што су те капље биле горке и жегле су.
- Шта ти је, Анчка? Јеси ли болесна?
- А шта би ми било? Та пусти ме на миру!
То је био скоро свакодневни јутарњи разговор код Врбанојевих кад би он после доручка узео шешир и штап да пође у канцеларију. Тиме би се разговор и завршио; Андреј би затварао врта за собом, а Анчка би почела спремати собе.
Око подне би наишао Павле стазом насутом шљунком, скупљеним у плићаку. Стаза се протезала, с прекидима, дуж кућа насупрот судијином стану.
Уљудно би поздравио судијину госпођу, која би скоро увек у исто време стајала на прозору.
- Добар дан, милостива госпођо! – јавио би се с улице. – Како сте? А Анчка би му љубазно отпоздравила.
- Јесте ли већ готови с послом у канцеларији? Како је данас красан дан!
Тако би понекад одговарала.
- Хоћете ли вечерас код Краче? Или ћете другде? – запитао би онда судијски приправник.
- Не знам! Не знам! Па – до виђења!
- Клањам се!
Тако се понављало сваког дана у подне.
Врбаној је долазио кући касније, тек око један; а онда се не би брзо враћао у канцеларију. Увече би радо одлазио у шетњу. Обично је узимао Анчку са собом, а кад то не би чинио, вратио би се по њу и заједно би с њом кренуо у крчму код Краче. Тамо би засео; код куће нису спремали вечеру него би је поручили овде. Судија би играо тарок с бележником и видаром, а кад ових не би било, с порезником и учитељем, или с ким другим из обичног друштва; а његова супруга би разговарала сад с овим, сад с оним, обично с Павлом. Понекад би оставила цело друштво и одлазила горе у очеву собу – јер Крача је госпођу још увек сматрао својом ћерком – и тамо сређивала крчмару неопходне рачуне или му писала кад би требало, и писма.
У тој соби је подлегла Павловој страсти и својој слабости оне ноћи кад се забавом прослављала стогодишњица жупе. И у тој соби су се сад често састајали. Павле би напустио друштво у доњим просторијама и пратио би судијину супругу у горње собе.
То се никоме није чинило чудно или неумесно, јер је чика Крача увече такође бивао у горњој соби или се Минче тамо пењао или силазио степеницама; дакле, никоме није падало на памет да обрати пажњу на те Павлове састанке са судијином супругом. Доле у господској соби мешали су карте и ситнина за коју су играли свако вече премештала се од једног играча до другог. Са каквом би радошћу бележник викнуо „контру", за коју је веровао да ће успети, и како би се радовао, опет, судија кад би покупио новац не претрпевши пораз који му је претио!
- А шта то тако важно имате вечерас? – упита једном Павле ступивши у горњу собу, где је чика Крача, стојећи уз писаћи сто, полако диктирао нешто поверљиво Анчки, која је с пером у руци само напола слушала његове речи, али тим пажљивије Павлове кораке.
Чика Крача слегне раменима, стресе мало горњи део тела и рече немарно: „Неки лопов хоће да ме насамари с храстовином. Али ја се не дам, па не дам!"
- Та ваљда није тако страшно! – напомену Павле и седе самоуверено, с припаљеном цигаром у устима, на малу софу у углу собе.
- За неких сто форинти – а то је, боме, доста! – гунђао је Крача.
- Ја сам му продао по нашој мери, а он хоће по талијанској! А сад се ту јавља разлика по кубику...
- Маните се кубика! – осмехну се пристав. – Пишите му да сте продали!
- Анчка, пиши! – нареди Крача и стави руке у џепове, а онда два-три пута гласно зазвижда и прође собом до врата; тамо се нагло окрете и рече упола молећи, а упола као да цела ствар није вредна ни пишљива боба:
- Господине приправниче! Можда бисте били тако добри да јој кажете како да срочи?
У том већ отвори и врата и ступи у ходник. У соби завлада кратка тишина; ово двоје је чуло само како стари силази низа степенице. А кад доле лупнуше врата на гостионичкој соби, скочи Анчка иза стола и притрча судијском приправнику.
- Павле, Павле, да ли ме заиста волиш?
Он је ћутке стеже уза се, и срчући сласт те непоштене љубави, будно је слушао неће ли се зачути можда опет кораци на степеницама или пред вратима.
Обично нико више није долазио горе и Павле је мирно силазио у доњу собу разговарајући пре тога још гласно с старим или с Минчом, према томе кога би срео. А вечерас су изненада забубњали тешки кораци чика-Крачини стрмим, дрвеним степеницама. Кад је ушао, седела је Анчка већ за столом и правила се као да нешто пише, а Павле је палио угашену цигару.
- Ала ти споро пишеш! – рече старац и поче да претура по преградама ормана.
- Госпођа ће вероватно ускоро завршити! – рече судијски приправник одлазећи полако.
- Да ли да још штогод додам? Можда какву претњу? – брзо рече Анчка.
Павле се врати и рече смешкајући се: „Напишите још да ћемо му за осам дана запленити ствари ако се не задовољи нашим кубицима!"
- Тако треба! То је добро! – развесели се Крача.
Кад приправник уђе опет у доњу собу, цело је друштво, по свом обичају, било задубљено у игру, како играчи тако и гледаоци. Тек кад један стаде поново делити карте, јави се бележник: „А где си се ти, опет, мувао, Павле?"
- Савете, савете сам давао! – рече приправник и испи пола чаше. А трговац, који је седео поред судије, хтеде да џарне ногом порезника, који му је седео насупрот, као да би се имали о нечем споразумети, а погоди Врбаноја.
- Шта је – упита овај, али сав још задубљен у игру.
- Ох, – опростите, ништа – ништа! – изговарао се трговац. Али како су се сретали погледима сви осим судије, који је сређивао карте у рукама, и осим судијског приправника, који је поручивао Минчу да донесе вина – тако се ширила само једна мисао од првог до последњег, сви су осећали, слутили, па чак и знали где је био приправник и зашто је био тамо где је био; само један једини то није осећао, ни слутио, ни знао; досад је био још слеп за то – Андреј Врбаној. Понекад се чак дешавало да не би послушао супругу кад би се у поодмакле часове жалила како је боли глава, како је сањива и да је већ време да се иде кући.
- Причекај док још мало поразговарамо! – рекао би обично. Ако би се у крчми осећао особито угодно, окренуо би се приправнику и рекао у својој поштеној наивности: „Павле, отпрати је до куће, видиш да се боји; а ми ћемо још мало да проћаскамо."
И Павле би онда пратио Врбанојку.
Ноћас су ишли заједно из крчме. Опростили су се на улици и свако је кренуо својој кући, само је Павле пратио бележника, можда случајно, а можда зато што му се није спавало. Застали су опет на месту где су пре толико и толико месеци – било је скоро већ и две године – расправљали да ли Врбаној чини разборито што узима ту Крачину цуру.
Ноћас је нешто гонило бележника да застане. Под њима је шумио поток у продубљеном кориту, и као оне ноћи пре две године кад су славили свадбу, Врбанојеву свадбу, тако су се пенили и данас тамо доле таласи међу камењем, а по небу гонио је јужни ветар прозирне праменове облаке, који су с времена на време прекривали месец; из удаљеног планинског кланца допирали су овамо равномерни ударци чекића у железари, упола звонећи, упола тутњећи, – као слатка нада – као тамна претња.
- Шта ће бити од свега тога? – ускликне Валентин заставши пред својим пратиоцем.
- А шта би било? – одврати му овај вртећи у руци свој чворновати штап као вретено.
Обојица су добро знала да је ономе другом јасан предмет разговора.
Валентин заћута као да му реч неће из грла.
- Но, шта?
- Срамота – ако већ хоћеш да знаш!
- Чисти ти сам испред своје куће и остави на миру ту учитељицу, која је скоро сваке седмице код тебе као да ти служи за писара! – узвикне судијски приправник у дивљем бесу.
- Павле! Не разумем те! Јулка долази к мојој жени, и то не тако често. А ја...
- Ти, ти..., теби су намењене те посете!
Валентин је био свестан да ни он ни Јулка нису ништа криви; а ипак му је у том тренутку, поред све узрујаности, кроз свест прострујало да га понекад та Јулка заиста интересује можда и више него што би то смело да буде, или што би могао правдати пред строгим судијом или, на пример, пред својом женом. Али то су била само осећања којима он никад није дао одушке.
- То је опет дрскост! – одговори брзо, али у целом усклику било је помало и неодлучности, коју искористи његов противник.
- А шта ти знаш о мени и Врбанојки? Да ми је симпатична? Но, ја не знам колика је твоја симпатија према Јулки. Ти си се с њом возио до Загорице, а ја с Врбанојком још никад!
Сад је и Валентину прекипело.
- Понављам ти да је то оговарање срамно! Своје понашање према Јулки могу да правдам свуда, па ако би било потребно и вожњу у Загорицу, кад хоћеш да знаш!
- Остави ме на миру као што ћу одсад ја остављати тебе!
Рекавши то, окрете се својој кући.
- Баш тако! – цикне Павле.
- Само гледај да те Врбаној једном не испребија! – одврати му наљућени бележник још једном.
У судијском приправнику све узавре, хтеде да га нападне, али се предомисли.
- Будала! Зашто се меша у моје ствари?! – прогунђа и удари по огради моста. Онда полако откорача кући. Дошавши до судијина стана, угледа горе осветљене прозоре; али све је било тихо. Мало застаде на улици.
- А зашто ју је узео – ту Анчку? – рече сам у себи, као што је и она била рекла већ неколико пута своме супругу. – И ја сам могао да је узмем! – А можда је боље овако!
И с том лакомисленом утехом полако продужи пут.
Бележник је легао да спава рђаво расположен.
- Душе ми моје! – заклињао се – никад се више нећу мешати у туђе ствари – па макар се те две будале и поклале или уништиле, нећу зуцнути више ни једну реч! Што ми је стало и до једног и до другог? А ни Јулку нећу више у кућу! Проклети језици!
Хтео је још жени да исприча о ноћашњим догађајима, али се предомислио о одгодио ствар за другу прилику.
Порезникови су имали нешто родбине у главном граду. Згодном приликом, и кад би рођаци били за то расположени, провела би ова или она од порезникових ћерки неколико дана код њих. Тамо би испразниле своја кола пуна гробаљских новости, а напуниле их градским сплеткама и оговарањима, која су онда истресале и шириле до последње трунке у свом месташцу, запржене додацима, како их је рађала у том погледу увек бујна фантазија, и паланачка пакост.
Еуфемији се после дужег времена опет пружила прилика да се одазове позиву двеју тетака у граду. Ове су становале заједно, живеле скромно од пензије коју је примала једна као удова ситног чиновника и од станарине коју су им плаћали подстанари у три собице. Обично су се ти подстанари често мењали, јер су потицали из таквих друштвених редова за које је то карактеристично. Сад је тамо становао један трговачки путник, који је ретко бивао код куће, приватни геометар и, најзад, адвокатски писар, пропали студент, који је имао, како је сам говорио, све семестре али ниједан испит.
Еуфемијине тетке су понекад те своје подстанаре позивале на вечеру; оне би саме нешто скувале или испекле, а они би поручили пиво или вино. Такве вечере су порезниковим ћеркама представљале радост какву је тешко и замислити. Безбрижан и весео, фриволан, па веома често и подао тон који је ту владао годио је друштву, а с обзиром на образовање тих људи друкчије није могло ни бити.
Кад је Еуфемија једном на таквој вечери изручила све занимљиве новости о гробаљском судији и његовој Анчки и оцртала судијског приправника Павла како „корзира" поред судијиног стана или чак како прати Анчку кући, родила се и тамо – иначе нимало нова, а ипак увек омиљена идеја да анонимно обавесте слепог и глувог Врбаноја о томе шта говоре људи. Редакцију је преузео адвокатски писар, калиграфско писање геометар, а експедовање с какве удаљене поште трговачки путник; а тетка и Еуфемија су трљале руке и вриштале: Ох, то ће бити одлично. Како ће то бити одлично!
Било је красно јутро кад је Врбаној, дошавши у канцеларију, отварао писма која му је малопре донео послужитељ с поште. Била су то само службена писма и он их је стављао на гомилу, наредивши послужитељу да их однесе деловођи. Онда посегне за новинама, а ту испод омота на новинама било је још једно мало писамце. Адресовано је било на њега, а написано је било оним лепим округлим словима каква употребљавају техничари на својим плановима.
Врбаној најпре погледа шта новине доносе у „Последњим вестима", онда прочита први одељак уводног чланка, па тек онда посеже за писмом.
Послужитељ је још поравнавао коверте и акта званичне преписке и судија рече нехајно отварајући писмо:
- Донесите ми данашњи комисијски акт – ону парницу тамо горе у гробаљској железари – сам ћу поћи онамо!
Онда приђе прозору и радосно погледа према тамносивом јесењем небу.
- Красан дан! – рече самоме себи, а слуга који је одлазио, мислећи да су ове речи намењене њему, настави:
- Лепо је, лепо, само се полако спрема олуја!
- Дајте брзо, дајте онај акт! – нареди судија.
Кад се послужитељ вратио с траженим списима, нашао је Врбаноја склупчаног на столици пред писаћим столом како буљи у отворено писамце.
- Ево списа! – рече послужитељ покорно.
Судија не одговори и послужитељ уплашено погледа у његово бледо, изобличено лице.
- Господине, господине судија! Вама је зло?
- Шта?
- Воде? Хоћете ли воде? – брзо упита слуга.
- Ништа, ништа – само идите! – нареди промуклим гласом, осорно и заповеднички, како га послужитељ још никад није чуо. Преплашен оде, а напољу, у предњој соби, исприча писарима да је судија морао примити чудно писмо – ко зна – ко може слутити? Сви су нагађали и напослетку су сви споразумно намигнули.
А у својој соби Врбаној је опет зурио у писмо које је држао у уздрхталој руци.
Ту је било написано оним округлим словима на основу којих не можеш ући у траг писцу:
„Многопоштовани господине судија! Ако замишљате да сте првак у Гробљима, то је потпуно оправдано; јер до данас није још било тамо никога ко би носио тако тешку круну какву вам плету Анчка и Павле.
С одличним поштовањем
Истинољубац"
- Где је приправник? Где је Павле? – узвикну Врбаној скочивши са столице кад је слуга отишао. Онда нагло пројури кроз собу не прилазећи вратима и понови своје питање. – Анчка и Павле? – прошапута, а онда му навреше у сећање различити догађаји о којима још није размишљао: прво познанство с Анчком, опомене Павлове и бележникове, приправниково испраћање Анчке кући, састанци код Краче, домаће често тако безразложне свађе – све му је то шумило у глави. Онда се сети разних заједљивих примедаба чије жаоке није досад никад схватио ни осетио – а сад – сад су му расле у сећању бујно и разгранато као коприве уз сеновит зид и пекле га до дна срца.
- Та – све то није истина, све то није истина! То је само страшно оговарање – пакост којој нема равне!
Тако се тешио. Али кад узе оно судбоносно писмо и поново прочита његову садржину, опет му узавре крв.
Два-три пута је већ застао пред својим столом, прочитао писмо, бесно га бацао натраг на друге хартије и опет посезао за њим. Изненада му поглед застаде на списима које му је малопре донео послужитељ. Поводећи се за тренутним осећањем, зазвони и нареди послужитељу који је ушао:
- Господина судијског приправника молим да дође овамо!
Нешто касније стајали су један насупрот другом: судија блед, уздрхтао од дивљег беса – приправник нехајан, а у пуној мери радознао шта значи тај позив к председнику суда.
- На – читај! – рече судија и баци оно писмо на сто посред собе.
Био је застрвен зеленом чохом и на њему је стајао између две воштане свеће тежак гвоздени крст с ликом Спаситељевим. Ту су се у дане суђења заклињале странке и сведоци, ту је крај упаљених свећа говорио судија оне већ малтене напамет научене опомене да онај који се заклиње мора да говори истину и ништа друго до – истину.
Писмо што га Врбаној баци из руку паде под распеће међу свећњаке и приправник нехотице повуче руку којом га је већ хтео дохватити.
- Шта је? – упита запрепашћен.
- Читај то – кажем! – нареди Врбаној гласом коме се скоро није могло одупрети.
Павле прочита писмо и онда га хладнокрвно положи на сто.
- Шта је? – понови, а онда настави кад виде да Врбаној укочено гледа
у њега: – Шта хоћеш од мене? Шта хоћеш да кажем на ту бесрамност?
- Одговори је ли истина – или није?
Да је Павле могао у том тренутку узвикнути: „Није истина, то је лаж, ружна лаж" – или да је рекао бар нешто слично, Врбаној би га у својој простодушности загрлио и привио на груди. А приправник то није могао да каже. Погледао је на зид где је куцкао стари часовник и рекао немарно:
- И ти се узрујаваш због таквог брбљања – због таквих безобразних дописа?
Настаде кратка тишина, али предуго да би Павле могао непрестано гледати у зидни часовник. Окрете се судији, али престрашен, одступи корак натраг кад угледа његово изобличено лице.
- Дакле, ипак је истина! – шапну Врбаној.
- Ако томе верујеш? – пожури да рекне Павле.
- Ћути – лопове!
Та псовка паде као стена кроз таваницу међу обојицу. Из Врбаноја је она излетела тихо, да се није чула у другу собу. Павле на њу одговори само погледом пуним дивље мржње. Врбаној приђе писаћем столу и узе списе које му је донео послужитељ.
- Горе у железари – онај процес – данашњу комисију – то свршите ви – господине судијски приправниче! Ево вам акта!
Рекавши то, баци цео свежањ на зелени сто пред приправника. Павле се мало скањивао да ли да посегне за актима или не и напослетку узе акте и пође.
- Причекајте! – узвикну Андреј за њим. – Ону – ону Крачину Анчку такође можете узети са собом. Одсада је – ваша!
Приправник се не окрете, чак ни врата не затвори за собом превише нагло.
У судници малог среског суда у горњој Штајерској прегледао је једног лепог јесенског јутра судија – поред староликог писара једини стални чиновник у том суду – списе које је требало тог дана решити. Посла ту није било никад превише, па се и данас чинило да ће сав преподневни посао бити неколико кривичних расправа, увреда части и проституција, ти редовни преступи пред среским судовима, који се и решавају редовно и сумарно као што се омлати сноп проса кад је добра летина. Судија у том буџаку, заборављеном од целог света, био је наш стари познаник, некадашњи судијски приправник Павле; од дана кад се одиграо
онај бурни призор између њега и Врбаноја, прошло је десет година. После оног догађаја разишли су се, сваки у друго место службовања, а Анчка, растављена од свог супруга, отишла је опет за келнерицу код Краче.
Та два човека нису се спопала за гушу, него су целу ствар решили као обичан судски спис. Све што се догодило лежало је за њима као завршени судски списи у запрашеној, прљавој архиви. Откад су се службено растали у Гробљима, нису се више никад срели, и сазнали би један о другом нешто само кад би име једног од њих било у службеном листу. Врбаној је сад саветник у малом окружном суду, а Павла налазимо ту у запуштеној долини брдовите Штајерске.
- Добро јутро, господине судија! – узвикне млад човек промоливши главу кроз врата.
- Ах, ви сте, господине бележниче!
- Хоћете ли у лов?
- Хоћу, хоћу, али после ручка; у крчми ћемо се састати! Имам неколико глупих расправа, али ће све бити завршене пре подне!
- До виђења!
- Збогом!
Судија зазвони и изда наређење одаџији да позове писара и странке. Водио је послове брзо, понекад помало нестрпљиво, онда досадно диктирао записник; пресуду је прогласио по уобичајеном шаблону. Тако је отпустио странке, и мислећи да је већ свршио свој посао, рече писару:
- После подне и тако нико неће доћи. Средите те записнике и...
- Имамо још једну расправу – рече писар.
- Још једну?
- Да, да! Неку жену скитницу довели су жандарми јутрос. Ту је пријава коју су жандарми поднели!
- Пођите по њу! То ћемо брзо завршити!
Док је писар отишао да позове одаџију да приведе притворену оптужену, читао је Павле пријаву. Изненада се стресе и поглед му застаде на месту где је било записано име притворене женске.
- Ана Врбаној! Ана Врбаној! – промуца за себе. – Не, не, то није могуће! Богзна колико њих носи то име.
При томе не опази да му је радна књижица, приложена пријави, склизнула на под.
- Ана Врбаној – Ана – Анчка! – рече поново и ухвати се за чело.
- Не, не, не може то она, не сме то бити она!
У том угледа књижицу на тлу и брзо је покупи и отвори, тражећи место где је записана завичајност, година рођења и све остало што мора и дан-данас да носи човек у служби црно на бело са собом, јер се не може и не сме више жигосањем утиснути у кожу.
- Ана – Анчка! Она је! – кликне и затрепери целим телом.
Изнемогао, сручи се у наслоњачу и загледа преда се.
Како је остарело изгледао сад тај човек са својим дубоким борама на лицу и ретком седом косом која се слабо држала темена!
Тада уђоше троје: женска, писар и одаџија. Последњи остаде крај врата, писар седе до стола, а женска ступи пред зелено застрти сто, за којим је седео, шћућурен у наслоњачи и избуљен у њу – судија Павле.
Била је Анчка Врбаној. Бледо, готово старачко лице, изношена, запуштена одећа, огуљена путна торбица, коју је држала у рукама, рукавице с искрзаним, подераним прстима – све је сведочило о њеној беди. Мраз је стресе и она се тесно зави у свој шал, чију првобитну боју није било могуће установити. Само једном погледа жудно и плашљиво по соби, онда упре своје тамно око, из кога је још сјао некадашњи неописиви жар, у судију пред собом.
Павле је седео леђима окренут прозору и његово лице у сенци није се могло јасно видети; ни Анчка га није познала. Тек кад зачу његов глас, који је сад био унеколико промукао и несигуран, стресе се и поново погледа у судију; али га ни сад није познала.
- Ваше име?
- Ана Врбаној!
- Стара?
- Тридесет једну годину.
- Брачно стање?
- Удата.
- Где, шта је ваш муж?
Тужена се мало скањивала, а онда рече оборених очију: „Чиновник је."
- Какав чиновник?
Опет је размишљала. Одједном се тврдоглаво, пркосно исправи и притегне шал још тешње око рамена.
- Царско-краљевски судски саветник – рече горко.
Павле се не помери, а писар остаде разјапљених уста, заборавивши да пише даље. Упиљио се у судију да види не сумња ли и тај да је тужена очигледно луда.
- Зашто нисте код њега? – упита онај мирно даље.
Хтео је – морао је да сазна све, све догађаје за последњих десет година у животу ове женске, мада му је било као да забада при сваком питању нож у своје месо. Да, савест, савест! Сад је осећао да је још има.
- Растали смо се!
- Судски?
- Не, не, него тако – добровољно.
- Зна ли ваш супруг за вас?
- Вероватно не – рече она с горким осмехом.
- Шта сте сада? Чиме се бавите?
- Келнерица сам.
- Келнерица без посла?
- Да, без посла.
За истражни поступак и пресуду било је потребно судији само још једно питање: о кривици – да ли је заиста просјачила, али то још није хтео да упита. Хтео је да сазна још више.
- Где сте били последњих година од тада...? – Нехотице ућута.
- Од када?
- Но – откад сте се растали од супруга?
Погледала га је зачуђено, као да је инстинктивно осећала да то питање нема никакве везе с целом оптужбом против ње. А ипак полако одговори:
- Из почетка сам била код оца – не код оца – код старатеља, удаљеног рођака код кога сам била пре удаје, па је чика – мој старатељ – умро; млади господар се оженио и нова газдарица ме је отправила из куће. Пошла сам да заслужујем хлеб оним што сам знала, што сам до тада била научила – као келнерица! За нешто боље нисам била!
Говорила је све то испрекидано, дршћућих усана, искрено, без прећуткивања, само је некакав резак тон звонио из последњих речи; а уопште у целом њеном држању, на њену лицу, у њеној појави није било ничег поквареног.
- Зашто сте сада без службе?
- Болесна сам била – још сам и сад! У Бечу сам била у болници, новца немам и тако морам, хоћу пешке кући.
- Тужени сте да сте просјачили по кућама!
- Не по кућама; само у једној крчми сам замолила мало чорбе; то ваљда није кажњиво?
- Јесте, кажњиво је!
- Забога!
Ухватила се за сто.
- Је ли вам зло?
- Да, зло ми је, већ дуго ми је зло! Грозница ме тресе!
Судија устаде, одупре руке о сто и започе сувим, промуклим гласом: „У име његовог величанства пресветлог цесара..." – како то од сваке пресуде захтева закон.
Оптужена га је слушала као да се то ње ништа не тиче; није све ни разумела; тек на крају, кад је судија прогласио да се оптужена осуђује због скитње на три дана затвора и после тога на присилни изгон у завичај, нагнула се преко стола и узвикнула: „Шта, шта то значи?"
Судија јој окрете леђа и нареди удаљујући се од стола: „Хајд' идите!"
Дошавши до зида, окрену се, и тада паде пуна светлост кроз прозор на њега, на његово остарело, а сад од силног узбуђења поруменело, скоро младолико лице. Врбанојка затетура и ухвати се рукама за главу.
- Павле – Павле! Ти – ви сте то?!
- Одведите је – нареди судија, а одаџија и писар, обојица уверени да имају посла с лудом женом, стадоше јој одмах с једне и с друге стране.
- Ви – ви! – рече кроз стиснуте зубе и претећи диже песницу према свом некадашњем драгану, садашњем судији.
Онда оде с пратиоцима.
А судија уђе у суседну собу, тамо се сруши на столицу пред писаћим столом, подупре главу рукама и горке сузе му потекоше између прстију... После подне није пошао у лов; а касно увече јавио му је одаџија да се она женска тешко разболела – да има врло високу температуру, да је у делиријуму. Судија нареди да пошаљу по лекара.
Два дана касније дође одаџија судији с вешћу да је затвореница умрла од тифуса. Два дана касније покопали су је на месном гробљу, тамо у углу крај зида куда су смештали просјаке и људе без домовине. За погребом је ишао само један пратилац: судија Павле.
Кад је после тога увече био у крчми у свакодневном друштву с порезником, бележником и месним парохом, овај последњи задовољна лица помену: „Да, да! Господине судија, то је лепо! То је хришћански! То је седмо телесно дело милосрђа: мртваца покопати!" А Павле је само с пола ува слушао те речи. Гледао је кроз отворен прозор у ведру јесенску ноћ; у тишини, која за тренутак завлада у соби, чуо се шум малих таласа планинског потока који је вијугао по јарку испод куће, а из долине су бубњали чекићи у железари – баш онакао као некад тамо далеко – далеко...
- Ах, ви правници – сувопарни сте и безосећајни! Мало је рећи безосећајни! Крути сте и ускогруди, ситничави и без – поезије! У праху својих аката убијате сав свој смисао за поезију.
Док је то говорио, лекар др. Север скупљао је плочице домина са стола и од њих пред собом градио уметнички лук.
Његов сусед за столом досадашњи друг и у игри, адвокат др Павлин, поново је палио своју другу лулу, а после пријатељевих речи око усана му заигра помало злобан смешак.
Обојица су били млади људи и обојица су од своје праксе живели у малој варошици. Готово сваке вечери састајали су се у крчми уз домино, углавном сами, уколико им се не би придружио и по који ожењен чиновник; ова двојица су још били самци, иако је радознали свет већ одавна нагађао да то неће бити задуго.
- Пријатељу, у теби се јавља обичан, неискусан филистар или чак и некадашњи ватрени гимназијалац: први види само егзекуције и наплате – а оне и нису тако мршаве – док су гимназијалци убеђени да је параграф за пегаза – смрт. Веруј ми, драги, и у пандектима ћеш наћи поезије, само ако будеш хтео; та наћи ћеш је и у крезубом, сломљеном чешљу или на прљавој крпи што лежи иза куће на сметлишту.
Рекавши то, адвокат погледа свог пријатеља преко наочари и снажно повуче дим из луле.
- Ха, ха, не буди смешан! – узврати лекар и одгурну хрпу плочица у коју се малочас претворила његова уметничка грађевина. – Аполон у вашем меничном закону...
- Управо онако као и у твојој nux vomica или у штрцаљки за ухо, дакако.
Смејала су се обојица.
- Али немој мислити да се ја тек онако шалим – почне опет др Павлин.
- Доказаћу ти укратко да баш код нас, у нашим сувопарним, прашњавим актима, или чак у једном једином запису можеш наћи читав роман – трагедију, да, каткада трагедију; сув, лапидаран стил нашег службеног писма не даје јој никакву боју – ни тенденцију, ни амбијент – и можда баш зато она тим јаче потреса читаоца који је случајно открије.
- Баш сам љубопитљив!
Смешећи се, доктор припали цигару.
А онај други поче да приповеда.
—————————————————————
Сигурно знаш шта је земљишна књига? Онај непогрешиви записник греха свакога ко било какву некретнину – какав комад земље – назове својим власништвом, записник у који се дугови и само дугови редовно уписују, а ретко, веома ретко – бришу. Данас сам имао пред собом извод из једне такве земљишне књиге, извод који у три кратке реченице садржи читав роман. Али причекај! О томе ћу говорити касније.
Адвокат узе чашу и испи је до пола.
- Знаш ли Знојилчево имање? – настави затим. – Тамо горе испод градског млина стоји трошна кућица – но земље има много око ње. Пре тридесет година било је то имање без дуга – наиме, без укњиженог дуга – а стари Знојилец, кажу, и није имао дугова, него чак и нешто сребра у шкрињи; давао је и на зајам људима из околине.
Имао је два сина, Томажа и Матевжа, а како му његова прерано умрла жена није родила кћери, узео је под своје једно девојче из вароши. Крштена је била још у заводу за нахочад у Трсту, и то чудно: Аделаида. Како ни презимена није са собом на свет донела, дали су јој га такође у заводу; звали су је Аделаида Адел. Но, у Знојилчеву дому су имали сувише тврде језике да би правилно изговарали то име, и звали су је једноставно Лајда. Лајда је расла у кући заједно са синовима, Томажем и Матевжем, као што свуда расту сеоска деца. Ти то знаш баш као и ја, та и сами смо тако расли. Знојилец је умро. Згњечио га храст јер га је неспретно секао и након три дана несрећник је испустио душу. Али стигао је да сачини тестамент. Томажу је оставио имање, Матевжу тристо форинти готовине, а Лајди педесет форинти мираза. То је тада било много.
Деца су била још млада. Томаж је, додуше већ напунио двадесет година, Матевж је имао седамнаест, а усвојеница Лајда дванаест година. Томажу је тутор купио године и оженио га, а Матевж и Лајда су отишли у службу. За њихово је наследство суд задужио Томажево имање, и то стоји на првом месту у књизи, јер тамо до сада није било никаквог дуга.
То је, дакле, било прво књижење Знојилчева имања у земљишне књиге – први чин или поглавље романа или трагедије коју ти приповедам. Томаж је газдовао, добро и рђаво, зависно од летине и оних сребрњака који су му пристизали од очевих дужника. А и женин је мираз неко време помагао. Али новца је ипак бивало све мање и после две-три године Томаж је морао да узајмљује, истина помало – али с дугом ти је као са самониклом конопљом, како вели наш крчмар.
И тако је прошло шест година. И тада је судбина хтела да Матевж остане без службе, те он дође кући, брату Томажу. Понуди се да служи и остаде. Имао је двадесетитри године.
Тамо горе на Вишевку – ти знаш где је, ни сат хода одавде – служила је тада код Брнота Знојилчева Лајда. Била је напунила осамнаест година, а и сам знаш како је то красно доба. Ако имаш још штогод маште – моћи ћеш је живо замислити!
- Пријатељу, не буди сентименталан! – шали се лекар. – Причај, причај!
- Ах, прича је кратка. Овде у вароши био је вашар и поподне је, као и остали момци, дошао наш Матевж овамо одозго са Знојила. Пунио је лулу и разгледао где би јефтиније купио комад сукна.
- А гле Матевжа! – ослови га лепо девојче и застаде. – Откуд ти?
У једној је руци носила два велика лонца, а у другој пар необрађених ђонова. Ове стеже под друго пазухо и пружи Матевжу своју мрку, жуљевиту десницу.
- О, Лајда, једва сам те препознао! – рече и стисну јој руку, не испуштајући је. – Четири се године већ нисмо видели.
- Биће да је стварно четири – смеје се она, а Матевж се није могао нагледати њених белих зуба, малих усана и заруменелог лица. Испричали су једно другоме где сада служе, како је код Знојилчевих и како код Брнотових и шта је купила данас Лајда и шта намерава да купи Матевж.
- Даћеш ваљда нешто и за вино пре но што се растанемо? – рече девојка весело.
- Ако ти будеш пила...
Матевж је заиста платио бокал вина, али испио га је готово сам. Затим је пратио девојку једним делом њеног пута.
- Па дођи мало до нас! – рече на растанку.
- По ускршња јаја, можда!
- Само ти дођи!
И одоше, свак на своју страну.
Али Матевж није чекао ни ускрса ни ускршњих јаја.
Вашар је био у понедељак, а већ у суботу око поноћи закуца неко горе код Брнотових на прозорчић собице у којој је спавала слушкиња.
Није препознала ко куца, али чула је одмах. Три, четири пута је зазвечало мало, потамнело прозорско окно, а девојка је заустављена даха ослушкивала ко ће да јој се јави. А чим је онај напољу прошаптао неколико речи, она је скочила с кревета к прозору.
- Ако те ко види? Ох, иди, иди, Матевж! – зашапутала је.
Али он није одлазио; све до пред зору када се шумска јаребица почела јављати доле у буквику. А долазио је изнова – сваке недеље – тако око поноћи и остајао све до хладног јутарњег поветарца. Приближавало се пролеће.
На ускрсни понедељак Лајда је заиста дошла по ускршња јаја на Знојило; био је код куће и Матевж. Али девојка није била нимало радосна, а ни њено лице, некада румено као ова јаја што су јој их дали у мараму, није више било исте боје.
- Да ниси болесна? – упита је Томажева жена.
- Ах, не – пекли смо много, – одговори она, гледајући у страну.
Матевж ју је предвече отпратио преко брда. Ћутке су корачали једно поред другога. И Матевжа је нешто мучило. Повлачио је из луле, иако у њој није било дувана.
Кад су дошли до стрмине, хтеде да се врати.
А тада Лајда застаде, прекри рукама лице и горко заплака. Сузе су јој капале између мрких прстију.
- Шта ти је? – упита Матевж, али је не погледа; ногом је ударао о клекин грм што је растао поред стазе.
- Та знаш – шта! – одговорила је јецајући.
Матевж опсује, ударајући и даље петом о грм.
- Ја ћу отићи одавде, у Хрватску, било куда...
- А ја – Боже Господе!
Плач је узбудио момка и било му је жао девојке: – Ех, што уздишеш – можда и ниси ! – рече да би утешио и своју савест и бригу.
Лајда обриса лице и крену низа стазу.
Растали су се без поздрава, нису се ни погледали, ни пружили једно другом руку.
Враћајући се, Матевж је неколико пута наглас гадно опсовао, а на врху брда је почео да подврискује тако да је одјекивало од околних брда. Годину дана доцније није га више било код куће; говорили су да је отишао у Хрватску храстове да сече. Но пре тога је с Лајдом и тутором који је био одређен њеном новорођенчету, дечкићу, извршио поравнање на суду: уступио је детету свој иметак књижен на братовљево имање, а тиме је био ослобођен и сваког даљег плаћања. Тутор је забележио ово право у земљишну књигу – и то ти је друга интабулација Знојилчевог имања, или, ако хоћеш, друго поглавље нашег романа, написаног у изводу из земљишне књиге. А ни треће није изостало. –
Доктор Север је већ био заборавио на своју цигару и само је слушао.
- О Матевжу нема до дана данашњег ни трага ни гласа – отишао је у свет, бог зна куд – стара прича! Говорило се да му се десило исто што и његовом оцу: убило га је дрво тамо негде у Славонији. Али о томе нико није водио рачуна – та и онако није имао имања.
И Лајда је већ одавно умрла; однела је сушица. Сам ће бог знати којим би родитељима то јадно подсвојче имало да захвали за свој живот – за такав живот и сушицу?
Свој је мираз била потрошила за време болести.
Остао је сада још мали Лукец, њен и Матевжев син. Крстили су га тим именом зато што се био родио управо на дан светога Луке.
Томаж га је довео на Знојило; дечак је код њега имао свој новац и није било потребно плаћати камате уколико га он сам издржава. А издржавао га је као и своју децу. Сви би се заједно зими шћућурили иза пећи, лети би чували стоку, ишли у школу, а касније, кад су мало поодрасли, заједно су у селу ашиковали.
Али са Знојилчевим имањем је све ишло низбрдо. Господар није пио, али ипак није успевао да исплива. Шуме је искрчио, понекад је сву летину још на њиви продао и пре жетве, камате које није могао да плаћа претворио је у главницу, и тако се још једва држао на површини, тек толико да је могао да плива – док га неки поверилац не гурне на дно.
А преклане – ти још онда ниси био овде у овом досадном месту – потукли се момци на Вишевку, баш код Брнотових. Други је сада тамо нараштај и нова је генерација долазила сада тамо под прозоре и тукла се. Али, судбина, судбина! Знојилчевог Лукца су убили – баш на оном месту где је његов отац ноћу долазио. Зар се судбина не шали са нама – Лукец је умро, али тестамент није оставио, за то није имао времена. Но, његов је иметак остао: оних три стотине форинти, укњижени тал његова оца.
Али Лукец је био ванбрачно дете, а такво нема другог наследника осим своје мајке; а ова је већ била мртва. По нашим законима у таквим случајевима иметак припада ерару, државној благајни, или, како наш народ каже – цару.
И ерар се заиста побринуо за ово наслеђе. Кад се расправа довршила, укњижио је у земљишну књигу своје право на наследство Лукчева дела Знојилчева имања – ми правници зовемо то стечено право кадуцитет – а потом је поднео тужбу тражећи тај новац.
И то је треће књижење – последњи део мог романа или, ако хоћеш, моје трагедије.
Следи још епилог, а он је кратак: данас је Знојилчево имање отишло на добош због тог ераровог наслеђа. Ја сам био присутан и прегледао сам извод, екстракт из земљишне књиге и ту сам у три кратке забелешке пронашао ово што сам ти испричао. А ти још кажеш да код нас, у нашем занату нема поезије!
Пријатељи су неко време ћутали. Живо адвокатово приповедање дирнуло је лекара.
Доктор Павлин је изнова пунио лулу.
- Касно је, хајдемо! – рече лекар.
Изишли су полако из крчме и поспана келнерица је затворила за њима кућну капију.
Била је тамна ноћ без месечине, али је небо ипак било ведро и безброј звезда се цаклило на њему.
- А ко је купио оно Знојилчево имање? – упита лекар зевајући.
- Ја – одговори хладно адвокат – купаца није било, и зато је било врло јефтино!
- Ах – поезијо, поезијо! ускликну лекар и разиђоше се, сваки према својој кући.
Познавао сам их обојицу: старог Мачка, наиме, и сина његовог.
Први тада још није био „стари" у кући, и мада је његов четрдесетогодишњи син имао такође већ великог сина, људи су ипак само староме говорили „Мачков отац" и тек кад је овај заклопио очи добио је син тај часни надимак, који ће и на његова унука прећи, као уосталом и мајорат, тек када његов „стари" буде покопан горе код капеле светога Николе. Мачек је наш сусед и мало је дана у години да шетајући не прођем поред његове дрвене, неугледне кућице. А можда је прошло већ двадесет година одонда кад сам пролазио онуда са својом првом лулом и поносно пућкао сиви дим у чист, пролећни ваздух. То је био значајан корак ка мушкарачкој еманципацији и ја сам тога био потпуно свестан, јер се до тада нисам усуђивао са цигаром или лулом било где да одем сем у тамни честар, где није било опасносπи да ће ме ко срести или видети. На моје велико задовољство запазио је то и стари Мачек, а до тада се није никада освртао на мене и вероватно ме је тек лула тако уздигла у његовим очима. Данас је био сасвим друкчији. Кад сам онуда пролазио, стајао је као и обично насред мале ливаде између куће и друма, босоног, у старом, подераном и прљавом кожуху; руке је држао на леђима.
- Добар дан, господине! – рече и чудно развуче своје лице у коликогод је могао љубазан осмех.
Узвратих поздрав сав изненађен, јер до тог тренутка нисмо још међусобно проговорили ни једне речи, иако ме је он познавао откако сам на свету, а и ја њега откако памтим.
- Даћете ми мало дувана, ако га имате превише – додаде старац.
Понудих га, сав блажен што је он запазио мој нови корак у живот. Он напуни своју малу лулу, а узе још и у руку мало дувана, те ми потом врати кесу.
- Имаћемо лепо време – за траву, за сено – рече осматрајући небо.
Хтедох да одговорим, али ми старац окрете леђа и уз једно кратко „збогом, господине" оде ка својој брвнари.
Овај се призор често понављао, кад год би ме стари Мачек угледао са лулом у зубима. Увек је тражио дувана, увек говорио о времену; а ако би ме видео кад не пушим, остављао би ме на миру и ни поздравио ме не би. Тада је још он био газда свог малог имања; имао је јединца сина који је такође већ био ожењен и радио је са женом и већ шеснаестогодишњим сином на имању. Само су једном годишње добро живели: о покладама, наиме, када би заклали свињу; а иначе су оскудевали и кад су још пресветог Јакова од новог рода кували ујутру, у подне и увече јечмену кашу, нису је имали чиме зачинити, него водом помешаном са козјим млеком. Ни међу собом се нису слагали и често би у кући долазило до свађе зато што стари није хтео да преда газдинство сину.
Једнога дана сам ја први ословио старога: – Но, чико, хоћете ли вечно газдовати? Време је да се одморите!
- Одморићу се кад ме тамо горе понесу – одврати стари, – али куће не дам! Сад имамо бар кашу, иако неслану и незачињену – а после неће ни тога бити.
Неколико година доцније – проводио сам опет распуст код куће – рекоше ми да је стари Мачек ипак предао имање сину у руке, а задржао, по обичају, право на стан и храну.
Кад сам опет наишао поред његовог дома, стајао је као и увек на ливадици пред кућом, босоног и у оном истом подераном кожуху.
- Добар дан, господине! Мало дувана ћете ми дати – ослови ме као и увек.
- Како вам је сада, чико, сад, кад сте „стари" у кући? – упитах га смешећи се.
- Засад још добро – рече и он весело – лепо ћемо време имати, добро за жито! Јечам је добро понео.
После ових речи он опет оде према кући.
И опет је прошло неколико година откако нисам био на дуже време код куће. Некако око божића пружила ми се прилика да проведем код куће неколико дана и ја сам то искористио; на старога Мачка нисам мислио нити га ико од укућана помену. Предвече, уочи мог одласка, дође ми нека баба из села са молбом да ипак обиђем Мачковог оца, који, кажу, неће прездравити. Пошао сам одмах с њом и врло се зачудих кад ме поведе мимо његове куће, до једног другог суседа.
- Зар није више код сина? – упитах жену која је била дошла по мене.
- О, већ дуго није! Свађали су се, тукли и парничили! Потом је стари изишао из куће.
Нашао сам старога где лежи на јадној постељи, у тесној собици код суседа. Одмах сам видео да му је дошао крај.
Стиснуо ми је руку и слабашним гласом рекао: – Е, господине, ни дувана више не могу, ни дувана! Лежим ево овде; не смем, не могу у свом дому ни да умрем! А умрећу – ускоро – не могу ни да једем – само бих вина мало попио, доброга, али немам новаца!
- Послаћу вам вина.
- Е, хвала, господине! А и сам не знам да ли ћу га моћи пити. Али ја то и не молим – никад вас ни молио ништа нисам, сем мало дувана – не, просјачио нисам, нисам просјачио, мада сам оскудевао.
- А шта желите, чико?
- Одмах ћу вам рећи! Изнемогао сам и тешко говорим. Али знајте, господине, код сина имам заостало уговорено издржавање за пола године – имам дакле тамо двадесет форинти – све је то табулирано – па ми ви дајте тих двадесет форинти, а наплатите их од сина, од Јурја! Он то неће моћи да плати, а ви га гоните и тужите и отерајте га са имања, тог проклетог сина!
Старцу засветлеше очи и он се напола придиже у кревету. Потресла ме ова бесна мржња која је избијала из његових речи.
- А шта ћете с тих двадесет форинти? – запитах га после кратког ћутања.
- Свеједно! За погреб, за мисе, или нека буде овоме који ме сада храни, свеједно – само их млади не сме добити. Њему нема помоћи – биће просјак, нека буде просјак кад га отерамо из куће!
- Опростите му – рекох полугласно, готово бојажљиво пред овом необузданом, помамном страшћу која се преда мном показала.
- Никада – никада! – хроптао је старац. – Та увек сам говорио да му кућу не предајем, али ме наговорише, и сад је ево овако! Али чекајте, – о, ви ћете то и дочекати! Ако нико други – његов ће га син избацити на улицу, као што је он мене! Ух, што му нисам заврнуо шију кад се родио!
Изнемогао, клонуо је на постељу.
- А тих двадесет форинти? Хоћете ли ми их дати? – упита мало касније слабим гласом.
- Па не требају вам, чико! Оставите суседу који вас сад негује нека их он наплати – на име одштете, или како већ хоћете!
- Добро!
- Позвали смо сведоке и стари Мачек је сачинио тестамент, именујући суседа за наследника свог иметка – оне суме од двадесет форинти.
- И одмах мора да плати, одмах; ако неће, нека га тужи и плени – чујеш ли, Матевжек? – Одмах му заплени!
Кад сам сутрадан одлазио од куће, већ је звонило горе код светог Николе за старога Мачка; умро је, не праштајући сину.
Прошло је потом низ година, ја нисам одлазио кући, нити сам се сећао оног страсног старца, ни његова сина; та о том сину нисам никад ништа ни чуо. А кад ме је затим судбина стално везала за родни крај, искрсле су ми у сећању са старим знанцима и успомене из младости. Видео сам и Мачкова оца – садашњег, наиме. Био је исти као и његов покојни претходник. Заустављао би се на ливадици пред страћаром, обично босоног и увек подеран, и кад год бих пролазио онуда, молио ме дувана и говорио о времену. Понекад је умео да буде и досадан, наиме, када би се напио ракије; а то је била његова мана коју покојни отац није имао.
Једном га упитах:
- Шта је с оним дугом што га је отац препустио Матевжку?
- Е, господине, морао сам да га платим! Али сам се зато на другом месту задужио. Е, господине, опак је био мој отац, опак!
- А ви? Хоћете ли вечно газдовати? Сина ожените, јер ће после бити престар!
- То нипошто – господине! Сад још имам каше, иако незачињене – а и мало ракије; – а после нећу имати ништа, баш ништа!
Прошле су га године ипак наговорили да ожени сина и преда му оно мало имања – а себи је и жени задржао право на стан и храну код младих.
- Е, господине, једном и то мора да буде – рече, као правдајући се због недоследности, – а момак је вредан, па ће добро поступати са мном.
- А и онако – додаде кроз извесно време – ја нећу дуго, стар сам, стар, а и онако ми никад није било добро на овом свету.
Тако је говорио лане.
А недавно, дојури он к мени сав задихан, изгребан по лицу и прашњав.
- Помагајте, господине, уби ме онај ђаво – викао је.
- Који?
- Та син, какав син – ђаво је он, ђаво проклети! Ево шта је од мене учинио – тукао ме и по друму ваљао!
Старац је шкргутао зубима и ударао се песницом о груди. Покушавао сам да га умирим, али узалуд. Најзад се наљутих.
- А шта је било с вашим оцем? – узвикнух.
- С мојим? – изусти он полако. – Е, отац је био врло опак! Покуњио се и отишао, не проговоривши више ни речи.
Кући се није вратио, него је отишао суседу, младом Матевжку, и тамо чамио у мржњи и срџби на свога сина. Тужио га је, али пресуде није дочекао.
Данас му звоне горе у капели светог Николе, а сутра ће га сахранити у црну земљу, тамо уз његова оца.
Стари Молек је био тутор малолетне Златареве Мане. Већ је готово осамнаест година обављао тај посао на своје задовољство, а и на задовољство старатељског одељка суда; двадесет миља унаоколо зацело није било брижљивијег и савеснијег тутора. А њему та дужност и није била непријатна. Мана је била навршила тек прву годину живота када су јој помрли родитељи, једно за другим, за неколико недеља. Блиских рођака није било и старатељски одељак суда је предао дете Молеку, најближем суседу Златаревих, а лепо имање је дато у закуп на дуге рокове.
Молек није имао деце и зато су он и његова жена врло радо узели Маницу под своје; он се туторства прихватио тим радије што ће од сада водити два, у парохији најлепша имања, и оба незадужена. Златарево му и није задавало много зноја и брига: сваке би године покупио закупнину, платио порез и остале дажбине, поправио по нешто на зградама Златарева, а вишак, који је још увек био велик, односио би у штедионицу, књижицу би, пак, потом предавао суду.
- Имаће она шта и да прими! – говорио би сваке године, враћајући се из суда, а кад би празником увече сео у сеоску крчму, волео је да се похвали како увећава Маницин иметак. Да ће јој он сам и своје имање предати кад за то дође време, о томе није никад говорио, али то је свако знао.
Тако су пролазиле године и Молек се једне недеље чудом зачудио, кад је, стојећи пред кућом и палећи лулу, гледао за својом штићеницом која је, празнично одевена, протрчала поред њега и кренула стазом низбрдо; са звоника је већ звонило и девојче је журило да не закасни. Али стари се није чудио томе, већ високом витком стасу, који је сада измакао његовим очима улазећи у кланац. Окренувши се мајци која је, припасавши белу кецељу, стала у врата, рече полако:
- Бо'ме је наша Мана заиста порасла.
- Та како и не би! Деветнаесту ће напунити.
- Гле, гле, како године пролазе.
Стари никада није био много речит, па је зато можда овом опаском разговор и био завршен. Мати је села на клупу пред кућом, а он је полако пошао према сенику, а потом даље међом ка њивама, опипавајући пшенично и јечмено класје с лева и десна да види хоће ли бити тешко и колико ће ове године уродити. Лагани ветар је њихао класје, а из дугачке бразде се јављала усамљена препелица својом позном песмом.
Поподневна служба у цркви се већ била завршила када је Молек, окончавши своје обилажење, застао мало изнад друма којим су пролазили људи из цркве. На ову их страну и није ишло много. Између њега и друма се испречило високо дреново шибље, обрасло дивљим хмељом, тако да се кроз тај зид ништа није могло видети. Стари баш и није био радознао да види ко иде друмом; он је пажљиво разгледао младу трешњу црницу коју је пролетос био калемио. Није га тргнуо ни гласан смех који му је одједном допро до ушију, иако је одмах препознао да је Маницин.
А онда се доле све стишало. На крају њиве, тамо где је шибље било посечено, тамо се од општинског друма одвајала стаза која је водила до Молекове куће. А Мана никако да се појави на тој стази! Сада стари нешто зачу. Није одмах знао шта је то што се чује, но биће да му је тај звук из давних времена био познат – зачас га је препознао – а потом је чуо још кратак разговор:
- Та остави ме! – наредила је девојка.
- Зар се љутиш?
- Љутим се!
Али ни сада још није зашла с цесте на стазу.
- Не смеш да се љутиш – понављао је он.
- Ако ти не будеш више...
- Никад више!
Опет се за неколико тренутака све утишало.
- А следеће седмице, у недељу, хоћеш ли опет доћи?
- Не знам, ако ме буду пустили.
- Чекаћу те!
- А ако нас неко види?
- Ко би нас могао видети?
- Ено одоздо иду Коларове.
- Збогом!
- Збогом!
И уто је девојка већ била на стази и хитала узбрдо кући. Није се ни осврнула, а да је то учинила, угледала би оца – тутора где стоји уз трешњу, стежући руке у џеповима и увлачећи на силу дим из угасле луле, тако да су му се јављале дубоке боре на мршавом лицу.
- Ко ли је тај циганин? – прогунђа после неколико часака и журно, колико је он то могао, изиђе на друм.
Али ономе ни трага, а обе Коларове, жена и кћи његова најдаљег суседа, наиђоше уто.
- А ти кућу чуваш, Молек? – рече стара.
- Чувам, чувам! – промрмља он и упути се кући.
Тамо није ни речи проговорио о ономе што је видео и чуо; ни жени није ништа поверио. Али, страшно се љутио; а највише зато што није видео ко је тај што иде са Маном! Са Маном, која ће имати два имања и још готовине као ниједна на далеко одавде, којој се неће лако наћи прикладан младожења ни на пет сати хода! Али, чекај, треба томе учинити крај! У недељу поподне девојка опет оде у цркву, а стари да вреба. Али, срећа му није била наклоњена. Мана се враћала с пратиоцем из цркве, али је он дошао само до места на коме је почињала дренова живица; тамо се опростио и кренуо на другу страну. Молек га није могао препознати и морао се, ма колико био зловољан, још и чувати да га девојка не угледа како стоји иза грмља. Цело вече и целу ноћ се љутио, ноћу чак више пута устајао и прилазио прозору да ослушкује не чује ли се нешто необично. Сутрадан се изненада зауставио пред Маном – били су сами под тремом – те је осорно упита:
- Је ли, девојко, ко то тебе прати из цркве?
Мана замало да не испусти врч који је држала у руци, но било је у њој нешто што ју је храбрило, неко осећање самосталности или нека свест да она није кћи у овој кући и да је овај што пред њом стоји само њен тутор. Поруменела је, додуше, али је ипак одлучно рекла:
- Па ко? Јуче је са мном ишао Печанов.
- А прошле недеље?
- Исто он.
- Али који – Печанов?
- Павле.
- Ђаво те однео! Тај просјак, та скитница! Шта он има да гледа за тобом? А ти? Како се можеш качити за таквог разбојника?
- Зашто не? Зар он није ковач? Добар ковач? Доста зарађује, а могао би и више...
- Ковач, јесте, а твоја земља? Јеси ли полудела?
- А зашто не? Онај мали млин са два камена доле у јазу близу мог имања, може се лако претворити у топионицу.
- Хохо! Зар сте већ тако далеко? То ти је он утувио у главу! Али чекај, цуро! Ни ја, ни ти, ни тај твој ковач неће одлучивати; чекај, чекај, старатељ, твој ће старатељ рећи своје; његова је реч изнад моје и изнад твоје. Чекај само, још ћу данас у суд, право к њему! Ах, тај ђаво!
Срдито је залупио врата и оставио девојче само; а њу је при последњој туторовој претњи напустила сва храброст.
Старатељ! То је био онај чудни, тајанствени великодостојник који је бдио над њом од њене најраније младости, откад су јој помрли родитељи; то је био онај баук којим ју је кротио тутор кад год би била јогунаста, то је био онај, пред којим се безусловно клањао и сам њен тутор, стари Молек!
До сада јој никада ни на ум није пало да би се старатељ могао успротивити њеној љубави, а ту је љубав у срцу носила већ дуго, готово целу годину – сад су је, међутим, туторове речи веома уплашиле. Никада га још није видела, тог старатеља, и мада је стари Молек био говорио да је онај стари умро и да га је заменио други, а потом опет о овоме, па о неком другом који га је заменио на том важном месту и како је сада тамо опет нови старатељ, она ипак никако није могла да појми шта је и ко је то, него је видела у њему само неку тајанствену, силну моћ, која је као неумитна судбина владала њоме и њеним иметком. И сасвим је разумљиво што у њу није имала правог поверења, па ју је и сада, када је Молек, свечано одевен и са шеширом на глави, изишао из собе, неки потајни страх нагонио да повиче за њим: „Оче, не, не – вратите се!", али јој је урођена тврдоглавост то онемогућила.
Молек се вратио касно увече и био је врло добро расположен. У првом налету беса хтео је, наиме, право код судије у канцеларију. Али је до суда било два сата хода, и већ после првог сата стари поче да размишља није ли можда глупо ићи онамо због једне такве маленкости и да можда није још све тако као што он замишља; пола сата доцније он реши да не оде у суд, па како је ту одлуку донео у близини једне крчме, сврати у њу и остаде до мрака.
Код куће и не спомену старатеља, мислећи да је девојка већ довољно заплашена, а ако пак опет шта опази, онда ће окренути другу страну.
А Мана је друкчије тумачила његово ћутање. Мислила је да није ништа обавио, и то ју је охрабрило.
Последица тога је била у томе што су се после неких четрнаест дана код Молекових појавили Печанов Павле и његов отац, обојица лепо, празнично одевени, те су свечано запросили Ману.
Молек је испрва гледао срдито, као кад би мачак сам упао у мишоловку, али се на крају врло достојно и лукаво извукао из постављене му замке.
- Није на мени да одлучујем – рече полако – није на мени. Ту је надлежна комисија, старатељ – он може да дозволи! А – имаш ли штогод, момче – имаш ли штогод?
- Да радим умем, а тамо доле би се могла удесити добра ковачница, топионица – а имам и уштеђених сто форинти! – рече Павле одважно.
- Хм, хм, не знам, да не буде премало! Но, ако баш хоћете, пођимо на суд пред комисију – одмах сутра, ако хоћете; па ћемо се распитати!
Седели су још неко време, али је све било некако круто, натегнуто, укочено – разговор никако да потече. Пред свима је лебдео старатељ. Искусни Молек се уосталом у себи злобно смејуљио, али је помисао на суд осталима била веома непријатна.
Сутрадан пре подне стајали су сви четворо, млада и младожења, Молек и Печан, пред младим, бледоликим судијом, који је тек пре неколико недеља преузео ово место и службу. Молек проговори први:
- Ова би да се удаје!
- А ви сте њен тутор?
- Јесам!
- Има ли шта готовине?
- Има, има!
- Чујте, – окрете се судија писару – донесите ми дотична акта.
Прелистао је и прочитао на брзину оно што му је требало, па смешећи се, рече:
- А, ова је бо'ме богата! Лепо имање, без дуга, а уз то и толико готовине! Тако, тако! А колико ти је година девојко?
- Деветнаест, – рече она; била је сада врло храбра, јер овај старатељ није никакав баук, него обичан господин, не баш леп – већ је и лепших видела – али ни ружан.
- А младожења? Колико ти имаш?
- Сто форинти!
- Шта-а-а! Сто форинти! А на такву земљу, на такво имање? Јесте ли ви, људи, полудели?
- Нисам ли ја говорио? – задовољно потврди Молек.
- Али ја сам ковач, могу доста да зарадим – противи се Павле, сав црвен у лицу.
- Ковач! Хаха! Ковач није за имање. Хајде, хајде, момче, не иде то. Од тог брашна нема погаче. Та ти ништа немаш, све је то ништа за такво имање!
Сви су ћутали; било им је тешко око срца, а само се Молек потајно радовао.
- Тако је, тако је, господине; ја сам то још код куће говорио!
- А ни ви нисте вољни да се ово двоје узму?
- Хм, хм, та како и да будем, кад ништа, овај ништа, кажем ја.
- Па ког сте ђавола онда долазили овамо да ми сметате, мислите ли да немам друга посла него да ваше глупости слушам?
Судија је бивао све осорнији.
Али Мана је ипак смогла нешто храбрости.
- Господине, – рекла је тихо – али ја бих га ипак узела. Та обоје имамо доста!
- А, ти га волиш?
Мана покри марамом пола лица.
- Е, па кад га волиш, а ти га воли – ја ти не браним. Али удати се за њега нећеш док он не буде имао више новца – цинично се смејао судија.
- Закон је закон! Ми се морамо бринути за малолетнике да не расипају иметак, а ти хоћеш потпуно да га одбациш! Нема ништа од тога! Ето – а сад је свршено!
И тиме је заиста било све свршено.
Отишли су, истина, сви заједно у крчму и тамо је стари Молек плаћао вино; испрва су пили на силу, али не дуго. Полако се свима одвезао језик: Молек се хвалисао како је све то и пре знао, стари Печан је, припит, климао главом, а оно двоје младих је седело једно уз друто и нешто шапутало.
- Шта се то нас тиче? рече Павле.
- Шта ме се тиче! потврди она.
- Можемо ми и сачекати!
И тако су сви отишли кућама задовољни.
Око Божића, међутим, ходао је Молек сав утучен по своме имању. Пре неколико дана је баш био однео нову своту од закупнине за Златарево у суд и потом код куће весело приповедао да Мана има већ толико уштеђевине да ће ускоро моћи да добије и каквог властелина. Није много марио за то што је девојка при том оборила поглед, а жена његова ћутке гледала у страну. Није питао за узрок томе држању, него је настављао да приповеда како је суд задовољан са његовим брижљивим туторством.
А неколико дана доцније сусед Колар му је запржио чорбу. Каква је она стварно била, није нам познато, али је Молек још исте вечери страховито разјарен викнуо на своју жену:
- Дођавола, шта је то с Маном?
А кад стара не одговори, но просто слегну раменима и одмахну главом, удари стари из све снаге својом кошчатом шаком о сто и повика: „Томе ли сам, дакле, ја туторисао? Томе, дакле! Ох, ђаволе један! И тебе бих премлатио, иако те никад нисам! Тако ти пазиш, тако је чуваш! Али, чекај само, и ти и та твоја... Сутра идем старатељу – а онда се припремите, ти и та цуретина!
Сад је и старој било доста.
- Што вичеш и издиреш се на мене? Ниси ли ти свему крив? Зашто си говорио онда пред судом да ни ти ниси вољан да се њих двоје узму, а сад, ето, имаш, сад ће морати да се узму.
Молек је покуњен оборио главу.
- Шта? Ја да будем крив? Пропис је такав, закон је такав, и старатељ је рекао да просјак не сме на добро имање, да штићеницима треба сачувати иметак; зашто бих, дакле, ја био крив?
- Зато што си то потврдио! О, ти си прави, о, ти си ми неки тутор! То је било и сувише.
Молек зграби кожух што је лежао на клупи поред њега, шешир му је и онако већ био на глави, те изиђе из собе у хладну зимску ноћ, у снег и буру која је фијукала иза ћошка.
Сутрадан је зором раном већ био у суду. Дуго је чекао да дође судија, а онда му одмах пришао и поверио му своју невољу.
Старатељ се смејао.
- Е, ту нема помоћи! – рече мирно. – Шта је, ту је. Али се удати ипак не сме. Тако богата девојка не сме узети просјака; хоћете ваљда да ја плаћам, ако све пропадне? Ми се морамо бринути да се иметак сачува, а то је, по мом мишљењу, могућно само уколико и младожења има новаца. Све је остало ништавно. Ја не могу и не смем одобрити ту удају.
- Па и ја тако кажем, – тврдио је Молек – али та срамота?
- Ах, шта срамота! То се нас на суду не тиче. Ви ћете извршити своју туторску дужност уколико тужите онога за очинство.
- То никако! Имамо ми доста, није нам потребно да просјаке тужимо! – гунђао је Молек.
- Како хоћете! Али удати се не сме. Нека сачека да буде пунолетна, па онда нека се удаје како хоће! Али сада не! Нећу ја да плаћам!
Данас Молеково задовољство није било велико. Код куће није ни са ким проговорио, него је неколико дана, како смо већ поменули, тумарао наоколо сав утучен. Доцније, о покладама, неколико пута му је падало на ум да још једном оде до суда; но, ипак се предомислио. Био се већ полако привикао на помисао о неизбежној срамоти која ће задесити његову кућу, а с друге стране у њему је превладавала себичност да не узме просјака на Златарево имање и на – своје. Јер и то је богатство хтео једном да остави Мани.
Дошао је опет мај са свим својим чарима. Дреново шибље тамо доле, повише општинског друма, блештало је у пуном цвету као злато и по њему су зујали ројеви пчела; и трешња црница бујала је у снажне гранчице, а на њиви која се пружала низ благу падину брежуљка њихале су се младе стабљике ражи. А с оне стране се опет свако вече чуо једноличан зов препелице.
А у кући Молекових љуљали су колевку.
Стари ни сам није право знао како и кад се то догодило, али убрзо се навикао на детињи плач и вриску, па, ако би затребало, и сам би прилазио колевци, узимао дечачића у наручје, те му звиждукао или претио како би га умирио. С Маном, међутим, није говорио већ врло дуго, само ју је искоса погледавао док – нема и бледолика – обавља свакидашњи посао, и увек би га при том стегло нешто око срца.
Једне је вечери дуго разговарао са женом. Закључак је био следећи:
- Ти можеш још све поправити – говорила је старица – само ако хоћеш! Ако кажеш да ти је право и да је Павле добар за земљу, све ће ићи. А што би се и противио? Та он је заиста вредан младић!
Следећег преподнева стајао је Молек опет пред старатељем.
- Сад сте још и ви полудели! – одбије га судија, кад му је овај изнео да је вољан да се Маница ипак уда за Печановог Павла. – Момак нема готовине, нема ништа! Рекао сам вам то већ десет пута. Шта још хоћете?
- А ја, ко велим, добро ће газдовати – то је једно; а затим, имања има довољно да могу обоје живети, а он ће и својим занатом доста зарађивати – то је друго; а напослетку, срамота је, а и Мана ће умрети ако јој не помогнемо. То је треће! – говорио је Молек врло одлучно.
- Ха, ха! Глупост, чиста глупост! Зашто је нисте боље чували!
- Чувао? Учинио сам што сам могао, а сад захтевам да јој допустите да се уда!
- Ја не допуштам! А сад, одлазите! Доста смо говорили!
- Не, ја хоћу дозволу! – повиче Молек и, сасвим заборавивши да није код куће него у суду, снажно удари кошчатом десницом о сто.
- Чекајте – научићу ја вас како се понаша у суду, – издере се судија и нареди да Молека одведу на шест сати у затвор.
Тако нешто се сиротом човеку никада није десило. Испрва је викао и псовао, потом молио, али узалуд; суд је био увређен и пресуда се морала извршити.
А кад су га после шест сати пустили из затвора, отишао је опет судији.
Сада је био миран, лице му је било бледо и сви су му живци треперили.
- Молим вас, господине судијо, старатељу, дајте ми то написмено, то да не допуштате удају мојој – нашој Маници.
- То вам могу дати! Само донесите таксену марку!
Старац је дошао кући касно и, мада није рекао ни шта ни како је ствар обавио, сви су одмах знали да је пут био узалудан.
Неколико недеља доцније добио је писмену одлуку да виши старатељски одељак суда не допушта удају. Жалио се. Али млади судија, коме је било страшно стало до тога да се његове заповеди извршавају, пропратио је жалбу таквим извештајем да је она била дефинитивно одбијена.
Сада су сви знали да Маница не може да се уда док не постане пунолетна.
Тај последњи ударац – одбијена молба – био је претежак. Мана је венула, разболела се и није било наде да ће се спасти смрти.
- Мана, још само четири године! Шта је то? – рече јој једне вечери Павле док је седео крај ње поред широке пећи уз коју се она стискала, увијена у дебеле покриваче. Дете је тетошио стари тутор.
- Предуго је то! – насмешила се она болно.
Сутрадан ујутру била је мртва.
Када су се враћали с погреба, застало је двоје старих, Молек и његова жена, пред кућом. У соби је плакало детенце управо сахрањене мајке; слушкиња га је љуљала.
Испред куће се пружао диван поглед на околна брда, затворена с десна и с лева планинама, а тамо на овећем брежуљку блистао се у сјају вечерњег сунца бели замак. Тамо је било седиште суда.
- Сада ћеш опет бити тутор – овом малом, – шапнула је старица, и у њеним речима као да се чуо неки тих, али оштар прекор, док су јој низ увело лице текле горке сузе.
Молек је испрва стајао нем, али кад је она прошаптала, дигао је грчевито своје кошчате шаке увис и замахнувши њима у правцу плавичасто-белог замка, промукло проговори:
- То ти је старатељ! Ох, проклета правда коју људи деле!
Стари Плањавец је био још човек у снази, иако је већ преко тридесет година газдовао својим лепим, пространим имањем. Живот је његов протицао онако како протиче готово сваком газди-сељаку: у раној младости сад у плачу сад у смеху, у момачким годинама се у кући ради баш онолико колико се мора; за време црквених слава и вашара мало више вина у глави, а ноћу мало ашиковања и мало тучњаве; потом долази женидба и властито газдинство, а са једним и са другим – бриге и све више и више посла; има још по која недеља или празник кад пуна боца и празна чаша иду из руке у руку, али само извечери, а преко ноћи се преспава све, весеље и прозукла песма, сва забава, и опет је ту посао, и бриге око жетве и иметка. И тако дође старост, а са њом и жеља за починком. Син је дорастао; врти се већ у другом делу оног круга који од рођења до смрти превале сви господари на Плањави; сад већ и он за време црквених слава плеше и плаћа вино, а и тукао се већ неколико пута; а да и он кадкад ашикује, то се само по себи разуме. Томе, дакле, сину одаберу невесту, жену, а оно двоје старих одлазе на починак: најпре у ћошак иза широке, увек топле пећи, а ускоро, врло ускоро, напољу, у хладни вртић око оближње црквице светог Марка.
Рекосмо да је стари Плањавец био још човек у снази; зато није ни помишљао да имање препусти једном од тројице синова или – како се то већ на Плањави догађало – да узме зета у кућу; а имао је и кћер која је била већ за удају. Стари је још хтео сам да ради и брине докле год има снаге. Само једно га је забрињавало и умело да огорчи: још је из младости вукао бољку, саму по себи не сувише опасну, која се и није често појављивала, али безбедан није био никад, ни код куће ни у цркви, ни када би товарио кола сена, ни када би ишао уским брвном преко оближњег потока. Падавица га је спопадала, иако не често, али, како рекосмо, безбедан није био никад.
- Једном ћу се убити или ћу се удавити! – говорио би понекад, али је упркос томе ипак мирно и равнодушно ишао преко брвна или се пењао на кров ако га је требало поправљати. – Како ми је суђено! – тешио би се затим оним фатализмом што га има тако много међу сеоским светом.
Била је јесен кад је стари Плањавец поново – ваљда по трећи пут у два дана – погледао голе греде на сламнатом крову своје куће.
- Покрити, закрпити се мора! – рече, па узе с полице код прозора савијени нож, нареди свом сину Антону да припреми неколико снопова ражане сламе, док је сам отишао уз брдо до међе која је ивичила њиву и где је између купина расло доста младих белих бреза. Под грмљем, на самом лапорцу, лежало је доста суве папрати. Старац је покупи, мало згужва, сложи је у плитки јарак крај њиве, набаца још мало суве јеловине и смрековине, а затим потпали папрат. Убрзо је пропламсао огањ, на који је Плањавец непрестано додавао горива и густ, бео дим од смреке која је пуцкетала ваљао се у долину. Сада старац узе нож и поче да реже брезовину, откидајући поједине прутове и слажући их на гомилу поред ватре. Кад му се учинило да ће их бити довољно, узимао је опет сваку појединачно са гомиле, држао га над пламеном савијајући га у гипко везиво; сам је за своју кућу био све: и орач, и тесар, и колар и покривач крова. Вечерас је хтео да закрпи рупе на крову и зато му је било потребно брезово пруће како би везао сламу за летве. Кад је већ био при крају тога посла, погледа доле према кући да види није ли Антон већ припремио очишћен и изравнан сноп сламе; нагнуо се над пламен и десницом савио око руке чврст брезов прут. У тај час му зашуми у глави.
- А-а-а-ах! – зајеца и по инстинкту се трже од ватре; али како је стајао на обронку, он посрну унатрашке.
Оборила га падавица. Пао је лицем, тело му се срушило мало више на десну страну, а руке је испружио преда се. Обе су руке пале у пламен, у жеравицу, а он ништа није осећао, а и да је осећао, није више имао снаге да их извуче. Грч је био сувише јак и он је изгубио свест. Уто се син Антон, који је био управо довукао сламу под стреху, осврте ка међи и спази како му отац пада. Вичући на сав глас потрчи горе, за њим још и сестра и слушкиња, те извукоше оца из ватре. Дотрчао је и слуга – остали синови нису били код куће – те пренесоше старца у кућу, на постељу. Мати Плањевка хтеде да помаже, али јој је позлило. Један је саветовао ово, други оно, али руке су биле тако опечене, да се нико није усудио ни да их дотакне.
- Обложите их киселим купусом и хељдиним брашном – саветовао је слуга.
У невољи је сваки савет добар. Послушали су савет, квасили старцу главу и он се ускоро освестио. Но сада је урлао од страшних болова.
Послали су по свештеника и видара. Најпре дође први, потом други. Старац више није могао ни јаукати, него је постајао све више и више апатичан. Исповедио се и, кад га је видар како-тако превио, лежао је мирно на леђима и само би му се понекад, кад су болови бивали несносни, отело мукло: „ух-ух-ух".
Одлазећи, видар мало застаде на степеништу испред трема и Антон му одброја награду.
- Не знам хоће ли бити штогод од оца или не! Умреће вероватно ускоро! – рече видар, слегнувши раменима. Кћи заплака наглас, али син Антон се ни у лицу није променио, нити је ишта прозборио.
Било је позно вече када су сви укућани стајали око очеве постеље. Било је ту и неколико суседа.
- Несрећа је то, несрећа! – климао је главом сусед Чешак. – Умрећеш, Плањавче, умрећеш, не може то никакав видар излечити.
- Па и овај наш је тако рекао! – потврди Антон.
Старац је чуо ове речи али му нису биле страшне; напротив – звучале су му као утеха.
- Ух-ух-ух – јецао је; али то је био само одушак телесним боловима.
Стара Плањавка се стиснула на клупи и крај пећи, али није више плакала; само је кћи још понекад зајецала. Стара шапну суседу Чешку нешто на уво.
Мало потом Чешек опет проговори.
- Плањавче – шта мислиш – да пошаљемо по сведоке? Добро је да човек уреди све што треба.
Старац га погледа мутним погледом.
- Шта кажеш? – упита.
То је било прво питање, прве речи откако је свештеник био отишао.
- Па – да пошаљемо по сведоке – да сачиниш тестамент! – довикну му Чешек, покушавајући да се осмехне. – Та и онако је то све ништа, све је ништа! – додаде полако, но нико није знао шта је то ништа, нити шта мисли сусед тим речима.
- А које хоћете? – упитао је Антон, кад отац није одговорио.
- Чешек је ту – рече болесник полако – онда, Бунчек.
- Још један мора да буде – наваљивао је Чешек, који је био зналац у тим стварима.
Плањавец је размишљао.
- Може ли Кодре?
Плањавец је ћутке одмахивао главом.
- Тај је баба – јавила се кћи.
- Но, а – Мартинковец?
Болесник је одобрио климајући главом, и пола сата касније су сва три суседа седела у соби пунећи и палећи своје кратке луле.
- Ох, ох, ох! – уздисао је непрестано Мартинковец, а Чешек је гласно говорио: – Умреће, умреће.
- А како мислиш, Плањавче? – питао је Бунчек.
- Ух-ух-ух! јаукну овај и окрену главу на страну према зиду.
Од домаћих је само Плањавка остала у соби; деца и послуга су се разишли, сваки својим послом, који су сада сами себи одређивали.
Неколико тренутака у соби је било тихо, чуло се само: „тик-так, тик-так" са сата над вратима.
Болесник је први проговорио.
- Земљиште нека припадне Антону, – рече полако и испрекидано – осталима по осам стотина, а Мицки још ручак, постељу и шкрињу, уколико се буде удавала...
- Дакле, мираз? – упитао је Чешек.
- Не, само кревет и шкрињу!
Потом су опет сви ћутали.
- И сахранити ме мора, са два свештеника!
- А за свете мисе?
- Сто форинти за римске мисе и за цркву педесет форинти!
- А за парастос? – јави се Мартинковац.
- И парастос ми мора приредити.
- Реци, реци – колико! – наваљивао је Мартинковец, коме је већ сада цурила пљувачка при помисли како ће се јести и пити на парастосу.
- Знаће то већ Антон, знаће! – одврати болесник, који је све говорио разговетно, мада испрекидано.
Настаде тајац, премда им је свима било још нешто на језику.
Како нико од суседа није проговорио, јавила се Плањавка из ћошка иза пећи:
- А шта мени?
- А мајци – део који има у земљишту, и храну до смрти, и ћоше, и одећу...
- И ништа више? – закукала је старица. – Зато сам се, дакле, мучила и радила као животиња?
Бризнула је у гласан плач.
- Та и ја сам се мучио! – уздахнуо је Плањавец.
- Да ме под старе дане из куће терају! То сам заслужила! – јадиковала је старица.
Али нико од присутних није имао разумевања за њен бол.
- А дугови? – упита Чешек. – Има ли шта дугова?
- Та за њих сви знају! – гунђао је болесник. – Цркви триста форинти, Јурином Павлу за кожу петнаест форинти и Гостинчару четири и по форинте за пиће!
Суседи су климали главом; за црквени дуг су знали сви, за друга два нису, али су били уверени да је то све. Плањавец је био имућан сељак.
- Дакле, мени ништа више? – рече мати још једаред.
- Имаће доста издатака! – мрмљао је Плањавец. – Одакле да све то узме?
- То ми је плата! Просићу, просјачићу...
- Ух-ух-ух – урликну болесник на сав глас.
Кћи Мицка уђе у собу, а убрзо за њом и други; знали су да је тестамент сачињен.
Плањавец је опет гледао у зид. Почела га је трести грозница, испрва помало, потом све јаче, па се и кревет тресао.
- Умрећу! – рече одједном гласно и грчевито покуша да се усправи. – Свећу, свећу! – викала је слушкиња.
- Молите се, молите! – наредио је Бунчек и мати Плањавка је почела да моли на сав глас; сви су клекли на под, само Антон на клупу уз пећ. Пре него што су измолили неколико оченаша за верне душе у чистилишту, Плањавец је оставио све земаљске бриге и болове за собом. Жене су почеле плакати, а мушкарци су се разишли на све стране.
————————————————————————————————————————————————————————————
Сада живе на Плањави Антонови потомци: чврсти и меки, сурови и нежни, крепки и исцрпени од рада, грамзиви и добродушни, добри и зли – како их схватиш. Али када умиру ти људи – а ја сам их већ виђао док мру – смрти се не боје!
„Also, der Frosch!" рече познати црофесор Коњшек, посадивши своје добро неговано тело за гимназијску катедру и посегнувши својим незграпним прстима у дубоку табакеру; узвишеним и услед обилног уживања дувана не баш милозвучним гласом он настави своје занимљиво природословно предавање приближно овако: ,,И тако седоше оне извечери поред једне баре; а једна ће: ,Шта ћемо јести?' ,Грах!' – одговори друга, а све остале у хору потврдише: 'па да, па да, па да, па да!'" Госпођице! Много је већ година прошло откако је Ваш Баптиста слушао овакве и сличне поуке, доприносећи својим смехом потресима славних ликова музиног храма. И колико му је пута поменути педагог пискавим гласом затрубио на уво: „Окачи ти студије о клин!" Али Баптиста их није окачио, иако је без икакве наде морао у бели свет, где му је био „шамар среће дар"; – a propos, госпођице, хтедох Вам рећи да жабља вечерња молитва, коју сам поставио на чело овог писма, још није изумрла, него је увек нов доказ једне од основних поставки Дарвинове теорије.
Нашао сам је у потпуној њеној сахарској нагости, са исписаним нотама за које кажу да су „moderne Blasiertheit", и то је узрок моје меланхолије опростите, блага госпођице!
Нотар, др Јулиус Репич, јесте прави тип љубљанског немшкутара. А то је маленкост, тако рећи ништарија. И ја бих у својим писмима о том човеку упорно ћутао, што би му можда чак и пријало, да тај господин није у мени пробудио успомену на ону дирљиву жабљу песму, и то оне вечери кад сам, на несрећу, чуо његов председнички говор у надалеко чувеној нотарској соби код „Златне шнале".
Госпођице, то су вам лоле које се тамо окушавају свако вече! И др Репич крене: „Шта ћемо јести?" „Грах!" и ,,па да, па да, па да" прихвати унисоно хор ваљаних људи. Наш данашњи јунак је брат познатог „gillotine-политичара" Лашана, што ће рећи: он заступа праву „Galgenpolitik". Ја сам лично чуо кад је држао придику својим истомишљеницима како
нема веће „похвале" словенаштва него што је његова изрека: „Diese Leute muss man alle hдngen ". Хвала богу што тај чова није угледао светлост овога света пре неколико векова, него је позван у ово наше просвећено доба као жив „мементо мори" да труби на наше уво одбачени тестамент минулог века те је, у низу многих других, и он изабран да нам продаје јалови пород свога духа – "von des Gedankens Blдsse angrekrдnkelt".
Његов отац, стари перфект љубљанског лицеја, био је потпуно другачији човек. Бесмртни Прешерен га такође није заборавио у својим епиграмима, где каже:
У Љубљани господичић
који мисли да је птић
ал је само коса птића
Репић
И једном је тај човек узео свог синчића Јулија, данашњег нотара, у своје руке, препоручивши му, као брижни отац, своју златну изреку: „Man muss Kopf und Herz haben, mein lieber Julius". Али наш је Јулиус заборавио све, ах, све и сад без главе и без срца свако вече изговара своја бездушна начела у својој дружини код „Златне шнале".
Госпођице! Ви знате да кандидат из Лога, господин Ахчин et consortes обично конфискује само завршено или написано дело, и то ваљда зато што је написано. А мом Репичу су конфисковали сву „заоставштину" и „офоленге" само зато што нису биле написане и довршене. Сам ће бог знати кад и како угодити овом или оном великодостојнику.
Међутим, откад је наш Јулиј потпао под ту похлепну судбину, почео је све више да бесни. Можете га чути до дубоко у ноћ како држи придику о већ поменутој материји, на жалост, само ушима које су томе вичне. А када му понестане политике, кажу, дешава се да почне побожно разгледати слике које висе на зиду,
Госпођице, то су Вам слике, рекао бих, сликане раскошном кичицом Тинторетовом, боже ме опрости, у духу и машти Бокача и Казанове. Из њих упија наш јунак нове залихе побеснеле моћи и немилосрдних врлина.
Госпођице! Избијало је два по поноћи – ја сам усамљен пио свој четврти врч пива – али немојте мислити ништа лоше о мени – а нотар Репич је кретао кући. Ишао је полако а ја сам га у мислима пратио на његовом путу. Није се десило ништа занимљиво, сем што је, када је наш јунак отворио врата свог пребивалишта, мој дух, који га је пратио као медиум, нехотице рецитовао строфу из познате народне песме:
Pa me žena je čakava
je po nemški šrajeva,
и – прекривач брачне постеље се почео меланхолично угибати.
Племенита моја госпођице! Чудно Вам изгледа, зар не, што о тако опскурном човеку толико пишем. Али ето, посегнуо сам једанпут у свет блазираних немшкутара и – Репич ми је остао у руци као прави тип своје врсте. Сви су исти, без разлике!
Сада ћу га, Репича наиме, опет посадити у његов тамни простор како би тамо међу својима и тихо растао и цветао – као с пролећа љубичице на Вашем вртићу, – опростите ми, госпођице, незграпност тог поређења – али свом јунаку морам данас ипак и нешто лепо рећи Ваш
Баптиста
Било је лепо вече. Сунце је на заласку, поздрављајући се, руменило врхове разгранатог дрвећа и низ широке сводове далеких планина одбијали су се зраци сутона у свом чаробном сјају; преко широког, плодног поља и тихих дубрава мрак је распростро свој тамни вео; и кроз тај пријатни, тихи мир одјекивао је последњи пев усамљеног коса а са њим и благ, складан и меланхоличан звук вечерњег звона – дуго одјекујући од луга до луга – тако умилно – тако умирујуће. А ја сам седео крај шуме на трулом храстовом пању. Да, моја госпођице, нека је света озбиљност владала светом и мноме, па се чак и мој верни пратилац хумор био те вечери опростио од мене, препуштајући ме узаврелим сањаријама – дозволите, госпођице, да Вам данас сасвим озбиљан листак напишем. -
Кад смо још били деца, зар не, док је воће пупело, брали смо по нашем врту љубичице и, ушавши у кућу, сели уз вашу мајку на балкон и слушали њено приповедање о збивањима у широком, белом свету, о странцима, о стародревним временима и обичајима, о духовитим људима благог срца и чврстог карактера, о људима који су испуњавали свој циљ: да буду од користи човечанству. Госпођице моја, протекле године су заувек разрушиле оно срећно доба, озбиљност живота се испречила између нас двоје и – синоћ сам, ето, седео сам са својим сновима крај шуме на трулом храстовом пању. Хиљаде и хиљаде година је већ превалило свој ток откако је ствар која мисли и коју зовемо човек ступила на бесконачни пут непрестаног напретка. С колена на колено – полако, али незадрживо – преносило се образовање и још много векова пре него што је своје деловање започео толико пута у злоупотребу заведен родитељ културе – хришћанство, ширило се ведро небо хеленско изнад дивних умотвора атинског духа. И толико времена су они заборављени богови одушевљавали срца својих обожавалаца, све док нису припали истој култури која их је и родила. Под Лукијановим сатиричним пером срушило се старо паганство и, када је очајни Јулијан напуштао своје храмове, спознавши своју немоћ у односу на младе снаге нове заједничке идеје, активирао се нови фактор вечног напретка – хришћанство. Ово је, у свом чистом појму, допринело изградњи деветнаестовековне зграде духа, непомућено интересима који су се крили час иза скерлета, час иза папске круне. Појмови слободе и човекољубља дубоко су се укоренили у своја природна тла, упркос супротним мрачњачким тенденцијама, па ако се и данас у целом свету води љути бој за људска права, ипак из дана у дан губи своју моћ чета која се супротставља напретку. А мисао, која по сили природног закона сада постаје својство духа, уродила је и у срцу милог нашег словеначког народа благодетним плодом, па од зелених брегова винарског Похорја до пешчаних обала сињег Јадрана свако срце упаљено за светињу човечанства осећа: „Све за образовање и слободу." Колико година је код нас била прогоњена свака одважна, слободна реч; грдили су нас и псовали по читавом свету што смо још увек мировали и живели у страху, а на страни оних против којих се припремао светски рат; и како су се код нас обистиниле вечне речи Шилерове:
Полако се из дола ноћ повлачи.
Али сада смо одбацили застарелу поруку минулих векова и борба која се у нашој кући разгорела биће свакако љута борба за наш опстанак; али, само храбро, јер
На дну леже стубови наши стари
а млада генерација, којој ће се будућност приклонити, постаје потпора и носилац чистог и слободног народног осећања словенства. Тако је наша генерација Словенаца, равноправна и истобројна ступила у огромно стадо свих осталих, те јој снажно и непоколебиво, као џиновске планине, бије срце у грудима, а златан, као племенита кап вина, јесте њен карактер. Дакле, само напред! „Све за народ, образовање и слободу."
- А када ми, сви данашњи борци, будемо скончали свој век, када буде пролазило столеће за столећем, – кроз хиљаду дугих година – тада ће на нашим планинама и у равницама цветати „нова генерација поносних синова и кћери", нова по својим мислима и идејама, без правог разумевања за нашу борбу и за нашу храброст – а можда и – срећна и мирна. – По нашим ће се гробовима, за које нико више неће знати, лелујати трава од меког вечерњег дашка, а исти црвени Марс што и ноћас својим сјајем око весели, пловиће још и тада својим вечним путем – без краја – као свет – као човечанство – као Ахасвер. –
Госпођице моја! Тиха се ноћ распрострла на гору и дф и када сам устао са мог трулог седишта, одавно је већ био утихнуо црни кос; – мирно је било све, само ме је песма младића са удаљеног брда опомињала да нема срца без јада – госпођице, орило се:
Венац дала си зелен,
црвеном траком га обвила;
ал венац зелен ниј остал
и ти се ме заборавила.
У четвртом писму, објављеном у Словенском народу 6. јула 1873. Керсник је ударао по љубљанским немшкутарима, уплићући у подлистак и анегдоту о Ребичу и састанцима код „златне шнале"; на све ово упозорио га је његов пријатељ Ј. Полец, који му после другог подлистка из ове серије (28. јуна 1873) пише између осталог: „Било би добро када би једном ударио по љубљанским немшкутарима, по њиховој културној мисији, углађености, сламоглавству etc. У том смислу да поменем само следеће: код „златне шнале" (Schnalle) је „Clubzimmer" у којој се свако вече под председништвом нотара Ребича окупљају др Фукс, Ерховинц, конципијент Ребицов, Бернбахер и други. Колико су морали бити занимљиви њихови разговори, може се уверити свако ко само једном уђе у ту собу. На зидовима слике, једна разголићенија од друге..." – Скроман пријатељев извештај требало је, дакако, темељито допунити и садржински заокружити. Керсник је прикупио доста тога, чак је уплео и свог гимназијског професора Коншка. У сваком случају, успео је да оствари један исечак из љубљанског живота, слику занимљиву и по атмосфери и по типичности оног доба.
стр 161; Also, der Frosch! – Дакле, жаба!
стр. 161: професор Коњшек – Валентин Коншек, од 1854. професор природних наука у љубљанској гимназији, познат као добричина, пун досетки.
стр. 161: „шамар среће дар" (sreče dar klofuta) – Прешерн
стр. 161: a propos – узгред, тим поводом
стр. 161: moderne Blasiertheit – модерна блазираност, отупелост
стр. 161: унисоно – у један глас
стр. 161: gillotine – политичар Лашан – Anton Laschan витез Moorland (1811-1897), у младости Прешернов Пријатељ (посветио му епиграм Prijatelju Laschanu), касније верни присталица немачке централистичке странке, гермапизатор.
стр. 161: Galgenpolitik – „вешалачка политика"; Galgen – вешала
стр. 162: Diese Leute muss man alle hдngen – све ове људе треба обесити
стр. 162: memento mori – подсећање на смрт; помишљај на смрт!
стр. 162: von des Gedankens Blдsse angekrдkelt – стих из Хамлетовог монолога (3. чин, 1. призор) у чувеној немачкој стилизацији; у преводу Ж. Симића и С. Пандуровића овај стих, заједно са претходним гласи: „И тако природној боји одлуке /бледило мисли да болешљив лик".
стр. 162: Man muss Kopf und Herz haben, mein lieber – драги мој, човек треба да има главу и срце
стр. 162: et consortes – и његови, и његова свита
стр. 162: конфискује – одузме, на силу
стр. 162: ofolenge – израз из љубљанског дијалекта, а означава појам „оставинске расправе".
тј. судског процеса за одлучивање о наслеђу.
стр. 162: Pa me žena je čakava / je po nemški šrajeva – И жена ме чекала / и немачки говорила.
Ово је писмо, објављено у истом листу као и претходно, и то 20. јула 1873, имало највише успеха, наишло на највише одјека: Керсник се ту предао меким, поетичним утисцима, који се човеку јаве извечери, као и размишљању о животу и човечанству. Избила је на површину жива исповест слободоумног погледа на свет, погледа који карактерише генерацију тзв. младословенаца. У овом писму изражене су у грубом, тек назначеном облику мисли које ће бити његов главни предмет неколико година доцније (1877) у предавању Razvoj svetovne poezije (Развој светске поезије).
стр. 163: Лукијан – грчки писац, родом из сиријског града Самосате, писао оштре и духовите
сатире.
стр. 163: када је очајни Јулијан напуштао своје храмове – Јулијан, звани Отпадник (Apostata),
римска цар од 361-363, био је у младости хришћанин, али је доцније, под утицајем неоплатонизма, настојао да изнова пробуди стару римску веру и обичаје. Није успео у свом покушају да онемогући развој хришћанства.
стр. 164: Све за образовање и слободу – тачније: Све за народ, образовање и слободу! – било је гесло младословенаца, очито и директно супротно геслу старословенаца које гласи: Све за веру, дом и цара!
стр. 164: На дну леже стубови наши стари – тачније и у оригиналу: „Na tleh leže slovenstva stebri stari", стих из Прешерновог Крштења на Савици: овде треба да значи да су старословенци на дну, да су побеђени, а да наилази генерација младословенаца.
стр. 164: Венац дала си зелен... – строфа из Керсникове „Младићке песме"
Имао сам пријатеља.
Добар је човек био. Кад је имао новаца – имали смо га обојица, а када сам ја био заљубљен, он је такође читао Хајнеа.
Ако бисмо одлазили у шетњу, увек ме је питао куда ћемо и уколико ја нисам био у оном стању у коме човек радо шпарта горе доле под овим или оним прозором, кренули бисмо из града ка зеленим травњацима.
Тако је то трајало неколико година. А што да не: та били смо пријатељи из младих дана.
Док сам још ја код куће по барама жабе ловио и он је гацао по води, и ако је уча мене послао у ћошак и мој је пријатељ плакао заједно са мном.
Обојица смо кренули у свет на студије и када нас је малограђанштина прекрила својим магленим велом опет смо били заједно и заједно одлазили у шетњу.
Само једно нас је раздвајало. Ја сам се заљубљивао сваког месеца – а он би тада само читао Хајнеа; заљубио се никад није.
Али човек не зна шта носи дан а шта ноћ! Бејасмо на путу из града у поље, на травњаке. Беше леп пролећни дан, такав каквог опевају поете у својој петнаестој или шеснаестој години.
На врби поред травњака звиждукао је дрозд, дуж травњака су цветали сунцокрети.
- Шта тако помно гледаш? – питам свог пријатеља.
- Оне цветове. Гле како крећу своје главе за сунцем. –
- То је љубав – кажем му.
- Штета што си се физиком бавио.
- Та ћути, ћути – одговарам, смејући се – човек не зна шта носи дан, а шта ноћ.
И другог дана смо опет ишли дуж травњака, небо је било облачно.
- Гле како сунцокрети данас тужно повијају своје цветове, за драгим тугују.
Пријатељ је ћутао.
Пролеће је прошло, лето је жарило и поље и град, а пријатељ и ја се преселисмо у село.
Ту је било много странаца, девојака и госпа.
Мене су интересовала два црна ока – и пријатељ мој је стрпљиво рецитовао: „Im wunderschцnen Monat Mai".[1]
А било му је досадно – чинило ми се да му се зева.
- Човек не зна шта носи дан, а шта ноћ – припретих му.
Једне смо вечери седели сами испред наше кафане кад дојури дилижанса из града. Господин и госпа, обоје елегантни, сиђу.
Кад прођоше мимо нас ка трему, госпа окрену главу. Видех очи, само очи.
Пријатељ мој ме ухвати за руку.
- Ко су? – пита некако чудно.
Нисам би навикнут на таква његова питања.
- Чекај, распитаћу се – кажем.
- Не, не нипошто – одговори осорно.
А кад смо се спремали на починак није више говорио о Хајнеу.
Човек не зна шта носи дан, а шта ноћ.
Другог дана смо се упознали са придошлима.
Ишли смо у шетњу; требало је прећи преко уског брвна.
- Дајте ми руку – рече госпа моме другу и када смо се враћали кући ишао је с њене стране.
Увече смо ћутали; и неколико дана, неколико вечери је било тако.
А једном смо нас двојица опет пошли сами у шетњу. Опет преко травњака; сунцокрета није било.
Ја поменух његов цвет. Друг мој застаде, погледа ме и тихо рече: „Да, била је то љубав."
И поподне је шетао с лепом странкињом.
Следећег дана, рано изјутра, запева селом труба. Коњаници су дошли, на челу је јахао леп лајтнант.
Поподне смо кренули на излет, лајтнант је пратио нашу госпу, а с друге стране јој беше мој друг.
И опет се рађао дан, леп, сунчан летњи дан.
Мој је пријатељ био код куће – болестан. Ни речи није проговорио; пиљио је у таваницу – нем – сатрвен.
Лајтнант је сам пратио лепу госпу.
Једно уз друго, припијени, ишли су и разговарали тихо, смешећи се.
Јадни пријатељу!
Много, много недеља је прошло и једног дана пођосмо пријатељ и ја опет ван града у поље, на травњаке.
Магловит дан је био, на врбама више није било зеленог лишћа.
- Ни сунцокрета нема више – рекох другу.
- А љубави? – одговорио је тихо.
Магла је покривала дф и далеке шуме, с голих врбиних грана висиле су сребрне капље.
Нису ли то биле сузе – сузе за сунцем, за цвећем? -
Иза пећи, мачка је преврнула чинију киселог млека.
Бука и вика по кући и, дечак у колевци, стар тек један сат, гласно заплака.
- Та шта је? – дојури отац у кућу а млада мати у посетљи зајеча.
- Добро знамење – пророкује стара бабица, тешећи младог дрекавца у колевци; – без бриге, то је добро знамење. Овај момак, при чијем се рођењу такве ствари догађају, овај ће момак постати знаменити господин.
Отац запрепашћен слуша ове пророчанске речи и док иза пећи скупља срчу, прекали се у њему мисао да младић мора на школе.
И тако је и било.
Неколико година је пузио по кући и пред кућом, неколико година је гологуз трчкао око куће, неколико година је био „слатко детенце" – како то кажу – неколико доцнијих година се измицао пруту сеоског учитеља, а када је опет дошао свети Михаел, отац је, сећајући се речи старе бабице, одвезао нашег јунака у главни град – на школе.
И ту је остао много, много година; студирао је, а у слободним сатима се узнемиравао и трудио за „народ" – био је ватрени родољуб.
Носио је још опанке, прекратке панталоне од домаћег сукна и дуг, црни капут.
Али „свет се врти непрестано"[2] и њиме влада природни закон за који Кант каже да је „die Beziehung der Idee auf die Forme der Erscheinung".[3] Опанци су се прометнули у елегантне „шимике".
И од ногу нагоре почела је напредна култура да обузима и преврће, преврће и обузима нашег јунака све дотле док најзад није стигла и до врхунца, до главе. Шта ми ту можемо ако је тек на крају стигла тамо горе? У то доба, када се управо била довршила ова промена, наш јунак је већ превртао пандекте и законе на бечком свеучилишту.
Са лепим штапом у руци, којим се хвалио говорећи како га је, једном, министар спољних послова десним оком меркао, поносно је корачао мимо својих некадашњих колега и земљака. А како и не би: будући „хофрат" крио се у њему.
Стара бабица и мачка иза пећи су добро знале шта значи кисело млеко. А и наш дворски саветник је знао да „човек толико вреди, колико плати"; али то није „срцу ране усецало крваве", а ни „вера у самога себе му није била одузета", већ је, заједно са Гетеом, мислио: „O Weisheit, du red'st wie eine Taube"[4] и кад се једнога дана у фраку представљао разним „хофратима" и „секционасшефовима", више се није сећао да је икада носио опанке, прекратке панталоне и дуг капут, направљен код сеоског кројача.
Много зелених пролећа је прошло, па се и код нас у Словенији, где – кажу неки – увек све остаје по старом, ипак много тога променило. И нашег јунака налазимо опет у домовини. Успео је да се уздигне уз помоћ свог практичног реализма и сада је био прави „паша" у лепом крају лепе наше домовине.
Био се и оженио; кажу, истина, да су у неким чиновничким круговима женидбе исто што и добро ђубриво садницама; најпре вену ли вену – стабла, наиме – а када им брижљиви господар дода ђубрива – онда расту ли расту, рађају цвет и плод и с поносом гледају на оне мале јадничке којима недостаје такво – ђубриво. Али ми о томе ништа не знамо а и о нашем јунаку желимо да констатујемо само то да је и он себи – додао.
Сада је био „паша"
О, мачко иза пећи, зашто си преврнула млеко!
Пашевао је дуго; предуго за оне који су му били подложни.
И када је једном златни мај озелењавао гору и дo, белим, равним друмом кретала се огромна – литија.
Без крстова и без свештеника.
Стари је сељак молио литаније свих светаца и светица. И када је изговарао имена апостола, мученика и исповедника, из уста многобројних учесника чуо се дубоки уздах: „Моли за нашега – да га бог премести".
Дуж друма су радници копали јарак. И када су чули за кога се моли литија, оставили су мотике и лопате, узели побожно капе у руке и кренули за литијом, уздишући: „Моли за нашега – да га бог премести, спаси нас од њега".
О, безобразна мацо иза пећи. зашто си преврнула кисело млеко! -
И још ће неколико година проћи! Какве ће бити, то не знамо; али једног ће дана звонити звона и кроз град ће пролазити тиха поворка. У тиху, црну земљу носиће старог пензионера, заслужног човека. Он је служио и то казује – све.
Увече ће у обичној кафани седети пријатељи – без њега, а овај или онај ће умети да исприча
понешто занимљиво о умрломе. А следећег дана ће говорити о – времену.
На планини је цветала дивља планинска ружа. Израсла је на стрмој литици, где никада не ступи људска нога. Свуда унаоколо штрчале су увис испуцале стене у огромним неотесаним громадама, онако како их зими нанесе снежна лавина, а само ту и тамо су из влажних распуклина провиривали скромни букетићи планинског цвећа. Зелена маховина је обрастала стеновите великане, а у заветрини је својим дугим кореновима пузала искривљена клека. И ту је израсла лепа планинска ружа, сама у самоћи.
И није се нашао вртлар који би је ископао из пукотине где су се гурале њене жилице, који би је пренео у приступачније, лепше крајеве, где би бујала и цветала и увесељавала заљубљене девице и младиће с уздасима.
Расла је овде сама, непозната, без ичијег дивљења; јутарње сунце јој је миловало меко лице а врели југ што је подувавао из далеке равнице љуљушкао јој је главицу амо-тамо. А када је стигла магловита јесен, кад су клонули цветови дивље руже а увеле стабљике пале на хладно мајчино тле, нико за то није знао, ни у близини ни у даљини, никоме није било потребно да заборави красан дивљи цвет. Чак ни мала клека из оближњег заклона се није на то освртала него је и даље отресала капи што их је на њу росила густа магла.
Познавао сам једном такву планинску ружу. -
Није то била ружа, не – већ млад момак што је, сав подеран, лежао на зеленом пашњаку и дувао у пиштаљку од врбе, свирајући својим трима овцама које су у близини налазиле скромну храну.
Дувао је и звиждукао и погледао у црвени жар што је пред њим тињао. Разне чудне и помамне слике су се рађале пред његовим очима, далеки, лепи крајеви што их даљине крију, планине, светли градови, краљевски витезови и краљевске кћери о којима му је говорио стари суседов кириџија док су извечери седели крај пећи и плели венце од сламе. Ватра пред њим је оживела, златом окићени војници су излазили из ње и страшан, љут бој је почео у дољи. Звецкање мачева и топот коњских копита одјекивао је у његовим ушима и тамно око му се искрило.
- Шта радиш, Јанез? – продрма га неко за раме.
Био је то стари суседов кириџија који се враћао кући.
- Зар не видиш да су ти овце у жито отишле; чекај само шта ће ти отац рећи.
Пастир скочи и ћутке отера овце кући.
- Опет си цео дан у жеравицу пиљио, вражји момче, а овце си пустио куд им је воља – дочека га стари и припрети му палицом коју је управо обрађивао, седећи пред кућом.
И тако је то трајало много година: пастир је лежао на зеленом пашњаку и сањарио. Суседов Франце, који је студирао у граду, донео му је неку књигу и он ју је читао из дана у дан. У њој су биле описане разне стране, непознате земље и када је јадни пастир читао о лепоти тих крајева ширило му се срце и желео је да крене преко брда и долина, све даље и даље, уз поток и реку која се улива у море, па онда преко далеког, дубоког мора, даље, све даље. Ни сам није знао шта га вуче, није знао за чим чезне, а када је увече лежао на сену у штали, хладан вечерњи дах му је доносио одјек момачке песме што се орила иза села, и он је горко плакао; и био је срећан, неизмерно срећан у том горком плачу – али зашто? То није знао. Била је то ружа, израсла на стеновитој, самотној литици, ружа поезије – којој је био потребан брижљиви вртлар да је пресади негде у широки, далеки свет.
Године су пролазиле, од младића је постао зрео човек; обичан сељак, који ради од јутра до мрака, који настоји да жуљавом руком прибави хлеб за себе и своју породицу.
То је магла која својим убитачним плаштом покрива дивну ружу. Једном сам срео тог човека док се са секиром о рамену враћао из шуме. Крај потока је застао и својим тамним очима посматрао бистре таласиће.
- Ова вода тече даље, даље у реку и даље, у море, зар не, господине? – упитао је муклим гласом. – Када би човек могао тако ходити.
Било је то сећање из пастирских дана.
Ишао сам поред њега нем и немо понављао дубоко проживљене речи:
О, Врбо, срећно, драго село завичајно,
где кућа мојега оца стоји;
да ме жеђ за знањем из твога света
није завела, та превртљива змија! [5]
Човече, буди задовољан својом судбином; ко зна како би ти било да је твој пут у свет кренуо.
Али туга ме је ипак обузела због лепе дивље руже што непозната, нехваљена вене на неплодном тлу; око ње маховина расте по стењу и ниска клека пузи по распуклинама.
[1] „Дивног месеца маја" – Хајнеов стих
[2] Прешернов стих
[3] ,,однос идеја у форми појављивања"
[4] „О мудрости, ти збориш као голуб" -
[5] Уводна строфа Прешерновог првог сонета из циклуса „Сонет несреће", у преводу Десанке Максимовић.
Код нас Словенаца увек када човек удари у неку нову струну – иако је другде већ позната – или кад се појави с новим обликом, речју, с новим шеширом или у оригиналним ципелама, чак и ако су их други већ подерали – увек се треба правдати; али не накнадно, после греха, пре се то мора учинити. Када су се господину Ресницком једном побркале речи "ginen" и ,,ginjen" и кад су га због тога три или четири месеца черупали и решетали, није му више помогло никакво извињење; али да је човек пре тога, пре него што је записао судбоносни принцип, рекао зашто ће га тако записати, онда ствар не би била толико страшна. Ми Словенци смо врло критични људи – зашто, то ћу други пут да кажем – и код нас мора бити свако веома обазрив када ступа у јавност. Па зато и ја постављам овај скромни вод на чело скромних песама које следе. Шта ја марим што је Тургењев већ певао такве – пардон – можда у таквом облику – што је и надобудни Хрват Мажуранић покушао за њим истим путем. Код нас то још нико није учинио, и ако некоме не буду годиле, нека каже да му није право. А иначе, ако неко нађе црту која га подсећа на сопствено лице, нека не помисли да сам на њега мислио; а ако пак, прочитавши следеће редове, не понесе поетска осећања, нека то самоме себи припише!
Видео сам једном дечака, трогодишњег, чврстог, а својеглавог. Отац му је наређивао да седне за сто. Дечко није хтео и бацио се на под.
- Устани! – рече отац.
- Не, нећу! вриштао је дечак.
- Онда лези!
- Не, нећу! – И већ се био подигао.
- Е, па стој!
- Не, нећу! – Сео је, турски, на земљу.
- Е, онда ћеш да седиш!
- Не, нећу! – И опет је лежао потрбушке.
- Па шта хоћеш? – питао је отац.
- Хоћу да се ритам! – вриштао је мали, јер није знао другог одушка својој тврдоглавости, ударајући снажно ногама о под.
Отац се смејао, а ја сам – плакао!
Али не због дечје својеглавости; не због очеве попустљивости; ох – због себе сам се расплакао, горко расплакао – што немам ону дечакову тврдоглавост, ону дечакову моћ, па да ударам све око себе, непослушно, безобзирно да ударам! –
Читав свет, као и свака ствар на свету, има свој законити, у принципу увек исти ток и развој који тече према природним законима. Ову истину, спознату захваљујући духовном развитку и деловању деветнаестог столећа, не доказују само истраживања у природним наукама, него је темељито и јасно подржава и историја читавог човечанства. Звезде које посматрамо за ведрих ноћи и које тихо трепере изнад нас у бесконачном броју и које је човек вековима гледао не разумевајући и не схватајући шта су и одакле су, те звезде је истражио и изменио људски дух, схвативши да су то светови као и наша земља и да се померају и окрећу према вечним природним законима. Сами ти светови се, дабоме, мењају, како нас уче астрономи; грађа или материја њихова је у сталном боју. Али закони по којима се те промене и ти бојеви врше увек су исти и пут који ти великани прелазе по небу и бесконачности увек је исти. Свуда владају ти закони. Ако у плодну земљу усадимо пшенично зрно, истераће клицу, израшће зелени листићи, с пролећа ће се дићи танка стабљика између листова а лети ће се на њој њихати тежак, златни клас, носећи собом управо онакво зрневље какво је с јесени било посејано у меку земљу. Вечни закон природе је створио ту клицу, пробудио у зрну успавани живот, створио листиће, стабљику и клас и тај вечни, непроменљиви закон природе ће чувати живот у зрневљу што опет ће да сиђе у хладну земљу и изнова отпочне круг вечног поновног рађања. И храст израстао на ивици зелене шуме исто је тако плод и жртва закона природе. Сто година расте увис пружајући своје крошњате гране ка небу; чврст и снажан је тај див наших гора. Али и њега сустигне старост; полако и постепено ствара се дупља у његовом широком, снажном деблу, гране и гранчице се суше, он све више слаби и трули и најзад га јесења олуја обори на мајку земљу; а свуд око њега изникну млади храстићи из његових коренова и жирова, па изнова расту увис, и све више, по истом природном закону као и њихов отац и са намером да и они, као и отац им, једном пропадну по истом закону.
Исти пут прелази и животиња, а исти пут мора превалити и човек. Рођење, живот, смрт – то је свачија историја и судбина.
У истом реду са природним законом рађања и умирања стоје још стотине и стотине других закона од којих је сваки неопходно потребан не само за наш, него и за опстанак свих осталих организама. Уколико боље осмотримо узроке појединих збивања у свету, утолико ћемо боље видети и спознати да су сва она само продужеци природних збивања. Да наведем само један од многих случајева: узмимо ветрове. Ништа нам на свету неће изгледати случајније, мање стабилно него ветар о коме се још свето писмо пита одакле је и куда иде. Па ипак нам физичари и метеоролози јасно и темељито доказују пут којим ветар мора проћи, наговештавајући нам и тренутак када ће престати.
Све што видимо, што осећамо и чујемо, па чак и ми сами – све се управља према законима којима нико и ништа не може избећи. Пре него што је физиологија учинила одлучујући корак, сматрало се да је човек ствар која не подлеже законима и силама природе. Говорило се да, сем душе, човек има неку посебну животну моћ која обавља све природне радње у његовом телу. А када се схватило да је људско срце саграђено по хидрауличном принципу и да крвоток струји сасвим природним, механичким путем, да у људском оку владају обични оптички закони, док је ухо саграђено према акустичким, да ваздух, као кроз мех уведен у плућа и крв, ствара тамо обичне, лако појмљиве и сасвим природне хемијске реакције, да ствара топлоту итд. – када се све то схватило, морала се сва стара традиција одбацити и схватити да се и органске радње повинују природним узроцима. Исто је тако и наш опстанак на свету, на овој земљи, у зависности од услова који су посве материјални.
Намера моја није да говорим о развитку културе уопште, о напретку човечанства током векова које обухвата око историје; то је преобиман рад да би се, макар и површно и у општим цртама, могао решити за кратко време; јер при том би било потребно осврнути се на сва спољашња политичка збивања, на природне промене и све видове духовног деловања којих су се, успешно или не, лаћале генерације за генерацијама током векова.
Осврне ли се човек на тај рад чини му се као да стоји на обали широке реке која носи своје узбуркане воде мимо њега у незнане даљине, а он би једним погледом, одједанпут хтео да прегледа сав ток те реке од извора до ушћа и све њене валове и капљице које је чине тако огромном. То није могуће; треба се попети на високу планину и оданде нам снажна река изгледа као сребрна нит која се вије кроз равно поље; – све нам је напола прикривено, све лежи у магленој даљини. Али ми ни то нећемо учинити: остаћемо кπај реке и осврнути се, не на огромне њене валове, што пенушају сред корита, него на мале бисерне таласиће који плове полако дуж обале и натапају час шарене каменчиће, час снажна стабла која су се искосила на стрмој обали, час мале шаролике цветиће који њишу своје главице на обалама обраслим зеленилом.
Ми остајемо само при оној јасној представи која прати човечанство од почетка његовог постојања на свету, при његовој будности духа која га прати на свим путевима и у свим генерацијама, то јест при поезији. И као што су спољашња збивања утицала на сав свестрани развитак државног и унутарњег душевног живота појединих народа, тако се под њиховим утицајем и поезија развијала и отварала на свом ружичастом стаблу цвет за цветом. Ишла је у истом реду са образовањем – и када је ово пропадало, венула је и она, а када је оно напредовало и полако се уздизало, ступала је и она заједно са њим ка врхунцу. Поменули смо да су се, истина, изгубили сад ови сад они народи, као што и у читавој заједници умре сад овај а сад онај човек. Али плодови духа остају и селе се у наслеђе потомцима; а за културом је истим путем ступала и уметност, а са њом и њен најважнији део: поезија.
Шта је поезија? Поезија у ширем значењу и по дефиницији естетике јесте: једноставно, индивидуално представљање идеалног (узорног) у адекватној, савршеној форми; но то је свака уметност: сликарство, музика, вајарство итд. Поезију бисмо, међутим, могли назвати првобитном уметношћу, јер свако уметничко дело мора бити пре свега ποιηοτς, ςξ јест, лепо дело маште, пре него што ступи пред спољашњи свет. У ужем, пак, смислу поезија је она уметност која нам приказује лепе идеале или, једном речју, узоре. Реч је, дакле, средство којим се песник свету означава; зато и има ова уметност највеће поље, много веће него што га имају боје или линије, а она је и најстарија уметност, стара колико и људски говор, те је управо зато и најкосмополитскија, иако је наизглед у својим појединачним делима сапета спонама оног језика који ју је родио. Али она је свуда код куће, свуда где се људски језик чује; Индијанац је има као што је негује и Енглез, црнац је осећа као и Француз; свуда је код куће и свуда је другачија; свуда адекватна мислима и образовању дотичног народа и човека, те зато увек у могућности да покаже стање просвећености одређеног времена, оног које ју је родило.
————————————————————————————————————————————————————————————
И тако већ стојимо у најновијем, данашњем времену. И ако погледамо око себе видећемо како су се свуда старе идеје повукле пред новима, како нас је напустила мирисна, али сад већ увела романтика, како се сам угушио онај чисти идеализам, који је још пре неколико деценија једини владао поезијом. Наше доба није више идеалистичко. Идеје осамнаестог, философског века чији је носилац била ипак углавном поезија, престројиле су људско мишљење, а када су урасле у крв и месо народа, полако и без притиска, само према природним законима, реорганизовале су и спољашњи и унутрашњи живот државе, људско друштво и његово образовање. Култура човечанства је доспела на такав степен на коме је постало јасно да није више могуће све чинити самосвешћу, него да треба спознавати свет у његовој објективности и као што је некада вера и митологија била подлога књижевности, тако ће бити и одсада, а знање је већ делимично права и једина подлога литерарног
развитка. Les exstrкmes se touchent [1] – после идеализма дошао је реализам....
————————————————————————————————————————————————————————————
И тако смо доспели до краја велике панораме која се отворила пред нашим очима. Из тамних стародревних времена нам је засијала прва искра културног деловања, која је запалила онај жарки пламен поезије што је човечанство у стопу пратио, на свим његовим путевима током миленијума, буктећи сад јаче и бацајући висок пламен, а сад опет губећи се и умирући под непријатељским околностима. И то вечно мењање, рађање и обнављање, умирање и оживљавање, то је она душевна промена материје (Stoffwechel), која је исто тако услов душевног бића и напретка, као што је обнављање материје услов њеног живота. Другачијом телесном храном су се хранили наши прадедови, а другачијом ми, а ко зна како ће се хранити наши потомци – али суштина ће остати иста, само ће се форма изменити. И исто осећање које је обузимало Калидасу и старог кинеског народног певача, исти тај дух је родио и бесмртна дела новијих времена и исти ће дух кроз хиљаду година бити на песниковој страни.
А онај јад целога света, онај Weltschmerz, који је, како кажу, обележје сваког човека, па зато и песника, тај бол одјекује из појединих стихова Рамајане, јавља се из меких љубавних песама Хафисових, одјекује из дубоко доживљене драме Калдеронове – живот сан – и исто то се гласи и из познате наше мале народне песме:
Oj sijaj, sijaj sonce,
ti sonce rumeno! Itd.
Тако се само форма мења, а суштина остаје.
[1] Супротности се додирују
Крајем 1886. године уредник Ljubljanskog zvona, централног књижевног часописа у Словенији, добио је писмо следеће садржине:
Поштовани господине!
И ево опет се обраћам на Вас, но са мало више среће. Још пре две године замолио сам Вас, да порадите код госп. Стритара, да ми подели дозволу, како би могао издати на српском његову приповетку Gospod Mirodolski. Дозволу сам добио, али нисам добио накладатеља, који би штампао тај мој превод, и тако тај сиротан чека у мом сандуку на боља времена, док дођем сам у прилику, да узмогу о свом трошку издати превод и тим се у неколико одужити госп. Стритару за ону љубав, коју је гајио, а и гаји према мом народу и коју је љубав он тако дивно излио у својим Dunajske elegije, а и у другим песмама.
Овај пут сам боље среће. Превео сам Керсниковог Агитатора, који ће угледати света у нашом белетристичком листу Стражилово за год. 1887. Оно стање, које је тако духовито описао Ваш великан у тој струци, одговара потпуно данашњем стању српског народа. Ви сте имали своје немшкутарско духовенство, а ми имамо и сад своју мађаронску јерархију; Ви имате чиновништво ала Руда – и ми га имамо; Ви имате Медене и ми их имамо у Загребу и Пешти; Ви имате свог Болета, и ми имамо наше нотабилитете; Ви имате свог Храста и ми имамо наше на сабору у Карловцима, и напослетку Ви имате свог Корена, и ми га имамо, али је на жалост за сад у Вацу.
Као што видите потпуно смо слични. Па баш та сличност, а уједно да упознам и нашу публику са Вашим политичким приликама, побудила ме, да преведем, то збиља лепо дело. Но пошто је обичај код Стражилова да се уз превод доносе белешке о самом писцу, то сам принуђен обратити се на Вас и замолити, да ми будете у том на руци.
Истину говорећи, ја не знам баш ништа о госп. Керснику и једино ми је познат по својим делима као: Цикламен, Агитатор, „Очета Мачек" (превео „га ја и изишао" 1886 у Стражилову и Босанској вили) и „Мохоричев Тоне" (Босанска вила), за то молим Вас, да ми напишете кратку цртицу о животу и раду госп. Керсника. А пошто ће Агитатор почети излазити већ у првим бројевима, то би Вас молио, да ми што пре учините ту доброту...
У Сремским Карловцима 28/XII 886.
Вељко М. Лукић српско. прав. богосл. IV. год.
Лукићево писмо није само занимљив докуменат о српско-словеначким литерарним везама, него је занимљиво и као мишљење о Керсниковом делу створено у другој језичкој и културној средини. Пошто је стигло у руке уредника Франа Левца, Лукићево писмо је подстакло и самог уредника да о Агитатору напише оцену пуну одушевљења и објави је у јануарском броју Ljubljanskog zvona за 1887. годину. Важно је напоменути да је пре овог писма Левец имао извесних примедби, особито на грађу и композицију романа. Да би удовољио Лукићевој молби и послао му „кратку цртицу о животу и раду госп. Крсника", Левец се обратио Јанку Рахнеу, пишчевом сараднику на бележничком послу, и овај му је послао биографски запис о писцу, који је Лукић превео, а часопис Стражилово објавио у бр. 18 за 1887. годину, у рубрици Књижевне белешке, без имена аутора или преводиоца. Тако је на подстрек једног сарадника Стражилова настао први биографски запис о Јанку Керснику, који у преводу из 1887. године гласи:
- Данас је код браће Словенаца најчувенији и најомиљенији приповедач Јанко Керсник. Па како смо у прошлом броју почели доносити у српском преводу његова Агитатора, рећи ћемо коју и о самом писцу. Његове су приповетке омиљене како у нижем слоју народа, тако и у вишем, њих читају уживајући и искуснији људи, а и недорасла омладина. Све су црпљене из народнога живота, све тако вештачки основане, бујно развијене, занимљиво заплетене и хармонично свршене, а уједно тако природне и вероватне, да читаоци и нехотице размишљају код сваког лица: где и кад су се срели у свом животу с таквим личностима. Керсник је реалиста у потпуном значењу те речи. Особито је пак снажан у конверзацији. Његова лица излазе пред нас говорећи, говорећи и радећи сама се карактеришу и само по гдегде примеће писац своју примедбу. Поред тога он је као код куће и у салону и у сеоској крчми. И човек не може да зна, да ли боље црта наивне, безазлене, но уједно лукаво завијене разговоре сељака, кад се враћају с вашара, или пак пусто и празно разговарање каквога племића часника, који се упиње да забави младу и кокетну бароницу. Из свега одсева нека светлост, која се показује у јасним назорима о животу, а то тако благотворно утиче на словеначку белетристику, којој је претила опасност, да ће утонути у сентименталном песимизму и светском болу. – Керсник се родио 1852. год. на Брду. Отац му је био катарски судац, а сељачког порекла; мати пак племићке породице Хеферн-Салфелдске. Отуда и јест, да је у Керснику и његовим деловима спојено сваком приликом право каваљерско опхођење и понашање са мушком искреношћу словеначког сељака. 1870. свршио је гимназију у Љубљани, а правничке науке свршавао је у Бечу и Грацу, те 1876. постаде ц. кр. бележником у свом родном месту на Брду, где живи у свом двору делујући као чиновник, пољоделац, политичар и књижевник. – На развитак његова духа, још док је био у гимназији, утицао је поред његове матере, његов кућевни учитељ а сада књижевник и уредник Zvona професор Фрањо Левец. Он пробуди у њему одушевљење и мар за литературом и појезијом и може се с правом рећи, да имају Словенци у првом реду благодарни бити Левцу, што имају Керсника. У самом начину писања и језика утицао је на њега највише Јосиф Стритар, професор и књижевник. – Крсникови први песнички покушаји угледали су света још 1866. у Јанежичеву Glasniku. Кад је отпочео 1870. Стритар издавати у Бечу свој Zvon, јављао се у њему Крсник са својим песмама под именом ЈАНКО и Баптист. Његове „Dekliške (девојачке) pesmi" из онога доба, још и данас нису заборављене. – Као приповедач јавља се Крсник први пут 1876 са својим изворним романом Na Žerinjah, који је изашао у Јурчићевој Slovenskoj knjižici. Прави пак таленат показао је 1881. продужујући Јурчићев историјски роман Rokovnjači. Тај роман излазио је у Ljub. Zvonu и био би најбоље дело Јурчићево, но га неумитна смрт покоси. И да не би Крсника, то најљепше дело у Словенаца остало би недовршено. Крсник продужи и доврши тај роман тако сретно, да онај, који то не зна, не би приметио, да су га двојица писала. Rokovnjači су данас тако ушли у народ, да су постали права народна књига. Од 1881, јавља се он редовно сваке године својим родовима у Ljub. Zvonu – Осим песама и романа писао је још и новеле. Ово су му најзнатније: „Gospod Janez", „V zemljiški knjigi", а ове године изилази у Zvonu његова криминална новела Тестамент. Поред свог књижевног рада он је још од великог утицаја у јавним стварима свог народа. Кад је 1873. отпочела љута борба између клерикално-конзервативне и либералне странке, борба између „Старословенаца" и „Младословенаца", онда су, поред Стритаревих Dunajskih sonetov највише јада задавали клерикалцима његови фељтони, који су изилазили у Slovenskom Narodu под именом „Nedeljsksa pisma". Тим писмима засновао је он прави политички фељтон у Словенаца, и као год што му нема у приповедању у њих равна, тако нема ни у овој струци. Од Хајнеа је узео елегантну форму и оштар сарказам, те у кратким потезима исмева и шиба вође клерикалне странке. – Поред тога био је и народни посланик, и од велике важности по своју странку, а и противници су га уважавали. Но у последње време махну се политике шире и одаде се књижевности. – Од његових радова преведени су до сад на српски: „Lutrski ljudje" („Стара слика"), „Mačkova očeta" („Мохоричев Тоне") [1] и сад доносимо ево Агитатора у преводу младог нашег сарадника Вељка М. Лукића. Агитатор је продужење романа Cyclamen, који ће скорим угледати света у српском преводу, али је сваки део за себе целина.
***
[1] Преведене су и објављене (Стражилово, 1886) обе приповетке: „Mačkova očeta" и „Мохоричев Тоне", није јасно зашто их Лукић овде брка, кад су то два дела, а оба је сам преводио.
Почетком овог века (1900-1909) Керсникови књижевни ипублицистички радови објављени су у пет књига под насловом Janka Kersnika zbrani spisi. Вио је то заиста први покушај у историји словеначке књижевне и издавачке делатности да један писац буде представљен публици у целини, то јест, да буду обухваћена сва његова дела, укључив и публицистичка. Уредници овог првог издања сабраних дела, Владимир Левец и Иван Пријатељ, побринули су се и за подробну научну документацију текстова, и то чак више и озбиљније за документацију небелетристичких радова. Керсникова сабрана дела крунише шеста књига која садржи опсежну монографију Ивана Пријатеља под насловом, Јанко Керсник, његово дело и доба. Први део ове монографије (255 стр.), с поднасловом Године младости и учења, изишао је 1910. године, а други (643 стр.), с поднасловом Новелиста и политичар, изишао је 1914. Књига се завршава поглављем „Карактеристика", које у целини доносимо у преводу.
Јанка Керсника је описао др. Фран Видиц у Илустрованом народном календару за 1898. годину, и то овако: „Керсник је био високог, витког, елегантног стаса, лепог лица оивиченог бујном, дугачком, мрко- риђом брадом; у друштву је био живахан,
фин, нежан, довитљив и надасве љубазан"
Био је узор мушке лепоте и љубазности. Све живо га је волело и обожавало, свуда је био добродошао и сваког је привлачио својим пријатним, финим понашањем". Сељаци су га волели и нису га ословљавали другачије но са „наш Јанко"[1]. Исто тако и локална интелигенција. Био је председник општине у којој је живео, председник сељачке подружнице и одборник Ћирил- Методијевог друштва (Ciril-Metodova družba). Када му је, после неких избора, гласник дошао да јави да је изабран, машио се џепа и подарио му новчаницу у вредности пет златника. Био је уопште врло дарежљив. У„Portretnim karikaturama" га је Фран Говекар овако насликао: „То је велик човек; облачи се веома елегантно. Само цилиндер не подноси. Здраво, уско лице украшава густа брада... на малом носу носи златне наочари. Богат је власник замка, најљубазнији супруг, један од најбољих романописаца, ватрени председник општине и лош политичар" [2].
Домовина и њена сликовита природа – основне ноте дотадашње словеначке поезије – и њему су извор песничког надахнућа. Потом га се дојми Јенкова меланхонија и Хаинеово сањарство, да би га најзад окупирала Стритарова светоболна доктрина. „Напустио је праоца Триглава и бучну мајку Саву", како каже његов Подголовски, носећи у срцу, као „corpus juris", бол целог света, „али му је та чежња за неким непознатим идеалом будила ипак весела осећања". Чак је и сам Стритар рекао да песник и у најдубљем светском болу може бити најсрећнији човек на свету. Ово светобоље је Керсник ускоро савладао, уздигавши се, као и његов узор Галилеј, до неке мушке, одважне чежње за борбом против несрећне судбине. Способност уочавања лепота разасутих у лепој божјој природи водила га је ка ведријим уметничким расположењима. Али Стритарова доктрина му је, ипак, бар теоријски, била меродавна у читавој младалачкој стваралачкој фази. Јанка, свог најдражег песника, овако је означио: „Одавна је већ утихнуо његов глас, ох, крепки глас који је одзвањао и био познат у белом свету од сињег Јадрана до леденог мора, одавна се умирило неспокојно срце из којег је растао тако диван сузни цвет поезије. И јад, читавог света јад, што га прави песник носи у грудима и којим трпи за нас, за све нас, за читав свет – тај је јад престао да разједа мозак живота, а крагуљ којег земаљска моћ не може одагнати предао се у тренутку када је дошла последња драга, бела смрт". – Ово светобоље ипак није учинило Керсника плачљивим, напротив: у њему су сазревале његове духовне енергије и уздизале га у вишу сферу умовања и – спознања: „Кад поче да спознаје свет и озбиљност живота, кад му се приказала сва наша гола, одвратна ништавност и глупост у правој слици, кад увиде да све што блиста и сија јесте тек разбијена стаклена посуда коју обасјава месец – тад сузни цвет поезије поче да краси сваку његову мисао, а њен чаробни урес да обасјава таман, трновит пут спознања. А јад, онај јад који су му подариле судјаје, учини га узвишеним над нашим убогим понашањем – он носи свој свет, васељену у меким грудима".
Керсниковим песмама влада само расположење, сама мелодиозност; крепке контуре, снажне поенте она не познаје, као ни чврсте обрисе мисли, догађаја и ствари. Народна песма, из које се и уздиже, била му је и у доцнијим годинама, када више није писао стихове, основни извор поетских надахнућа. Три његова политичара: др Храст, његов конципијент, те властелин Боле (Агитатор) посвађају се око избора. Дођу већ и до оштрих речи. У том часу се из замка зачују „тужни гласови народне песме". – „Ох, Милица пева!" рече властелин и сва тројица застадоше пред улазним вратима, слушајући је. „Изгледало је да ти гласови пригушују све страсти и сву љутњу која је малочас врила у срцима све тројице", каже Керсник.
У младости, док је још живео само у свету осећања, Керсник је чак опевао словеначке мисионаре. Кад је из поетских расположења запловио у сферу спознавања, престао је да пише песме; за време бечких студентских дана постао је ватрени слободоуметник који је ронио сузе над „засужњеном Француском у којој су пруски шлемови чували стражу пред гробом слободе, гробом цивилизације". Потом се упитао: „Шта желимо да почнемо с нашим народом? Код нас влада митра а кардиналски плашт све увија у мрак". Оваква уверења упутила су га на политички фељтон, и он је постао фељтониста каквог нисмо имали ни пре ни после њега. Постао је ентузијаста напредне и народне идеје о којој сам пише: „моћ идеје све савлада и нема тог челика ни пламена који би затро и угушио мисао која истовремено обузме безброј духова". У шестом „Недељном писму" он је одушевљено исповедио свој поглед на свет: „Сад смо одбацили поруку минулих векова... млади нараштај, којем ће се приклонити будућност, постао је потпора и носилац чистог и слободног народног и словенског осећања".
Керсник се није ко зна колико бавио философијом. Једном се руга Кантовом учењачком изражавању, а други пут се шали на рачун Хегелових редуса. Но, мора да је читао Спинозину етику, коју и цитира у критици о Ашкерцу. Пред крај живота купио је целокупног Ничеа. Упркос томе, био је у праву, када је у борби са Пајком, изјавио да он није „пријатељ философских дефиниција",
Верских се питања једноставно ослободио, као што се ослободимо дечјег одела када нам постане тесно. У том смислу карактеристично је место из романа Цикламе када Елза пита главног јунака, Храста, да ли верује у предестинацију. „Храсту није било по вољи ово мудровање. Сам се сличним размишљањима никада није бавио, и сада га је силно обузело осећање да га гувернанта надраста, не својим образовањем, него самосталним расуђивањем. Али тога се нагло ослободио: Ја у томе у својој вери нисам сигуран. – Чекајте, господине докторе, каже опет она... Имате ли ви какво верско убеђење?... – Желите ли озбиљан одговор? Нешто вере имам, што ми је још остало из младих дана, но ипак, ако боље размислим – мало је то вере, или чак нимало! – А чиме сте је заменили? Неку философију има сваки човек! – Заменио! Никад нисам осећао такву потребу!" – „Био је заиста верски индиферентан, тај доктор Храст, а како је био вешт у својој струци а као код куће на подручју лепе књижевности – вера и уопште сва философија била му је девета брига", додаје, о њему Керсник, карактеришући тим речима сувремене словеначке интелектуалце и вероватно, више или мање – и самог себе.
Постоји још једно карактеристично место ове врсте у Рошлину и Врјанку. Млади доктор медицине, Вид, прати једне вечери брдовитим путем свог бившег школског друга, капелана Томажа који сада живи у брдима. Уз пут се између њих двојице развије овакав разговор:
И о овом свом јунаку Керсник каже: „Доктор Божан је био човек каквог срећемо, иако не често, међу нама самима, човек који је према низу својих особина у знаку нашег времена и ужег националног развитка".
Одлучно изражена слободоумна нота, стечена у студентским данима, вукла је Керсника у политику. Осим тога, лични пријатељ му је био Шукље, највећа политичка глава коју су Словенци икада имали. Тиме је дата и карактеристика Керсника као политичара: слободоуман је пре свега и увек; као Шукљеов пријатељ и сам се држао умерености. Али једно је несумњиво карактеристично: без обзира на и те како велик утицај Шукљеа на Керсника у области политике, овај га није могао приволети ни на какав савез против напредне идеје. Слободоумље, својствено Керснику још из младих дана, надрастало је све пријатељске везе. Зато је толико настојао да после првих Махничевих иступа помири међусобно све либералне елементе у Словенији. Године 1885. склопио је пакт са доктором Вошњаком, да би у познијим годинама управо он био тај који ће Шукљеа, увек када би овај хтео да обнови своју струку, покушавати у томе да спречи, саветујући му да сарађује у Народу. Могло би се рећи да је само споља гледано Шукље водио Керсника у политици; изнутра је обрнути утицај био бар исто тако јак. За Керсникова живота и Шукље је, уза све своје практично поштовање околности, био један од најначелнијих напредњака; слободоумља се одрекао тек када међу живима није више било његовог Јанчка коме је слобода увек била звезда водиља...
У време кад почиње да пише белетристику, у Керснику живи још много елемената романтизма. Прве његове приче имају само оне занимљиве јунаке који се допадају сентименталним девојкама. Жериње је име замка у којем живе контесе и старе аристократске даме са својим тајнама, грофови, барони, лајтнанти и сликари. Са сличним се особама срећемо и у другој причи, у Лутеранима. Од словеначких етнографских романтичара, „гласниковаца", Керснику је остао и онај карактеристични однос између сељака у селу и господе у граду. Јурчич је то описивао небројено пута. С тим што је он већу пажњу поклањао сељацима, односно, описивао град из перспективе села. Чак и у оним делима која се збивају готово искључиво у граду, какво је Десети брат, сељачки ликови су најбрижљивије сликани: Мартинек, Крјавлеј, доцније Шепавац итд. У односу према господи Јурчич је увек постављао сељака у етичком смислу више. И то је код њега још био романтичарски потез. Насамарен, преварен, оштећен је у свакој причи добри сељак од стране злог властелина или капуташа. А то је национализам, пошто су господа били странци или бар отуђени од народне идеје. У првим причама и Керсник следи Јурчича. Гроф Сори циља у сеоске деране, грди неуки словеначки пук, а сликар Рогулин, симпатични јунак дела, и сам син тог народа, брани га и слави. „Каква разлика између нашег сељака и овдашњег!" узви-кне племенити Берг у Лутеранима. „На какву разлику мислите?" помно упита сликар Косан. „У духовним способностима и образовању превазилази богме немачки сељак овдашњег словеначког!" „Нипошто, господине Берг!" противуречи озбиљно Косан. – Ова романтичарска антитеза између доброг, поштеног сељака и покварене господе јесте једина шира идејна позадина пред којом се одигравају конкретни љубавни доживљаји, због којих је, дабоме, повест и написана. Младоме Керснику су, као и његовим претходницима, господа ту само зато да би се међу њима збивала занимљива радња пуна заплета. Сељак је скроман оквир, а у суштини једина етичка драгоценост слике. Последња проза у којој писац још увек гледа на сељака тим Јурчичевим погледом јесте роман Разбојници (Rokovnjači). Убрзо потом Керсник почиње да гледа на сељака друкчије – реалистичније. Његову судбину почиње да слика најпре у малим цртицама, потом у приповеткама а иза његовог пера се дижу идејне сенке, филозофске пројекције збивања и личности, почиње да се кристализује појам нашег сељака, дефиниција која је повремено, као нпр. у „Сељаковој смрти", тако стриктна да би се могла издвојити и уврстити у приручник народске психологије нашег народа. Како је доследно реалистички описана похлепност словеначког сељака у „Тестаменту" и „Очевом греху"! Ту више нема никаквог романтизма нити пак националистичке идеализације. Сви појмови које стварамо о ликовима резултирају из карактера и збивања на селу. Ништа није убачено споља. На истом реалистичком становишту стајао је Керсник када се из романтичарског замка спустио у варош, у задимљену посебну собицу крчме или у ниску двораницу народне читаонице, у друштво окружног поглавара, судије, судског помоћника, бележника, лекара и свештеника, када је иза ових ликова пројектовао појам наше „јаре господе" (скоројевића), наше тада још ретке маловарошке интелигенције, танког слоја нашег бољег друштва, фактора народног живота који је тек настајао. Описивање овог слоја постаје основни пишчев задатак који обележава Керсника његовом, посебном сигнатуром. Верно и истинито, без икаквог улепшавања, описано је то друштво. Мори га провинцијска досада. „Кадгод се указало страно лице међу зидинама борјанске вароши, увек би наши знанци имали велико саветовање извечери, уз пиво: ко ли је тај странац, одакле је и, што је било најважније – да ли је богат или није". У једној прилици др Храст је сав нестрпљив, као човек „који зна да ће доживети нешто што ће му одагнати досадну једноличност". И писац сам се нађе „у оном досадном положају, кад човек не зна чега да се лати ни шта да уради ни куда да крене како би поштено искористио и утукао слободно време ведрог недељног поподнева". Говорећи о своме пријатељу, каже: „и када нас је филистарство прекрило својим магленим велом, опет смо били заједно". Сва трагика наше интелигенције лежи у реченици: „Осећајући у себи способност за неки други позив, младић није појао нову мису, него је кренуо у свет, напуштен и проклет од својих... уништена генијалност се малокад пробуди и гесло његово временом постаје: Ох, та расти, расти, винова лозо!" Чиновници су описани без икаквих уреса: „Кажу, иначе, да су у неким чиновничким круговима женидбе оно што је добро ђубриво воћним стаблима; најпре пропадају те пропадају – стабла наиме – а када их брижни господар нађубри, онда расту ли расту, рађају цвет и плод и с поносом гледају на оне мале јадничке којима такво ђубриво недостаје". Једна од најпотреснијих слика код Керсника јесте сеоска литија која се вије између озеленелих ливада и моли бога да им њиховог чиновника некуд „премести". Чиновник умре: „Он је служио, и то све казује", каже кратко писац. Али то је био бирократа још из германофилских времена. Осамдесетих година он је постао родољуб, не: родољубац. Керсник га је први много пре Цанкара, показао у сатиричном свету. Већ у „Разасутим листовима" он га је описао како студира „и у слободном времену узнемирује се и труди око ,народа' и ватрени је родољуб". Све што је лепо и идеално догађа се овим људима само у студентским данима, о којима једино Корен уме да говори са заносом. Када некадашњи ђачки родољуб постане судија, он каже: „Само то што самчетрдесетосме декламовао Прешерново „Крштење на Савици" шкодило ми је толико да после нисам могао одмах да добијем место у Крањској; рекли су да сам револуционар. А пре неколико година је требало да будем именован за саветника у Љубљани и управо је тада моја старија кћи Милица певала у нашој читаоници и – ја нисам био именован". Вид Божан „је носио само један – и ако смемо тако да кажемо- апстрактан идеал у грудима, љубав према своме роду; али управо од њега му је малочас означена себичност родила и гајила добар комад радоубилачког песимизма". Аранжер забава у читаоници, Мегла, говорио је углавном немачки; посетилац његов, пак, час немачки, час словеначки, „како и приличи образованим Словенцима". Словеначки велепоседник Меден каже: „Шта ће мени тај ваш словеначки? То није ништа практично, ништа корисно и ко шта има од свега тога?" Болеова ћерка Милица је за четири године проведене у швајцарском институту прилично заборавила словеначки. „Да је због тога несрећна, не бисмо смели тврдити". Када је немачка гувернанта Елза стигла у словеначку породицу „говорило се дакако немачки". Па ипак се између ње и Храста развије следећи дијалог: „Чула сам да је овде у Крањској сва интелигенција немачка и да се сама убраја међу Немце... Да ли и ви мрзите Немце?" „И ја!" рече Храст нагло и одлучно.
Свештенство и интелигенција постају коначно народни. Али духовнички сталеж гледа на интелектуални с великим неповерењем и у сталном страху од његовог „безбожништва". У читаоници, нотар предаје о астрономији. „Иако се његово предавање по учености није уздизало изнад површине обичне популарне расправе, ипак је већини слушалаца било сувише учевно, неразумљиво... Господ Антон је борао чело чим би говорник зинуо нешто о ,живој материји', и чекао хоће ли и шта горе изићи". Капелан Антон јесте народњак, „али народност му није прва; – он је борац за веру, а тек потом за словенаштво". А код интелигенције постоје још нижи пориви који надрастају народност: „Храста се боје! Али не због либерализма; та добро знају да је то празан страх, кога споља и нема... Наши се шарани боје штуке... Ох, убоги род словеначки! Када будемо мало одахнули од притиска круте немачке пете, притискаће нас наша домаћа уображеност – као, та нема бољег од мене! И тако немамо уопште више узоре, народност је само средство, а циљ је лична корист".
Оно што словеначкој интелигенцији какву описује Керсник највише недостаје то је онај народни понос који извире из познавања словеначке самородне и сопствене моћи, из познавања оних дела која су Словенци до сада постигли, из самоповерења и самосвести. Стари властелин, пл. Лукић, каже да је „Хрват и Аустријанац". Његов син, високошколац Павле, узвикује: „Ја сам Словен, само и једино Словен". То је исти онај високошколац о коме отац каже: „Ви поправљате и обнављате свет, ви, нада наша! Кад вам се чини да је потребно посегнути за точком времена или уписати црвену црту у књигу историје, ви тада правите – комерс – зар не, те именујете неколико почасних чланова, а ако затреба, кроз четрнаест дана им ту част опет узмете". Никакво чудо није што у тој омамљености мање занесени људи – изгубе поверење у народну будућност, што је и данас карактеристична црта словеначке интелигенције. Сагледавши провинцијско словеначко друштво, од судије коме је напредак народа десета брига, преко доктора који себе сматра Немцем зато што постоји и кап немачке крви у њему, до видара, тог „петрефакта из давних крањских времена", Вид Божан каже: „А сада бих и сам тврдио: истина је, истина – нема наде, нема је за нас! Кроз двеста година неће више бити Словенаца на свету!" – „Али биће ту Словен!" викао је Павле.. . Јуче као и данас: фраза, латинство – и безнађе! За све се загреју и зноје Словенци, само чврсту домаћу и једино могућу груду не познају нити на њој – раде...
Керснику симпатичан јунак Храст разговара са Елзом о Марлитиним романима: „Како можете да читате те романе?... тако су луцкасто измишљени, тако неприродно конципирани, састављени, изведени, за име бога, та ни рећи вам скоро не умем... Све су јунакиње црвенокосе, а јунаци мере просечно по два метра од ногу до главе. А ако нису толики, онда су сигурно хроми. Све сплетке се решавају на тајним улазима, скровитим пределима и старим претинцима, или пак уз помоћ подземних пећина. А тај дијалог! Та помислите једном где на свету људи говоре тако наглашено бомбастично као у тим романима? А и тенденциозно је све!"
„Ви сте страшан реалиста!" каже гувернанта.
Овај суд о литератури, који је Керсник безмало непромењен поновио у својој оцени Беатиног дневника, био је аутентично Керсников. Његове су приповести изведене и конципиране сасвим природно. Природа му је гесло, природа му је извор списатељства. Његови су јунаци готово увек конкретне особе, уздигнуте из њиховог миљеа само утолико што на себи носе типичне црте покољења и дотичног слоја. Радња се одвија природно, готово свакидашњи. Керсник не ствара сензације уз помоћ неочекиваних заплета. Дијалог је уобичајени разговор који се из свакидашњице уздиже захваљујући пишчевој духовитости и прегнантности. Заносне и свечане су само оне лирске партије у којима пробија пишчево одушевљавање природом, или где пробије пишчев грађански патос при шибању друштвених мана. Једном речју: Керсник је заиста реалиста. Реализму га је врло рано приближио његов позитивистички поглед на свет. Већ године 1877. предавао је да „ће од сада бити а делимично већ јесте једино знаност права и једина подлога литерарног развоја... после идеализма дошао је реализам..." Настојао је да изнад тог реализма увек подрхтава зрачак извесног поетског оптимизма, одушевљења за све што је лепо и благо, једна врста осећајног лиризма. Узор му је био Тургењев. У већ поменутом предавању објаснио је зашто му се допада велики руски писац: „Преко живота пуног реализма у Тургењевљевим новелама се, као нигде другде, навлачи сребрни вео здравог идеализма". Ову своју естетску вероисповест поновио је у критици о Ашкерцу следећим речима: „Сликати, описивати све какво је у ствари, а ипак описивати то само тако и у таквом редоследу и вези да мора будити естетско задовољство, чежњу за нечим недосежним, укратко – да мора стварати идеал у гледаоцу, у читаоцу самом: дакле, не голи живот – голу истину саму, него голу истину под златним прозирним велом идеализма".
У Керсниковој прози из доцнијег, зрелог доба видан је утицај Тургењева у начину приповедања. А карактеристично за Керсника, Словенца, припадника народа код кога друштвени и породични живот није био тако развијен као у Русији, јесте да сликање културних струјања доба није занемарено, али је основна пажња поклоњена радњи. Керсник је словеначки Тургењев више по фабули него по социјалној епици и сатири. Ако је Волински поредио Тургењева са снажном словенском хармонично и лепо израслом липом, Керсник би се могао упоредити са њеном граном, пуном младог, меког лишћа, цвета и мириса, граном која допире само до дебла, али не сеже до коренова – до философије и психологије словеначког народа, који ће Јанка Керсника увек убрајати међу своје најбоље класике и најплеменитије синове.
***
[1] Словенски народ, 1895. ст. 252
[2] Edirnast, ст.115
У развоју Керсникове сеоске прозе осамдесетих и почетком деведесетих година могу се пратити исте појаве и у његовим романима и приповеткама из малограђанског живота. И у овој тематици он се под Целестиновим утицајем постепено ослобађао јурчичевске фабулистике, продубљујући свој реалистички однос према сеоској тематици. Ако је у грађанској прози приликом овог преусмеравања посегао пре свега у паланачка политичка збивања, у мотивима са села је упро поглед у поједине социјално-економске моменте сељачког живота. Потом, као и у даљем развоју његове грађанске прозе, видно је удаљавање од Целестина и управљање пажње од спољашњих друштвених чинилаца ка унутарњем човековом свету, те јачање лиризма. Разлика постоји једино у томе што су се све ове тежње уметнички боље реализовале управо у приказивању сеоског човека и његовог света.
Поменуте развојне линије су највидљивије у Сеоским сликама, циклусу од осам цртица и новела које су излазиле између 1882. и 1891. године.
Прва, под насловом „Понкрчев отац" (1882) грађена је још сасвим у стилу романтичарске приповедачке технике, са крајем који изненађује и који је вештачки усмерен ка етичком задовољењу: зло је кажњено. Реч о младалачком греху лакомисленог учитеља из замка који заведе сеоску девојку, остави јој дете и нестане. Али после много година долази као изнемогли просјак у кућу чији власник није нико други до његов ванбрачни син. Романтичарски конструисану фабулу срећемо још у „Суђаји" („Rojenica", 1884). Пијани сељак Јурца је чуо да суђаја пророкује велику будућност његовог сина. Он сина заиста шаље на студије, али дечко није за школу. Постаје писар, потом мора у војску, где убрзо умире. Тако се велика сељакова ишчекивања бедно завршавају. – За обе прве „слике" карактеристично је да им је основно устројство засновано на романтичарском фабулирању, иако наилазимо и на низ реалистичких детаља, пре свега у језику и опису личности. Сасвим ново и изразито реалистичко преусмерење доживљава Керсникова сеоска проза у слици под насловом „Из земљишних књига" („V zemljiški knjigi", 1884). Трагови фабулативног конструисања су готово сасвим нестали. У средишту пишчеве пажње није више људска судбина него једно сеоско имање и његова пропаст. Писац ствара документарно-реалистички утисак о току збивања. Причу, наиме, хладно прича правник Павлин своме пријатељу, и то на основу извода из земљишних књига у којима је „кратким реченицама исписан читав роман". То је „роман" о постепеном пропадању имања до чега је дошло услед непрестаних интабулација и задуживања, а обухвата процес све до тренутка кад цела ствар прелази у руке правника – самог приповедача. Мотив одговара Целестиновој препоруци која говори о томе да књижевност треба да приказује сељака у његовом економском пропадању због дугова, као и сељака у контакту са господом. Ток приповедања карактеришу језгровите, готово сувише оштре чињенице, које делују врло ефектно. Прати их благ, једва приметан ритам трпког осећања које ту и тамо прелази у горку иронију. У праве новеле развиле су се слике „Мохоричев Тоне" (1886) и „Старатељ" („Otroški dohtar", 1887). У првој приказује сеоског човека у борби за посед, борби која надјача сва његова осећања, а потом и у страсној борби за љубав. Сељак је приказан сасвим реалистички. Керсник га прати при његовом свакодневном раду и на пазару, не предвиђа ни његово неспретно рвање са економским и материјалним тешкоћама које му стално прете пропашћу.
Запажа и његово одавање пићу и страстима. Па ипак, Керсник воли сељака. У њему открива аутентичне и дубоке људске вредности. Исто важи и за приповетку „Старатељ". Ту је описана трагична историја младе девојке којој љубав и животну срећу уништавају саможива земљопоседничка психологија њеног штићеника и неумитна снага безосећајних судских параграфа. И док у сељаку најзад превлада здраво и осећајно срце, као и некада код Јурчичевог Смрекара, судски „старатељ" остаје бездушни извршилац „правде" који уништи девојчину срећу и одагна је у смрт. Као и у ранијим, и у овој се причи аутор удубио у душу сељака, открио у њој негативне страсти, али и вредности које је код интелектуалаца узалуд тражио. Као и раније, и овог је пута показао како је кобан сусрет сељака са господом и њеном „правдом". Најизразитији пример унутарње беде сеоског интелектуалца приказао је у цртици „Мамон" (1891). У њој је дао потресну људску креатуру која зна само за једну једину страст, страст похлепе за новцем. Монументалну снагу и савршенство достигла је Керсникова сеоска проза у сликама „Два оца" („Mačkova očeta") и „Сељакова смрт" („Kmetska smrt"). У обе цртице пишчев поглед је усредсређен на унутарњи свет сеоског човека, како би га приказао необичном реалистичком оштрином у егзистенцијално најизразитијим и најистуренијим ситуацијама.
У цртици „Два оца" (1886) приказано је како и када сељак предаје посед из својих руку. Стари Мачек с муком и тек у позним годинама предаје свој скромни посед своме сину. Убрзо потом син га истера из куће. Јер посед је нешто што уништава сва остала осећања, кида две везе, посед је нешто с чиме живи или нестаје целокупна сељакова егзистенција, како материјална тако и духовна. Када стари преда посед, он губи све. Телесно слаб, он пропада у беди и немоћном бесу; и тако до гроба. Али неће тако проћи само стари Мачек, већ, после толико и толико година, и његов син, који доживљава нешто слично, ако не и горе. С колена на колено се преноси страст и проклетство поседа, који тако стравично награђује мукотрпан и паћенички живот поносних чланова породице Мачек. Керсник је бескомпромисан према стварности коју у себи носи сељак. Ову стварност он приказује уз помоћ реалистички сувих, али веома ефектно нанизаних спољашњих чињеница. Доследан реалистички метод ствара утисак да писац приказује сасвим одређен конкретан пример и случај из живота. Али, изненада схватимо да се судбина старог Мачека понавља у сину, и да су сличне судбине постојале и раније. Ово ритмичко понављање судбина указује да писац настоји да искаже неку општу истину, отелотворену у појединачном, конкретном животном случају. Али није писцу стало само до тога да утврди одређену истину. Керсниково спознање сеже и даље: у елементарну трагику сеоског човека и социјалног живота. У пишчевом емоционалном свету ово је спознање пробудило снажан одјек који се у виду поетског елегичног тона разлило кроз читаво дело. Оба лирска елемента, спознајни и емоционални, врло су присутни и појачани пре свега ритмичким понављањем средишњег мотива.
Док је у цртици „Два оца" приказао сељаково растајање од поседа, у „Сељаковој смрти" (1890) је приказао његово растајање од самог живота. Керсник је изабрао најинтензивнији тренутак људског живота, тренутак када свест трепери између живота и смрти. Како му изгледа унутарњи свет сељака у том тренутку?
Плањавец ишчекује смрт без икаквог страха, мирно и предано, као и све што је у животу неизбежно.
Своје последње тренутке не посвећује себи или својој души, како су га можда читавог живота учили. Не, он је и сада сав посвећен животној стварности. Колико му је то још могуће, он би да уреди свет који оставља, да га уреди тако како би било најправедније. Последњу кап снаге у себи користи да издиктира свој тестамент људима који су се окупили око његове смртне постеље. Тестамент кује реално и промишљено, до последње скриње подробно. Чак је и при овом последњем чину непромењен, чврст, заповеднички, упркос страшним боловима. Потом му дође крај, а кућу испуни женски плач. Људи окупљени уз његову постељу, пак, прате умирање ближњега мирно и реално, без икаквог осећања страха или сажаљења. За њих, смрт је природна неопходност за коју треба све припремити. У тим се људима само понавља онај реалистички фатализам којим последњу неизбежност живота прати и стари Плањавец. Као и у претходној цртици, и овде писац приказује сељаков унутарњи свет шкртим језиком спољашњих чињеница. И овде је остварено више од описа једног појединачног примера из живота. Керсник опет приказује једну од суштинских истина, која не живи само у Плањавцу, него и у свим осталим сељацима: истину која нас уверава да је управо у сељаковом природном доживљавању смрти неки хероизам, нека људска величина. Ова величина незнатног потресла је писца и пробудила у њему дивљење и љубав. Тон дивљења и љубави прожима целу причу, да би се на крају појавио као непосредна лирска исповест: „Сада на Плањави живи Антоново потомство; грубо и меко, сурово и нежно, крепко и измучено, саможиво и широке душе, добро и лоше – како се узме. А када мру ти људи – ја сам их већ видео кад мру – смрти се не боје." Осврнемо ли се укратко на Сеоске слике видећемо да су се у њима врло јасно испољиле све фазе Керсниковог списатељског развоја. У прве две, у „Понкрчевом оцу" и „Суђаји", још је у доброј мери преовлађивао утицај Јурчичеве фабулистичке школе. Следећим делом које носи наслов „Из земљишних књига" он се ослободио фабулистичких тенденција и усмерио се, под Целестиновим утицајем, ка економској и социјалној проблематици села, што је све оставило снажних трагова и у „Мохоричевом Тонету" и „Старатељу". У следећој фази, коју представљају „Два оца" и „Сељакова смрт", Керсник се удаљио од свих утицаја и своје перо усмерио ка унутарњем свету сеоског човека. И управо у ове две последње поменуте цртице Керсник је достигао свој уметнички врхунац. У њима су се до краја ослободиле обе елементарне тежње његове уметничке природе, доследно реалистичка и суптилно романтичарска. Обе су се наговештавале много раније, а у потпуности се изразиле већ у „Бујановом Матејки" (1875), приповеци коју бисмо такође могли уврстити у Сеоске слике. Као и у Левстиковом, Јенковом, Трдинином и Јурчичевом, тако се и у Керсниковом животу и раду преплићу и сукобљавају оба принципа прелазног доба, романтичарски и реалистички. И као и код поменуте четворице, тако и у Керсниковим уметнички најуспелијим делима оба принципа сливају се у хармонично јединство. Али у том јединству супротних тенденција Керсник се по нечему битно разликује од свих спојих претходника. Док код његових претходника, бар наизглед, преовлађује романтичарски елемент (на пример, хиперболика у „Мартину Крпану", или драстичност и лиризам у Јенковој приповеци „Јепршки учитељ", као и у фантастичним слојевима Трдининих бајки и необичној фабулистици Јурчичевих карактерних драма), а реалистичка садржина је померена у позадину, дотле је у Керсниковим најбољим делима однос другачији. У првом плану је сасвим стварни и опипљиви појавни свет и свет ствари. Префињено, романтичарски елегично осећање застрвено је строгом објективношћу реалних догађаја, свакидашњих људи и обичних ствари. Али зато емоционални тон није ништа мање гласан и пробојан. Писац је био свестан оваквог свог начина доживљавања и стварања. Уобличио га је чак у естетско уметнички програм, којим је иронично одбацио детиње незрели филистарски туп укус малограђанске публике: „Веруј ми, драги, и у пандектима ћеш наћи поезије, само ако хоћеш; наћи ћеш је и ту, у том крезубом, изломљеном чешљу или у прљавој замазаној крпи што лежи за кућом на сметлишту". Постао је свестан да нису важне ствари, него како писац на њих гледа, како их посматра; да лепота није у предмету што га уметник обликује, него у ствараоцу самом и у његовом обликовању; да лепоту види и ствара тамо где он хоће, па чак и у најнезнатнијим и најобичнијим стварима. Управо овај, у незнатном и обичном скривени бог поезије, „Аполон у закону менице", који није ништа друго до суптилно осећање и спознање потиснуто иза привида сиве свакидашњости, јесте Керсников облик саживљавања реализма и романтизма. Облик, који је његовој најбољој прози дао изглед доследног реализма, а истовремено јој удахнуо живот интензивне, ка унутарњем човековом свету окренуте осећајности. По томе је наш писац скоро ближи свом савременику Чехову него Тургењеву, код кога је нашао многе мотивске и стилске подстицаје. Класично јединство оба елемента постигао је на крајњем ступњу њихове саживљености. Убрзо потом наступило је ново доба словеначке прозе, када се поменуто јединство разрушило и расцепило у натуралистички, с једне, и неоромантичарски правац, с друге стране. Керсник је својим делом наговестио оба истовремено, али се изразитије испољио у другом правцу.
Организација текста у роману Цикламе иста је као и у причи о лутеранима. Прича почиње тако што се у њој најпре представи сам аутор: пред њим је „мала слика" која представља „девојче, рецимо седамнаестогодишње, одевено по обичајима важећим за боље друштвене слојеве прве половине овог века". Та је слика „први такт" који покреће остала збивања. У њој је на прикривен начин већ присутна суштина оних збивања која ће се доцније разоткрити пред радозналим очима читалаца. Ауторов однос према тим збивањима је такође унапред дат: његово ће их писање откривати онако како су се у стварности збили; догађаји ће, дакле, бити онакви, какви су заиста били, „ништа" им се не може додати, нити пак одузети... Пишчев је задатак да остаје апсолутно веран њиховом току, па се зато прича на крају и мора вратити свом почетку, пред нама се мора поново појавити слика и на њој исто, лепо, девојачко лице: „Како чаробно хита њено око у даљине, а мимо мене! Да ли хита за изгубљеном срећом или за нечим неухватљивим – ? Тако ме чудно нешто потреса док гледам у њу! (...) А тако гледамо сви и тако хитамо за својом неухватљивом срећом!" Лутеране, дакле, дугујемо управо овом чудном осећању које прожима писца пред сликом; као што је у девојчиним очима нека чежња за далеким и неухватљивим, тако исто та чежња обележава и наше (читаочеве) жеље за далеком, неухватљивом срећом. Текст представља чврсту целину збивања која свој извор и крај имају у приказаној слици, слици коју писац описује у њеном аутентичном, „стварном" виду, и то зато што га је она тако „чудно прожела" и што у томе свему има нечег адекватног „збивањима" у нашем сопственом доживљавању – у жељи за далеким и неухватљивим. Та заједничка жеља, по свој прилици, омогућује тесну везу између јунака текста и читалаца, који се у тим јунацима могу препознавати. Сличном, „чудном, непојамном" силом обузму нашег писца и догађаји повезани са цикламама и цитатом из Гетеовог Фауста, а наговештени на првој страници романа Цикламе. Лепо је недељно поподне, аутора је ухватила досада, не ради му се, не зна шта да предузме како би време брже прошло, а у том га цикламе и Гетеови стихови које нађе међу старим папирима толико обузму да се у његовом сећању отвара „читав дуги низ догађаја". Иако у свему томе није нимало активно учествовао, он седне и почиње да пише „приповест": почне да описује догађаје који се на свом почетку и на крају повезују са цикламама и поменутим цитатом. Оба су текста, дакле, поглед уназад, у збивања која су се некада десила и која су још увек жива и дижу се „чудном неумољивом силом пред душевним очима". Сам аутор остаје изван, у улози хроничара, што значи да је градња за његов текст унапред приређена тако да читалац не може сумњати у њену објективност, аутентичност и „истинитост".
Поменута чињеница условљава готово идентичну тематску организацију оба поменута текста. Слика која се појављује у уводу и закључку Лутерана симболизује несрећну љубав између сликара Косана и грофице Олге, а цветови цикламе и стихови из Фауста са почетка романа Цикламе симболизују сећање на неиспуњену љубав између лепе гувернанте Елзе и адвоката Храста. Пред нама су, дакле, два текста која приповедају о неиспуњеној, несрећној љубави. Али ту већ почиње и разлика између текстова: док су се Лутерани доследно држали само теме љубави, те ауторов интерес није посегнуо ни изнад ни испод необичне и мрачне судбине, а основни и крајњи нагласак текста је био моралистички, дотле у роману Цикламе љубавни мотив доживљава сасвим другачији расплет, јер се на крају и гувернанта и адвокат венчају, али сваки са другим партнером. Разлика између оба текста је, вероватно, последица промене у Керсниковом поимању литературе, о чему нам говори већ прво поглавље романа. Ту нас, наиме, аутор обавештава да су се догађаји у вези са цикламама и цитатом из Фауста одиграли у Борју, месту које одликују извесне посебне особине. Већ је ту очигледно да ће те особине морати да ступе у први план, да ће морати да постану – ако не друго – оно бар одлучујући пандан љубавном мотиву.
Борје је једна словеначка варошица која броји хиљаду становника и средиште је „политичког округа". Ово објашњење записано одмах на почетку првог поглавља ситуира збивање у сасвим нов и за дотадашње Керсниково писање необичан простор. Љубавне згоде су се, наиме, до сада одвијале по замковима, међу грофовима, студентима, сликарима и бароницама; чиниле су тако рећи посебан домен овог сталежа и њихових летовања. Борје је, међутим, нешто сасвим друго: „Ту је среско поглаварство, суд, пореска управа и још мноштво надлештава, без којих се не би могла замислити наша државна администрација. Не треба ни помињати да варошица није без председника општине и пароха; постоје чак и трошаринци или, како их народ зове, 'иблајтари'. Поред тих званичних личности у варошици живи и приличан број имућних занатлијских и трговачких породица које у погледу образовања можемо уврстити у колико-толико исту друштвену класу са чиновницима". То је, дакле, свет у коме ће се развијати наша љубавна прича. Истина, на приредбе у борјанској читаоници долази и неколико посетилаца из околине у којој ,,по разним већим и мањим замковима живи нешто господе". Ипак се ови у социјалном погледу готово уопште на разликују од борјанских варошана. Према томе, у средишту текста више не стоји замак и беспослена „витешка" господа забављена љубављу и љубавима зато што је управо почело летовање, зато што је грофова кћи баш у најбољим годинама, што у близини станује млади сликар који се управо вратио из „белог света" како би посетио своје родитеље сељаке, и јер се осим љубави друго ништа и не догађа. Пред нама је сасвим нов, већ донекле формиран социјални простор, „средиште политичког округа", те можемо слутити да ће у том простору сви, ма како необични и из претходних текстова преузети љубавни догађаји, добити сасвим нове димензије. На то нас аутор такође упозорава већ у првом поглављу у коме је описано како се порески пристав Мегла припрема за беседу у читаоници и како га посећује општински секретар Корен. У њихов разговор уплиће Керсник следеће објашњење: „Мегла је углавном говорио немачки; а посетилац његов час немачки, час словеначки, већ према обичају просвећених Словенаца". У тесној вези са овим објашњењем је и онај део разговора између Мегле и Корена из којег сазнајемо да је властелин из околине, Боле, најмио гувернанту која се зове Elza Mьller и која је дошла „чак из Немачке, и не зна словеначки", али која је упркос томе веома лепа. На то ће Корен: „Болеови су је само зато довели да би деца научила да правилно говоре немачки; тачније, довела ју је госпођа Болеова, јер њему, господину, то није нарочито по вољи. Он је превише велик народњак." Збивања која су почела да се развијају пред „душевним оком" писца у тренутку када је међу старим хартијама открио увеле цветове цикламе, биће према томе одређена социјалном средином каква се формирала у малом словеначком граду, политичком и административном центру округа, као и небрижљивим, нехатним односом према матерњем језику у свакодневном општењу. Сада је, дакако, потребно уочити какав однос постоји између љубавне „драме" и социјалнополитичких димензија описаног света, на које је од оба у почетку наговештена мотивска средишта могућно ставити главни акценат, јер од тога, по свему судећи, зависи основно значење текста, особито онога што се у њему по први пут приказује и што је код нашег аутора најаутентичније.
Ток Керсникове приче нам пружа следећу слику: тридесетогодишњи адвокат се загледа у лепу гувернанту Елзу, али не може себи да призна да се у њему пробудила „она дубока, врела љубав, која само једном обузме човека", те се стога само поиграва са гувернантом. Убрзо се, у прилици властелина Медена, појави његов супарник: Меден је неспретан љубавник, али ипак богат велепоседник, Храст има адвокатску канцеларију тек годину дана па и не може бити особито имућан, мада у борјанском друштвеном животу представља прву личност. Његова је скривена жеља политичка каријера, али сиромашан политичар не може бити ко зна како утицајан и у том смислу му женидба са гувернантом, која такође није имућна, не може сувише користити. И тако се заправо поигравају обоје, Храст и Елза, с тим што је ова друга трезвенија па је страст и не обузима: кад јој једне лепе пролећне вечери у Болеовом воћњаку Храст обећава љубав, она се извлачи, тражи да прође извесно време, како би његову искреност потврдило време, даје драгоме цвет цикламе који симболизује „оданост и стрпљивост", тражећи од њега да тај цвет сачува: а када од ње буде добио други цвет, биће то знак да је његова жеља услишена или га пак можда тада све то више уопште неће интересовати. Ова помало тајанствена игра представља врхунац Елзиног и Храстовог љубавног односа. Убрзо потом, наиме, у Борје стиже мај а са њим и први туристи. А међу њима тајанствени пар: лепа млада жена и знатно старији болестан муж. У жени препозна Храст Катинку, своју некадашњу љубав из студентских дана, према којој је заиста био гајио ону дубоку, врелу „љубав која само једном обузме човека", али коју је, упркос томе, оставио чим је добио службу у родном крају, поручивши јој само кратко да је њихова „веза" без наде, „да немају средстава, да он и не зна када ће бити самосталан и када ће стећи толико колико би било довољно за обоје". Сада се пред Храстовим „душевним оком" поново буде сећања, стара љубав оживљава, појављује се осећање кривице и гриже савести и Елза у том тренутку бива заборављена. Међутим, Храстово ново осећање је без икакве перспективе, његова некадашња љубав је сада у браку а убрзо, заједно са болесним мужем она отпутује из Борја. Сада добија Храст од Елзе други цвет цикламе, знак да одговор на његову љубавну изјаву уопште више није потребан. Елза се удаје за неспретног, али богатог поседника Медена. Прича се завршава на свадби на којој Храст изненада сазнаје да је Катинкин муж умро и на којој се открије чак и то да га је и Елза „стварно" волела. Потребан је још само кратак епи-лог, прави крај којим је роман враћен на почетак, самоме писцу: Јанку Керснику је његов „пријатељ" Храст, који се оженио Катинком, био послао цветове цикламе и Елзино писмо (цитат из Фауста); и када је неколико година доцније наш писац посетио Борје, видео је да Храст има већ двоје деце и да у варошици једва чекају „идуће изборе за земаљски сабор". Опортунист Меден ће се кандидовати за немачку странку, до чега га је поврх свега навела и женидба са Немицом, док ће Храст бити његов противкандидат, који ће свакако бити народњак – „а то је главно!" -
Преглед основног садржаја Керсниковог текста, кога смо изнели да би се однос између еротских и социјално-политичких елемената што пластичније приказао, показује да је љубавни мотив тако рећи једини динамички елемент непосредног тока радње. Све што се у тексту „деси" у најтешњој је вези или са Храстовим и Меденовим односом према Елзи или са Храстовим односом према некадашњој љубави Катинки. То значи да изван ових љубавних односа не остаје ништа што би могло изазвати, или пак одлучујуће утицати на развој оних догађаја који се одвијају пред Керсниковим „душевним оком" у вези са цикламама и цитатом из Фауста за које смо већ сазнали да представљају основни подстицај развоја радње, као и то да је у њих постављена суштина приповести. Цикламе је роман о љубавним односима, ту је његова епска суштина.
Проблем нехатног односа према матерњем језику, релације између опортунисте и немшкутара Медена, народњака Храста и немачке гувернанте која учи децу „националисте" властелина и фабриканта Болеа правилном немачком језику, сва та питања морају према томе бити потиснута у позадину, претворена у илустрацију или пратећи елеменат централног, љубавног мотива и не могу имати никаквог одлучујућег утицаја, иако се, особито у првом и другом поглављу, најављују доста необичним, наглашавањем, а посебно су наглашена и у епилогу. Очито је да су сва ова питања била од почетка присутна у материјалу који је писац одабрао, али су се морала повући пред захтевима које је пред њега постављала епска логика текста, односно његова фабулативна замисао, која је – како то недвосмислено показују уводни пасуси – од самог почетка без сумње била љубавне природе, баш као и његови претходни списи. Осим тога, познато је да је роман настајао од броја
до броја, из месеца у месец, онако како је излазио часопис Ljubljanski zvon. Сачувани су документи који сведоче да је писац имао тешкоћа управо због тога што је требало на време завршити поглавље. У том смислу, за нас је од посебног значаја одломак из Керсниковог писма упућеног Франу Левцу 18. априла 1883. године: „Као да сам омађијан, такав сам повремено. Седим над хартијом, с пером у руци, али писати не могу – не знам како да пишем. Шта – то ме не брине – али то вражије како." Ово писмо јасно указује да је писање романа постајало све теже, ако не чак и проблематично, што не можемо објаснити другачије него чињеницом да је, с једне стране, аутора морала снажно одређивати (можда можемо рећи чак: спречавати) социјалнополитичка димензија грађанског простора у који је – очито тек под Целестиновим утицајем – био ситуирао љубавну причу, док га је с друге стране интензивно одређивала тако својеврсно замишљена љубавна прича. Није, дакле, случајно то што је Керсник покушавао да повеже и усклади обе, међусобно очито опречне димензије текста. То доказује већ поменути дијалог између Корена и Мегле, а особито четврто поглавље, које је, у време када је писано наведено писмо, већ било написано. У том поглављу, наиме, наилазимо на кратак дијалог између Елзе и Храста, о словеначкој и немачкој књижевности, дијалог у којем се – поред извесног удварања – по први пут разоткрива и адвокатово ватрено заузимање за словеначка национална питања. Али, Храстов национални ангажман мора остати без икаквог одјека јер се појављује у сасвим неадекватном тренутку: Елзу не може интересовати ватреност те врсте јер је у том тренутку сва обузета тражењем свога младожење. Начелно питање о словеначком језику и литератури морало се расплинути, чим је било постављено. Писац је вероватно увидео да начети проблем нипошто није неопходан за развој и ток радње, па га је зато и изоставио, а тиме посредно показао да су у тексту постављене приповедне димензије међусобно неспојиве. У тексту се појавила распуклина, коју није било могуће премостити већ и због тога што се роман писао сукцесивно, за сваки број. Она димензија којом би аутор могао експлицирати питање судбине словеначког језика које је несумњиво морало бити доминантна карактеристика друштвеног живота у Борју, морала је ипак остати изван основног епског мотива на коме је текст грађен, па стога и не може бити ништа чудно то што је ово питање аутор једноставно и до краја изоставио. Крај истог, четвртог поглавља вероватно управо зато и уводи нов и карактеристичан елеменат у однос између национално осетљивог Храста и лепе Немице Елзе. Однос између ова два јунака није, дакако, могао бити напет и неостварен само због њиховог различитог националног порекла, јер само то није могло имати одлучујућег утицаја на њихову љубав, о чему говори и каснија Храстова женидба Катинком, која такође није била Словенка. Напетост се морала темељити у нечем другом: у извесним особинама самог Храстовог карактера. Храст је морао постати проблематичан тако рећи „сам по себи", изван своје националне осетљивости, тек се тако могла открити права истина његовог односа према Елзи, а истовремено и могућност његовог новог, адекватнијег љубавног односа. Ретроспекција на Храстову стару љубав, која непосредно следи поменутом дијалогу о словеначкој и немачкој литератури (пето поглавље), показује да је основно пишчево интересовање у роману Цикламе у приказивању адвокатове кривице пред Катинком. У петом поглављу размишља Храст о својим љубавним осећањима и ту нам се приказује у сасвим новом светлу: Храст је наиме сувише „поносит на своју непобедивост", односно самосталност и независност, те није у стању да призна да „стварно воли" Елзу, да се дакле у њему појавила „она дубока, ватрена љубав, која само једном обузме човека". Пошто се таква љубав појављује само једанпут, Храст мора заувек остати везан за Катинку, а у Елзи гледати само лепу играчку. Керсник нам предочава и неке друге елементе Храстовог поноса. Храст, наиме, неће да се заљуби у Елзу ни зато што су му „живот и друштво... усадили сувише фриволних схватања". Отуд је извирало и његово некадашње безосећајно понашање према несрећној Катинки. О томе говоре следеће, врло карактеристичне речи, које читамо у петом поглављу: „У Храсту је постојало сувише онога што вулгарно и површно зовемо: материјализам, а што у ствари није ништа друго до – себичност, самољубље. А самољубиви, себични људи нису способни за дубоку љубав, надвлада их и учини сужњима једино пожуда." Овим оштрим критичким речима сасвим је изнова осветљена и Храстова „дубока, ватрена љубав" према Катинки, јер се одједном показала као обична поквареност, односно пожуда. Храст се приказао као врло проблематична фигура. Његови „материјалистички" и „фриволни погледи", његово лакомислено понашање у тако судбоносном моменту живота, какав, по Керснику, јесте љубав, све је то онемогућило да Храст буде приказан као прави и беспрекоран народњак. У случају да је хтео као таквог да га прикаже, писац је морао изоставити Храстову необавезну, односно „пожудну", похотљиву љубавну епизоду, а нагласити пре свега позитивну разлику У односу на опортунисту, немшкутара и „практичног" човека, властелина Медена, који се с почетка такође понаша сасвим необавезно према Елзи: „Хе, хе – познајем ја гувернанте; а ова је као и остале! (...) Све су кокетне и само гледају где кога да ухвате!" каже он у разговору са Храстом у трећем поглављу. Пошто је Керсник приказао адвоката у проблематичној љубавној вези са гувернантом, пошто је нагласио његове „фриволне погледе" и његов „материјализам" као директну последицу „живота", односно „лаког друштва", морало је аутоматски постати проблематично и његово „народњаштво", морало се изметнути у вербално декламовање о љубави према свом народу, које је, све до краја, у свим Храстовим одлукама и односима, остало сасвим усамљено, па због тога по себи још проблематичније. Храст се, на пример, подсмева Медену као немшкутару који ипак залази у читаоницу: „Онај ко на социјалној лествици стоји неколико степеника више, односно бар тако високо као овај господин Меден, долази само зато да прими честитања, или пак из себичних политичких разлога" денунцира он Елзи. А само неколико страница доцније и сам жели да стекне много новца, политичку каријеру привилегованог (вишег) социјалног положаја како би могао да реализује своје сопствене „политичке намере", те је под утицајем свега тога већ био згазио љубав према лепој и неискусној Катинки. „Материјализам", односно „фриволни погледи" што их Керсник експлиците помиње као негативан а неизбежан траг „живота" и „лаког друштва" на не-довољно чврстом или „некарактерном" човеку, усмеравају нас сада од Храстових проблематичних погледа на љубав ка самом том „животу" и „друштву", јер писац завршава текст напомињући да се адвокат оженио Катинком, што његову фигуру у моралном погледу поново представља као чисту; доктор Храст се, дакле, још ипак правовремено спасао погубног утицаја друштва.
Тај „живот" и то „друштво" нису ништа друго до „спољашњи" простор, у коме се обе љубавне приче зачињу и завршавају, дакле, социјални простор мале варошице у којој се, од административних и судских чиновника, формирао посебан друштвени слој који управо од Јанка Керсника надаље у нашој свести живи под називом „скоројевића" („јаре господе"), а који је своју уметничку транскрипцију, сем у роману Цикламе, доживео још у два текста истог аутора: у Агитатору и, десет година доцније, у роману Скоројевићи (Јара господа). Агитатор се непосредно надовезује на закључна објашњења у роману Цикламе, особито на онај део који помиње скоре изборе за земаљски сабор. У тексту који је Керсник такође писао из броја у број и који је почео да излази у јануарском броју Ljubljanskog zvona 1885. године, окупили су, се у новој светлости готово сви јунаци из првог текста о „скоројевићима". Сада су приказани пре свега политички догађаји, а збивање романа непосредно повезано са изборима. Из реченог следи да су се у новом тексту могле интензивније изразити оне димензије које су у роману Цикламе остајале у сенци средишњег љубавног мотива, чији развој није дозвољавао да се експликација дате социјално-политичке ситуације развије у складу са основним захтевима словеначке националне идеологије с којом је Јанко Керсник био несумњиво сасвим судбински, егзистенцијално везан. Није познато да ли је аутор Циклама још за време првог мислио на писање другог романа о борјанској господи, али је чињеница да се први роман завршио тако да је писац у новом тексту могао приказати свог јунака Храста као типичног сада морално непроблематичног заступника словеначке националне идеје.
Мислимо овде на „помирљиви" закључак Циклама где доктор Храст тако рећи активно поправља своје некадашње грехове, оженивши се Катинком, превазилази „пожуду", односно „материјализам" и почиње да живи у складу са моралом који сада, дакако, има другачију садржину него што је имао некада код Јурчича, али о којем ћемо моћи подробније да говоримо тек пошто прегледамо оба текста о „скоројевићима" и опишемо њихове основне књижевне елементе. Проблематика Агитатора нам, дакле, омогућава да промислимо и оне, малочас наведене речи којима адвокат Храст денунцира Медена и које кажу да Медена у читаоницу, репрезентативну народну установу, воде само себичне политичке побуде. Истовремено, моћи ћемо подробније да разјаснимо основне црте такозваних „фриволних" погледа, односно „материјализма", којима је тако критички и истовремено неодређено Керсник окарактерисао главну личност свог првог текста о јарој господи. Према томе, наше размишљање о Агитатору мораће непрестано да се зауставља на следећа два основна елемента овог текста и Керсниковог писања уопште: то ће бити питања о унутарњим димензијама материјалистичких, фриволних погледа, о траговима које у човеку оставља „живот" и „лако друштво", а затим питања о политичкој напрегнутости коју разоткрива предизборна активност и која су у тесној вези са првим склопом наших питања. С једне стране, мораћемо се упустити у проблем морала, а с друге, у његов положај унутар ствари и збивања која погађају у саму суштину словеначке националне идеологије и неке облике њене конкретне, појавне, „свакодневне" политичке праксе. Наше ће се читање, дакле, кретати између моралних и политичких димензија Агитатора, између проблема словеначког народа и његових „виших" интереса, те проблема „себичних" политичких интереса, односно користи, између љубави и политике. Мораћемо се, дакако, усмерити ка проучавању темеља оба поменута елемента, јер је више него очигледно да је Керсниково књижевно стварање засновано на међусобном блокирању или оспоравању љубави (морала) и политике, „себичних" и „виших" политичких интереса, литературе која конституише националну свест и омогућава националну реализацију, те писања усмереног искључиво на успех код публике. Но, и о овој особености Керсникове литературе моћи ћемо да говоримо тек пошто на конкретним примерима сагледамо начин и облик тог блокирања или оспоравања.
Први текст о борјанској јарој господи нам је показао да се у њему нису могле до пуне мере изразити оне димензије које непосредно погађају темеље словеначког малограђанског света, оне специфичне особености које разликују овај борјански свет од, на пример, Јурчичевих људи са села из приповетке Суседов син. Поменуте димензије је прекрила љубавна прича која је омогућавала писцу динамичну радњу, односно напет и тада врло популаран текст и која је, по свој прилици, имала важну улогу већ у првој, несачуваној варијанти текста, насталој пре него што је наш аутор добио у руке Целестинову студију Наши видици. Мотив Храстове покварене и „похотне" љубави према недужној Катинки, мотив његовог очишћења од тог греха и морална рехабилитација прерасли су у одлучној мери актуелне политичке заметке који су се отварали из односа између национално осетљивог Храста и себичних љубавних (Елза) и политичких (Меден) интереса; било је стога немогуће истом мером утемељити и политичку, односно специфичну слику словеначког (мало) грађанског света, иако је овај у то доба очито био социјално сасвим формиран. Зато Керснику и није остајало ништа друго до да текст о цикламама закључи тако што ће моралним очишћењем Храсту омогућити право, не само декларативно и случајно деловање за народ, о чему и говоре следећа објашњења из епилога: његов (Меденов) противник и победник у варошици биће свакако – Храст. За кога ће се он определити – да ли ће приступити народној 'радикалној' или народној 'владиној' странци – то не знамо, а да ће бити народњак то је сигурно. И то је најважније!" Управо је овде и морао бити крај романа: једно „раздобље" Храстовог живота је завршено, адвокат је надрастао погубне „материјалистичке" утицаје „живота" и „лаког друштва", доживео моралну катарзу – текст је исцрпео тему до краја и створио простор за нову грађу. Агитатор, према томе, рекапитулира Цикламе, дајући тамо још неексплицираним политичким димензијама централно место. С друге стране, Цикламе су показале да се женидбом са Катинком Храстова фигура до те мере реализовала, да више није могла имати средишњу улогу у роману. Главни актер новог романа морао је постати нови јунак. Социјални простор, заједно са својим односом према матерњем језику, остао је исти. И у Агитатору је одмах у почетку описана беседа у читаоници, Борјани слушају предавање из астрономије, и управо се ту показују њихове карактеристичне одлике: „Храстова супруга није довољно разумела словеначки језик, а исти је случај био и са владиним приставом, племенитим Рудом (...) Играо се сада лепезом своје сусетке Милице. (-) А ова је пажљиво слушала, али узалуд, јер није могла све разумети. За четири године, које је провела на васпитавању у Швајцарској, и њен рођени језик јој је постар скоро туђ, и у ушима би јој сад зазвонио многи израз који је већ био нестао из њеног сећања. Да је због тога била зловољна, не бисмо смели тврдити!" Овом коментару следи дијалог који заслужује да га у целини наведемо: „- Да ли разумете тај словеначки језик? – упита тихо пристав Руда своју сусетку иза расклопљене лепезе.
- Не све! – смешила се Милица.
- Заборавила сам већ много.
- Ох, па више га нећете ни учити!
- А зашто не?
Руда се самоуверено смешкао.
- Зато што не треба! – прошапута затим.
Девојци се није свиђао овај разговор, па зато ућута. Љутило ју је нешто у понашању Рудину, а и последња напомена, из које је одзвањао презрив тон." Пред нама је, наиме, готово иста ситуација као у другом поглављу Циклама. Као што се тамо изненада појавила немачка гувернанта Елза и као што се поседник Меден подсмешљиво изражавао о словеначком („Баш ми је стало до тог вашег словеначког језика! То није ништа практично, ништа корисно; и шта ко има од свега тога?"), тако се и у Агитатору у Борје вратила кћи „народњака" Болеа, Милица, која се васпитавала у Швајцарској и тамо прилично заборавила словеначки; и као што су се око Елзе одмах нашли удварачи и просци, тако се и за Милицу загреје владин пристав, племенити Руда; као што су гувернанти пришли – а да при том не падну у право супарништво и спор – „народни" адвокат и „немшкутар" властелин, тако се поред пл. Руде убрзо појављује и Храстов конципијент, Андреј Корен, који је, за разлику од опортунисте Руде, од почетка до краја „народњак".
Пред нама је, дакле, готово идентичан тлоцрт: за лепу Болеову кћер се заузимају два просца, а уз то њихово настојање се посредно појављују и питања о угроженој националности; исти је и социјални простор – мада је сада много рашчлањенији: разговори међу Борјанима у читаоници нису више тако необавезни као у Цикламама, поводом беседе се, на пример, не започињу више разговори о добром или лошем гласу овог или оног певача. Сада бележник Божидар Копривец држи предавање о звездама и осталим небеским планетама, и то публици која, било због теме или недовољног разумевања словеначког језика, остаје незаинтересована, али се ипак разоткривају супротности и трвења. Капелан Антон се мршти кад предавач по-мене „живу материју", а у конципијенту Корену се управо тада пробуди „дух негације, опозиције", те иако га предавање о астрономији или било чему другом не занима, он је сада, пошто се господ Антон определио против, био за. Трвења која се сада појављују тек у благом облику, упозоравају да је Јанко Керсник усмерио свој текст у новом правцу. Друго поглавље, у којем се напетост између борјанских становника покаже особито поводом питања: ко је први Словенац у варошици, шта је важније вера или националност, какав треба да је прави народњак, итд., једно је од најдужих у тексту. Интересовање за необичну и развијену фабулу које је доминирало у свим досадашњим списима нашег аутора, сачувало се тек у врло окрњеној форми. Основни нагласак је на пластичној слици унутарње довољно интензивног, али као целина ипак статичног малограђанског света који постоји и живи опробаним, озакоњеним и упркос свим трвењима ипак мирним начином живота, тако да га заправо ништа и не може пореметити у његовом устаљеном току. Управо тако миран и објективан је и Керсников однос према јунацима. На један посебан начин они су сви
исти, Керсник их све редом непрестано, али благо иронизује. Свет који он конституише јесте по први пут бар до извесне мере самоме себи довољан. Уместо тајанствености и необичним случајностима испуњених љубавних догађаја, који су до сада прожимали све битне ситуације приче, пред нама је сада јавни, социјални свет, из којег нипошто не штрче две већ на почетку најављене љубавне везе са Болеовом Милицом и можемо закључити да ће се и те везе одвијати у складу са мирним, неузбудљивим током света који их окружује. Наговештена је и промена у моралном третману материјала: Корен за собом нема никакву сумњиву прошлост, он се открива пред читаоцем као чист лист на који се тек од почетка текста почињу исписивати трагови света и људи: лепа Милица, препредени Руда, проблем словеначког народа, његових представника у сабору земаљске скушптине; Корен је приправник код Храста и адвокат је већ наслутио његове способности, па иако је још без адвокатског испита, он је у канцеларији „из дана у дан све кориснији"; и пошто се тако „на социјалној лествици попео неколико степеника више", постао је одборник у читаоници те се нашао међу првацима борјанског друштвеног живота. У целини су непроблематична и његова љубавна настојања, док његов супарник, племенити Руда – као владин чиновник – својим подсмешљивим односом према словеначком језику одмах на почетку разоткрива сумњиве карактеристике. Тако је већ на почетку текста одређена суштинска разлика између оба удварача.
У прва два поглавља је писац до највеће могуће мере отворио текст: беспрекорном фигуром приправника Корена, његовим чистим одушевљењем за све што је народно, његовим "духом опозиције" и за сада још прикривеним наклоностима према Болеовој Милици, формирао је почетну позицију која омогућује сасвим природно обликовање обе централне теме текста: политичке и љубавне. У тексту су пре свега подвучене извесне одлике Кореновог „духа негирања, опозиције". Те су особине у тесној вези са дубоким тако рећи темељним припадањем јунака датом свету и његовим противуречностима које Корену не дозвољавају доследно понашање у складу са својом опозиционалном мишљу. Ка да о месојеђу Меден и његова супруга Елза приреде забаву, Корен најпре одбија да се тамо појави: „ ... у кућу немшкутара не улазим!" Али на крају ипак оде, надајући се да ће се тамо срести са Болеовом Милицом. Али, кад се на забави ипак увери да је све то само овејани предизборни маневар, њему не преостаје ништа друго до да свом „народњачком" кругу људи понавља: „Да је све бурлеска, политичка бурлеска, а ми декор, статисти, кловнови, глупаци..." Овим је речима Корен сам сасвим јасно дефинисао своју позицију: истина је да је борјански свет покварен и да је интрига основно политичко оружје, али из тог се света не може побећи: Корен бесни против своје кловновске улоге која му је била у том свету додељена и која му је допала унеколико и по сопственој кривици, али је ипак то његова једина могућност, јер није имућан, социјално је зависан и без права гласа. У средиште његовог убеђења постављена је, истина, чиста народњачка идеја. Али, пошто је то идеја без инструмената за реализацију, њој у практичном, политичком погледу уопште није могућно одредити конкретну садржину. Корену и не преостаје ништа друго него да у њено, апсолутно чисто име, развија свој „дух негирања, опозиције" до краја, тако да можемо наслутити да ће на крају крајева морати да негира и саму сопствену идеју. Да ту идеју заиста није могућно приказати као непосредан или практичан интерес одређених људи, јер би у том трену она изгубила своју чистоту и идеалност, доказује следећи пасус који Корен упућује пријатељу Копривцу, пошто се Меден први пут био појавио као посланички кандидат; пасус ћемо, због његовог значаја, навести у целини:
„О, убоги роде словеначки! Кад будемо мало одахнули од притиска тврде немачке пете, жуљаће нас наша домаћа самољубивост, леност и завист и она грозна уображеност – као, та нема бољега од мене! И тако немамо никаквих виших идеала, народњаштво је само средство, а циљ је лична корист. А онда, и сва та наша господа?! Само их погледајте! Судија би се радо кандидовао – али, да ли је народњак? А капелан? Народњак јесте, али му данас није до народности, него да продре његова странка! А Меден? За четрнаест дана ће тај човек бити тако слављен као да је сам словеначки спаситељ, а не зна правилно ни једну словеначку реченицу да напише. Побио бих и проклео све те таште, самољубиве..." У наведеним реченицама је млади Андреј Корен изрекао сасвим јасно да је дати, конкретни свет са својим прљавим политичким сплеткама и рачуницама у потпуном, непремостивом нескладу са идејом о народу. У там сплеткама и рачуницама доживљава ова идеја непрестану девалвацију, њоме сви одреда манипулишу, претварају је у средство, злоупотребљавају за различите „себичне", што ће рећи личне интересе. Између идеје и света, између Корена и Борја влада апсолутни раскол. А тиме је већ речено да ће идеја остати нереализована, да агитатор Корен, иако има „идеалног" кандидата Храста, а приори неће моћи ништа да постигне: чим буде узео непосредног учешћа у „прљавим", односно „себичним" политичким сукобима, мораће да се одрекне и саме идеје. У противном, и сам би се прометнуо у проблематичног јунака, истог као што су и његови противници, његови би погледи морали постати „фриволни", а простор у којем живи и из којег не би могао да се ишчупа, показао би се као она врста „лаког" друштва коју већ познајемо из првог текста о „јарој господи", односно из Храстових „материјалистичких" доживљаја у роману Цикламе. А тиме би, неизбежно, морала да доживи девалвацију и Коренова љубавна веза са Милицом. Главни јунак Агитатора је, према томе, од самог почетка морао бити у ситуацији која је унапред јасно условљавала пораз његове чисте националне идеје. У политичком погледу његова нозиција не отвара никакве реалне перспективе. У овом тренутку, текст је још увек отворен: јасно је унапред само то да ће аутор извршити потпуну деградацију политичког света. Интрига, коју уз Елзину помоћ изведе пл. Руда против Храстове кандидатуре и истовремено против Коренове везе са Милицом Боле, само продубљује поменуту чињеницу. Предизборна кампања постаје од странице до странице све „себичнија" и – из Кореновог критичног угла – морално проблематична. Коренова и Храстова национална идеја бива у том контексту неизбежно све апстрактнија, као што је успех Меденов на предизборном збору на којем изјављује да ће се у земаљском сабору „понашати онако како одлучи народна већина", неизбежан и већи него успех Храста који је као основицу свог програма поставио „чување националне идеје у свим околностима". Исход Храстове кандидатуре и Коренове агитације остаје ипак неразрешен све до тренутка док се у Борје не врати господар замка, Боле, који је У одлучујућем предизборном тренутку некуд нестао, иако је у оба романа наступао као доследни „народњак"; од његове одлуке зависи сада читав исход. По повратку, Боле саветује Храсту да повуче кандидатуру, напомињући му да га се одрекао централни бирачки одбор зато што је сувише радикалан, те се одлучио за Меденову кандидатуру. Храст треба да се повуче и на тај начин покори дисциплини која спада међу основне „националне обавезе и врлине". Храст се ћутањем супротстави оваквом ставу свог пријатеља, а Корен при том не смогне снаге ни за шта друго сем за понављање сада већ готово фразерског става: „Али треба помислити шта ће бити са народом, са нашом народном идејом, ако нас буду заступали мамелуци и шићарџије, ако завлада саможиви апсолутизам старих посланика. А ако и пропаднемо, семе које ћемо засејати овим бојем, то ће семе нићи; ко зна какав ће онда бити наш положај за годину-две? Ја тврдим да ћемо расти у својој снази!" Ове мисли остају без икаквог одјека код Болеа, који је потпуно свестан да Храст не би постигао ништа у скупшштини: ,,С осталима или за осталима ћеш ићи!" Најзад се чак разоткрива да ће Храст најбоље служити својој народној идеји ако својим инсистирањем на кандидатури не буде сејао раздор између обе наступајуће политичке струје, јер би тај раздор лако могла искористити аустријска власт. И заиста: Храст не може сам у непосредан и отворени сукоб са клерикалним и германофилским противницима, јер би се на тај начин његови циљеви показали такође као себични и страначки, па од његове чисте идеје опет не би ништа остало. Она би морала да се тематизује као стваран политички интерес, али тиме више не би била оно што по Кореновој и Храстовој замисли треба да буде и остане: недотакнута непосредном праксом, која је увек „себична"; дакле, идеја треба да буде идеална. Није случајно што се спор између некадашњих пријатеља – народњака Храста и Болеа – заоштрио на истој равни. Велепоседник Боле се на крају чак и сам кандидовао и повезао са капеланом Антоном и властелином Меденом. Упркос Елзиној интриги против Коренове љубави према Милици, интриги која је одиграла важну улогу при Болеовом одлучивању, ипак његова кандидатура и сукоб са Храстом значе пре свега властелинову одлуку да се понаша по логици свог социјалног статуса, а не према захтевима чисте, идеалне народњачке идеје. Изабран је, дакако, Меден; Корен и Храст морају да се повуку: национална идеја – вредност, показала се као сасвим непримерена, могућна само изван практичног политичког света. Пошто се сама није могла прометнути у „себични" политички интерес, морала је да капитулира пред „прљавом" законитошћу овога света.
Све ово значи да је Керсник у Агитатору извео радикалну девалвацију политичког света, а тиме потврдио и то да се његова проза на путу у реализам дефинитивно зауставила при „идеалу" какав је – идеја о народу. Тиме је, тако рећи сам по себи, затворио себи могућност исцрпне, реалистичке транскрипције политичког света. Застао је пред „идеалом" каквог изванредно детаљно описује у закључку десетог поглавља: Корен, Храст и Боле се препиру о кандидатури, супротности међу њима су веома оштре, а онда се изненада деси следеће: „Корен се јетко насмеши. Хтео је да одговори оштро, али већ су стајали пред замком и кроз отворен прозор на првом спрату допирали су им у сусрет тужни гласови народне песме.
- Ох, Милица пева! – рече господар замка и сва тројица засташе пред капијом и слушаху. Милица је певала стару народну песму и пратила се на клавиру.
И као да ти гласови стишаваху све страсти и сву срџбу која је малопре била узаврела у срцима та три човека. Ћутали су, и кад је на послетку господар замка позвао ону двојицу да пођу горе с њим, послушали су га без поговора." Друга димензија, која је у стању да блокира и те како интензивне супротности, јесте љубав. И то је други темељ на којем је Керсник - против радикално реалистичке транскрипције света – заснивао своје писање. Уместо у социјалну проблематику, коју је изискивао Целестинов програм, усмерио се на питања морала која су у целини извирала из имплицитног, нерефлектираног пристајања на дати свет: не литература на рачун социјалне критике, него реституисање интиме - односно љубавних односа – и чисте, политички неоствариве националне идеје. (Венчавање страсног агитатора Корена са лепом Милицом знак је његовог повлачења из политичког живота и истовремена консолидација са њим.) И тако је литература Јанка Керсника у процепу: између морала и политике, смисла и методе прекинут је сваки додир. Није никакво чудо што су у његовим следећим текстовима, а особито у Рошлину и Врјанку и Скоројевићима, политички и национални проблеми опет у потпуно подређеном положају: поново постаје главна необична љубавна прича, заједно са питањима морала које таква љубав покреће. Тако је круг затворен, прва фаза словеначке прозе је завршена: национална идеологија-литература није нашла пута до конкретне друштвено-политичке проблематике.
1852. (4. септембра) у замку Брдо крај Луковице родио се Јанко Керсник. Отац му је био судија из познате словеначке породице која је дала више значајних интелектуалаца; мајка је била сувласница замка у коме се наш писац родио. Варошица Луковица у чијој се близини налазио замак била је у то време једно од административних средишта Словеније.
1861. преселио се у Љубљану и уписао у гимназију.
1864. за приватног инструктора грчког језика добио је Франа Левца, с којим су га потом током целог живота спајале искрене пријатељске и сарадничке везе.
1874. ступио у државну службу при финансијској прокуратури у Љубљани 1880. преселио се на Брдо и тамо обављао посао самосталног бележника.
1883. изабран у крањски земаљски сабор, где је био члан словеначке владине, тзв. еластичне либералне странке.
1897. (28. јула) умро у Љубљани од туберкулозе грла.
1866. објављена прва Керсникова песма под насловом „Гомила" („Хумка") у часопису Slovenski glasnik.
(Исте године изишле су Прешернове песме са чувеним предговором из пера Јосипа Стритара; тек је овај Стритаров текст устоличио Прешерна као најбољег словеначког песника, а све до тада је на том месту слављен данас заборављени Јанез Весел Косески. То је и година у којој је почео (у наставцима) излазити први словеначки реалистички роман Десети брат Јосипа Јурчича; Лаза Костић је тада објавио Максима Црнојевића; Достојевски Злочин и казну.)
1873. серије фељтона које излазе у Slovenskom narodu: „Мухаста писма" I, II („Ћудљива...") „Nedeljska pisma" I-XVIII (Недељна...); „Pisma iz Graca" I-III (наставила се у идућој години); „Nadepoln.
(Ђура Јакшић, Песме; Лазар Костић, Песме)
(Јаша Игњатовић, Васа Решпект; Толстој, Ана Карењина (до 1878))
1876. Na Žerinjah. Izviren roman, spisal Janko Kersnik. Slovenska knjižnica, IV zvezek. Založil J. Jurčič. Natisnila Narodna tiskarna. V Ljubljani 1876. 16° стр. 188.
(Јосип Јурчич, Доктор Зобер; Јосип Стритар, Sodnikovi Маларме, Поподне једног фауна; Марк Твен, Том Сојер)
1877. „Popotna pisma" I-VI („Писма с пута")
(Јурчич, Cvet in sad, Lepa Vida; Август Шеноа, Сељачка буна; Ибзен, Стубови друштва.)
1878. „Razvoj svetovne poezije" (предавање одржано 4. марта 1877. у читаоници у Љубљани, сада објављено у Slovenskom narodu (од 4. до 10. јануара) (Јаша Игњатовић, Вечити младожења; Шеноа, Diogenes)
1881. Rokovnjači (Разбојници) – историјски роман који је Ј. Јурчич почео да објављује у наставцима у Ljubljanskom zvonu али га је после једанаестог наставка задесила смрт; на молбу уредника Левца, Керсник наставља роман и то са великим успехом и на опште задовољство уредништва и публике.
(Почиње да излази Ljubljanski zvon, централни књижевни часопис, који је излазио све до 1941.)
1882. Lutrski ljudje (Лутерани), излази у LZ, у наставцима; у Slovenskom narodu (SN) је изишла прва приповетка из циклуса Kmetske slike (Сеоске слике) под насловом „Ponkrčev oča;" у истом листу излазе фељтони „Stricu v Ameriko", I-VI
(Симон Грегорчич издаје своју прву збирку песама.)
1883. Cyklamen (у наставцима у LZ)
(Нушић, Народни посланик; Евгеније Кумичић, Госпођа Сабина Сјенкијевич, Огњем и мачем; Ниче, Тако је говорио Заратустра)
(Веселиновић почиње да објављује своје Слике из сеоског живота (до 1889); Толстој, Моћ таме)
1887. Testament (у наставцима у LZ); „Otroški dohtar" („Старатељ") из циклуса Сеоске слике (изишла у SN)
(Нушић, Сумњиво лице)
1888. „Pesmi v prozi" I-V (у SN)
(покренут Dom in svet, часопис католички оријентисаних словеначких писаца, излазио до 1944; Антон Ашкерц, циклус „Stara pravda"; Анте Ковачић, У регистратури)
1889. Rošlin in Vrjanko (у наставцима у LZ)
(Јосип Козарац, Мртви капитали)
1890. „Kmetska smrt" (циклус Сеоске слике, објављено у SN)
(Антон Ашкерц, Balade in romance; О. Вајлд, Слика Доријана Греја)
1891. „Manon" (последња прича из циклуса Сеоске слике, изишла у SN)
1893. Jara gospoda (у наставцима у LZ)
(Јавља се Цанкар својим критичким и пародијским песмама, најпре у зборнику ђачког друштва Слога („Junaška pesem iz današnjih dnij", 1892/93), а потом у рукописном алманаху ђачког друштва Задруга („Svoboda", 1893)
1894. „Očetov greh" („Очев грех") (излазило у наставцима у LZ).
(Иван Тавчар, V zali; Стеван Сремац, Поп Ћира и поп Спира)
а) на српскохрватском
Берник, Франце, „Јанко Керсник као приповедач". У књизи: Јанко Керсник, Цикламен, Очев
грех. Београд, 1955. Југословенска писци, књ, 18, стр. 5-17
Вученов, Димитрије, Предговор за књигу: Јанко Керсник, Агитатор, Скоројевићи. Нолит, Београд
1966. Популарна књига за свакога, стр. 5-17
Вученов, Димитрије, Предговор за књигу: Јанко Керсник, Јара господа (Скоројевићи). Просвета, Београд 1968. Библиотека Просвета 134, стр. 5-25
Погачник, Јоже, „Јанко Керсник, Скоројевићи". Студија у књизи групе аутора под насловом
Мајстори реалистичког приповедања. Школска књига, Загреб 1971. Кључ за књижевно дјело. Интерпретације, стр. 119-146
О Керсниковом делу у целини и књижевном контексту у који се он уклапа наш читалац може подробније сазнати прочитавши поглавља о реализму у две до сада преведене Историје словеначке књижевности, и то:
Јоже Погачпик и Франц Задравец, Историја словеначке књижевности. Нолит, Београд 1973. Антон Слодњак, Историја словеначке књижевности. Завод за издавање уџбеника, Београд 1972.
б) на словеначком
Boršnik, Marja, „Kersnik", Študije in fragmenti. Obzorja, Maribor 1962, 455-480.
Inkret, Andrej, „Janko Kersnik in začetki slovenske leposlovne proze".
U knjizi: Janko Kersnik, Ciklamen. Iz slovenske kulturne zakladnice, IX. Obzorja, Maribor 1969, str. 153-230.
Levec, Fran, „Janko Kersnik", Eseji, študije, potopisi. Slovenska matica, Ljubljana 1965, str. 277-289.
Paternu, Boris, „Janko Kersnik". U knjizi: Slovenska proza do moderne. Lipa, Koper 1965. str. 77-104
Paternu, Boris, ,,Kersnikove Kmetske slike". U knjizi: Janko Kersnik, Kmetske slike. Mladinska knjiga, Ljubljana 1965. Kondor 61. str. 73-97
Prijatelj, Ivan, Jansko Kersnik, njega delo in doba I, II. Ljubljana 1910, 1914. (Монографија која има укупно 898 страна изишла је као VI књига Izabranih spisa Janka Kersnika)
Rupel, Dimitrij, „Idealist brez idealov". Problemi št. 78-79. str. 464-476.
Ad capitandam (benevolentiam) – да би се побудила наклоност, да би се придобили људи
афектирано – извештачено
алармантан – узбунљив
а propos – да, збиља; тим поводом
аранжер – уређивач
bal pare- велика игранка
бинокл — наочари, доглед
бревијар — молитвеник
бурлеска – шала, лакрдија
chasse croise – врста корака у кадрилу
cherchez la femme – тражите жену (као кривца за нешто)
цвичек – врста вина
декан – више свештено лице (после бискупа)
декрет – одлука, решење
делиријум – лудило (због пренадраженог мозга и сл.)
дискретан – опрезан, обазрив
double chaine – двоструки ланац, једна фигура четворке (кадрила)
драгон – лак коњаник који се могао борити као пешак
ерар – државна благајна
фантаст – сањалица, занесењак
филистар – просечан, сувопаран, емоционално тврд и мисаоно ограничен човек, без слуха за дубље истине живота и света
фриволан – раскалашан, развратан, лакомислен
haute vollee- високо, изабрано друштво
hoch, hoch, der Herr Abgeordnete – живео, живео, господин посланик; живели, живели, господине посланиче
хофрат – дворски саветник
хрушт – народни назив за ситан аустријски новац
индискретан – несмотрен, неопрезан
in dubiis libertas- у нејасним питањима слободно је мислити; постоји слобода
мишљења
in vino veritas – у вину је истина
инстинктивно – нагонски, нехотично
интабулација – књижење, уписивање у земљишну књигу, књигу дуговања или какву сличну (од истог корена и глагол интабулирати, или, како се у народу каже:
табулирати)
интерпелирати – тражити одговор од надлежних органа на одређено питање
кадрил – четворка (врста игре)
капелан – (помоћни) свештеник
катилинска егзистенција – појам начињен према Катилини, пропалом римском племићу, заверенику против републике, кога је Цицерон оптужио због велеиздаје; мисли се на личност која је против поретка, која је завереник и пропали потомак „вишег друштвеног реда"
клерикалац – присталица свештенства
кодификовати – озаконити
комптоар – пословна канцеларија, трговачка писарница
кортеш – присталица, ватрен присташа
котиљон – француска друштвена игра (плес) и музика уз њу
лајтнант – поручник
Leseverein- читаоница
легаргичан – дремљив, обамро, неосетљив
литанија – врста молитве
ливреја – једнообразно одело кућне послуге
макао – врста карташке игре
мамелук – слепи присталица (роб хришћанских родитеља, а васпитан у муслиманској вери)
немчур, немшкутари (мн.) – одрођени, понемчени Словенац
nylla dies sine linea – ниједан дан без црте; ниједан дан а да се нешто не уради
omne nomium – што је превише, не ваља
пандекти – збирка правних одредби из старих римских закона; део римског права
per aspera ad astra – трновит је пут до славе; преко трња до славе
пинч – врста пса
пристав – млади чиновник, писар
римска миса – служба божија, плаћена каматом на суму која је уложена у добротворне сврхе
сакристија – соба поред олтара за пресвлачење свештеника и чување ствари
секционсшеф – шеф одељка, секције
semper aliquid haeret- увек нешто остаје
sine ira et studio – без мржње и пристрасности
soirйe dansante – вече с игранком
superbe – сјајно
тарок – врста карташке игре
whist – врста карташке игре
жупник – парох
