|
 |
|
|
|
Кад су Јерко и Павлек изишли на улицу, избило је четири сата. Полицијски бригадир Папагало, који је већ два сата хркао опружен на дивану, одједном се трже из сна. Зашкиљи у таваницу, а онда баци поглед на отворен прозор.
Седе, извуче из џепа марамицу и обриса врат, образе и чело. Био је округао као буренце, са два подваљка, и сав се презнојио у сну. Угрејало га је и јесење сунце, које се у међувремену померило на запад и сјало му право у лице.
Папагало погледа на сат и разрогачи очи. Ех, ех! Читава два сата је хркао. У ово време требало би да је већ на улици, на дужности.
Приђе умиваонику и пљусну се водом по лицу да се освежи после спавања. Опет му паде на ум оно што му је већ дуго кварило расположење и образи му се издужише. Већ два месеца — ах, шта, већ три месеца, ако не и више — узалуд њушка за неким "злочинцима". А још у почетку заклео се да ће им ући у траг за две недеље. Остао је празних шака. Због неуспеха већ му се кришом подсмевају. То му загорчава живот. А за то време "злочина" је било све више. Баш тога јутра сазнао је за нове случајеве и дошао до нових доказа.
И да би се уверио да то није само сањао, извади из џепа листић ишпартане хартије. Једна страна била је празна, а на другој су биле одштампане пароле: "Доле фашисти! Доле Италија! Хоћемо слободу! Живели, живели, живели Словенци!" Овакви листићи растурани су прошле вечери по улицама, биоскопима и школама.
То је почело још у пролеће. У почетку ретко, али се понављало све чешће. И било је све више листића. Папагало би се заклео да се иза тога крије нека тајна организација. "Ако овако продужи", мислио је он, "једног дана ће почети да пуцају на нас и да бацају бомбе. То треба спречити. Зло треба сасећи у корену."
Полиција је наредила да се изврши неколико претреса по кућама, али ништа није нашла. Где год је ударила, промашила је. Бригадир Папагало увртео је себи у главу да "злочинце" треба тражити међу деранима. Истина, и одрасли су у то умешали своје прсте. То он не искључује. Више је него вероватно. Али они су у позадини, крију се као мишеви, oни припремају летке, а дечаци их растурају по граду и лепе по излозима. Колико дерана се скита сваког дана по улицама, и ко води рачуна о њима! Уловиће бар једнога од њих, шчепаће га за врат и из њега истрести признање као орахе из вреће.
Стога је у својим обиласцима по граду држао на оку само дечаке и ослушкивао само дечачке гласове. Нос му је говорио да мора нарочито пазити на ђаке Словенце. Кад би из младих уста чуо словеначку реч, тргао би се као пас кад нањуши дивљач. Кад би угледао два-три дерана како се сашаптавају, хтео је да сазна шта то говоре... Застајкивао би на улици и мотрио, десно и лево; кад би се окренуо, на излогу би угледао летак. Прилепили су му га иза леђа...
Брр! Сећање на ово било му је непријатно, као да га песак жуљи у ципелама. Узео је шешир и изишао на улицу. Купио је новине, летимично прегледао наслове и гурнуо их под мишку. Иза првог угла посматрао је како се играју три дечака и две девојчице. Вриштећи скакали су на једној нози по квадратима које су кредом нацртали на плочнику. Дечја игра — ничег сумњивог. Кренуо је даље.
Одједном му се поглед заустави на двојици дечака. С рукама у џеповима, нетремице су буљили у излог с ловачким пушкама и мецима. Сумњао је на сваког дерана, а ова два дечака нарочито су привукли његову пажњу. Учинили су му се још сумњивији зато што су са таквим заносом гледали оружје.
Прошао је поред њих, али се вратио, као да је излог привукао и његову пажњу. Претварао се да гледа двоцевке, а испод ока је посматрао дечаке. Били су ђаци, то је видео на први поглед. Већи, Павлек, био је кошчатих удова, косе као предиво и округлих, румених образа. А његов друг Јерко био је сићушан, птичјег лица с оштрим носићем, на којем су биле наочари. Смеђа коса била му је кицошки раздељена и глатко очешљана.
— Мој отац има овакву пушку — показивао је Павлек двоцевку. — Само што није овако нова. А наш слуга има револвер на бубањ.
Да, ђаци Словенци. Папагалова сумња се утростручила. Није разумео о чему говоре, али мора бити да је нешто што свако не сме да чује. Кад га већи угледа и упре у њега своје светлоплаве очи, трже се. Затим лако гурну лактом свога друга, и дечаци се изгубише низ улицу не осврћући се.
Папагало је стајао неколико тренутака и гледао за њима. Није ли онога дебељка праве косе већ негде видео? Где? Није могао да се сети. Али то у овом часу није за њега било важно. Сав је био обузет мишљу да ова два ђака нешто крију. Одлучио је да их прати.
Пошао је за њима што је брже могао, колико год су му дозвољавале његове кратке ноге и трбушчић. Били су одмакли већ добар део пута испред њега. И чинило му се да све брже одмичу. Кад су дошли до угла прве улице, скренули су улево.
Бригадир је више пута претрчао него што је препешачио остатак пута од угла. Кад се заустави и погледа низ дугу улицу, која се пружала далеко улево, затрупка ногама од беса. На улици је било само неколико људи, али међу њима није било ни једног дечака. Дерани су ишчезли као да су пропали у земљу. Зар су већ претрчали сву ту дугачку улицу? Или су се сакрили у неку од многих кућа с обе стране улице? Ко то зна? Није их било. Сумња му се учетворостручила. Али му ништа не би помогло ни да се удесетостручила, изгубио је траг.
Прогунђао је нешто кроз зубе и лупио се дланом по челу! Тикван! Птичице су му побегле. Требало је да их на месту шчепа и отера у полицију. Будала!
Он марамицом обриса ознојено чело.
2.
Дечаци, Павлек и Јерко, били су, међутим, већ далеко у другој улици. Кад је Павлек разабрао да је оно "буренце" које је на њих мотрило бригадир Папагало, потпрашили су пете. Побегли су у једну кућу, претрчали преко дворишта, прескочили неку ограду и кроз двориште и ходник велике куће с друге стране истрчали опет на улицу. За све време нису се ни осврнули, нису се усудили ни да говоре гласно. Сад су се осећали као птице које су се неким чудом спасле из јастребових канџи.
— Одакле га познајеш? — упита Јерко мало неповерљиво.
— Долази к нама, у Полог. У лов. Познаје мога оца.
Павлеку је било тешко да то призна. Још овога сата примиће га у тајну дружину "Црна браћа". Он и Јерко, с којим је становао у истој кући, журили су на свечану заклетву. Другови су се дуго опирали да га приме међу се, говорило се да му је отац фашиста. А није био фашиста. Није носио црну кошуљу, код куће је волео да се хвали да је добар Словенац. Само се на улици дубоко клањао Италијанима, јер се плашио за своју кесу. Павлек се бојао да би познанство са полицијским бригадиром могло на њега бацити још једну црну сенку.
Упитно је погледао Јерка, који је неко време гледао у земљу, а затим се гласно насмеја.
— Зашто се смејеш?
— Нешто је нањушио, али смо му умакли. Па и да нас је ухватио, шта би нашао? Ништа.
Стигли су у другу, прашњаву улицу на крају града. Иза ње су се пружале само баште и њиве све до Соче. У ниској, једноспратној кући, која је била стиснута међу суседнима, живео је Тонин, Павлеков школски друг. Њему су се упутили. У приземљу је била браварска радионица; изнад врата са улице висио је огроман кључ. У њој је Тонинов отац, који се звао Фаганел, са помоћником и шегртом од јутра до мрака ковао гвожђе и стругао челик, тако да су човека подилазили жмарци.
Тонин их је већ чекао у дворишту посутом шљунком и пуном неке старудије. Низак и здепаст, великих уста и прћаста носа, личио је на мече коме су навукли панталоне. Црне очи, које су вириле испод сувише дуге црне косе, сијале су му благо и умиљато.
На дрвеним степеницама, које воде на трем и у стан, седела је Тонинова сестра Жутка и плела. Клатила је десном ногом, као да жели тиме да привуче пажњу на себе. Била је сувоњава, дугуљастог лица, црних очију и косе као у њеног брата. Главу је држала мало накривљену у страну и враголасто гледала у ђаке. Очи су јој говориле: Ја знам много штошта, али, не бојте се, ништа нећу одати; овде стојим на стражи, и ако би неко пошао за вама, почећу да зовем мацу да вас упозорим...
Дечаци су каменим степеницама сишли у мрачни подрум. Кроз прозорчић с решеткама, испред којег је растао густ грм олеандера, допирало је врло мало светлости. Поред зидова лежало је старо гвожђе и дрвено корито за прање. Само испод прозора није било старудије. Ту је стајао расклиматани сто и поред њега клупа коју је Тонин довукао из сенице у башти. Два сандучића замењивала су столице. На столу, покривеном новинском хартијом, стајала је упола догорела свећа. На зиду је висила словеначка заставица.
Дошљаке су већ чекали Филип и Нејче, Јеркови школски другови. Сва тројица били су у трећем разреду гимназије, само Павлек и Тонин похађали су трећи разред реалке. Филип је био дугачак као притка и мршав као мотка, очи су му оштро гледале из кошчатог лица. Нејче је био онизак као и Јерко, али не тако ситан, био је живахан, али и плашљив; стално је руком гладио своју кестењасту, рашчупану косу.
Павлек их је видео први пут. Руковао се с њима и збунио се. Другови и све око њега било је мрко и озбиљно и оставило је на њега дубок утисак. Није знао шта да каже, где да дене руке и у шта да погледа.
Тонин упитно погледа у Јерка, који климну главом, на то он припали свећу. Слаба светлост бацала је бледе, дрхтаве сенке по зидовима. Тонин извуче из џепа панталона старински револвер на бубањ и стави га на сто. Нашао га је међу очевом старудијом, очистио га и присвојио. Иако револвер није имао метака, био је страшан, пун претње. Павлека обузе страх тако да га прођоше жмарци.
Јерко се накашља, приђе ближе и загледа се Павлеку у очи.
 |
— Павлек Гољо, — проговори свечаним, мало дрхтавим гласом — знаш ли какав је циљ дружине "Црна браћа", у коју те сад примамо?
— Знам.
— Јеси ли спреман да без оклевања и до краја извршиш све задатке који ти буду постављени?
— Јесам.
— Знаш ли шта те чека ако погазиш дату реч или одаш и најмању тајну?
— Знам.
— Шта те чека?
— Смрт!
При речи "смрт" Павлеку паде поглед на старински револвер и удари му ватра у главу, срце му се стеже.
— Сад се закуни! — рече Јерко. — Стави десну руку на срце и гледај у заставу!
Павлек стави руку на срце, које му је немирно ударало, и упре поглед у заставицу.
— Понављај за мном! Ја, Павлек Гоља, заклињем се словеначком заставом и својом чашћу...
— Ја, Павлек Гоља, заклињем се словеначком заставом и својом чашћу — понови Павлек готово тихим гласом; од свечаности тренутка и речи све му је треперило у грудима.
— ...да ћу се верно и упорно борити против фашиста, који копају гроб нашем народу... да ћу савесно и без поговора извршавати све задатке... да никад нећу погазити дату реч нити што одати... а ако одам и најмању тајну, да одмах умрем...
Павлека је са сваком изговореном речи све више пекло у очима. Мало је требало па да му сузе потеку низ образе.
Свршило се. Тонин угаси свећу и гурну револвер у џеп. Јерко топло стеже руку Павлеку.
— Сад си наш "Црни брат" — рече он.
Затим се сви редом руковаше са њим. Поседаше на клупу и на сандучиће око стола.
Напетост је попустила. Опет су седели један поред другог као другови. Ипак је Павлек осећао да није све онако као што је било раније. Са "Црном браћом" био је везан на живот и на смрт. Осећао се као да је ушао у сасвим нов свет који му је дотле био непознат.
— Где су нови леци? — упита Јерка упревши поглед у Филипа и Тонина.
— Овде — Тонин завуче руку у сандучић под собом и баци на сто дебео свежањ листића.
Узео је свако свој листић и тихо га читао.
Што тако дижете прах?
Словенаца вас је страх!
Ми се дижемо! Куцнуо је час!
Ми нећемо умрети!
Тлачен се буном свети!
Фашисти, смрт вреба вас!
Сем Јерка, нико није знао да су четири од ових неколико стихова Ашкерчева. Јерко, који је кришом и сам писао песме, изабрао их је и допунио, прилагодио их потреби. Кад би песник то дознао, сигурно се не би преврнуо у гробу. Тихо, одобравајући, насмејао би се себи у браду.
Строфа је била одштампана дечјом штампаријом с једне стране хартије, друга је била празна. За штампу су се бринули Филип и Тонин. Филип је штампарију, коју је добио од тетке за рођендан, великодушно поклонио својој дружини.
"Црна браћа" била су задовољна. То није било исто што и: "Доле Италија! Доле Мусолини! Живела Југославија!" То ће друкчије запалити срца.
— Нема их довољно — рече Јерко.
— Стотину, нешто више — додаде Тонин. — Немамо више новца за хартију и мастило.
Ћутке се погледаше. Новац! На тој препреци често би се све зауставило. Своју тајну нису смели никоме да повере, нити да траже помоћ. А сами су били сиромашни као црквени мишеви. И кад би дали све што им је понекад кануло у џеп, опет би било сувише мало.
Павлекова рука нехотице се маши џепа. Био је од свих најимућнији. Отац је, додуше, био шкрт, иако је седео на парама, као што су говорили суседи. А мајка му је била широке руке. Кад год би дошао кући — а то је било доста често, понекад сваке недеље — тутнула би му нешто пара "да мало побољша храну"... Извадио је све што је имао и ставио на сто.
— Ево — рече он, а крв му удари у образе.
Другови се забезекнуше. Овакву дарежљивост нису очекивали. С дивљењем и одобравањем упреше очи у Павлека.
— Позајмљујеш? — упита Тонин да не би било неспоразума.
— Не. Дајем.
Тонин привуче ситнину преда се и преброја је.
— Направите још две стотине летака — рече Јерко! — Боље више... А сад да поделимо посао!
— Тако је — рече Тонин и раздели летке на три дела. највећи део гурну пред Павлека, један даде Јерку, а остало задржа за Жутку. — Ти, Павлек, излепи их вечерас на излоге у главној улици. Нејче, ти ћеш га пратити! Покажи му како се то ради. Пазите да вас не укебају!
Павлек узе летке и стрпа их у џеп. Осећао је како му рука лако дршће. Обузимао га је потајни страх.
— А шта ће Филип? — упита Јерко.
— Филип ће извесити заставу — одговори Тонин. — Већа је од ове — показа очима заставицу на зиду. — Ја ћу му помоћи.
Дечаци весело заграјаше. Одакле му застава? То нису сазнали. Тонин се тајанствено смешкао својим широким устима. Где ћемо је извесити? То је било питање. На тврђаву или на неки платан у дрвореду. Са тврђаве видела би се далеко, али нико не би разабрао њене боје. Морала би да буде врло велика. На платану видеће је свако, све док је не скину.
— Онда на платан — рече Тонин.
"Црна браћа" устадоше. Тонин скину заставицу и стрпа је под кошуљу, а свећу стави у џеп. Излазили су тихо један по један. И сваки је увукао главу у рамена и погурио се да буде неприметнији кад се појави у дворишту.
Тамо је стојао Тонинов отац, гладио чупаве бркове и стрељао погледом ђаке. Није рекао ни речи. Чак ни Тонину, који покуњен умаче у трем.
3.
"Црна браћа", која су се по спољашности и карактерима разликовала као камење у речном кориту, али их је везала љубав према народу и језику, разиђоше се сваки на своју страну. Јерко пође кући сам-самцат. Размишљао је где би нашао текст за нови плакат.
Ако је можда за неке од његових другова "завера" била само узбудљива игра, за њега то није била. Откако је мало поодрастао, за игру готово није ни знао. Уносио се свим срцем у све чега год би се прихватио. Мислећи на своје родитеље, који су га с муком издржавали у граду, није занемаривао учење. Сем тога, необично га је привлачило читање. Књиге је гутао као алву... Али за време учења и читања мисли би му се често губиле у сновима како ће једног дана "Црна браћа" са словеначком заставом певајући корачати улицама Горице...
— Имаш писмо — рече му госпођа Нина, отварајући му врата.
Госпођа Нина, његова газдарица, била је постарија жена, удовица нижег чиновника, с малом пензијом. Да би лакше излазила накрај, држала је на стану два ђака. Њена фризура била је исто тако старомодна као и њена хаљина и намештај. Сиве очи су јој мирно, доброћудно сијале са широког, бледог лица. Живела је сасвим сама и била је плашљива тако да се чак и преко дана закључавала у стану.
Кад угледа писмо, Јерку удари пламен у лице. Познао је рукопис. Био је очев. Отац му је био учитељ на селу. Пре две године, кад су словеначке школе поиталијањене, преместили су га далеко у унутрашњост Италије. Тамо је животарио и чекао пензију па да се врати породици, која је остала у својој кућици у једном бришком селу.
Јерко летимице прочита странице исписане ситним, збијеним, лепим рукописом... Није било никаквог жаљења на усамљени живот у туђини, међу туђим људима. Али из сваке речи избијала је жива чежња за домовином, за ведрим, сунчаним небом над родним бреговима и планинама, за цветним и заруделим обронцима, за словеначком песмом и речи. Саветовао је Јерка да учи, да не разочара мајку. Мајку, писао је, а не њега. А још упорније, у сваком писму, подсећао га је на речи које му је упутио пре свога одласка. Те речи му није никад наводио, јер нису биле за јавност. Јерко их се добро сећао. Препоручивале су му верност и љубав према словеначком народу и језику...
Јерко се замисли. Кад би отац знао како он извршава оно што му је препоручио. Можда би га изгрдио. Рекао би му да је то лудост и детињарија. То би га увредило и разочарало. Али вероватно би му ћутке положио руку на главу и очи би му засијале... И кад би овога тренутка стао пред њега, ипак се не би усудио да му призна да је душа тајне дружине ђака о којима говори читав град и пола покрајине.
"Црна браћа" су се добровољно и без поговора препуштала да их он води. У ствари, вођство је делио са Тонином. Кад је било у питању "шта" да се уради, све очи биле су упрте у њега. А кад је било у питању "ко" да уради, "када" и "како", најпре би погледали у Тонина. Он је био сналажљив као Циганин. Рекао би шта мисли, а затим би се очи опет окренуле Јерку. Али ретко се дешавало да се Тонинов предлог не усвоји. Па ипак би се "Црна браћа" лакше снашла без Тонина него без Јерка. Без њега не би било дружине "завереника"; она се родила у његовој глави.
Био је осетљива срца и дубоко би га заболела свака неправда. Кобаридских догађаја[1] сећао се с већим болом него смрти свога старијег брата. Тада му је било једва шест година, само је упола разумевао оно што су код куће говорили о томе, али осећао је бол као да му се нож зарио у срце. Кад је већ пошао у школу, изненада је једнога дана дошао учитељ странац и говорио језиком који није разумевао. А како је био жељан знања и волео да учи, било му је као да му је мрак пао на душу. У граду у који су га послали било је још теже него на селу. Морао се крити кад је са друговима говорио словеначки. Све му се чинило страховито туђе и мрско. Многе увреде оросиле су му очи сузама и као жеравица утиснуле му се у душу.
Али најјаче му се утиснуло спаљивање зграде у којој је било словеначко позориште.[2] Тога се још тако добро сећао као да се сад десило. Била је недеља, сунчан дан, пред позориштем се окупило мноштво људи који су запањено гледали. Из дворишта дизао се висок стуб црног дима. Гореле су кулисе и гардероба. Кроз прозоре су уз вику и дреку летеле књиге, списи, полице, столице, столови и ормари. На улици је горела ломача око које су скакали младићи у црним кошуљама и урлали као ђаволи. Смрдљиви дим куљао је под платане и кестенове.
Јерко, коме је тада било једанаест година, стојао је, гледао, бледео и хватао дах као да га дави невидљива рука. У души му је беснела олуја. Све сличне неправде које је ма када доживео или о којима је слушао оживеле су у њему сто пута јаче. Заплакао би на сав глас, зајаукао би, песницама би ударао по тој гомили што урла, тукао би је, грувао и мувао... Али то што се дешавало не би могао да спречи. Био је сам, страшно сам. Грчевито му је задрхтала доња вилица, сузе су му потекле низ образе.
Побегао је. Не од страха, него зато што то више није могао да гледа. Срце му не би могло поднети. Што даље — да му туга не разнесе груди! Дотрчао је кући, зарио лице у постељу и на сав глас заплакао. Госпођа Нина положила му је руку на главу и брижно га упитала шта се десило. Је ли га когод грдио? Или га је неко тукао? Или нешто слично. Јецајући, испрекиданим речима описао јој је шта се десило напољу. Али оно што је осећао није умео да јој каже... Госпођа Нина је неко време ћутала, као да су и њу савладали туга и ужас. Онда га је тешила. А Јерко је осећао како му њене вреле сузе капљу на образе...
Био је још дете, али тај догађај урезао му је оштру бору у лице. И као свако дете, кад доживи велику неправду, и он је пожелео да има снагу Петра Клепеца, да чупа дрвеће из корена и да удари на непријатеља. Али то су биле само пусте жеље. Снови! Био је свестан тога да је нејак и да ништа не може учинити. Све дотле док му до руку није дошла књига с привлачним насловом "Црна браћа". Сваку нову књигу брзо би прочитао. Ову је гутао двапут брже. Кад је завршио, почео је изнова... Писац је са свом топлином своје душе описивао борбе карбонара "угљара" против Аустријанаца, који су тлачили Италију. Тајно удружење устаника које се звало "Црна браћа" ковало је завере, растурало летке, истицало заставе и бацало бомбе... Најзад је устао цео народ и истерао туђина из земље... Јерко је у машти гледао јунаке ове узбудљиве књиге све обасјане блештавом светлошћу. То су били људи!
Књигу је после њега прочитао и Филип. Већ одавно ју је вратио библиотеци, али је њен садржај непрестано заокупљао његову мисао. Из ње је избијало безброј мука које су тиштале и његову душу. Књига му је изгледала као огледало у коме види свој живот и живот својих рођака. Али ипак није било све тако. Где су светли јунаци, устаници, да их поздрави његова мисао? Није их било...
Једном, кад је посетио Филипа, полиција је баш ухапсила и протерала неког радника. Жена и троје деце обиснули су му се о врат, вукли га за руке и вриштали плачући... Ђацима који су издалека гледали овај призор стезало се срце од туге. Радник није био ни лопов ни разбојник; говорило се да су код њега нашли неке хартије. Другови су се погледали дугим погледом, сузе су им наврле на очи. "Требало би онако... као у оној књизи, сећаш ли се?" рекао је Филип и стегнуо Јеркову руку.
То је Јерку већ дуго било у мислима и у срцу, али се није усуђивао да каже. Филипове речи биле су клица тајне дружине "Црна браћа". У почетку су била само двојица, заклели су се један другом. Придружио им се Тонин, кога су морали обуздавати да све не поквари својом нестрпљивошћу. Онда Нејче, кога је свака новост привлачила као весела игра... Нису детињасто уображавали да ће сами истерати фашисте. Хтели су да буду само искра из које ће букнути пожар. Баш као у књизи "Црна браћа"...
Јерко отвори ковчег и стави очево писмо у шарену кутију. Испод рубља извуче Грегорчичеве "Песме", поклон од мајке. Окретао је лист по лист и тражио пламене речи.
***
[1] Године 1922. фашисти из Чедада и Видма послали су казнену експедицију у Кобарид, посекли липе на тргу, срушили споменик композитора Храброслава Воларича и терорисали становништво. Зашто? Зато што је гром оштетио италијански споменик на оближњем брду, Крну, а они су бацили кривицу на домороце да су то учинили.
[2] Године 1927. фашисти су демолирали "Трговачки дом" у Горици, где су се давале позоришне представе на словеначком, избацили кулисе, гардеробу и сав намештај у двориште и на улицу, па их запалили.
 |
4.
Павлек по природи није био нека кукавица, али му оне вечери није било лако при души. Растурати летке у биоскопима, у потпуном мраку, или по пустим улицама — ситница! То би умело свако дете. Али лепити их по излозима у главној улици, смело и неопажено упркос мноштву људи — нека само неко покуша! Ухвате те на делу, шчепају те као псето, одвуку те у полицију и добро те изударају. И то би било само за почетак. Главно би тек дошло. Павлек је већ чуо много страшних ствари о томе како злочинцу који неће да говори развежу језик. А ако ти развежу, чека те освета "Црне браће". Тонинов револвер био му је стално пред очима.
Али правио се храбар. Ни за шта на свету не би се пред Нејчетом одао да му се помало тресу панталоне.
— Погледај; то се ради овако — рече му Нејче кад су стигли у тесну, пусту улицу.
Узе листић, овлажи га језиком и — цмок! — у часу га дланом прилепи на излог једне пиљарнице. При том ни за тренутак није застао, нити се осврнуо улево или удесно.
— Покушај!
Нејче се држао самоуверено, хвалисаво, као да је то за њега ситница. Уистини био је велики зец, њему су се први пут ноге тресле више него сад Павлеку. Да није онда осећао да му је Тонин за леђима, побегао би. Сад је тај тешки испит већ прошао и желео је да се покаже пред Павлеком. Правио се да му то није ништа; као да код куће пише школски задатак или крцка орахе.
Павлек извуче из џепа летак, брзо га овлажи језиком, и у трен ока летак се нађе на излогу једне бербернице.
— Добро — шаптао је Нејче, који је ишао три корака иза њега да га на време упозори на неку опасност. — Одлично! Још један! Тако... Не мари што се искривио...
Стигли су у главну улицу, која је била пуна света. Светиљке још нису гореле, јер се још видело. Прозори на горњим спратовима блештали су у румени залазећег сунца.
Ту су се низали излог до излога, мноштво великих стакала. Ко је био брз и спретан могао је на сваки да прилепи по један летак. И Павлек је од живе жеље хитао да што пре испразни свој џеп. Ноге му се више нису тресле, али је био напет као струна. Није се освртао, али је осећао да Нејче иде за њим и упире му очи у леђа.
Па и да нема Нејчета, не би ни помислио да бежи. Увек му је био најтежи први корак. У почетку му се чинило да сви мотре на њега шта ради. Чак је имао осећање да сви знају шта је на лецима. Очекивао је да ће сваког часа повикати: "Држите га!" Али то се ниједанпут није десило. То га је охрабрило. Цмок! Цмок! И више није био онако напет. Све му се чинило као весела игра.
У ствари није на себе скретао пажњу више од ма кога на улици. Као да љушти кикирики, грицка језгро, а љуске баца на земљу. Кад би неки пролазник опазио листиће, мислио је да је то некаква реклама. Можда неко нуди нову маст за обућу или пасту за зубе. Мало ко би застао, одлепио летак и покушао да га прочита. Ако не би разумео, мрзовољно би га згужвао и бацио под ноге. Ко би га разумео, опрезно би се осврнуо и гурнуо га у џеп. Код куће ће га још једном прочитати, или ће га неком показати. Али никоме није ни на ум пало да га је залепило ђаче овако невина лица.
Павлек угледа пред собом мршавог часовничара који је стајао на прагу своје радње. Руком је гладио глатко избријану браду и посматрао пролазнике. Цмок! Павлек му прилепи летак на излог. Тада га прострели часовничаров зачуђен поглед. Цмок! Летак се створи и на другом излогу.
— Хеј, ти, магарче! — Павлек зачу глас иза себе. — Показаћу ја теби за то прљање стакла!
Ђаче се није осврнуло. Поуздао се у Нејчета, који је ишао за њим. Ипак га табани засврбеше и он убрза корак.
Нејче се начас заустави. Шта ће сад бити? Расрђени часовничар неколико тренутака буљио је за Павлеком. Изгледало је да ће тога часа потрчати за њим и шчепати га за капутић. Задовољио се тиме што одлепи летак са излога и пажљиво га прочита. Злобно и огорчено севнуше му очи. Погледа за Павлеком, али он се дотле већ изгубио међу светом. Затим поче да се осврће, као да неког тражи по улици. Намигну стражару, који је лено долазио с друге стране.
Нејче се даде у трк, стиже Павлека и уз пут га муну у ребра.
— Бежи!
Павлек не стиже да прилепи летак који тек што је овлажио. Спусти га на земљу и потрча за Нејчетом. Чинило му се да пола улице трчи за њим и да се стотину руку пружа да га шчепају.
Ово трчање по улицама није било ништа необично. Дерани из предграђа често су пред вече долазили у центар, буљили у излоге и изводили свакојаке лудорије. Али Павлек и Нејче нису били дерани, они су били ђаци. Ако их опази неки професор, биће зло, а можда и несреће...
Нејче одједном скрену у споредну, пусту улицу. У трку се баци на ниски зид са гвозденом оградом. Остао је да седи тако мирно и направио тако невин израз као да већ цело поподне чучи на истом месту. Не прође ни тренутак а Павлек је већ седео поред њега.
Обојица су били уморни, зајапурена лица, једва су дисали, нису могли ни да говоре. Гледали су према главној улици. Под платанима људи мирно су пролазили. Нико их није следио.
Погледаше се и топло се осмехнуше један другом.
— Шта је било? — упита Павлек кад поврати дах.
— Ах, онај часовничар! — одмахну Нејче руком као да о томе не вреди ни говорити. — Оно летака што ти је остало излепићемо на овом крају улице. Онда ћемо у посластичарницу. На торте.
— Немам пара — рече Павлек.
— Ја плаћам — удари се Нејче хвалисаво по џепу. — И малину ћемо да попијемо. Та жедан си, је л' да?
— Јесам — потврди Павлек,
5.
Бригадир Папагало био је те вечери као запета пушка што прети да ће сваки час опалити. Осећајући јасно да се око њега дешава нешто што је забрањено, њушкао је улицама. Очима је севао час овамо, час онамо, сваког дечака је стрељао погледом, али није видео ништа сумњиво. Сви дечаци су мирно, пристојно пролазили поред радњи, у очима им се огледала само невиност.
Прешао је преко улице, бацио поглед на први излог и сав се стресао. Да је угледао лава, не би се тако запрепастио. "Ето, опет!" И врео зној изби му по челу.
Скиде летак са стакла и прелете га очима. Ништа није разумео. Гурну га у џеп и стаде да се окреће на све стране као чигра. Где је, не било га? Куд се део? Уз улицу или низ улицу?
Угледа градског стражара који је живо разговарао са часовничаром. Обојица су махали рукама. Приђе им ближе, а они му гурнуше под нос још један летак, као да му се ругају.
 |
— Знам, већ знам — прогунђа. — Видео сам. Али ко га је залепио? То ме интересује.
— Неки деран — рече часовничар.
— Јесте ли га видели?
— Како да нисам. На моје очи опоганио ми је излог, безобразник један!
— Видели сте га и нисте га ухватили? — запрепасти се Папагало.
Часовничар се збуњено почеша по бради.
— Ех, ухватио — замуца. — Ухватио...
— Ех, ех! — ругао се разбеснели бригадир. — Знате ли бар куд је отишао? И какав је?
— Отишао је овуда — показа часовничар низ улицу. — Какав је? То заиста не бих знао да вам кажем. Ти балавци личе један на другог као јаје јајету...
Папагало одсечно махну руком и часовничар ућута. Није хтео ни часа да губи. Онај што га вуче за нос и већ неколико месеци ремети његов мирни сан био му је тако рећи већ у шакама. Неће бити тешко пронаћи га, оставља јасан траг за собом.
Пође брзо улицом загледајући у сваки излог. Овде листић; овде, овде, овде... Хе, хе! Срце му се само од себе смејало... Одједном застаде. Траг се изненада прекинуо. Је ли та вуцибатина већ завршила свој посао? Сад сигурно иде улицом, с рукама у џеповима тихо звиждуће и подсмева му се. Или је нањушио опасност и просто пропао у земљу.
Наново му зној обли чело. Осећао се као ловачки пас кад изгуби траг зецу. Није знао куд да крене, десно или лево...
Уто се већ смркло. На улицама су се палиле светиљке. Осветлиле су се и радње, каване, бифеи и посластичарнице. А у једној посластичарници до прозора седела су два дечака. Частили су се тортама, пред њима су стајале две чаше малине.
Кад Папагало прође туда, поглед му привукоше њих двојица. Очи му се зауставише прво на Павлеку. Зар није то онај дечко што му се учинио врло познат и што је пре три-четири сата ишчезао без трага? И његов друг... не, онај његов друг имао је наочари, а овај их нема. Или се можда вара? Обузе га таква сумња, да му нога просто сама од себе крочи преко прага.
Приђе тезги и наручи чашу вермута. Наслони се на лакат, стојећи прекрсти ноге и стаде да посматра дечаке.
Павлекове очи сретоше се са бригадировим погледом. У први мах се збуни, али се брзо прибра. Лако се поклони у знак поздрава...
Папагало подиже шешир.
Значи није се преварио да је тога ђака негде већ видео. Још раније, не само овог поподнева. Па и он њега познаје. Љутио се што га тако издаје памћење. Одједном му сину. Аха! Син трговца из Полога, који са њим и општинским деловођом иде у лов... Сумња која га је обузела мало попусти, али дечака није пуштао из ока.
Узе чашу и приђе ближе.
— Ти си Гоља, је л' да? — упита љубазно. — Павлек, зар не? Ето, нисам те одмах познао. Сувише ретко се виђамо... Дозволите да седнем код вас. Само за тренутак. Једите ви! Немојте да се узнемиравате. И он је ђак, а? — упита погледавши у Нејчета.
Нејчету су лако дрхтале руке. Павлек му је раније шапнуо кога је поздравио. Био је уверен да их прате и срце му је сишло у пете, понестало му је даха и речи.
— Јесте — одговори Павлек уместо њега.
— Значи обојица сте ђаци? — рече Папагало и зашкиљи очима. — Нисмо ли се данас већ једном срели?
— Не, господине.
— Павлек се већ припремио на то питање. Био је присебна духа и брзо се сналазио у свакој прилици. Да није тако преплануо од сунца, бригадир би лако опазио како је поцрвенео као рак.
— Не? — чудио се бригадир. — Код једног излога? Тамо где се продају пушке...
— Не.
— Онда сам се преварио — рече бригадир полако, а очи су му и даље неповерљиво сјале. Мало у шетњу, зар не? Мало да се засладите, а онда опет за књигу, је ли?
— Да.
Дечаци сагнуше главе више него што се пристоји и почеше да једу.
— Тако, тако — распричао се дебељко. — За књигу. Тако и треба. Омладина треба марљиво да учи. Ко у младости учи, у старости на меком седи. Е, али кад би сви учили! Понекима су друге бубе у глави. Скитају се по баштама и по пољима и краду воће. Али то није најгоре. Упуштају се и у горе ствари. Неки, на пример, растурају овакве листиће — рече, извуче из џепа летак и овлаш га показа. — Ово сте свакако већ видели?
— Не, господине, — рече Павлек.
Дечаци осетише како им удари крв у главу. Целим телом прођоше им жмарци. Нису гледали у бригадира, али су осећали како стреља погледом час једног час другог.
Нејче се загрцну и закашља се. Поглед који је летимично бацио на Павлека био је пун страха. Павлек се већ уплашио да не учини какву глупост. Пружи ногу и муну га испод стола.
— Ово нисте видели? — чудио се Папагало, — Никада? И ништа слично? Заиста?
— Не.
Павлек упре очи у бригадира и издржа његов поглед.
— Е, па верујем вам. Боље је да с овим немате никаква посла. Ово мирише на бувару! То раде ђаци као што сте вас двојица... ваши школски другови... знамо ми то. Али ћемо их похватати. Већ смо им за петама. На трагу смо им. Похватаћемо их као мишеве. А онда ћемо их научити памети... Нека сами себи захвале...
Павлек и Нејче појели су колаче и ситним гутљајима пили малину. Осећали су се као мува у пауковој мрежи. Папагало је и даље говорио, а њих двојица нису знали шта да кажу. Процедили би само кратко "да" или "не". Имали су само једну жарку жељу — да се што пре нађу негде далеко на улици.
— Ако опазите нешто сумњиво, не би било у реду да то не пријавите — спусти глас бригадир — Не би било у реду. То је злочин према отаџбини. Тежак злочин! Потказивати за сваку ситницу, није лепо; то и ја кажем. Али ово не би било потказивање... Ово је срамота за школу...
Хтеде још нешто да каже, али ућута. У Нејчета није имао много поверења, изгледао му је подмукао. И Павлек му је био сумњив, али је ипак према њему осећао неку симпатију. Већ и због познанства са његовим оцем. То га је наводило на поверење... Да би похватао "злочинце", разапео је своје мреже по свим школама. Али то су били дечаци у које њихови другови нису имали поверења. Требало би да у своје мреже ухвати неког ђака Словенца.
— Оставите! — рече кад Нејче на Павлеков миг поче да вади новац из џепа. — Данас сте моји гости. А куд вам се толико жури? — Да још мало поразговарамо. Ја волим младе пријатеље... Е, па нећу да вас задржавам. Кад идеш кући? — упита Павлека.
— У суботу.
— Поздрави оца! Не заборави! Реци му да ћу доћи у недељу у лов. Уловићемо каквог зеца. И нас двојица — нагну му се сасвим до ува — имали бисмо нешто да поразговарамо...
Намигну им и махну руком кад су излазили на врата.
Потом седе, замишљено се загледа преда се и стаде да добује прстима по столу. Сумња коју је малопре одагнао наново га обузе. Да ли су невини или умеју тако да се претварају?
6.
"Црна браћа" нису се више састајала у подруму код Тонина. Фаганел није веровао да дечаци уче у том мраку, као што је хтела да га убеди Жутка. Али није им досађивао, нити је распитивао о њиховој тајни... Закључао је врата и кључ обесио у радионици.
После су имали састанке у једној великој земуници из доба првог светског рата коју су открили поред Соче. Исто као у томе рову могли су да одржавају своје састанке сакривени у густо грмље. Али то не би доликовало "завереницима". Нису се они играли ни Индијанаца ни разбојника. Могло би се десити да их неко сакривен у зеленилу прислушкује. Али у овој мрачној, влажној рупи нису могли да штампају летке. Јерко и Павлек пренели су "штампарију" у своју собицу.
Затворили су капке јединог прозора, који је гледао у двориште суседних кућа, и упалили светлост. И врата су закључали. Газдарице се, додуше, нису плашили. Она није никад улазила код њих кад "уче".
 |
Тонин је пинцетом ухватио слова и слагао их у равне редове. Јерко би на јастуче кануо густо мастило и равномерно га размазивао и утирао.
Павлек је савијао табаке хартије и оштрим ножићем секао их на мале листиће. Одштампали су нов текст:
Неће више фашиста да гази нас,
ни да нас тлачи крваво;
владаће овде нашег народа глас,
наш језик, наше право!
Овог пута стихови су били Грегорчичеви. Уместо речи "туђин" Јерко је ставио реч "фашиста". То је био јачи израз.
Тонин је плочицу са текстом притискивао час на јастуче, час на листиће. Павлек му је помагао. Скупљао је одштампане летке и слагао их на гомилу. Тап-туп! — час на јастуче час на хартију. Брзо је ишло. И готово тако тихо као да никог нема у соби.
Јерко је цртао веће летке на читавом табаку хартије. Пламени позив приморским Словенцима да се дигну и ослободе туђег јарма. То су "Црна браћа" одлучила на првом састанку у земуници. Велики део малих листића се изгубио, нико их није ни узимао ни гледао. Већи леци, украшени словеначком заставом, које ће налепити у предграђу и околним селима, привући ће свачији поглед.
Млади завереници радо су се сећали заставице коју су извесили на највиши платан у главној алеји. О њој је говорио цео град. Људи су читавог јутра упирали поглед у њу. Онда су дотрчали ватрогасци с великим лествама и скинули је. После су два полицајца сваке ноћи чували стражу у алеји.
При помисли на то Јерко се смешкао и час црвеном, час плавом оловком цртао словеначку заставу. У исти мах наметала му се још једна мисао која му већ одавно није дала мира.
— Требало би да имамо бомбе — рече као да говори сам са собом.
Павлек и Тонин га погледаше.
Бомбе! Њихове мисли нису никад биле тако смеле. Павлеку је и Тонинов старински револвер без метака, на којем му је силно завидео, изгледао страховито оружје. А Јерко је маштао о италијанским завереницима о којима је читао тако дивне ствари. Они су као од шале бацали бомбе, а Аустријанци су летели у ваздух.
— Где ћеш наћи бомбе! — рече Тонин.
— Нигде. То и јесте питање. Да имамо бар динамита!
— Какав динамит! Ни метке за револвер не могу нигде да пронађем.
— Са том крнтијом нећеш ништа учинити — додаде Јерко презриво.
Тап-туп! — час на јастуче, час на хартију. Тонин је "штампао" и ћутао. Било му је мало криво што Јерко потцењује његово оружје.
— Пуцао бих кад би хтели да нас ухвате — најзад проговори. — Они би се уплашили, а ми бисмо побегли.
Павлек се био задубио у мисао која му је већ неколико дана била у памети.
— Наш слуга има исти такав револвер — рече. — Вероватно има и метака.
Тонинове руке застадоше, био је сав у ватри.
— Донеси ми их!
Павлек се нађе у неприлици. Било му је тешко да обећа зеца који је још у шуми. А још теже му је било да одбије. Већ и због самог себе, јер је с тим имао неке планове.
— Неће ми их дати — рече.
— А ти му их дигни!
Павлек је у себи претресао све могућности како би се то могло учинити. Јохан, њихов слуга, сакривао је револвер; показао му га је једном кад је био при пићу. Ко зна где га чува? Али и кад би знао, крађа му је била одвратна. Можда би исто постигао и кад би га лепо замолио. Та били су пријатељи.
— Донећу ти их — рече он. — Мислим да ћу моћи — додаде мало у недоумици.
— Кад идеш кући?
— Сутра. Вратићу се у понедељак.
— Видећеш се са Буренцетом — рече он.
Буренце је био Папагало. Тако су га звали између себе. Павлек се радо хвалио како се извукао из његових канџи. Смејао се Нејчету, који је био готово умро од страха. У ствари, обојица су дрхтали и кад су били већ далеко на улици. Био је поносан на свој доживљај. Али се љутио што га другови задиркују да му је стриц у полицији. Речи које му је Папагало дошапнуо, а од другова их није прикрио, зујале су му у глави као досадне муве.
— Шта ли то хоће од мене? — упита.
— Не можеш да погодиш? — рече Јерко. Хтео би да од тебе направи њушкало.
— Шта?
— Њушкало — понови Јерко мрдајући ноздрвама као миш кад се појави из рупе. — Нос му је сувише кратак да нас нањуши, па би волео да га продужи за онолико колико си ти дугачак.
Павлек у мислима виде себе као продужење бригадировог носа и насмеја се на сав глас.
7.
У понедељак Павлек у последњем тренутку потрча у школу и сав задихан седе у клупу поред Тонина. Професор је ушао одмах за њим. Обесио је земљописну карту и почео да испитује земљопис.
— Јеси ли донео? — тихо упита Тонин.
— Јесам.
— Покажи ми!
Павлек завуче руку дубоко у џеп, извади метак и гурну га Тонину у руку.
Тонин га пажљиво разгледа под клупом. Његово широко лице развуче се још више у смех. Извуче из џепа револвер, који је увек носио уза се, иако му је много сметао и стално је био у опасности да га когод нањуши. Окрену се према Павлеку да га сакрије од другова и гурну метак у бубањ. С лакоћом је склизнуо. Дечак од задовољства пуцну језиком.
— Да ти не окине — шапну Павлек, гледајући испод ока у његове руке.
— Баш си шашав!
— Дај га мени!
Павлек и нехотице изусти оно што му је већ дуго било у памети и на срцу, али се бојао да изговори.
— Шта — упита Тонин, као да није добро чуо или као да не верује својим рођеним ушима. — Шта да ти дам?
— Пиштољ.
Тонин погледа у Павлека тако зачуђено као да је овај од њега тражио једно око. Није хтео одмах ни да му одговори. Испразни бубањ и опет стави револвер у џеп.
— Шта ће ти?— упита га Павлек. — Ионако немаш метака.
Тонина то непријатно жацну. Зар Павлек није обећао да ће му донети метке. А сад, кад их већ има, предомислио се. Чак и револвер тражи од њега. То није било само уцењивање, чинило му се да је то издајство.
— Истина је да их немам — рече савлађујући се. — Али ти си ми их донео.
Сад је ћутао Павлек. Гледао је у ђака који је дрхтао пред професором и озлојеђен у себи гунђао. Шта мисли Тонин, да је то тако проста ствар, као да су меци прегршт ораха! Узмеш их и нико ти ништа не каже. Он је морао метке да измоли и да за њих да велики сребрњак. Па и онда их не би добио да Јохан није био без пребијене паре и да га страст за пићем није тако страшно вукла у крчму. Сад је имао метке, али то је вредело колико и празан револвер. Мало га је пекла савест пред Тонином, али жеља за оружјем била је јача.
— Бар ми га позајми — прошапта.
— Гле, молим те.
— Само за данас по подне.
— А шта ћеш с њим?
— Учићу се да гађам.
Тонин се замисли.
— Поћи ћу с тобом. Заједно ћемо гађати...
— Не можеш. Донео сам ти летке. Ти и Филип треба да идете у околину.
— А ти?
— По граду. Са Нејчетом. Али тек увече.
Опет су заћутали. Тонин је био разоружан. Задатак који му је дала дружина "Црна браћа" није смео да одлаже. А волео би да Павлек заборави на пиштољ. Покушао је да разговор наведе на нешто друго.
— Да видим летке! — рече он.
Павлек стави на колена географски атлас и отвори га.
Међу страницама био је читав свежањ летака. "Словенци, шта чекате? Да нашу лепу земљу прекрију само гробови на којима ће се ширити туђин..." Биле су то речи од којих су човека подилазили жмарци. Текст је на горњој левој ивици обавијала лако залепршана словеначка застава.
— Јерко је сила — рече Тонин. — Дај!
— После часа — прошапта Павлек и брзо затвори атлас, јер баш тада прође поред њих ђак из последње клупе кога је професор прозвао да изиђе на земљописну карту.
Њих двојица су опет гледали у професора. Пред њим је стајао Анибале, сувоњав дечко с црним увојцима и као бибер ситним дубоко усађеним очима. Поглед му је лутао, гледао је час у професора, час по разреду, а најмање на карту. Једва му је пошло за руком да открије Амазон и стално је забадао штапић у њега као да се боји да ће му побећи.
 |
— Амазон је река... река... — муцао је, а хладан зној избијао му је по челу.
— Па знамо већ да је Амазон река — рече професор. — Шта даље?
— Амазон је река... која тече... која тече...
— Свака река тече. А куда тече? Где извире? Где се улива?
— Амазон је река која тече преко... која се улива...
— Позајми ми пиштољ — покуша опет Павлек. — Даћу ти половину метака.
Тонин се борио у себи. Он је Павлеку завидео на мецима као што је Павлек завидео њему на револверу. Револвер без метака вреди колико и поломљена брава. А меци без револвера — колико и зрна пасуља. Ако не попусти, ни он ни Павлек неће имати ништа од тога... Победио је разум, иако се срце противило.
— Али да ми га заиста вратиш. До вечерас.
— Хоћу, часна реч!
Тонин гурну револвер у Павлеков џеп, а Павлек спусти половину метака у Тонинову шаку.
8.
"Црна браћа" нису наслућивала несрећу која се у том тренутку већ била наднела над њих. Нису их укебали док су бацали летке и лепили их на излоге. Нису их ухватили кад су вешали заставу на највиши платан у дрвореду. Није их нањушио бригадир Папагало својим кратким носом. Нањушило их је продужење његовог носа — Анибале. Било је то случајно.
Кад се Анибале сав очајан вукао испред професора, јер није научио лекцију из земљописа, пролазећи поред Павлека поглед му паде улево. Угледао је словеначку заставу насликану живим бојама. Да је видио Тонинов револвер, не би се толико узбудио...
Док се пред картом мучио са својом празном главом, за тренутак је заборавио на цео свет. Враћао се у клупу са сигурним "кецом", а лице му је изгледало дуже него најдужа река на свету. Од стида и збуњености кривио је уста. Ухватио је Тонинов поглед, изгледало му је да му се руга. Тада се сетио боја које су му малопре удариле у очи.
Мислио је на њих све време док је с горчином гутао своју рђаву оцену. Поглед му је стално летео на Павлекова и Тонинова леђа. Седели су три клупе испред њега и поред наглувог професора стално су нешто шапутали.
Дотле их још није мрзео. Никад се нису посвађали. Понекад се суботом или понедељком налазио с Павлеком у возу и онда су имали много штошта да разговарају. Није био од оних који су своје школске другове пријављивали за сваку словеначку реч. Али застава га није убола само у очи него и у срце. Његов отац био је фашиста. По угледу на њега, чинило му се сумњиво све што није италијанско. Сем тога, иза њега је будно мотрила сенка Папагалова. Бригадир га је спопао, подстицао његово родољубиво осећање и свега га залудео својим брбљањем. Већ неколико недеља узалуд је прислушкивао и њушкао. Ђаци Словенци били су пред њим сасвим закопчани. А сад је тако лако наишао на један важан траг.
Копкало га је да се дигне и да каже професору. Осећао се понижен и осрамоћен због "кеца". То би му вратило углед. Професор би га истакао свима као пример... Али ма колико да су га прсти сврбели, није имао храбрости да их дигне. Био је велика кукавица. Не би могао поднети да га Тонин и Павлек стрељају непријатељским погледом. Бојао се да на себе навуче њихову мржњу. Не би се више усудио да изиђе на улицу. Њих двојица не смеју сазнати да их је он одао. Одлучио је да пође у полицију, Папагалу. Али неће данас, тек сутра. Најпре ће рећи оцу...
Тонина и Павлека никако није пуштао из вида: За време одмора, кад је већина дечака истрчала у двориште, он је остао у разреду. Надао се да ће моћи прочепркати по Тониновој и Павлековој клупи и да ће се још боље уверити. Али дечаци се за све време нису мицали с места.
По свршетку наставе њих двојица замакли су иза угла школске зграде. Анибале се шуњао за њима као њихова сенка. Упола скривени иза крошњате магнолије поред живице отворили су атласе: Павлек је Тонину дао неке хартије... Тек после тога су се опрезно осврнули око себе. Тонин љутито ошину погледом Анибала.
— Шта њушкаш овуда, јазавче? — продера се словеначки.
Павлек се насмеја.
Анибале побледе. Сматрао је као увреду и изазивање што га је Тонин ословио на словеначком и што се Павлек насмејао.
— Сhe соsа?[3] — упита зашкиљивши.
— Сhe соsа?
— Каква коза? — ругао му се Тонин. — Је ли она што има криве рогове и виче ме-ке-ке?
Ђаци се закикоташе и изиђоше на улицу.
Анибале увређен и бесан пође за њима. Бурна осећања која су га обузимала уливала су му храброст и одлучност. Више га никакви обзири нису везивали за Тонина и Павлека, осећао је само мржњу према њима.
Полако, погледа упрта у земљу, кренуо је према станици. Сваког дана у подне возио се кући, три станице од града, где је његов отац био железничар, а сваког јутра враћао се у школу... "Сутра!" рече у себи мислећи на Папагала. Да неће бити сувише касно? Тонина и Павлека ће претрести, али ништа неће наћи. Отац ће га грдити, рећи ће му да је будала...
Он застаде. Окрену се и пође натраг у град.
***
[3] Шта је? (италијански)
9.
Тонин је био већ ручао. Сит и лењ, као турски паша упола је седео а упола лежао за столом. С времена на време гурнуо би руку у чинију са смоквама која је стајала пред њим и сладио се. Мајка је прала судове, а Жутка је истрчала у двориште.
Мислио је на револвер, који му је недостајао, као да је изгубио богзна шта. Онда се сетио Филипа. Мора да пође к њему. Још кад је ишао из школе, купио је кутију ексерчића и поделио их с Павлеком. Филип ће стати испред њега, а он ће иза његових леђа раширити летак на зид. Ексерчићима — тап, тап, тап, тап! — брзо ће га прикуцати на сва четири угла. А онда ће мирно отићи даље, као да се ништа није догодило. Људи ће се сјатити у гомилу, док не дођу фашисти или карабињери.
Замишљајући то он се срећно и победоносно насмеја. Пружи руку да узме још једну смокву. Тада Жутка сва заруменела улете у кухињу.
— Тонине, траже те два господина — рече у једном даху.
Дечак у трен ока скочи на ноге. Као да су му се прсти укочили, смоква му испаде на земљу. Траже га два господина? То је било тако необично да га обузе црна слутња. Каква су то два господина?
Није стигао да упита; речи му застадоше у грлу. Господа су била већ на прагу, могао је сам лепо да их види. Ушао је Папагало, а за њим, кошчатог лица и отворених очију, црнокоси полицијски агент Бастоне. Ишли су тихо, полако, као да се боје да не уплаше кога. Бастоне је изгледао као оличење беса. А Буренце се смешкао; изгледао је сав срећан што му је прва жртва пала у руке као зрела крушка. Погледао је по кухињи, а затим је жмиркајући упро поглед у Тонина.
— Тонин Фаганел? — упитао је.
— Да.
Дечак је говорио испрекиданим гласом, као да му је нешто чудно горко запело у грлу. Полиција, издан, ухваћен, свршено је. Стотину мисли одједном му прође кроз главу. Осећао се као срна коју су опколили пси. Помислио је да бежи, али врата су била затворена. Пре него што би стигао да их отвори, шчепали би га и везали. Очајно, као да тражи помоћ, баци поглед на мајку и на Жутку.
Жутка се леђима наслонила на зид и сва бледа и уплашена гледала је час у агента час у брата. А мајци, која је брисала тањире, укочише се руке.
— Шта се догодило? — упита зачуђено.
— Ништа, госпођо, — одговори Папагало. — Досад се још ништа није догодило. Можда је само непријатан неспоразум. Али одмах ћемо видети... Где су ти књиге? — упита Тонина.
Тонин показа на креденац. Лежале су тамо поред будилника, где их је бацио кад је дошао из школе.
Бастоне је претурао по књигама и свескама. А бригадир се окомио на Тонина.
— Руке увис! — заповеди му.
Дечак диже руке увис као да се дави и очајнички их пружа из воде. Страху се придружило и горко осећање понижења и стида. Сузе му навреше на очи; грчевито је стезао усне да не заплаче. Мајку и Жутку видео је само као кроз мутно стакло.
Папагало му је претресао џепове. Та ништа неће наћи. Баш добро што нема револвера! На метке није ни помислио. Бринуо се шта ради Бастоне иза његових леђа, али се бојао да се окрене.
Из његових џепова појављивале су се најразличитије ствари. Папагало је разгледао сваку за се и стављао је на сто. Ништа нарочито. Ножић, чије је сечиво на крају било сломљено. Мајушна бележница са исто тако малом оловком. Бригадир погледа шта има у њој, али је била чиста као снег целац. Нешто ситнине и два зарђала пера. Бакарни новчић из доба Наполеона, превучен зеленом патином, нашао га је у песку поред Соче. Џепна марамица. И најзад шест метака које је добио од Павлека.
— Шта је ово? — упита га бригадир и гурну му метке под нос.
Тонин је гледао као да се чуди како је то стигло у његов џеп.
— Одакле ти ово?
— Нашао сам.
— Нашао? Где? На улици? Овакве ствари не леже на улици. Лажљивче!
— Јеси ли и ово нашао? — јави се Бастоне иза његових леђа.
 |
Тонин спусти руке и окрену се. Црнокоси агент гурну му пред лице летак са којег су дречале живе боје. Папагало упре поглед у хартију, а затим у Тонина. Насмеја се победоносно, али и љутито.
— О боже! — узвикну Тонинова мајка и сруши се на столицу; руке су јој немоћно лежале на крилу.
— Одакле ти ово? — Бастоне бесно понови своје питање. — Јеси ли и ово нашао на улици?
— Не.
Тонин је осећао да је изгубљен. Срце му се стезало, а колена тресла. Али ни на памет му није падало да некога ода. Угушио је очајање и осећање понижења. Обузе га тврдоглавост. Заинатио се. Сетио се "Црне браће". Стотину пута су упозоравали да сваки од њих мора све примити на себе ако га ухвате.
— Не? — наваљивао је Бастоне — Ко ти је онда ово дао?
— Нико. Сам сам направио.
— Сам си направио? А шта си намеравао с тим? А?
Тонин је упорно ћутао.
— Говори! — повика агент, надвлада га бес и удари га по лицу. — Говори! Говори!
Уто уђе Фаганел, Тонијев отац. Био је мало задремао после ручка, али га је пробудила необична бука у кухињи. Поглед му паде на Тонина, који од удараца посрну, ухвати се за образ и само што не заплака... Није му било потребно да пита шта се дешава, у часу је схватио ситуацију. Поглед на летак открио му је разлог тајних састанака у подруму.
— Немојте! — узвикну мајка. — Немојте га тући! Та говори. Тонине, говори! Кажи све искрено!
Тонин је упорно ћутао.
— Ми га не тучемо, госпођо, — рече Папагало. — Ми га само милујемо. Тући ће га закон...
Фаганел хтеде нешто да каже, али прогута реч. Био је трезвен човек и видео је да не вреди говорити колико ни решетом воду грабити. Седе на клупу и оштро намигну својој жени да ћути.
Папагало и агент претресли су кухињу и спаваћу собу. Испретурали су Тонинов кревет, али нису нашли ништа сумњиво. Чак ни заставицу, коју је Жутка брижљиво сакрила да је мајка не би видела.
Тонин се све време није ни померио, само је очима нешто говорио Жутки, која је мењала боје и гледала га жалосним, уплашеним погледом. Погодила је да јој нешто објашњава — али шта? Да ништа не ода? Неће она одати ни мрвице, може да буде без бриге. Али није било то. Бар није било само то. Тонин је мицао уснама као да изговара неке речи. Није се усудио ни да шапуће.
Жутка је отварала уста и очи, и истезала врат не би ли шта разумела... А Тонин, као да верује да је погодила његову мисао, топло јој се насмеја.
— Хајдемо! — рече Бастоне и чврсто зграби Тонина за руку.
Мајка тихо заплака. Отац се мучно накашља као да га гуши у грлу. Жутка је брисала сузе и гризла усне.
Тонин је очекивао да ће га одвести, али и поред тога срце му обузе горчина. Желео је да се поздрави с оцем и мајком, али га агент повуче за собом. Правио се јак, али му се ипак у оку појави крупна суза и склизну му до уста. Била је горка.
10.
Павлек одмах после ручка отрча до Нејчета. Он је становао код своје тетке, пиљарице Нуте, крупне, отресите жене, која га је чврсто држала у својим рукама. Плашио се ње као ђавола, па ипак је сваког дана ризиковао да она увече саспе на њега кишу оштрих речи. Срећом, била је мало код куће, те није стизала да пази на сваки његов корак.
Нејче је разгледао нови летак. До вечери, кад је требало да пођу на "посао", било је још доста времена. Павлека је револвер мамио негде далеко из града, како би могао да се огледа у гађању. Нејче, као и обично, пратио га је у стопу.
Лаких корака и насмејана лица газили су по прашини и жмиркали на јесењем сунцу. Куда? Поред Соче има увек људи који би чули пуцњаву. До Гројна или до обронака Шкабријела било је сувише далеко. Отишли су у Рожну долину. Тамо су усамљена места изван пута обрасла густим багремом. Сакриће се у неки честар и — бум, бум!
Док је ишао кроз град, Павлек се опрезно освртао на све стране. Бојао се да не сретне Папагала. Кад је био јуче код куће, Папагало је дошао с оцем из лова и питао за њега. Али узалуд су га звали и тражили, сакрио се... Имао је осећање да ће Папагало погодити шта има у џепу ако га сретне. Одахнуо је тек кад је прошао последњу улицу и последњу кућу.
Град га је притискао. И Нејчета исто тако. Морали су да буду мирни, да се понашају пристојно као ђаци. А изван града, у природи, и душа и тело били су им слободни. Из ђачета извири деран, који је на улици и у школи морао да се притаји. Овде су могли без бриге да се мувају у ребра, да се јуре по путу и да вичу. Или да звижде из све снаге, тако да пара уши.
— И ја ћу једанпут опалити — рече Нејче. — Хоћу ли?
— Хоћеш — одговори Павлек. — Једанпут! И ја ћу само једанпут.
— Зашто само једанпут?
— Јер ће нам меци бити потребни. Ако нас полиција нападне или ако нас неко изда...
Нејче је неко време замишљено, ћутећи гледао низ пут.
— Мислиш ли да би га заиста убили? — упита.
— Кога?
— Онога... који би нешто рекао... издао...
— Убили би га — рече Павлек равнодушно. — Тонин би пуцао у њега. Бојиш ли се?
— Не — одговори Нејче и с муком прогута пљувачку. — Зашто да се бојим?
— Издајник не би ни заслужио друго. Зашто да погази заклетву? Зар не би заслужио?
— Би — потврди Нејче, било му је тескобно при души.
Путем је ишао пиљар, гурао пред собом колица с грожђем и на туђем језику мамио купце.
— Жедан сам — рече Нејче, који одједном осети да му је грло суво.
— И ја сам. Да купим грожђа?
— Купи!
Павлек купи два велика грозда и један даде Нејчету. Носили су их пред собом држећи их за петељке, кидали зрна и стављали их у уста.
Пређоше на колски пут покривен жутом прашином који је водио међу брегове; појавише се честари багрема. С пута скренуше на утабану стазу која је водила некуд у густо жбуње. Наишли су на удубљену чистину с ретком, упола сасушеном травом. Свуд унаоколо растао је багрем и опкољавао их живом оградом.
Спустише се на траву и седоше подвивши ноге.
Павлек извади из џепа револвер, неко време гледао је оружје да би открио зашто је отказало, али му се чинио тако диван да га се није могао нагледати. Одапе га. Бубањ се окрену за једну рупицу, ороз удари у празно... Још једном... И још једном...
Павлек узе метак и свечаним покретом гурну га у бубањ. Било му је некако хладно око срца. Сад ће бити заистински. Левом руком одупро се о земљу, а десну са оружјем испружио је и жмурећи на једно око гађао. На нишан је узео тамну мрљу на мрком, дебелом стаблу багрема. Нејче га је напето гледао и задржавао дах као да сваког тренутка очекује пуцањ. Павлек одапе. Ороз удари у празно... И још једном... Сад је метак био на реду. Дечак скупи храброст и поново одапе... Шкљоц! Нити је пукло нити је било дима, а багрем се не помери.
Павлек је био постиђен и покуњен, а Нејче му се злурадо смејао. То га је мало љутило. Разгледао је оружје да би открио зашто је отказало. Можда метак не ваља.
 |
Извуче га из бубња и гурну други. Опет нанишани. Тада се разлеже пуцањ и одби се ехо од брегова, а рука му се затресе. Багремово стабло било је читаво, али је једна грана висила преломљена.
Павлек се победоносно насмеја. Нејче је ћутао.
— Покушај и ти! — понуди му Павлек оружје.
— Нећу.
— Бојиш ли се?
— Неее.
Бојао се, страшљивац, али то није хтео да призна.
Павлек леже на леђа, стави руке под главу и загледа се у пожутело лишће. Мисли су му блуделе као облачићи који су пловили ведрим небом. Највише би волео да ту лежи до вечери, док не дуне поветарац и не угледа звезде изнад себе. Није му се журило у град. Већ одавно га није тако мамило да остане у природи. Али морао је да врати пиштољ Тонину. И леци су чекали...
Скочи на ноге. Полако, у пријатном разговору, дечаци су се враћали у град.
11.
Жутка није била тако кратке памети да најзад није погодила шта јој је Тонин објашњавао. Мислио је на "Црну браћу". Његове усне су изговарале: Јерко, Павлек, Филип, Нејче. Они и не сањају шта се с њим дешава. Треба их упозорити. Мораће да посакривају све што може да их ода, да затру сваки траг.
О, Жутка ће све учинити да испуни његову жељу. Тонин може да буде без бриге. Доказаће му да заслужује његово поверење. Ах, кад само помисли како је он њу сматрао за брбљивицу и радозналу девојчицу. То му је једва опростила. Истина је да је много шта сама нањушила. Али Тонин јој је запретио тако страшном казном ако неком штогод избрбља, да би се сва стресла кад само помисли на то. Сад ће се моћи уверити да она зна да ћути. И да је добро што зна за њихове тајне, па тако може да им помаже...
Кад су Тонина отерали, у кухињи је дуго владала тишина. Само је будилник гласно куцао на креденцу. Отац је непомично седео и нешто размишљао... Мајка није више плакала, али су јој очи биле црвене и стално је брисала нос.
Жутка је хтела да се тихо искраде кроз врата.
— Куда ћеш? — упита је отац подигавши главу.
— У... у двориште...
— Нећеш никуда! Остани овде! — отац се диже и приђе јој. — Ваљда нећеш рећи да ниси ништа знала, а?
Жутка је гледала уплашено и ћутала.
— То није он сам измислио — проговори мајка. — Други су га на то навели. Неки школски другови долазили су код њега.
Фанагел се нагло окрену и оштро погледа своју жену.
— О томе да ћутимо! — рече мукло. — Нико није долазио Тонину. Ми ништа не знамо. Тонин то зна, нека он говори, ако хоће.
Жена је ћутала. Изгледа да је разумела шта њен муж хоће да каже. Да би се у свом јаду нечим забавила, продужила је да ради по кући.
Фанагел је дугим корацима премеравао кухињу. Мислио је на сина. То га је тешко погодило, бојао се последица, али је у себи оправдавао Тонина. Можда га је и сам навео на то, јер из мржње према "црним кошуљама" није пазио шта пред њим говори. У дну душе чак се томе и радовао. Вражји деран, како је могао нешто тако да смисли.
Погледао је на сат, и брзо отишао у радионицу.
Жутка се одмах за њим кришом извуче на врата. Мајка је била сувише замишљена да би пазила на њу. Излетела је на улицу и отрчала до првог раскршћа да је отац не види.
Куда? Није знала где станују Филип и Нејче. Није знала чак ни како се зову. У мислима, или кад је с Тонином говорила о њима, звала их је "онај мали" или "онај велики", да би их тако разликовала. И Јерка и Павлека није знала само по имену већ је случајно сазнала и где станују. У уској једноспратној кући, са обућарском радионицом у приземљу.
Задихана, зајапурена, заобилазним путем дотрчала је до куће и у неколико скокова попела се на први спрат. Дохватила је дрвену ручицу звонца и повукла.
У стану реско одјекну звонце. Неколико тренутака била је тишина, а онда се зачу како неко иде ходником вукући ноге. Врата се отворише и појави се бледо лице госпође Нине.
Жутка се збуни кад угледа стару госпођу. Није знала како да почне да не би штогод одала. И госпођа је била зачуђена. Гледала је зачуђено, са доброћудним сјајем у очима.
— Уђи! — рече јој. — Шта си хтела?
Девојчица уђе. Дотле је била већ смислила шта ће рећи да не изазове сумњу. Хтела је да одговори, кад јој поглед паде кроз отворена врата у кухињи. Тамо је седео неки господин у сивом оделу, врло сличан ономе који је одвео Тонина. Лупкао је прстима по колену и упро поглед у њу.
Жутка се збуни. Била је свесна да не сме да пита за Јерка и Павлека. Можда је дошла прекасно. Али нешто мора да каже. Не може се просто окренути и побећи: то би било још више сумњиво. И као да тражи помоћ, погледа око себе. Очи јој се зауставише на млину за кафу који је стајао на кухињској полици.
— Мама вас моли — промуца она — да јој позајмите млин за кафу.
То је можда било глупо, али није се сетила ничег другог. Најзад, то је ипак било најпаметније. Мајке су слале децу по грумен соли и прегршт брашна. И то само увече, кад су дућани били већ затворени. Сад није могла да тражи ништа друго до млин.
Госпођа Нина се још више зачуди. Ко је ова девојчица што је мајка шаље по млин. Није се могла сетити да ју је икад видела. Али пре него што је упита како јој је име и одакле је, погледа је дубље у збуњене очи пуне молбе. Изгледа да је све погодила и разумела.
Оде у кухињу, узе млин са полице и даде јој га.
— Поздрави маму! — рече.
— Хвала! Одмах ћемо га вратити.
— Не жури се! — рече госпођа, отпрати је до врата и шапну јој: — Јерка су одвели. Сад чекају Павлека. Још није дошао кући.
Потом се врата затворише.
Жутка застаде на степеницама с млином у руци. Обузе је таква туга да ју је гушило у грудима. Стигла је прекасно. Сувише се задржала. Неће моћи да испуни Тонинову жељу. Али још није било све изгубљено. Павлек још није стигао кући. Где је? Мора га потражити, мора га наћи... Истрча на улицу...
Куда? Зар да с млином у руци као нека луда трчи по граду? Неће ли се мимоићи с Павлеком... Од муке, не знајући у први мах шта да учини, грунуше јој сузе на очи.
12
Павлек и Нејче су управо скренули према Тониновој кући, кад угледаше Жутку. Појавила се као чупавац из кутије и препречила им пут. Гледала је разрогачених очију и махала рукама као да ће полетети.
— Павлек, бежи! — прошапута узбуђено. Бежите!
Дечаци застадоше зачуђени.
— Зашто? — упита Павлек.
— Траже те. Чекају те. Код куће.
— Ко?
— Ох, па полиција! — затапка девојчица ногама од нестрпљења и од беса што је одмах није разумео. Трипут је обиграла половину града док га је најзад нашла, а он сад стоји и блене. — Тонина су већ одвели. А и Јерка. Сакријте се! Немојте да идете кући!
Окренула се и дугим корацима отрчала низ улицу.
Сад су дечаци разумели тако добро да их подиђе језа. Тренутак су као два тупавка отворених уста буљили за девојчицом, која им одједном ишчезе испред очију. Потом се погледаше дугим, упитним погледом. Нејче је био престрављен, као куче кад угледа штап. Али Павлек није губио главу. Био је свестан да не смеју стајати на улици и уплашено зурити.
Намигну другу и најкраћим путем крену из града.
Ишао је брзо. Нејче га је једва сустизао, али га није напуштао, пратио га је као сенка. Обузет страхом, не би сам могао да се снађе. Хтео-не хтео, препусти се Павлековом вођству. Дуго се није усуђивао да му се обрати.
— Куда идемо? — упита га кад су били већ у њивама.
— У земуницу. Морамо да се сакријемо.
У земуницу! Павлек је то рекао тако просто као да иду на састанак "Црне браће". А тада се већ спуштала ноћ и они ће морати да је проведу у тој мрачној, влажној рупи без топле постеље и без вечере. А сутра? И следећих дана?
Нејче обори главу. Дружина "Црне браће" за њега је дотле била узбудљива, весела пустоловина коју је доживљавао готово као у сну. А сад га је стварност немилосрдно лупила по глави. Осећао се као да је са златних висина треснуо на тврду земљу.
Сретали су људе који су се враћали из поподневне шетње. Добро су их загледали и мерили погледом. Да нису међу њима њихови гониоци? С времена на време осврнули би се иза себе. Да ли их неко прати? Али нико се није обазирао на њих.
— Ко нас је издао? — упита Нејче. То питање мучило је и Павлека.
— Ко? Ја нисам, а ниси ни ти. Нису ни Тонин ни Јерко. Та они су у бувари.
— Можда Филип.
Павлек размисли и одмахну главом.
— Не — рече одлучно. — Не верујем. За њега бих ставио руку у ватру. Можда је Папагало нешто нањушкао.
— Како?
Павлек слеже раменима. То није могао да зна.
Зауставише се на високом брегу и загледаше се у Сочу. Доле у клисури већ је пала мрачна, вечерња сенка. Они се спустише стрмом, вртоглавом стазом, којом су обично ишли само дерани. Провлачили су се између стена кроз грмље и застали испод окомите литице.
Стаза је водила даље према реци која се светлуцала кроз густо грање. Дечаци скренуше у честар испод стене, куда је некад водио уски путељак, али је сад био прекривен грмљем. Рукама су размицали бодљикаве гране да их не гребу по лицу и да им не цепају одећу. Загасито зеленило се као завеса опет затварало за њима.
Зауставили су се пред земуницом у коју су се за време рата војници склањали од топовске ватре. Низак ров је у оштрој кривуљи водио дубоко у стену. Из њега је гледала тама и била студен. Улаз је прекривало тако густо грмље да га нико не би опазио ни на десет корака.
Сунце је већ залазило. Руменело се још само на ретким облачићима на западу. Светлост која је продирала кроз сплет грања била је све слабија. Мрак је постајао све гушћи.
Павлек одахну и насмеја се. Осећао се сигурним. Овде га неће нико наћи. Бар ове вечери. Пред њим је била дуга ноћ. До сутра може сто пута да размисли куда ће побећи по дану.
Спустио се на суво грање које је лежало поред улаза. Чучећи на овом грању, одржали су последњи састанак. Узе револвер и гурну два метка у бубањ. Стави га поред себе и погледа Нејчета.
— Седи! — рече му. — Што стојиш!
Нејче је био као изгубљен. Сео је гласно уздахнувши.
— Туку ли? — упита он.
— Ко?
— У полицији.
— Туку — рече Павлек мирно, уверљиво, као да је то за њега нешто утешно. — Дабоме да туку. И те како! Ако нећеш ништа да кажеш, млате те као вола у купусу. А ако што кажеш, излупају те још горе.
— Зашто још горе?
— Јер не верују да си им све рекао. Мисле у себи — кад је почео да пева, нека отпева до краја. То ми је причао један младић из нашег села који је био затворен... Али нас неће тући. Ништа се не бој!
— Зашто неће?
Павлек се тихо насмеја.
— Зато што нас неће наћи.
Спустила се ноћ. Утишали су се сви гласови, само је река равномерно шумела. Кроз грање се видело парче тамног неба, на њему су трепериле звезде. У честару прхну птица, разлеже се победоносни крик сове и утиша се.
Нејче сав уздрхта.
 |
— Је ли те страх? — упита га Павлек.
— Мало. А тебе?
— Ништа.
Уистину и Павлека је мало подилазила језа.
— Куда ћемо? — упитао је Нејче.
— У град свакако нећемо — одговори Павлек. — Ни кући. Тражиће нас свуда. Хоп! — и ухватили би нас. Мислим да идемо у брда. А онда преко границе.
— Је л' и ја?
— Зар хоћеш да те ухвате?
Опет се ућуташе. У грмљу нешто лупну и зашушта. Дечаци подигоше главе и начуљише уши, Павлек зграби револвер. Опет се све утиша, само дашак ветра дуну кроз лишће. Можда је то био камен што се одронио од стене и пао у честар.
Нејче рукама обгрли скупљене ноге и наслони браду на колено. Срце му обузе чудан страх од неизвесности будућих дана. Био је јачи од привлачности неслућених догађаја. Осети глад. Помисао на вечеру подсети га на тетку.
— Ох, тетка ће ме тражити! — уздахну.
Ни Павлеку није било лако при души. Љутила га је Нејчетова кукавичка плашљивост. Ако још и он почне цмиздрити, наћи ће се у гадној неприлици.
— Нека те тражи тетка — рече зловољно. Боље је да те тражи тетка него да те нађе Папагало.
У грању је све више шумело. Поче да захлађује. Нејче се стресе.
— Да наложимо ватру — рече.
— Немамо шибица — шапну Павлек из таме.
— Па и да их имамо, зар нас не би ватра одала, а? Лези! Скупи се као јеж, тако ће ти бити мање хладно. А сад ћути! Сувише брбљамо. Ноћу се све чује.
Нејче је послушно легао и тихо дисао. Сад се бојао и Павлека. Учини му се да ороз на револверу тихо шкљоцну.
И Павлек леже и закопча капутић. Руке стави под главу, а мисли му одлуташе Јерку и Тонину. Шта ли је с њима? Било му је тешко. Да ли су ухватили и Филипа? Мало га је пекла савест што раније није помислио на њега... Хватао га је дремеж, река је све тише шумела. Гласно, равномерно дисао је у чврстом сну.
13.
Тетка Нута се те вечери вратила кући касно. Спремила је вечеру, али Нејчета није било ниоткуд. Ђаволско дете, опет се скита! И уколико је време више пролазило, утолико је теже речи спремала да му изговори. Добро ће му натрљати нос.
Али је вечера узалуд чекала и сушила се на огњишту. Нута је сваког тренутка ослушкивала неће ли зачути Нејчетове кораке на степеницама. Три пута је отварала врата и гледала у двориште. Ништа! Није га било.
Обузимали су је све већа зловоља и бес. Већ више пута је замахивала руком, али га дотле још никад није ударила. Али сад ће га поштено лупити кад се појави на вратима. И писаће брату да га врати кући. Или нека му нађе другу газдарицу. Она више неће да се мучи са њим.
А кад је било већ касно, врло касно, срџба ју је све више пролазила. Почела је да се брине. Нешто слично није се још никад десило. Нејче се ње исувише плашио да би се усудио да не дође тако дуго. Да му се није штогод десило!
И кад је ту мисао двапут обрнула у глави, била је уверена да се Нејчету догодило нешто страшно. Можда га је ауто прегазио. То јој је изгледало највероватније. Увек иде средином улице, као да је тек јуче дошао са села. Дигли су га јадника, свега окрвављеног и одвезли га у болницу. А можда је већ мртав и лежи у мртвачници, а нико не зна ни одакле је, несрећник, ни како се зове...
Та слика била је тако жива да ју је љуто погодила у срце. Огрну се да пође да га тражи, али јој понестаде снаге и она се спусти на столицу. Сузе јој потекоше низ образе.
Тај неваљалац! Сваког дана викала је на њега, али га је ипак волела. Била је још млада кад је дошла у град, служила је код разне господе, а онда се удала за неког Фурлана. Он је био добричина, не може се рећи да је био пијаница, али је мало кад био сасвим трезан. Да би се прехранила, продавала је воће и поврће. Учинила је услугу брату и узела Нејчета на стан и храну. Раније је сваке вечери била сама, а сад јој је већ и само дечаково присуство било разонода. Надокнађивао јој је децу, јер их сама није имала. А њене грубе речи, које није штедела, биле су више миловање него грдња...
Уто зачу кораке. Скочи и отвори врата. Али то је био њен муж, који се весео враћао кући. Зачудио се што још није легла. Сат је показивао да је већ прошла поноћ.
— Дечка још нема код куће — рече она.
— Ех, ех, ех! Ала ћу му показати!
— Бојим се да му се није шта десило.
— Којешта! — одмахну муж руком. — Шта би могло да му се деси! Ако се бојиш, иди па питај у полицији.
Нута је већ помишљала на то, али није волела да иде у полицију. Али како се казаљка на сату немилосрдно померала даље, а она није могла да заспи, одлучи се да пође. Обуче се, огрну велики вунени шал и изиђе на улицу.
Ишла је брзо и стално се освртала око себе. Надала се да ће негде угледати Нејчета и полетети му у сусрет. Али није га нигде видела. Улице су биле празне, само су се пијани људи враћали кући у ово позно доба. Стражар је лаганим, равномерним корацима мерио тротоар.
Ушла је у зграду полиције кроз двокрилна врата која су била мало одшкринута. Ходник је слабо осветљавала сијалица одозго са таванице.
— Шта хоћете? — нељубазно је упита дежурни агент.
Нута је била тако сметена да је само упола чула неко јечање које је допирало кроз затворена врата с десне стране. Као да неко стиснутих зуба подноси тешки бол. Искиданим речима исприча зашто је дошла.
— Тренутак! — рече агент, закуца на врата и уђе у неку одају.
Пиљарица се још чвршће уви у шал. Хватала ју је језа од тешке слутње. Ослушну. Јечање иза врата престаде, чуле су се грубе речи. Нека невидљива врата се отворише и опет затворише. Агент се врати у ходник.
— Уђите, госпођо! — рече.
Она уђе. За столом је седео Папагало, заваљен у дрвеној наслоњачи. Лице му је било намргођено, а очи сањиве. Бастоне је био наслоњен на зид; штап од трске који је држао у руци баци на сто.
— Шта је? упита Папагало. — Шта се десило? Брзо! Укратко!
Нута у једном даху понови оно што је малочас рекла агенту.
Папагалу се у часу измени израз лица, сав се претвори у ухо.
— Ученик трећег разреда, кажете?
— Да, господине. Бојим се...
— Не треба да се бојите, госпођо, — упаде јој у реч бригадир. — Ништа му се није десило. Наћи ћемо га. Кажите нам, госпођо, да ли су га посећивали какви школски другови?
— Ретко. Два-три.
— Како су изгледали?
— Један је мали, с наочарима, а други већи, косе као лан. Те двојице најбоље се сећам...
— А не знате како се зову?
— Ох не, господине. Откуд бих знала! Није ме занимало. Изгледали су врло пристојно...
— Да, да, госпођо, пристојно — наруга се Папагало. — Познајемо их већ. А и њихову пристојност...
Он намигну агенту. Бастоне изиђе и после једне минуте врати се с Јерком, кога гурну испред себе у собу.
Дечак је био блед као крпа, изгледао је још мршавији него раније. Лево стакло наочара било му је разбијено, испод левог ока имао је модрицу, усне су му биле отечене. Бојажљиво, упитно упро је очи у Нуту.
— Је ли овај? — упита Папагало.
Нута није чула бригадирово питање, толико је била уплашена кад је видела Јерка.
— Је ли овај долазио код вашег братанца? — оштро понови Папагало.
— Јесте — одговори Нута и узвикну: — Па шта му се десило?
Нико јој не одговори. Бастоне одведе Јерка.
Нута је сва уплашена гледала око себе. Сетила се јечања које је малочас чула док је чекала у ходнику. Ништа није схватала, али је осећала да је нехотице нешто погрешно учинила.
— Јао! — зајеча она и склопи руке. — Та ваљда не мислите да је Нејче учинио какво зло!
— То ћемо видети — рече Папагало хладно, устаде и узе шешир. — Идемо с вама. Да нам покажете његове ствари. Само мирно, госпођо! Ко има чисту савест, не треба ничега да се плаши.
Нута се сва ошамућена отетура у ходник.
 |
14.
Те ноћи Нејче није спавао. Само је мало придремао, али се зачас опет пробудио. Сео је и стиснуо руке под пазухо, дрхтао је од хладноће. Глава му је била пуна привиђења.
Сетио се тетке и било му је жао. Била му је пред очима као да је ту. Чека га, а њега ниоткуд. Можда је изишла и на улицу и гледа на све стране. Пита суседе нису ли га можда видели. И спрема се да на њега сручи бујицу тешких речи.
Увек се веома плашио њених речи. Биле су оштре, свака би га убола право у срце. Сад би их покорно подносио, само да је поред ње. У њеној близини осећао се најсигурнији. Сигурнији него са Павлеком лутајући по свету, данас овде, сутра онде, гладан и прозебао.
Из жарке жеље да што пре буде код тетке родила му се мисао на бекство. Не на бекство од полиције, него од Павлека. При том није ни помислио да некога поткаже или ода. Није помислио ни на опасност да га могу ухватити као миша у мишоловку.
Тихо се дигао и стао да ослушкује задржавајући дах. Павлека није видео у мраку, али је чуо његово равномерно дисање. Ноћ је била пуна привиђења, али се Нејче тада највише бојао друга и његовог пиштоља, који му је био код узглавља. Ако се пробуди и прозре његову намеру, оптужиће га за издајство.
Учинио је два-три корака и нашао се под ведрим небом. Примило га је жбуње које је покривало стазу. Чинило му се да су га обухватиле дугачке руке с танким, хладним прстима. Соча је пригушено шумела, негде на другој обали лајао је пас. Дечак се није обазирао на те гласове. Са страхом је очекивао да ће сваког тренутка чути за собом Павлеков позив, а онда пуцањ из мрака...
Није више осећао студен, сав у зноју нашао је утабану стазу која се вијугајући пењала на брег. Трчао је њоме колико је брже могао у мраку. Очи су му се привикле на таму, али ипак је стално ударао час о стене час о стабла. Више се није бојао Павлека, сад су га гонила ноћна привиђења. Од ужаса сузе су му текле низ образе.
Стигао је на врх брега, на поље. Био је тако уморан да би највише волео да се баци на голу ледину и да се одмори. Али морао је даље. Иза поља, иза крошњи дрвећа које је оивичавало њиве, спавао је град. Због привиђења журило му се да стигне у сигурност његових светлости.
Неким колским путем дошао је до друма који се сив пружао пред њим. Кораци су му глухо одјекивали. С времена на време освртао се од страха да га ко не прати. Дудови поред пута изгледали су му као ред карабињера у широким шеширима. Трчао је да се што пре домогне првих кућа, које су биле слабо осветљене уличним светиљкама.
Успорио је ход. Опасност од привиђења прошла је. Дланом је обрисао сузе које је тек тада осетио на образима. Али уколико се више приближавао кући, све више га је плашила помисао на тетку. Шта ће му рећи? Шта ће учинити? Пред ниском тамном кућом у пустој улици погледао је у прозоре. Били су осветљени. Тетка још није легла, чека га будна. И улазна врата су одшкринута.
Нејчету је било тако тешко при души да се наслонио на зид и горко заплакао. Кад су се на улици зачули неки кораци, улетео је у ходник и пипајући попео се мрачним степеницама. Не куцајући, отворио је кухињска врата.
Изван себе од страха стао је иза врата. Тетка је очију пуних стрепње и бриге стајала поред огњишта. За столом је седео бригадир Папагало и мрко гледао. Поред прозора стајао је агент Бастоне и стрељао оштрим погледом.
Кад Нејче уђе, сви одједном упреше поглед у њега. Били су зачуђени, али и обрадовани. Он је био сав јадан, блед, уплакан и изгребан по рукама и по лицу. Очи су му биле пуне страха, који му се повећа кад угледа бригадира и агента. Молећиво погледа тетку, уста му се плачно искривише.
Тетки га је било тако жао да је одмах угушила своју срџбу. Радовала се што је дошао и што га опет види. Она га ухвати за руку.
— Нејче, какав си! — узвикну. — Јадно дете, где си био тако дуго? Шта си радио те си такав?
Тада се диже Папагало, коме се од задовољства сијало читаво лице.
— Оставите се, госпођо! — рече он. — Вас двоје ћете касније разговарати. А сад ћу ја нешто да га питам — и окрену се дечаку.
— Говори где је онај други — твој друг?
Нејче је изгледао сав заплашен и погружен. Бригадир је већ по његовим очима видео да је то онај ђак из којег ће моћи све истрести, нешто обећањима, а нешто претњама.
Дечаку испрва није ни на ум падало да нешто крије. Веровао је да ће га то спасти.
— Павлек? — упита он. — На Сочи је.
— Аха, на Сочи — рече бригадир задовољно. — Шта ради на Сочи?
— Спава.
— Тако — значи, спава. Аха! А где спава на Сочи?
Нејче је само зинуо и немо гледао. Бригадир га је питао љубазно, са слатким осмехом, и то га је охрабрило. А са храброшћу пробудила му се свест да постаје издајник. Жигну га у срцу. Хоће да сазнају где Павлек спава па да га ухвате на спавању. А Павлек ће погодити да га је он одао, пошто је ноћу побегао — "Црна браћа" неће му опростити што је прекршио свечану заклетву. Одједном је осетио већи страх од њих него од бригадира.
— Па где на Сочи? — понови питање Папагало.
— Не знам — рече Нејче и погледа у земљу.
— Тако — не знаш? — Лажеш да не знаш! Били сте заједно а кажеш да не знаш. Елем?
Нејче сав уплашен и збуњен погледа у тетку као да од ње тражи помоћи.
— Не знам — понови сасвим тихо.
— Знаш, али нећеш да кажеш — рече бригадир осорно и намигну агенту. — Е, добро. Мени је свеједно. Кад нећеш да кажеш, пођи са мном.
Пре него што се Нејче прибра, агент га је већ држао за руку. Очајнички је погледао у тетку и зацвилио као зец кад се ухвати у замку.
— Пустите га, господине! — молећиво подиже глас Нута. — Нејче, де, па видиш... Господине, та говориће... све ће рећи...
— Дабоме да ће говорити — рече бригадир надмено, с подсмехом. — Знам да ће говорити... али не овде... Хајдемо!
Нејче удари у очајнички плач и пусти се да га одведу као овчицу.
15.
Павлек је по природи био тврда сна. Да је лежао под топлим покривачем, не би га пробудила ни топовска паљба. Али ове ноћи више пута се будио од хладноће, мада се ниједном није сасвим пробудио. Скупио се још више, савио колена под браду и наново заспао. У зору, кад су се јавиле прве птице, почео је да цвокоће зубима.
Сео је и протрљао очи. Још упола спавајући, у првом тренутку није знао где је и како се нашао у овој јазбини. Али му одмах постаде све јасно. Осврнуо се да види Нејчета и запањио се. Нејчета није било. Место где је увече легао било је празно.
То га сасвим пробуди. Скочи на ноге, погледа у ров и грмље. Ништа. Обузе га врућина.
Нејче је преко ноћи ишчезао. Па то је могао и да наслути. Плашљивац, отишао је у град тетки. А све друго лако је било замислити. Наћи ће га као зеца у замки. Али за њега не би могао ставити руку у ватру да неће ништа казати. Горчина му обузе срце.
Склониште више није било сигурно. Можда већ знају где је преноћио. Можда се већ пробијају кроз честар да га ухвате као јазавца у јазбини. Напрегнуто је слушао, али није чуо ништа сумњиво. Само је река шумела, а птице су поздрављале ново јутро.
Осетио је жеђ. Мучила га је још синоћ, и сву ноћ, а сад се од узбуђења удвостручила... Сину му зрачак наде да је Нејче можда отишао да се напије воде. Био је жедан па се одшуњао до реке. Тамо ће га наћи...
Пробио се кроз грмље до Соче и сакрио се иза велике стене. Опрезно је мотрио свуда око себе. Рука му је лежала на револверу у џепу. Можда и не би пуцао, али му је већ и сама помисао на оружје уливала храброст. Никога није било. Зрачак наде да ће наћи Нејчета угаси се. На другој обали су две жене гласно разговарајући испирале рубље.
Легао је потрбушке на бели шљунак, одупро се рукама и пио воду дугим гутљајима. Потом изми очи и сањивост ишчезе. Покваси и косу и заглади је прстима. Онако рашчупан могао би да сврати сувише пажње на себе. Осети глад, али сад није било време да мисли на јело. Мислио је на бег.
Нејчетово бекство узнемирило га је, али му ј е у исти мах било и по вољи. Слабић и неодлучан као што је био, само би му био на сметњи у бегу. Попеће се на брег, затим ће стазама преко поља, па између раштрканих кућа на обронак Шкабријела. Када град буде лежао дубоко под њим, тек онда ће му лакнути. Шта ће бити после тога, није се бринуо. Пред њим ће се отворити широки свет.
Помислио је на другове. Оставља их, али ионако им не може помоћи. Мисао му се устави на Филипу, као и синоћ кад га је већ обрвао сан. Тихи прекор обузе му душу. Осећао се кривим пред њим. Јуче је као без главе журио у склониште и није ни помислио на њега. А он можда и не слути шта се дешава. Чуди се зашто Тонин није дошао по њега па да иду с лецима у околину града. Јерко га неће одати. И Тонин ће ћутати. Али — Нејче, Нејче! Па ако и не ухвате Нејчета, ко зна шта ће се десити...
Павлек се борио сам са собом. Да ли да одмах побегне или да пре упозори Филипа и да га поведе са собом. Он би био друкчији друг него Нејче. Са њим би било лепо лутати по свету... Сакривен иза стене седео је на спруду, размишљао и бацао каменчиће у воду, тако да су се правили колутови. Одједном скочи на ноге. Одлучио је да иде у град, по Филипа — ако није само прекасно... Ако је сувише касно, некако ће се извући...
Био је већ на стази, кад осети револвер у џепу. Не може с њим у град. Ако га ухвате и претресу, тешко њему! А било му је страшно жао да се одвоји од њега. Хтео је већ да замахне да га баци у таласе, кад му се рука опусти као одузета. Срце му није дозвољавало. Закопаће га. Ако стигне, доћи ће са Филипом да га потражи. Биће им добар и веран друг на њиховим усамљеним путевима.
Одгурну камен који је лежао у песку. Ископа јаму и у њу спусти револвер. Пре тога је све метке ставио у бубањ. Опет навали камен на револвер и са стране га засу песком. Упамтио је место да би га могао наћи.
Тихо, крадимице, попе се стрмом стазом на брег. Лежећи потрбушке, упола сакривен у грмљу, опрезно је посматрао околину. Неколико сељака радило је на њивама. Путем су тандрчући јурила празна кола. Сунце је већ било изишло из магле на хоризонту и разлило се преко Обсочја и Брда.
С рукама у џеповима и тихо звиждућући, као да му ништа не тишти душу, крену колским путем. Да га је неко видео, помислио би: овоме дечаку прохтело се да лута од ране зоре! А он је био сав напрегнут, очи су му летеле на све стране. Мамило га је грожђе које му се нудило из пожутелог лишћа. Тешко искушење за празан стомак, који се све јаче јављао. Не би му требало више од два корака у страну и да пружи руку...
Испред себе, међу дудовима иза окуке колског пута, угледа два човека господског изгледа, који су му се приближавали брзим корацима. Били су у живом разговору и можда га још нису опазили. Павлек чучну од страха. Затим скочи у стазицу између два дуга реда винове лозе. Трчао је погнут дуж њиве и није смео да се осврне.
На другом крају удари на сељака који га је мрко гледао опирући се на будак.
— Зар не знаш где је пут? — прогунђа.
— Знам — рече Павлек и осврну се. Непознати људи ишли су даље путем. И ако га траже, нису га опазили. Он гласно одахну. — Овуда ми је краће — показа сељаку стазу која је ишла између њива.
Продужи њоме као да је то једини пут који води у град.
— Мирише ти грожђе! — чу за собом. Павлек је био увређен што га сељак сматра за пољског лопова, мада му је било тешко да се одупре искушењу, толико му је мирисало грожђе. Није било згодно да се зауставља и препире са сељаком. Журио је да што пре изиђе из поља и да стигне међу баште и куће.
Није ишао посред града, да га ко не пресретне и не ухвати. Заобилазио је споредним улицама. Журило му се, али му је из неке млекаре тако замирисао свеж хлеб да му се нога сама од себе зауставила. У џепу је звецкало још нешто ситнине.
 |
Уђе, наручи шољицу топлог млека и велики комад хлеба. Јео је, док је једним оком мотрио кроз врата на улицу, а једним ухом нехотице слушао брбљиву муштерију која је разговарала са продавачицом.
— Јуче су, госпођо, похватали неке ђаке. Једнога сам видела кад су га водили.
— Заиста, госпођо? Шта ми кажете! Шта су урадили?
— Ваљда су крали. Новац! Много новца! Била их је читава банда. Нису још све похватали. Неке још траже...
Жене су надугачко распредале како је данашња омладина покварена. Осврнуше се на Павлека, коме одједном удари крв у образе. Чинило му се да њихов поглед говори: можда је и овај један од њих; сад се части украденим новцем...
Павлек је желео да наручи још једну шољицу млека, али му се сад наједном страшно журило. Имао је осећање да му гори под ногама. Док је плаћао, рука му је дрхтала; брзо је изишао на улицу.
16.
Бригадир Папагало био је тога дана најсрећнији човек на свету. Иако му је лице било намргођено, срце му се само од себе смејало. Пред очима му је лебдело напредовање у служби као зрела крушка на грани. Птичице које је већ неколико месеци тражио цвркућу уловљене у кавезу. Анибале је био сјајан дечко.
Али варао се кад је мислио да ће из првога кога ухвати за уши извући признање лако као чобани цврчка из рупице. Тонин и Јерко били су тврд орах. Кривицу за све што су имали у рукама узимали су на себе. За све друго били су глуви. Још мало па би тврдили да се уопште не познају. Тонин је чак и Анибалу очи у очи порицао да му је Павлек ма шта дао. Павлек се сам одао тиме што није био код куће. Нашли су и његове школске књиге и летке. Али из Јерка и Тонина ни батина није могла истерати више него што су сами хтели да кажу.
Помогао му је Нејче. Није се преварио кад је рачунао да ће овај плашљиви дечак све избрбљати. Нејче је био сав избезумљен из страха од затвора, а сем тога запретили су му чак и смрћу. Али ако све каже, обећали су му да ће га пустити да се врати тетки. Колико се бојао затвора и смрти, толико је био и лаковеран, и то му је развезало језик. Открио им је Павлеково скровиште поред реке; при том је желео да га не нађу. Одао је и Филипа. Није прећутао ни то да је Жутка упозорила Павлека и њега да их траже. Истресао је све што му је било на памети. Само неку важну појединост морали су да му истерају батином. Записали су сваку његову реч.
Кад су тога јутра ухватили Филипа, који није ништа ни слутио, на степеницама су шчепали и Павлека. Папагало се победоносно насмејао. Послао је два агента на Сочу да га изненаде, а он му је улетео у шаке.
Павлеку још никад није било тако тешко. Дошао је сувише касно. Од страха и чуђења разрогачио је очи. Ноге су му се тако укочиле да не би могао побећи ни кад би му се пружила прилика. Филипа није могао да спасе, чак је и сам улетео у замку. Разочарење му је обузело срце, глава му је клонула...
Стајао је у канцеларији пред бригадиром. Руке су му биле опуштене, али глава му више није била оборена. Гледао је смело и мирно. Био је спреман на све. На крају стола седео је Бастоне, пред њим је лежао трсковац.
Папагалово лице имало је израз извештачене жалости и разочарења. "То је тај мангуп", говориле су његове очи, "од кога сам хтео да направим свога повереника. У лице ме је бестидно лагао и претварао се."
Погледа у агента и намигну му да изиђе. Бригадир и Павлек остадоше сами.
— Жалостан сам — проговори Папагало тобоже тужно. — Врло сам жалостан. И разочаран. До дна душе. Ти — у таквом друштву! То нисам очекивао...
Павлек је ћутао. Ове речи нису му допрле до срца.
— Ништа не кажеш? — продужи бригадир. Ни ја не знам шта још да кажем. Ни шта да мислим. Само се чудим. Страшно се чудим. Мислио сам да си добар дечко. Шта ће рећи твој отац? Силно ће га заболети.
Павлек упре поглед у земљу. При помисли на оца заиста му није било лако. Неће смети да изиђе пред њега.
— Био сам ти пријатељ. Звао сам те да нешто поразговарамо. А ти си ме избегавао, јер ти савест није била чиста. Зар није тако?
Павлек је и даље ћутао.
— Не могу да верујем да си тако покварен. — Папагало спусти глас и продужи у пријатељском тону. — Не могу да верујем. Срце ми не да. Ти си само заведен. У то сам уверен. Зато хоћу да ти помогнем као своме пријатељу. То што сте чинили, то је злочин. Велики злочин! О томе шта ће се догодити с твојим пријатељима нећу ни да говорим. Добиће оно што су заслужили. Само теби, ако све кажеш, признаш и покајеш се, прогледаћемо кроз прсте. Не бој се! То неће нико знати сем мене. Нико! Видиш да смо сами. Говори! Испричај потанко и истинито како је то почело, колико вас је било, шта сте радили и шта сте још намеравали да учините. Све, све! Ништа не смеш прећутати. А онда ћемо те одмах пустити кући. Сутра можеш опет у школу. Нећемо те затворити...
Дечко је стискао усне и ћутао.
— Нећеш да говориш? — бригадир повиси глас и нарогуши се. — Онда ћу да те испитујем. Али пази — говори истину! Где ти је револвер?
Кад су Павлека ухватили, одмах су му претресли џепове. Тада није ни мислио да траже револвер. Сад се сетио Нејчета. О, Нејче! За час увуче главу међу рамена, али је опет подиже.
— Немам револвер.
— Знам да га немаш. Али имао си га. Тонин ти га је дао. Пуцао си из њега. Где си га сакрио?
— Нисам га имао — рече Павлек. Неколико тренутака Папагало га је бесно гледао у очи. Затим завуче руку у фиоку, извади шарени летак и гурну му га под нос.
— Знаш ли шта је ово?
— Не.
— Не знаш? Нашли смо међу твојим књигама. Хоћеш ли и даље да тајиш?
Павлек је ћутао.
— Ко ти је ово дао?
— Нико. То није моје.
Бригадир је стискао усне и једва је пригушивао бес.
— Желео сам да ти помогнем, а ти хоћеш да ме вучеш за нос — повика. — Ми већ све знамо! — Све — црни брате! Растурали сте летке с антидржавном садржином. Извесили сте словеначку заставу. Хтели сте да на зидове прикачите позив на побуну. То је велеиздаја! А велеиздаја се кажњава смрћу. Смрћу! Повешаћемо вас... Само ако све кажете и покајнички признате, опростићемо вам...
Павлеку лако задрхташе ноге. Али сазнање да је неко све издао погоди га више него претња смрћу.
— Хоћеш ли да говориш? — упита бригадир.
Павлек само одмахну главом, није имао гласа.
Папагало притисну на звонце. Уђе Бастоне и упитно погледа бригадира.
 |
— Неће да говори — рече Папагало. — Ништа није учинио. Невин је као овчица! Хоће да ме увери да је бело оно што је црно. Али ми имамо средства да му развежемо језик — рече претећим гласом и окрену се Павлеку. — Ја те нећу тући. Ни господин Бастоне те неће млатити. Тући ће те твоја тврдоглавост...
Агент узе штап са стола, сави га и стаде пред Павлека као крвник. Он рукама покри лице и главу и сав се погури; укочен, без даха, очекивао је први ударац...
17.
Перо ми се опире да потанко описујем муке "Црне браће". О томе како су извлачили истину из њих могао бих написати пет поглавља, али бих и ово једино више волео да изоставим. Сви су били достојни сажаљења. Па и Нејче. Не осуђујмо га сувише строго! Није он рђав дечко, само је велика кукавица и тако наиван да није видео даље од носа. А ове особине не могу од неког дечака направити јунака чак ни кад је у дружини "Црне браће".
Нису га пустили, као што су му обећали, ако све каже, и онда се горко расплакао. И њега су самога затворили у тесну ћелију као и његове другове. Ћелија је била мрачна, без прозора, само је изнад врата био отвор за ваздух. Дању је била тишина, као да чами закопан дубоко под земљом. А по сву ноћ су се уз шкрипу отварала врата, дечаке су водили на саслушање. Кроз зидове чули су се ударци, вапаји и јечање. Страшни гласови који су изазивали ужас и Нејче није могао да их слуша. Затворио би уши, или би се бацио лицем на дрвени лежај и дрхтао као у грозници.
Понекад би, и по двапут или трипут на ноћ, зашкрипала и његова врата. Водили су га на суочење. Час пред Јерком, час пред Тонином, Павлеком или Филипом морао је да понови оно што је већ изјавио. То је било најстрашније. Дрхтао је као трепетљика а очи су му биле тако тужне као да преклињу да му опросте. Погледи његових другова, претучених тако да су се једва држали на ногама, били су зачуђени, пуни претње и презира. Због његовог сведочења почели су признавати. Сви, сем Јерка, кога су због тога тако измучили да га више ноге нису држале и вукао се као сенка.
Али признањем онога што је изјавио Нејче завршило се тек прво поглавље. Почело је друго, а с њиме и нове муке. Папагало, који је у међувремену унапређен у комесара, није веровао да су ђаци сами смислили оно што су радили. Сматрао их је за обичне деране. А дерани се играју Индијанаца или разбојника, а не завереника. Хтео је да сазна ко их је на то наговорио, ко им је давао паре и упутства. Веровао је да ће открити велику, опасну заверу. У том веровању сав је горео од ревности и нестрпљења.
Али оно што ниједан од дечака није знао и није учинио није се могло извући ни из таквог зеца какав је био Нејче. Нису помогла ни обећања ни претње. Бастоне је својим штапом узалуд ревносно витлао у служби домовине. Нејче је цичао под ударцима.
— Хоћеш ли да кажеш ко вас је томе учио? — сиктао му је Папагало у ухо. — Ко вам је давао паре? Хоћеш да говориш?
— Да, да.
Штап ућута.
— Онда реци! Ко?
Нејче је стајао пред комесаром као ошамућен, није знао како да се извуче. Ко? Нико! Али то нису хтели да му верују. Да ли да каже да је тетка? Или дебели пекар на углу улице, код кога је ишао по земичке? Или Тонинов отац? Павлекова газдарица, госпођа Нина? Није познавао многе људе у граду. Али ма кога да наведе да би се спасао, била би лаж. Опет би пљуштало по њему. Није било спаса.
Одвели су га натраг у ћелију. После минут-два кроз зид је допирало Тониново јаукање...
Папагало се више уздао у глад и жеђ него у трсковац. "Црна браћа" од првога дана нису добили ни мрве хране, ни капи воде. Стомак се убрзо стишао и отупео. Дечацима се исцрпла телесна снага, колена су им се тресла, осећали су да им се мути у глави. Али је жеђ тежа од глади, тврђа је од сваког штапа. Грло им је било суво, као да је пуно песка, језик им се лепио за непце. Нису мислили на шта друго сем на воду. И сањали су само о води, како у широком млазу жубори поред уста. Окретали су главу и мучили се да им бар кап кане на језик. Имали су само једну жељу, да се још само једном напију воде, воде, воде — па макар одмах после тога умрли...
Четврти или пети дан донели су им харинге. Дивна риба кад можеш да је залијеш по милој вољи. Нејче је похлепно загризао у црвенкасто месо. Утолио је прву глад, а чинило му се да је и страшна жеђ попустила. Али то је било само за тренутак. Убрзо је осетио још гору жеђ него раније, пекла га је као ватра и мутила му разум.
Отетурао се до врата и стао да удара песницама у њих.
— Воде — пригушено, испрекидано чуло му се из грла. — Воде! Воде!
Био је измучен. Није могао више да стоји на ногама. Имао је осећање да му отиче језик и да ће на месту умрети. Бацио се на даске, загњурио лице у шаке, трзао се и јечао.
— Воде, воде, воде! — понављао је. Најзад му језик отказа послушност, чуло се само: — Во-е, во-е!
Споља су се отварала врата. "Црну браћу" су опет водили на саслушање, али сад се нису чули ни ударци ни јаукање. Све је било претеће мирно и тихо.
Дошли су и по Нејчета. Сав ошамућен отетурао се у ходник. Руком се хватао за зид да се не би срушио. А усне су му непрестано тихо понављале: "Воде, воде..."
Овога пута у мучилишту било је нешто друкчије него обично. За столом је седео постарији господин, седе косе, глатко избријана, непомична лица, леви капак падао му је на око. Хладним погледом мерио је Нејчета. Поред њега седео је Папагало, чије је лице било мало љубазније. Бастоне је стајао крај зида, без штапа, с рукама прекрштеним на леђима. На ивици стола стајао је лончић с млеком; у њега је Нејче упро жељан поглед.
— Седи! — рече му Папагало.
Нејче седе. Али ма куда погледао, очи су му увек поново летеле на лончић.
— Би ли пио?
Дечак климну главом, зрачак наде засветли му у очима.
— Пићеш — рече комесар добродушно. — Али најпре говори! Знаш већ шта бисмо хтели да знамо. Нећу да ти понављам.
Паклена жеђ, лончић млека и услов који није могао да се испуни — то је било исувише за Нејчета. Душу му обузе тако дубок, очајнички јад да заплака и зајеца од свег срца. Склопи руке као да моли, заклиње и куне се, а очи су му гледале тужно и оптужујуће као очи рањене срне на издисају.
— О-о-о, ништа више не знам — промукло, испрекидано допирало је из његовог грла. — Све сам... рекао... О-о-о, све сам рекао... све...
Речи му прекиде гласно јецање.
Папагало погледа у седог господина и лако слеже раменима, као да не зна шта још да учини. Господин је још неколико тренутака гледао у Нејчета, а онда одсечно одмахну руком и загледа се у сто.
Папагало узе лончић и понуди га Нејчету.
— На, пиј! — рече љубазним гласом. — Попиј све!
Нејче зграби лончић обема рукама и још плачући стаде жудно да пије, као да тиме спасава живот.
— Би ли још пио? — упита га комесар кад Нејче стави на сто празан лончић.
— О, још бих!
Бастоне му из бокала који је стајао на прозорској дасци опет насу млека.
18.
Саслушање "Црне браће" завршило се, пребацили су их у судски затвор. Још су им се познавали ударци, били су страшно бледи, с црним колутовима испод очију, па ипак су им свима лица била насмејана. Кроз велике прозоре са решеткама допирао је ваздух, сунце је сијало у зидове. Воде су могли да пију колико им је воља. А обећали су им читав хлеб и у подне порцију топле чорбе. На гвозденим креветима чекали су их јастуци преко којих су били пребачени чаршави и покривачи.
У ћелији су већ затекли младог друга коме је било име Јушт. Био је нешто премален за својих седамнаест година, риђа коса била му је кратко ошишана, са пегавог лица дрско су му гледале сиве очи. Панталоне су му биле поцепане, ципеле искривљене, руке су му стрчале из рукава сувише малог капутића. Због смелости с којом се кревељио за стражаром кад је излазио, одмах се допао дечацима.
Нејче, с којим нико није говорио нити га је гледао, изабрао је постељу у углу иза врата. Тих и плашљив, држао је руке међу коленима и као задубљен у неку мисао натмурена лица буљио у под... Јерко је био као сенка. Кад је ушао у ћелију, занео се од слабости. Сад је седео на својој постељи под прозором, пресамићен, и тужно се смешио. Очи су му грозничаво гореле, тело му је мало подрхтавало.
— Ако си болестан, лези! — рече му Јушт покровитељски. — Кад је неко болестан, сме да лежи и преко дана. Јеси ли болестан?
— Није ми добро — рече Јерко.
— Сутра можеш да се јавиш на лекарски преглед.
Јерко намести постељу, леже и покри се до главе. Затворио је очи и тихо дисао. Милина му се разлила по удовима.
Јушт претресе џепове, нађе пикавац и припали га. Прилепио га је на усне и пушио не вадећи га из уста. С рукама у џеповима од капута ходао је по ћелији и бацао поглед час у једног час у другог.
— Шта ли сте то скували? — упита он.
— Ништа — одговори Тонин.
— Пих! — презриво дуну Јушт. — Зар мени то да причате! Затворили су вас ни за шта. Нађите неког другог па му то кажите.
— Ех! — узврати Павлек. — Бацали смо некакве листиће. Зар је то нешто?
— Аха! — рече Јушт. — О вама сам већ чуо. Овде се све сазна. Јесу ли вас добро измлатили? — упита гледајући у Тониново поднадуло око и у Филипове отечене усне.
— Не можемо се пожалити да су премало — одговори Тонин упола у шали. — А ти? Зашто си овде?
— Господар код кога сам радио ошамарио ме. А ја сам га ударио у трбух тако да се простро на лицу места. Две године ми не гине.
 |
Ђаци су гледали Јушта са све већим дивљењем. Али оно о шамару и ударцу било је начисто измишљено. Он је био скитница кога су већ више пута протеривали, али се увек наново враћао у град. Биће да му се и нешто што није било његово прилепило за прсте. Али стидео се да то призна. Ђаке је сматрао за дечурлију, али били су "политички"; то је изазвало у њему немо поштовање.
— Две године! — узвикну Павлек, коме се и ово неколико дана чинило дуже од неколико месеци.
— И вама ће их натоварити — рече Јушт, испљуну остатак пикавца и згази га. — Јесте ли што признали?
— Све смо признали — прогунђа Филип, који се све време једва савладавао, и отровно одмери Нејчета. — Па морали смо да признамо кад су већ све знали. Онај зец тамо добио је пролив и све је излетело из њега.
Нејче подиже уплашене очи. Очекивао је тај тренутак и стрепио од њега. У полицији мучила га је свест о кривици и осећање стида, али није се плашио од другова. Тамо му нису могли ништа учинити. А сад је опет био међу њима. Болео га је и сам презир, а још више га је заболео прекор. Молећиво погледа све редом; чинило му се да мора да се брани и оправдава.
— Тако су ме тукли! — отегну плачљиво.
— Тукли? — насмеја се Филип суво и подругљиво. — Тебе су млатили, а нас су миловали, је ли? Зар не видиш како су ми удесили њушку. Вероватно ти ништа нису дали ни да пијеш ни да једеш, а?
— Нису.
— Јој, а нас су тако кљукали — јави се Тонин. — Стомак су ми покварили. Павлек, јеси ли могао да поједеш све кобасице које су ти натрпали?
— Ах, никако! — одмахну Павлек руком. — Ја богме нисам. Још и сад их носим на леђима.
Дечаци се насмејаше.
— Али рибу су ти ипак дали — опет се јави Филип.
— Јесу, била је тако слана — застења Нејче. Од ње сам био још више жедан.
— Гле магарца! — удари се Филип по бедру. Појео ју је, прождрљивац! — Да су хтели, за чашу воде признао би им да си мој покојни стриц.
Опет смех.
Филип стаде пред Нејчета и гурну му песницу под нос.
— Још ћемо ми разговарати — рече претећи. — Не овде, тамо напољу... Упамти!
— За све сам само ја крив — узвикну Нејче готово плачући и скочи на ноге. — А Павлеку и Тонину не кажеш ништа? Они су криви што је Анибале видео летке. Тако је све изишло на видело...
Нејче није стигао да изговори до краја. Тонин одозго скочи преда њ и удари га по лицу. Оно што је сам себи свих ових дана пребацивао Нејче му је треснуо у лице. То није могао да поднесе.
Нејче се ухвати за лице и на сав глас зајаука.
— Ћути! — просикта Јушт, који се дотле сјајно забављао. — Ћути! још ћеш нам навући неког ђавола на главу!
Дечаци се ућуташе као уплашени мишеви. Само је Нејче тихо јецао и шаком брисао сузе.
У ходнику се зачуше кораци. Отвори се прозорче на вратима и појави се тамничарево лице.
— Ко виче? Шта је?
— Ништа — рече Јушт. — Хтео би кући, па плаче — показа на Нејчета.
— Неће он кући, него у подрум, ако буде досађивао — рече тамничар оштро. — У тамницу.
Прозорче се наново затвори. Јерко, који је био задремао, пробудио се. Одупре се на једну руку и погледа по ћелији.
— Пустите га! — рече тихим гласом. — Пустите га! Не водите рачуна о њему, као да га нема... Као да га нема...
Он поново леже и затвори очи.
Павлек му приђе и седе на ивицу постеље.
— Јерко? Јеси ли заиста болестан?
Друг га погледа и болно се осмехну.
— Не знам — рече.
— Шта осећаш? Где те боли?
— Ништа ме не боли. Само сам слаб. Не могу ништа... Не могу ништа... Кад се наспавам, биће опет добро...
— Желиш ли нешто?
— Мало воде... Воде...
Павлек му донесе воде. Попи неколико гутљаја и опет затвори очи...
Увече, кад су полегали и све ћелије утонуле у тишину, Тонин подиже главу и тихо зовну Павлека.
— Шта је?
— Где си ставио пиштољ?
— Сакрио сам га — рече Павлек тако тихо да га сем Тонина нико није могао чути. — Папагалу сам казао да сам га бацио у воду. Али нисам. Сакрио сам га.
Тонин се насмеши. Онда се ућуташе. Кроз прозор је допирала светлост са дворишта и оцртавала мрежасте квадрате на зиду.
19.
Починак није повратио Јерку снагу. Спавао је немирно и сваког часа се будио. Његови другови су мотали хлеб и кусали врућу чорбу. Опет им се појавило мало руменила на лицу. Јерку је свако јело било одвратно. С времена на време замолио би само воде, јер га је мучила жеђ. Лежао је и дремао, понекад би се губио и бунцао.
Често је сањао да стоји пред џелатима. Још чешће је мислио на то. Био је најслабији међу "Црном браћом", али и највећи јунак. Оно што је рекао или прикрио првог дана није више порицао. Нису га смекшали признања другова, ни ударци ни глад, ни жеђ. Папагало је од беса шкргутао зубима; увртео је у главу да га мора сломити. Сматрао га је за вођу "Црне браће". Душу му није могао сломити, али му је сломио слабашно тело. То је за Јерка било сувише да би могао поднети. Било му је као да се нит живота у њему прекинула.
Другови су били утучени због његове болести. Враћала им се снага, волели би да гласно говоре и да се смеју, али су тихо ходали и само шапћући разговарали. Час овај, час онај пришао би болесниковој постељи и гледао га сажаљиво; желели су да му помогну. Нису смели да га сувише често буде и да га запиткују жели ли што. Понекад би једва приметно отворио очи и померио руку као да хоће да каже да га не узнемиравају. Надали су се да ће једног дана упрети у њих ведар поглед и да ће им се осмехнути. На смрт нису ни помишљали.
Једног дана седели су на Јуштовој постељи, с чуђењем су посматрали скитницу како од згњечене средине хлеба вешто прави цвет, и тихо разговарали о болеснику.
— Зашто га не пошаљу у болницу? — упита Павлек.
— Зашто? — понови Јушт. — Па чуо си лекара. Било да те боли трбух или глава, препише ти одмор, рицинусово уље и пост. А онда зину као сомови кад неко умре.
— Па умре ли когод?
— Дабоме. Једном приликом, пре месец дана, кад ли, умро је један човек.
— Овде? — упита Тонин.
— На оној постељи — показа на Нејчета, који је као изгнаник чамио у свом куту. — Нису му веровали да је тешко болестан. По ноћи устао је и одједном се срушио. Положили смо га на постељу; још двапут је дахнуо и умро.
Дечаци погледаше на болесника који је изгледао као мртвац, само му се покривач на грудима лако дизао и спуштао. Било им је као да се међу зидовима осетио дах смрти.
Увече, пре него што су полегали, један по један прилазили су Јерку. Можда би хтео воде. Чинило им се да дубоко спава; нису се усуђивали да га буде...
Болесниково дисање било је те вечери још више испрекидано. Понекад би се зауставило, а затим би дах свом силом, с муком, кркљајући провалио из груди... То није чуо нико сем Нејчета. Он је тихо чамио у својој постељи и у бесаници боловао свој бол. Био је осетљива срца, пекао га је презир другова. Али највише га је болео Јерков презир. Његове речи, да не воде рачуна о њему, "као да га нема", којима га је осудио и одбацио, није могао да преболи. Увек му се дивио, готово га је обожавао; надао се да ће га бар он разумети и опростити му слабост. Па то што је учинио он није хтео да учини, али није могао друкчије. Његово срце није могло даље да подноси да га Јерко осуђује и одбацује.
Тихо је устао и ослушнуо да ли сви спавају. Нико се није мицао. Он приђе Јерку, као што је већ одавно намеравао, али никад није имао довољно смелости. Клече на једно колено и ухвати болесникову бледу, кошчату руку која је непомично лежала на покривачу.
— Јерко! — тихо зовну. — Јерко!
Болесник задржа дах, као да ослушкује, али не може ни да се помери ни да отвори очи.
— Јерко, чујеш ли? — прошапута Нејче ватрено. — Јеси ли љут на мене?
Тада Јерко мало отвори очи. Засветлеше му се при слабој светлости која је допирала из дворишта.
— Јерко, јеси ли љут на мене? — понови Нејче.
Болесникови капци опет се затворише, а његова рука лако стисну Нејчетову. У том стиску Нејче осети разумевање за своју душевну патњу, опраштање и тихи знак новог пријатељства. Затим му прсти нагло попустише, рука му остаде опуштена на покривачу. Из груди му провали дах и загргота на уснама.
 |
Нејче осети захвалност и задовољство, али у исти мах обузе га ужас. Видео је како умире његова старија сестра. Та слика урезала му се тако дубоко у душу да је никад није заборавио. И сад му се учини да је поред Јерка наново доживљава.
Једва се отетура до Павлекове постеље.
— Павлек! — продрма друга. — Павлек!
Павлек се пробуди, диже главу и зачуђено, мрзовољно погледа Нејчета.
— Шта је? Шта хоћеш?
— Јерко умире.
Павлек устаде и приђе болеснику. Он није одговарао на његово дозивање. Тешко је дисао, капци му се једва мало подигоше.
Ћелија се разбуди.
— Шта је, шта је? — упита Јушт у полусну.
— Јерко се више не одазива — промуца Павлек, коме се од туге стегло грло.
Јушт устаде, опипа Јеркову руку и протресе му рамена. Ништа. Болеснику је опет застао дах. Не рекавши ни речи, скитница оде до врата и залупа.
Дремљиви тамничар упали светлост и мрзовољно погледа кроз прозорче.
— Шта је? Зашто лармате?
— Умреће — показа Јушт на Јерка. — Зовните лекара!
— Лекара — у ово доба? — разбесни се тамничар гледајући у Јерка. — Шта ћете још измислити! Лекар ће доћи ујутру. Човек не умире тако брзо... У постеље! Спавајте! Не реметите тишину!
Прозорче се затвори, светлост се угаси, кораци се удаљише.
Дечаци нису легали, остали су да седе на ивици својих постеља. Не би ни могли више заспати. Ослушкивали су болесниково неравномерно дисање и размишљали. Само с времена на време чула би се понека реч изговорена шапатом. Шта да раде? Како да помогну другу? Били су беспомоћни.
— Знате шта да радимо — јави се Јушт, који је лежао на леђима с рукама под главом и гледао у таваницу. — Да га покријемо чаршавом и кажемо да је умро. Онда ће га однети.
Дечаци су ћутали. Предлог скитнице није им се свиђао. Чинило им се да би се тако ругали са смрћу и изазивали је.
— Како хоћете — рече Јушт, мало увређен због ћутања. — Не терам вас. Онда чекајте! Дотле ће вам заиста умрети...
Тонин и Филип погледаше се дугим погледом. Затим је Тонин пришао Јерку и посматрао га неколико тренутака. Одлучи се и повуче чаршав са своје постеље. Филип му поможе да покрију болесника целог. Стајали су опуштених руку, као да не знају шта још да ураде. Јушт одгега према вратима.
Тамничар уплашено погледа кроз прозорче на прекривену постељу која је изгледала као мртвачки одар. Поверовао је кад су му рекли да је Јерко умро. То је на њега оставило мучан утисак. Оде брзим корацима и врати се с једним другом. Буљили су у ћелију и нешто се дошаптавали. Затворише прозорче и одоше без речи.
После једног сата — а можда и само после пола сата, јер минути су пролазили страховито споро — зашкрипа реза на вратима.
Уђе тамничар са лекаром сањива и подбула лица као у пијанице; око ћеле изнад чела стршила му је проседа коса.
— Где је мртвац! — упита он, и не сачекавши одговор пође право прекривеној постељи. — Како се то могло десити? — чудио се.
Одгурну чаршав, опипа било болеснику, подиже му мало капке, прислони уво на срце и дуго је слушао.
— Још је жив — рече. — Али... — хтео је још нешто да каже, али ућута. — Зашто ме нисте раније звали? — упита прекорно тамничара. — Одмах у амбуланту! А сутра у болницу...
"Црна браћа" стајала су и немо гледала. Малопре су се бојали да ће их саслушавати и због лажи и преваре, али сада нису ни мислили на то. Срца су им раздирала сасвим друкчија осећања.
Дођоше два чистача у пругастим оделима с носилима; положише Јерка на њих. Он за часак отвори очи, као да се чуди, али одмах склопи капке. Дечацима се чинило да сањају. Волели би да му приђу, да стисну руку своме другу и да му нешто кажу, али све се обављало с таквом брзином и строгошћу да нису смели ни да се помере.
Кораци се утишаше, дечаци наново полегаше и остадоше да чаме у мраку. Из угла крај врата допирало је Нејчетово тихо јецање. Није знао да савлада своју тугу. А Павлек, Тонин и Филип стезали су зубе и гушили свој јад и бол.
Сутрадан пре подне дошла је у град Јеркова мајка. То је било први пут да су затворенике могли да обиђу њихови рођаци и да им штогод донесу. Дотле су били глуви према њиховим молбама и грубо су их терали. Чак ни Гоља, који је сишао са Полога, није ништа постигао. Папагало га је примио хладно као да се нису никад познавали.
Јеркова мајка се зачудила кад су јој рекли да њен син више није у затвору.
— Јесте ли га пустили? — упита.
— У болници је — одговорише јој.
Жени се ноге пресекоше. Обузе је страшна слутња.
— Је ли тешко болестан? — узвикну.
То нису знали. Изгледао је слаб, рекли су јој, па су га ноћу пренели у амбуланту. Ујутру му није било боље, зато су га превезли у болницу.
Јадна жена, док је журила градским улицама, тетурала се као да је пијана. Свих ових дана осећала је тескобу у срцу. Чула је да дечаке муче; бојала се да то Јерко неће моћи поднети, јер је тако слабашан. Сад је мислила на најгоре. Усне су јој стално шапутале: О, да га нађем још у животу!
Нашла га је у животу. Али био је сасвим блед и омршавео; изгледало је да га напушта и последња кап снаге. Очи су му биле затворене, дисао је готово нечујно, као да је у несвестици.
Кад га мајка угледа таквог, срце јој се стеже и умало на сав глас не заплака. Лекар стави прст на уста. Жена схвати да не сме узнемиравати болесника и пригуши бол.
Јерко отвори очи. Као да се пробудио из тешког сна, зачуђено погледа око себе. Очи му се зауставише на мајци.
— Јерко! — тихо га зовну мајка и нежно га ухвати за руку. Познајеш ли ме?
— Да — рече он тихо. — Мајко!
Топло јој се насмеши и опет затвори очи.
— Хоће ли оздравити? — шапатом упита мајка лекара.
— То не зависи од нас — лекар је избегавао да јој отворено одговори. — Срце му је слабо...
— Ако мора да умре, волела бих да га одведем кући — рече жена дрхтавим гласом.
Пре него што је одговорио, лекар је неко време гледао кроз прозор на пожутеле гране кестенова.
— Одведите га — најзад рече. — Ја вам не браним. Добићете одобрење.
Дао јој је писмо за Папагала. Није знала шта је у њему, али је видела да је на комесара оставило мучан утисак. То ју је уплашило, али се тешила надом да можда није тако страшно. Уверавала је саму себе да ће Јерко оздравити у породичном окриљу и уз њену негу. Папагало јој је писао одобрење да га сме одвести кући. Нестрпљиво је чекала да јој га преда, као да се плашила да не буде сувише касно.
Срце јој се умирило тек кад је Јерко лежао у колима за хитну помоћ и она седела поред њега. Гледала га је погледом пуним љубави и држала га за руку. Њена вера у синовљево оздрављење била је тако јака да се тихо смешила.
Ауто је јурио, трубио и тресао се... Јерко, који је лежао као без живота, опет отвори очи. Чинило се као да за тренутак ослушкује шта се то с њим дешава. Онда му постаде јасно да се вози кући и да поред њега седи мајка. Топло га обузе осећање слободе. Насмеши се и упре поглед у мутна стакла.
— Је ли напољу сунце? — тихо упита.
— Јесте — одговори му мајка. — Почела је берба.
— Је ли грожђе ове године слатко?
— Слатко је. Хоћеш ли да га пробаш? — мајка се маши за торбу и понуди му грозд.
— Теби сам га донела. Једи!
Јерко узе злаћани грозд, откидао је зрна и стављао их у уста. Одједном му се руке опустише и он затвори очи.
Мајку поново обузе туга и бојазан...
Јерко је издахнуо неколико сати пошто су га довезли из града. Пред смрт је још једном погледао мајку која га је држала за кошчату руку. Затим му очи одлуташе на познате слике које су висиле на зиду, загледаше се негде у угао и тако остадоше. Срце престаде да му куца.
Мајка заплака.
Кроз прозор је сијало јесење сунце које се разливало преко Брда. Из винограда разлегао се смех берача...
20.
Госпођа Нина и Жутка ишле су на Јерков погреб. Дана, Јеркова сестра, дошла је у град по братовљеве ствари и саопштила им тешку вест. Биле су дубоко потресене, туга им је обузела срце.
Био је диван дан, као да је сав од злата, кад су празнично одевене по подне ишле прашњавим путем између вртова и винограда. Говориле су врло мало. Нису помињале умрлог дечака, било би им сувише тешко. Али његов лик стално им је лебдео пред очима.
Стара госпођа и девојчица добро су се разумеле. Кад је Жутка вратила млин за кафу, дуго је причала са Нином, и постале су пријатељице. Безмало сваког дана су се налазиле, разговарале и нагађале шта је са Тонином, Павлеком и Јерком. Никад им није понестало речи. И Жутку су били отерали у полицију. Кињили су је што је Павлека упозорила да га траже. Али она је знала да им тако одбруси да су јој само запретили и пустили је... О ђацима су у граду говорили страшне ствари. Причало се да их муче и туку. Ноћу се њихово јаукање чуло чак на улици. Госпођа Нина и Жутка готово нису могле да верују у то. Тек кад су чуле за Јеркову смрт, увериле су се да ова причања нису биле само празне речи.
— Погледај, Жутка, — рече госпођа Нина — како је лепа ова баштица! Само цвеће.
— Да. Бело, плаво, црвено.
И обе погледаше у велике букете цвећа које су носиле у наручју. Носиле су их на Јерков гроб. Жутка се сети словеначке заставе "Црне браће", коју је брижљиво крила...
Пред кућицом у којој је лежао мртав дечак стајала је читава гомила људи. И било је толико цвећа да се сва улица шаренила.
Јерко је лежао између свећа, с китом црвених каранфила међу укоченим прстима, лице му је било тако мршаво као да је сама кост и кожа. Кроз лако подигнуте очне капке гледале су његове мртве очи као кроз пукотину.
Његова мајка, ситна и мршава као и он, склопљених руку тихо је седела поред његовог узглавља. Тужно, с љубављу гледала је у његово лице. Кад су дошли гробари, пренула се, зајаукала и бацила се на сина обема рукама, као да не да да јој га однесу.
— О, Јерко мој, шта су ти учинили, шта су урадили мени, твојој мајци! — закукала је из свег срца. — Убили су те! О, убили су те! Шта ће рећи твој отац, који не може да дође на сахрану да те још једном види? Зашто су те убили! Зашто, зашто су то урадили!
 |
— Анице, — стави јој руку на раме њен брат — смири се! Јерко, твој син, умро је као јунак. Као јунак! — понови он и марамицом обриса сузе са образа. — Треба да се поносиш њиме, Анице! Он нас је учио шта би требало да радимо... Дете нас је учило... Никада га нећемо заборавити. Сви људи знају зашто је умро... Сви...
Да, сви људи су то знали. Сви! Ништа није остало сакривено, пронело се по селима као муња. Дечакова смрт све је дубоко потресла. Била је као прекор њиховој савести. Осећали су се Јерковим дужницима. Зрели виногради тога дана су занемели, свако је желео да га испрати на његовом последњем путу. И да му се одужи бар сузом и китом цвећа. Мноштво које се окупило било је у исти мах тиха побуна и неми протест против убица. Нека крвници знају да сва срца саосећају са мртвим ђаком. И да у њиховим душама живе исте речи које су читали на тајним лецима, само што их никад нису изговарали.
Властима је Јеркова смрт била непријатнија него хиљаде ситних летака. Више би волели да виде стотину словеначких застава како висе на платанима. Летке би покупили, заставе скинули, али ово се не може избрисати. У мноштву људи и обиљу цвећа видели су противиталијанску демонстрацију.
Пред кућом смрти стајао је комесар Папагало с два агента и четири карабињера. Очима је непрестано мотрио људе, који су га ћутке, озлојеђени стрељали мрким погледима. Група мушкараца и девојака стала је у круг као да хоће да запевају.
— Нема певања! — узвикну Папагало. — Није дозвољено. Забрањујем!
Хоровођа му приђе и подиже шешир.
— Мали опроштај са покојником — рече понизно. Сви смо га волели. И једну песму на гробу. Код нас је такав обичај.
— Забрањујем! — понављао је Папагало. Строго забрањујем! Разиђите се! Или ћу вас позатварати. Нема певања! И никаквог говора! Не дозвољавам!
Певачи се нису разишли. Гледали су у хоровођу који је неодлучно стајао.
Комесар намигну карабињерима, они се умешаше међу певаче, раздвојише их и потиснуше у страну.
Сахрана је била тиха, без певања и без говора; чуле су се само латинске обредне речи, које је покаткад прекидао гласан плач. Али нико није могао да забрани да се свако око не ороси сузама кад су грудве земље почеле да падају на ковчег. Ни да љубав и сажаљење покрију мрку хумку венцима и китама цвећа.
Госпођа Нина и Жутка су последње положиле своје букете.
Тихо су се враћале у град. У души им је било још теже него пре. Ћутале су, задубљене свака у своју мисао.
Жутка је почела да плаче. Најпре тихо, а онда је гласно зајецала.
— Жутка! — тешила ју је госпођа Нина. — Па и мени га је жао. Кад би то нешто помогло, урликала бих.
— Та није само због тога... И Тонина... ће убити...
Жутка удари у још јачи плач.
Госпођа Нина је дуго ћутала.
— Неће га убити — најзад проговори. — Тонин може да поднесе више него Јерко. Он је био тако слабашан, јадник! И, веруј, неће их више тући. Све ће их пустити... Гле, неко је изгубио грозд. Узми га!
Жутка узе грозд и обриса сузе. Речи госпође Нине су је утешиле. Нада јој заигра у очима.
21.
Жуткина нада није била узалудна. "Црну браћу" су још истог дана пустили. Госпођа Нина, која је то говорила само ради утехе, и не знајући рекла је истину. Власти је хватала зебња од тихог таласа огорчења који се због Јеркове смрти ширио по земљи. Више нико у граду није веровао у њихову лаж да су похватали дружину младих крадљиваца. Кад би овим малишанима за оно што су учинили судили као великим издајницима, сви би им се смејали. Да Јерко није умро, вероватно би их још неко време држали под кључем да се ствар унеколико заборави. А овако су их још оног часа кад је Јерков гроб био засут цвећем извели пред посебну комисију, преплашене шта ће се с њима десити.
Спасла их је смрт њиховог друга, били су пуштени, али ипак нису прошли сасвим без казне. Стављени су под полицијски надзор. То је за дечаке који воле да слободно трчкарају исто што и ланац за пса. Стално под строгим оком закона с ким се дружиш и шта радиш. "Црна браћа", која су дотле била везана на живот и смрт, нису смела више да се познају међу собом. Никуда из родног краја, чим се смркне у кућу, на спавање с кокошкама... И поврх свега били су искључени из свих италијанских школа. Неко од њих је можда сањао да ће постати нешто велико, а сад су ови снови одједном прекинути... Па ипак су били весели да би најрадије врискали кад су опет изишли на улицу.
Павлек, Тонин и Филип кришом су се договорили да се сутрадан ујутру нађу поред Соче. Није их могла спречити ни строга забрана да се више никад не смеју састати. Чак ни Папагалова претња да ће их затворити ако само двојицу од њих затекне у разговору. Павлек је морао да ископа старински револвер и да га врати Тонину. И ко би им забранио да се још једном испричају од свег срца пре него што надуго, или можда заувек, не стегну руку један другом.
Долазили су сваки понаособ, полако и опрезно као кријумчари, осврћући се на све стране. Од дивног осећања слободе уста су им се развлачила у осмех. Али ипак њихова радост није била непомућена, сећање на Јеркову смрт као камен притискало им је груди. Нејчета није било, али им није недостајао, док им се без Јерка и слобода чинила некако пуста и празна.
Један по један пристизали су до велике стене коју су запљускивали таласи Соче. Последњи је стигао Павлек.
— Где ти је пиштољ? — упита га Тонин.
Павлек нађе камен који је упамтио и одгурну га. Под њим се указа револвер упола затрпан песком. Узе га и свечано га предаде Тонину.
Тонин га је заљубљено разгледао и истресао песак из њега.
— Ако ти окине, разнеће ти га; сав је каљав — рече Филип. — Испразни га!
Тонин истресе метке у шаку.
— Могу ли да их задржим? — упита Павлека. — Моје су одузели.
— Узми их! — одговори Павлек. — Хтео сам ионако да ти их дам. Шта ће мени!... Али пиштољ добро сакриј да ти га не нађу.
— Не бој се! — рече Тонин. — Још ће ми добро доћи — кад дође прави час...
"Црна браћа" погледаше се значајно. Још се нису сасвим одрекли бунтовничких снова.
— Једном приликом могао бих га показати Анибалу — зашкргута Филип љутито. — Ако га сретнем, разбићу му њушку.
— Он је већ добио своје! — додаде Тонин.
— А! Ко га је то удесио?
— Шта знам ко — рече Тонин и стави револвер у џеп. — Неко у школи. Навукли су му џак на главу да не види ко је — па удри, удри... Кажу да иде завијене главе.
Филип се гласно насмеја, а Павлек и Тонин се осмехнуше при помисли да их њихови школски другови нису заборавили.
Ђаци легоше на песак и одупреше се о лактове. Замишљено су гледали на ону страну реке одакле су неки дерани бацали каменчиће који су у равној црти одскакивали преко мирних таласа. Над њима су висиле пожутеле гране багрема и лако подрхтавале на поветарцу. Сањарили су. Били су као три бродоломника који се с тихом тугом сећају потопљене лађе.
— Тукли су нас као волове, али ипак је било лепо — уздахну Тонин.
— Да, лепо — потврди Павлек.
— Хоћемо ли се још кадгод видети? — упита Филип.
— Ја ћу побећи преко границе — рече Павлек, јер је то био чврсто одлучио оне последње ноћи. — Тамо имам тетку. Ићи ћу у школу.
— Баш ме брига за школу — пљуцну Тонин. — Бићу бравар. Сад ће ми отац бити професор — горко се насмеја.
— Ја имам стрица у Аустралији — хвалио се Филип. — Писаћу му да ми пошаље паре за пут.
Филип је доиста имао стрица у Аустралији, али оно што је рекао били су само пусти снови. Већ три године стриц се није јављао; ко зна где је нестао.
 |
Филипова Аустралија била је једна столарска радионица у коју ће га отац већ идуће недеље послати на занат.
Њихови путеви ће се разићи. Дуго су ћутали, туга им је пала на срце.
— Писаћемо један другом — јави се Павлек.
— Хоћемо — потврди Тонин. — Често.
Кренули су сваки својом стазом преко поља и још дуго се освртали један за другим.
Кад се Павлек вратио са Соче, затекао је оца већ у кухињи. Седео је на плетеној столици и љутито гледао сивим очима. Управо је корео газдарицу да је и она крива што је Павлек скренуо с правог пута. А госпођа Нина му је увређено одговарала да његов син није више неко дерле да га води за руку.
— И најзад — рекла је — шта је то тако страшно урадио? Да сам ја на вашем месту, не бих се толико узрујавала...
На те речи Гоља се наду као да ће искочити из коже.
— Сад се и не чудим — рече промукло. — О, онда се ничему не чудим! Сви сте полудели...
Уто уђе Павлек. Тихо поздрави и застаде код врата. Бојао се да приђе оцу и да му пружи руку. Сав се стресе под његовим продорним погледом и пође према прозору. Отац га је пратио очима. У тим очима било је више дубоког прекора него праве срџбе.
Кад је Гоља сазнао да су му сина затворили као завереника, умало није полудео. Било би му готово драже да су Павлека оптужили за крађу. Све време се клањао и улагивао властима да на њега не би пала ни сенка сумње, а сад му је син ово приредио. Карабињери више нису хтели да знају за њега, а општински деловођа гледао га је као да му говори: "Ех, сињор Гоља, нисмо знали да је ваша кућа таква." И Гоља је већ видео себе како је уништен, на улици са децом и женом.
А за то је криво ово чупаво дериште, овај дебељко Павлек! Да се тада нашао пред њим, прилепио би му врућ шамар. Жени је приговарао да је и она крива за ову несрећу, јер је дечака размазила. Ионако је по сву ноћ плакала стрепећи за сина, а сад је морала да гута и ову горчину. Био је спреман да опрости Павлеку ако се покаје и клекне преда њ; ако не покаже да се каје, измлатиће га на мртво име, мада га је дотле ретко када "помиловао".
Али Павлек није показивао ни трунке кајања, само му се мало страха видело у очима. Није био свестан, или није хтео да зна, у какву је неприлику довео оца. Гољу је сврбела рука, али се свладавао.
— Немаш ништа да ми кажеш, Павлек? — упита га с тешким прекором. — Зар ни толико не заслужујем да ме отворено погледаш.
Павлек подиже очи и упре их у оца. Било му је тешко. Али не због онога што је учинио. За то се није кајао ни онда кад су га најтеже злостављали. Волео је оца, иако су се у тој ствари разилазили. Био је спреман да га загрли, али не да цмиздри пред њим.
И даље је ћутао.
— Зар немаш језика?
— Ишао бих кући.
— Дабоме да ћеш ићи — рече отац. — Ја сам и дошао по тебе. Свршено је с твојим учењем. Кад ниси хтео да будеш господин, бићеш слуга.
— Побећи ћу — омаче се Павлеку.
— Шта си рекао? — скочи отац и претећи подиже руку. — Понови!
Павлек обори поглед, ћутао је. Оцу се спусти рука. Није хтео да се обрачунава са сином пред туђим очима...
Пожурили су да ухвате први поподневни воз. Седели су поред прозора један наспрам другог. Гоља је пушио цигару, а лице му је било час тужно, час љутито. Павлек је гледао кроз прозор.
— Лепу си попару себи скувао — поче отац. Скувао си је, али ћеш је и појести. Сад си постао фини господин, спреда и позади, одозго и одоздо. Код мене ћеш друкчије учити. Неће ти се бубе ројити по глави.
Павлек је очекивао да ће му отац читавим путем пунити уши. Било му је несносно, као да га ексер боде у ногу. Али чинило му се да је најбоље да ћути. Ако би ишта рекао, отац би се још више разјарио. Уто опази нешто што привуче његову пажњу.
У крајњем углу вагона седео је Анибале завијене главе. Капа му је била навучена дубоко на очи, али ипак није могао да сакрије завоје. Значи, оно што је рекао Тонин нису биле само празне речи.
Насмеши се од потајног задовољства.
— Ти се још смејеш? — зачуди се отац.— Требало би пре да плачеш него да се цериш! То није смешно, то је жалосно.
— Па не смејем се теби.
— А коме се онда смејеш? — окрену се Гоља. — Ја ти говорим, а ти ме и не слушаш. Причам у ветар, је ли? Осрамотио си себе, мене и целу кућу. Карабињери ће пазити на сваки твој корак, као да си лопов. Зар то није срамота?
Павлек се уозбиљи и слеже раменима.
— Ти то не знаш? А ја ти кажем да је срамота. Наша кућа била је досад чиста, а сад је укаљана. И шта сте мислили да ћете учинити, балавци? Да ћете свет окренути на главу? Пиле да напада квочку? Ни мени није баш све право — спусти глас — али нисам луд да уз ветар... Ко уз ветар... сам себе укаља. Онога који те храни хлебом треба да слушаш, иначе ће те штапом. Ма ко да ти је господар, Петар или Павле, скини му капу, не ударај главом о зид...
Павлеку очеве речи нису биле по вољи. Да их је чуо пре годину дана, вероватно би се сложио с њима. Али он се у међувремену доста изменио. Од Јерка, с којим је понекад разговарао до касно у ноћ, научио је много штошта. А то му нису могле избити ни батине у полицији. Усадило му се још дубље у главу и у срце. Очеве речи боле су га као трње. Волео би да му одговори, али није налазио праву реч.
— Ја... ја... — замуца и ућута.
— Шта? Шта?
— Ја нећу да будем фашиста.
Отац је неколико тренутака пажљиво гледао сина.
— Та не треба да будеш фашиста — опет спусти глас и брзо се осврну око себе. — Ни ја нисам фашиста. Ко ти каже да будеш фашиста?... Само ти кажем...
Гоља одједном заћута, као да му је понестало речи. Можда је увидео да је све узалуд, да се од Павлека све одбија као боб од зида. Мисле сваки по своме и не разумеју се, као да му говори кинески.
Ћутали су.
Кад су изишли на својој станици, Павлеку се стегло срце. Град са школом, "Црна браћа", узбудљиви догађаји и тешко искуство — све је било иза њега. Било му је теже него оног јутра кад се поздрављао са друговима.
Месец дана касније, кад је лишће почело да опада и дунуо хладан северац, Павлек је једне ноћи стајао на високом планинском гребену. Кријумчар који га је водио преко границе и на леђима носио његов ковчег рече му:
— Сад се још једном осврни на Полог; после га више нећеш видети.
Павлек се осврну. Ноћ је била без месечине, међу ретким облацима самовале су звезде. Поглед му је прелазио преко падина у тесне увале; читав предео био је утонуо у дубоки мрак. Из њега је само овде-онде као свитац треперила сићушна светлост. Далеко у малој долини видео се густ скуп светлости. Тамо је био Полог.
У мислима је видео пред собом свој дом. Мајка сва узнемирена хода унаоколо и страхује за њега. Хоће ли срећно прећи на другу страну кроз дивље и усамљене пределе. Отац се љути, јер је већ одавно пала ноћ, а њега још нема кући. Куда ли тумара, скитница једна? Зар не зна да мора бити код куће чим падне мрак? Можда му је мајка баш овог тренутка рекла шта је опет учинио. С њеним знањем и дозволом, разуме се... Отац је стао да виче и мајци су потекле сузе. А можда и није викао, него је само узео шешир и изишао, као да неће ништа да зна о томе. Можда му је то дубоко у срцу чак и драго...
Кад га је био довео из града, није га истукао, као што је Павлек очекивао. Само је био љут и није га удостојио ни погледа. Слуга га је продорно гледао, као да му говори: немој случајно да кажеш ко ти је дао метке! Павлек му намигну и Јохан се задовољно осмехну испод брка. Мајка га плачући загрли, као да је држала да је већ изгубљен. Њој се најлакше поверио. Кад су остали насамо, отворио јој је своје срце и није јој крио своје жеље. И ма колико да јој је било тешко растати се са њим, помогла му је. Написала је сестри писмо и топло јој га препоручила. Била је спремна да на своју главу прими очев први гнев... "А ти"; рече му, "напиши оцу лепо писмо кад будеш с оне стране..."
Док је гледао на Полог и сећао се свога дома, Павлеково срце обузе туга. Очи му се замаглише! Сад одлази. Можда задуго, можда заувек — ко зна. Кад је са кријумчаром кренуо даље преко гребена у земљу коју дотле никад није видео, још једном се осврнуо. Хоће ли још када моћи да ужива у том погледу?
Није могао знати да ће једнога дана с пушком прећи преко истог гребена и у пролећном сунцу угледати под собом Полог. Онда кад потпуно сазри оно о чему су сневала "Црна браћа".
Има књижевних дела чију је садржину могуће разумети само ако се познају прилике и живот краја који писац описује. Мислимо да је приповетка Црна браћа управо такво дело.
Реч је ту о Словенцима, нашем народу који данас живи углавном у оквиру своје домовине. (У ¿ограничним крајевима Италије и Аустрије и данас, на жалост, живи више десетина хиљада Словенаца.) Писац нам, дакле, овде прича о догађајима који су се збили у Словеначком приморју.
Но, против кога се то боре Јерко, Павлек и други чланови "Црне браће"? Да ли је тада, у време које описује Бевк, био рат? На крају приповетке наћи ћете ове пишчеве редове:
"Има више од двадесет година како сам видео те летке на ишпартаној хартији са Ашкерчевим стиховима."
После тога је датум: 26. март 1952. г.
Дакле, време које описује писац — то су управо тридесете године овог века. Да ли знате под чијом је влашћу била тада Истра? Разговарајте о томе на часу познавања друштва.
Нека вас ова приповетка подстакне да се упознате са савременом ситуацијом: како живе наше националне мањине у државама које се граниче са нама; где се поштује њихово право националног опредељења, а где су они и данас, 1977. године принуђени да се боре за своја права.
Ово књижевно дело ће вас такође навести да, проучите ситуацију у којој се одигравају описивани догађаји.
Уопште, да би се схватили догађаји и у живот; и у књижевном делу, потребно је да знамо у каквим околностима живе људи, шта утиче на формирање њихове личности, њихових мисли, осећања и дела,
* * *
За људе као што су Јерко, Павлек, Тонин, Филип кажемо да су родољуби. Како бисте, анализирајући поступке чланова "Црне браће", одредили појам родољуба? Да ли се родољубље испољава само у рату? У чему се данас, у миру, огледа родољубље омладине Југославије?
* * *
Све чланове организације "Црна браћа" покрећу иста осећања и мисли у односу на италијански фашизам и своју обесправљену националност. Међутим, нису све личности исте. Неки од дечака вас је, сигурно, посебно заинтересовао, па сте о његовим поступцима више размишљали. (Рецимо, сетите се како су фашисти ухватили Павлека. Или, шта је Нејчету у затвору било најстрашније? Зашто?) Објасните себи због чега сте одабрали баш ту личност.
* * *
За вас је ово дело Франце Бевка занимљиво и због тога што су главне личности једва нешто старије од вас. А ти дечаци, као што сте видели, потпуно самостално и озбиљно воде једну акцију, којом чак подстичу старије на буђење против националног понижавања и угњетавања.
* * *
Већ смо утврдили да се радња ове приповетке догађа једну деценију пре II светског рата. Ти исти дечаци у рату су били већ зрели људи и Бевк, на крају, пише о каснијем сусрету са њима, у време кад је дозрело оно о чему су сањала "Црна браћа". Подсетите се тог дела из књиге.
* * *
Али, у рату који је букнуо 1941. године стасали су и други дечаци и девојчице широм наше домовине. Како су се они држали у рату? Шта су радили?
Да ли сте читали књижевна дела у којима је било речи о деци партизанима, деци куририма, помагачима народноослободилачког покрета? Која су то дела? Које се личности тамо спомињу?
* * *
Радња у делу Црна браћа излагана је хронолошким редом. То значи: догађаји су описивани онако како су се природно у животу одигравали.
Дело садржи двадесет и једно поглавље. Пратите поглавље по поглавље и забележите једном реченицом основни догађај описан у сваком од њих. Прочитајте затим целину коју сте добили. Да ли сте задовољни оним што сте написали?
Веселка БАЊАЦ
Већи део Бевкових књига за омладину приказује нам детињство онакво какво је доживео сам писац у Закојци на Горишком. Тамо се родио 1890. године у кровињари уз коју није било ни толико земље да би њени становници могли да се прехране. И јунаци Бевкових прича намењених младима су чобанчићи који веома рано морају да служе богатим сељацима, да им напасају стоку или чувају децу. Детињство Бевкових чобана није безбрижно и хлеб који им режу господари је горак, а ипак је то детињство пуно игара, другарства, и везано је за природу, која детету никада није непријатељска. Чак и када писац свог јунака Лукца пошаље у свет, у далеку Америку, даје му да понесе нешто од те присности, чворка, да га прати међу туђим људима.
И Франце Бевк је из забачених церкљанских брда рано морао у свет. Родитељи су га најпре послали у Крањ, да би изучио за трговца (горка искуства шегртовања забележио нам је у приповести Лоповче), а са седамнаест година се уписао у учитељску школу и био учитељ све док га нису позвали у војску. Када се завршио први светски рат и када су Италијани добили велики део словеначке територије, Бевк се вратио у Горицу, али не више као учитељ. Од тада је био културни радник и уредник неких листова.
То су биле године између два светска рата, време суровог фашистичког насиља у Приморској. На терену који су више стотина година насељавали Словенци фашисти су забранили словеначку реч у школи и у цркви, Словенци у јавности нису смели да разговарају на матерњем језику, а ни словеначка песма није била дозвољена. Распустили су сва словеначка удружења, библиотеке, позоришне дворане су спалили, забранили су словеначке листове и књиге, посебним законом су поиталијанчили чак и словеначка презимена. Нису поштедели ни гробљанске споменике са словеначким написима.
Насиље је, наравно, родило отпор. У Трсту је била основана тајна организација ТИГР (Трст-Истра-Горица-Ријека) која се храбро успротивила фашизму. Неколико њених најбољих чланова је фашистички суд осудио на смрт.
Али не само организација ТИГР него и целокупно словеначко становништво, све до последњих забитих села, супротстављало се однарођавању. Скупљали су се у различите групе и тајне организације, а међу првима су била управо "Црна браћа", која су 1928. године деловала у Горици.
Словеначки писац Франце Бевк је посебно био трн у оку фашистима. Прогонили су га, претресали му стан, па и затварали су га више пута. Бевк се бунио, патио и стварао. Затирање свега што је словеначко описао је у једном од својих најлепших дела, у Каплану Мартину Чедермацу. Тим романом је поставио споменик словеначком свештенику у Приморској који се опирао однарођавању, као што га је повешћу Црна браћа поставио младим Словенцима из Горице који су се, колико су могли, супротстављали фашистичком насиљу.
Јерко, Павлек, Тонин, Нејче и Филип, јунаци приче о Црној браћи, нису више чобани који праве љуљашке и пеку кромпир. Живе у граду, иду у гимназију и, упркос својој младости, грчевито бране оно што им је најдраже — матерњи језик. Како се развијала та борба, казује прича која је пред вама и о којој је писац сам записао:"Да, заиста се догодило."
У време слома фашистичке Италије, 1943. године, Франце Бевк је био у горичким затворима. Извукавши се одатле, отишао је у партизане. Тиме почиње Бевков политички рад. После рата, до 1947. године, био је у Трсту културни и политички радник. Тада се преселио у Љубљану, где је умро у осамдесетој години, 1970.
Нарочито у последњим деценијама свог живота, Франце Бевк је често посећивао школе, где је међу младим читаоцима био добродошао гост. И сада, када га више нема, његове књиге спадају међу најомиљеније. Оне о чобанчићима и ова о Црној браћи, која нам прича о томе како су се млади некада борили за слободу.
(Превела Емилија Јуришић)
Иво ЗОРМАН
Понеки читалац који прочита ову причу упитаће се: да ли се ово заиста догодило? А ја му унапред одговарам: да, догодило се заиста.
Има више од двадесет година како сам видео те летке с Ашкерчевим стиховима на ишпартаној хартији. Због њих је полиција наредила да се изврши претрес моје куће. "Да видимо", сигурно су мислили, "овај пише књиге, вероватно је он крив за ово." — Био сам, разуме се, невин као јагње. Господин Папагало, који се, наравно, звао друкчије него у овој причи, извињавао ми се богзна како. А ја сам се радовао што је на погрешном путу.
Али убрзо се сазнало да је већи број ђака иза браве. И преносило се од уста до уста да их туку и муче. То би се још могло покрити и затајити, јер то нико није видео. Али се смрт једног од њих није могла ни прикрити ни затајити. После се име "Црне браће", како су се заиста звали, изговарало са саосећањем и поштовањем.
Познавао сам неке од њих. Не онда кад су још били готово деца, него касније, кад су били већ момци и зрели људи. Једнога сам упознао у затвору, другога у интернацији, трећега у партизанима. Радо су се сећали тих дана. Остали су верни својим сновима и настојањима да их остваре с пушком у руци.
Можда ће неки од њих прочитати моју причу и рећи: није било баш тако, и било нас је више... То знам! Писац не иде за јунацима својих дела са записником и фотографским апаратом у руци да би ухватио неки призор и записао сваку реч. То би било развучено — и досадно. Писац узима само срж. А оно што не види, и према томе не зна, допуни својом маштом. Напише на пример: "Петар стаде на мост и узвикну: Живела слобода! — и запрети песницом фашистима." Томе Петру можда и није име Петар, него Јанез или Матевж. И можда није стајао на мосту него на тргу, на улици или на балкону. Како му је име и где је стајао, споредно је. Главно је да је узвикнуо "Живела слобода" и запретио фашистима не мислећи на последице. Тако је и са "Црном браћом" у мојој причи.
Ако су имали друкчију косу и друкчије носеве него што сам их ја описао, врло важно! За нас је занимљиво да су били још готово деца, али су осећали неправде које су фашисти чинили нашем народу у Словеначком приморју, и да су се побунили против тих неправди. Ако нису успели да дигну општи устанак о коме су сневали, због тога нису били ништа мањи јунаци. Они су били искра која је с другим искрама стално тињала и из које је најзад букнуо пожар општег устанка и дошло ослобођење.
Да се то не би заборавило, латио сам се пера. Нека бар у овим редовима живи сећање на "Црну браћу". Нека нам ова прича буди мисао и на хиљаде наше браће преко границе који и данас живе с истим таквим осећањем као што су живели ови наши ђаци. Учимо се из ње како је тешко народу који не живи у слободи. И како треба волети своју отаџбину и из љубави према њој и умрети — као Јерко.
Франце Бевк
