Антон Инголич

Тајно друштво ПГЦ

Садржај:

• Антон Инголич: Тајно друштво ПГЦ
• Оливера Бакочевић: Разговор о роману
• Др Тоде Чолак: Поговор
• Речник мање познатих речи и израза

Антон Инголич

Тајно друштво ПГЦ

Увод

Ево у чему је ствар: наш професор словеначког језика задаје нам за казну задатке нарочите врсте. Не записује нас у дневник, не виче и не лупа по катедри као професор Погачник, кога смо прозвали Кербер; он уме чак и да се насмеши. Јожи, на пример, кад се дуго игра шестаром, каже најљубазније:

— Јоже, до прекосутра... — мало размисли и досети се — слободан састав: "Зашто ми је шестар милији од граматике словеначког језика".

Други пут ухвати Шпелцу како шапће Методу, који у зноју лица свог тражи пример за именицу мушког, женског и средњег рода. Ослободивши их обоје даљег напора, рече:

— Шпелца, до суботе: "Зашто желим да постанем суфлер!" Јеси ли разумела?

Како не би разумела! Цео разред разуме. Неки је и не жале. Набубала је граматику и шаптала тако да су је сви чули, првенствено професор. Зареза, како зовемо професора Петра Скаловника, који је и наш разредни старешина, није лако задовољити. Али смо се ономад забављали кад је Лојзек читао свој слободни састав, како Зарез назива те задатке, у ствари казнене задатке. Он је, наиме, за време одмора шутирао школски сунђер и пречуо звонце, што је више него разумљиво. Зарез га је ухватио баш у тренутку кад је дао свој неодбрањиви гол посред школске табле. Слободан састав "Фудбал, моја највећа радост" био је неизбежан. Лојзек је уз помоћ свог брата, голмана у универзитетском тиму, написао такав задатак да су и самом Зарезу од смеха пошле сузе на очи, док смо се ми остали смејали тако да смо сви — сем Лојзека добили слободан састав: "Смех је извор здравља и младости".

Професор Зарез, разуме се, није задовољан кратким одговорима. Рецимо, кад ђак испод наслова "Зашто једем на часу словеначког језика?" напише: "Зато што сам гладан", или на питање: "Зашто морам да пазим на часу словеначког језика?" одговори укратко професоровим речима: "Јер три четвртине научим већ у школи". Не, слободан састав или казнени задатак мора да има увод, језгро и завршетак.

"Сваки слободан састав мора да садржи бар три става!" Тај Зарезов савет бруји ти у ушима док жваћеш оловку и размишљаш шта би написао.

Истина, увод треба да буде кратак, али он ипак мора да наговести садржину и пробуди интересовање за даље излагање. Главно је, разуме се, језгро. У краћим саставима то је један став, само нешто дужи него увод и завршетак заједно. У опширнијим, а то су сви "слободни састави", оно треба да је подељено у три одељка. Најтежи је завршетак. "Ту треба да се покажеш мајстором. Добар завршетак дело краси!" Другу Зарезу не одговара завршетак као што га је написала Шпелца: "Тако сте, дакле, друже професоре, могли да видите зашто желим да будем професионални суфлер^[1]." Ни Лојзековим завршетком није био задовољан: "Из изложеног се може разумети зашто више волим фудбал него школске предмете."

Зарез овакав завршетак не трпи. "Завршетак, то је мисао, идеја целокупног састава. Ако не умете да мислите, зашто сте онда дошли у класичну гимназију?" Придев "класичну" наглашава, разуме се нарочито и његово пуначко лице се при том уозбиљи. "Што нисте одабрали неку другу гимназију? Код нас мора да се мисли, мисли и, још једном, мисли!"

Кад кривац прочита свој слободан састав и професор га оцени (а неки пут га оценимо и ми да бисмо, како каже Зарез, могли да се привикнемо на самостално наступање и дебату), Зарез га са црвеном оловком у руци још једном прегледа. Са каквим одушевљењем он прецртава и подвлачи, на крају упита повишеним гласом:

— А зарез? На зарезе, Татјана, ниси мислила?

— Не, друже професоре, — признаје Татјана из друге клупе и већ је готова за наредна три дана.

— Татјана, до суботе: "Зашто при писању слободних састава не мислим на зарезе?" Затим нама свима:

— Нечувено! Недостаје јој девет зареза.

— И опет, Татјани, која побледи као камен који означава километре дуж пута:

— Ако у наредном слободном саставу буде недостајало више од пет зареза, добићеш јединицу!

— Следи поука коју смо знали напамет већ на трећем часу словеначког језика:

— Децо, то јест ђаци, првошколци! Зарез је мали али врло важан. Колико немилих пометњи, па чак и несрећа се већ догодило зато што људи не знају да ставе зарез тамо где му је место!

Пре Недељу дана вратио нам је свеске са првим школским задатком. Ставио их је сав очајан на катедру и рекао:

Уместо вас морао сам да ставим свега сто педесет три зареза, прецртао сам их тридесет два, а претворио у зарезе три тачке и два пута сам уместо две тачке написао зарезе. Направио сам тачке од осам зареза, а зарезе од два ускличника и два упитника. Само у знацима за одвајање — двеста једна грешка! Такво нешто још нисам доживео, мада већ двадесету годину стављам зарезе уместо својих ученика.

Кад је прегледао Татјанин други слободни састав, најпре је побледео, а затим, поцрвеневши саопштио резултат:

— Још недостаје шест зареза, али — замислите! — осамнаест их је превише.

Очајавали смо заједно са Татјаном, како се оно каже, да бисмо освојили зарез. Зарез није очајавао. Запретио нам је:

— Научићу ја вас. И Татјану ћу научити. Одсад ћете сваке недеље написати по један слободан састав, а писаћемо и диктате. Чекајте само!

Тако смо свим расположивим снагама, под Зарезовим вођством, напали зарез и почели полако да га освајамо. Разумљиво је онда што смо нашем професору словеначког језика и разредном старешини дали надимак Зарез, као што је разумљиво и то да је зарез наш највећи непријатељ. А Зарез, упркос свим "слободним саставима", који нам одузимају толико драгоцених часова, ипак волимо. Још нико није добио укор, мада смо разбили већ два прозора, покварили три столице, оставили по клупама више неизбрисаних знакова и учинили читав низ других преступа. И Зарез воли нас.

У ходнику, између нашег и трећег разреда, налази се чесма око које је увек све мокро и попрскано; то није ништа ново. Само, прошли пут је испод чесме било право Бохињско језеро. Трећешколци су за то, разуме се, окривили наш разред. Тог мишљења био је и њихов разредни старешина, Кербер.

— Не то моји првошколци нису урадили — заузео се за нас Зарез још пре него што је почео да испитује случај.

"Моји првошколци", е то нам је силно поласкало Отада су неки почели да му уз надимак Зарез додају и присвојну заменицу "наш". Једино се нису могли сложити да ли је правилно писати Наш зарез као Ново место, или Наш Зарез као Шкофја Лока. Ми који се не бавимо толико граматиком задржали смо и поменуту заменицу.

Треба да довршим увод, иначе је већ предугачак.

Оног дана када сам после неколико врло бурних недеља опет безбрижно седео у својој клупи и после дужег времена слушао познати глас са катедре, после завршеног часа стао је Зарез насред подијума, набрао своје високо чело и, уместо да изађе, викнуо гласније него што је то иначе имао обичај:

— Михец! Михец Потокар!

Скочио сам као да ме је неко кроз седиште убо десетином игала.

— Михец, ти си, дакле, председник тајног друштва? — наставио је још јачим гласом.

Уплашене очи свих школских другарица и већине школских другова управиле су се на мене. Поцрвенео сам као крвљу обливен и језик ми се скаменио у устима.

— Одговори кад те питам!

Грчевито сам се ухватио за клупу и промуцао с муком, као да Петер Клепец из сувог дрвета наших школских клупа цеди капљицу воде:

— Нисам.

— Ниси? Немој да лажеш, Михец! — рече Зарез потамневши у лицу

Тог тренутка устадоше Метод и Јоже. Не лаже он! — повикаше углас.

— О, и вас двојица сте чланови Тајног друштва ПГЦ?

Разрогачене очи мојих школских другова, нарочито другарица, преместише се за трен ока с мене на Метода и Јожу.

— Нисмо — одговори Јоже.

— Нисмо више — допуни га Метод.

— Ни ти, Михец, више ниси председник? — обрати ми се Зарез нешто блажим гласом.

— Нисам — одговорих јасно и одлучно. — Нисам, јер смо Тајно друштво ПГЦ распустили.

По разреду је забрујало; девојчице кликнуше пригушено, а дечаци су гледали неповерљиво у мене, Метода и Јожу, који поцрвенеше заједно са мном.

— Да, Тајно друштво ПГЦ! — викну опет Зарез љутито, оштро. — Већ двадесету годину тумачим словеначку граматику и књижевност, двадесету годину сам разредни старешина, али тајну организацију у свом разреду још нисам имао.

— Укор, искључење! — претио је разредников глас али његове очи иза тамно оивичених наочара још су упркос свему гледале помало добродушно.

— Тајно друштво ПГЦ! — пронело се разредом. — Шта ли то значи?

— Смрт Керберу! — омакло се некоме тамо код пећи.

У очима другарица било је све више дивљења а у очима другова расла је завист. Зарез боље намести своје наочаре и продужи гласом који је наговештавао да је главна олуја прошла:

— Шта да радим с тобом, друже председниче, друже бивши председниче?

Најпре тишина, затим глас будуће професионалне суфлерке:

— Слободан састав!

Професорово лице одједном постаде благо.

— Да, слободан састав! — викну он с олакшањем — Али ипак, — и опет настави строже — састав мора да буде темељит и да објасни све од почетка до краја, како је друштво настало, његов рад и крај. Рок: две недеље. Само, ако слободан састав не буде како ваља, прибећи ћу дисциплинским прописима. Пре него што га препишеш начисто, нека га прегледају и Метод и Јоже. Сва тројица одговарате за њега. Разумеш ли?

— Разумем — промуцах ја.

— Дакле, од данашњег дана за две недеље: "Тајно друштво ПГЦ!" — Зарезово лице озари доброћудан осмех. — Свашта! — промрмља и напусти разред.

Другови и другарице обасуше ме са хиљаду питања. Отресао сам их се једним одговором:

— Све ћете сазнати кроз две недеље. У ходнику су ме чекали Метод и Јоже.

— Заправо... — почео је Метод.

— Ти си благајник — умирио сам га одмах.

— А ја, који сам био секретар, — рекао ми је Јоже — морао бих да ти помогнем...

— Приликом важних догађаја извештај подноси лично председник — умирио сам и свог бившег секретара.

Он је са Зарезом, као и са зарезима, стајао боље него Метод. Ипак, видео сам да за писање није био нарочито расположен.

— Ја сам ову ствар започео, и ја ћу је и завршити! — рекох и стрчах низа степенице да ме не би задржавали.

Тек идући кући, схватио сам да би оно што се догодило на крају последњег часа могло да послужи као добар увод. Одмах по подне почео сам да пишем. Написао сам овај увод и направио план за главни део "слободног састава".

Напомене

[1] Речник мање познатих речи и израза налази се на крају књиге. — Уред.

Како је почело

Почело је на часу словеначког језика, тачније: на часу граматике, још тачније: при промени именица мушког рода.

Метод је мењао именицу ексер. Говорио је, према свом обичају, полако и изговарајући слог по слог:

— Ексер, ексера, ексеру...

Било нам је свима досадно. Како и не би? Ексер је био већ четрнаеста именица коју смо мењали, а ако бројим и именице женског рода које смо обрађивали последња два часа, тачно педесет осма. Ко се, осим Зареза, који је стрпљиво и пажљиво пратио Методове слогове, не би досађивао? То је било једног лепог јесењег дана када је напољу сијало сунце, а сињим небом промицали немирни бели облаци. Радио је ујутру наговестио промену времена. Талас са Атлантика достигао је већ западни део Алпа и свакоме ко се иоле разумео у извештаје о времену било је јасно да ће још те ноћи падати киша. Сутра ће бити доста времена за мењање именица, а сад је штета за сваки минут. Али Методу се, дабоме, није журило. Био је тек код двојине.[2]

— ...ексерима,...ексера, код...

—...цвековима^[3] — упадох ја.

Методу то није сметало, наставио је јуначки, а и ја. Тако смо обојица наставили упоредо да мењамо.

— Са екс..., са цве..., ера..., ка!

— Множина!

— Екс..., цве..., ерима..., ковима!

Пожурио сам са "цве...!" — Метод је поновио "цве..." и обојица смо заједно свечано завршили "...кова!"

— Какви цвекови? — викнуо је Зарез и срдито погледао по разреду. — Ко ти је рекао да мењаш цвек, то и није словеначка именица, него туђа, позајмљена.

Метод је ућутао, али се Зарез није задовољио ћутањем; тражио је одговор на свако питање.

— Ко ти је рекао да мењаш у множини цвек, а не ексер?

Методу се већ појавио пред очима наслов "слободног састава": Зашто сам у множини прешао са ексера на цвек?

— Рекао ми је..., рекао... — замуца он.

— Ја сам му рекао — јавих се ја, спасавши тако свог друга и пријатеља, који ми је уступао своју школску ужину кад год би од куће донео нешто боље.

— Ти, Михец? Чекај, чекај! Баш сам данас у зборници о теби нешто чуо.

Пришао је катедри, узео дневник и заронио у њега своју главу ћeлаву на темену.

— Дабоме — зачуо се глас иза дневника. — Из латинског језика добио си цвек, то значи јединицу, а из енглеског имаш још од раније један плус. Страни језици ти не иду, а свој језик окрећеш кад не треба.

И глава је поново изронила, заправо најпре чело, затим црно оивичене наочаре и најзад остали делови главе.

— Хоћеш ли јединицу и из словеначког језика?

Гледао сам нетремице у професорове сиве очи иза оптичког сочива, које ни у најкритичнијим тренуцима нису биле страшне, већ само очински прекорне. Слободан састав, то је највише што ме чека. Знао сам то, и сви смо то знали. Какав ли ће му бити наслов? Писмени задаци нису ми, срећом, задавали тешкоћа; словеначки језик, и поред несрећне граматике, био ми је најмилији предмет. Разни наслови бучали су ми у глави: Шта је било пре на свету, ексер или цвек? Столар закива мртвачки сандук ексерима, а професор ђаке цвековима. Шта нам прича ексер? Успомене једног ексера... Пхи, колико могућности! Награбусио сам за следећа два дана!

Прве вечери, по Зарезовом рецепту, треба да се напише концепт, следеће вечери концепт се исправи, тек после може да се препише начисто. При преписивању нарочито пажњу треба поклонити зарезима.

Али, од наслова ни трага! Зарез затвори дневник, стави га на катедру и погледа ме сажаљиво.

— Ако тако продужиш, — рече тужним гласом — имаћеш до полугодишта лепу колекцију јединица. Ти, ти скупљачу цвекова!

То је било горе од три слободна састава.

— Седи и скупљај цвекове, ако ти се тај посао допада! Пази само да заједно са цвековима на крају полугодишта и тебе не бацимо у старо гвожђе!

Затим се обрати Методу:

— Где смо оно стали? Да, да код цвекова, то јест... — и исправи се нагло кад се зачуло пригушено кикотање девојчица — код ексера. Настави! Трећи падеж множине!

Тако, дакле, због два цвека, заправо због једног и по, па да будем скупљач цвекова?! Кербер ми је тог дана на првом часу дао цвек, јер нисам имао писмени задатак и нисам знао три латинске речи, а Олрајт, професор енглеског језика, дао ми је још један цвек, јер још не умем да изговорим онај глас што не личи ни на т, ни на с, ни на з, ни на д, него на нешто што би требало да буде ту негде на средини.

"Скупљач, скупљач цвекова!" — брујало ми је у ушима.

Четврти разред основне школе завршио сам са врло добрим успехом, први школски задатак из словеначког језика написао сам за пет минус, на фискултури ме професор похвалио већ неколико пута. То је тај што му још нисмо дали никакав надимак. Па да будем скупљач цвекова? И то каже Зарез, наш разредни старешина и други отац, како сам себе назива.

Нисам још стигао да подигнем осрамоћену главу, кад ме Зарез позва и рече:

— Мењај именицу, именицу... — и, тражећи својим кратковидим очима по разреду, досети се: — именицу скупљач!

Држао се озбиљно, а иза наочара севао му је враголаст смешак. Смешили су се и моји школски другови. Кад сам опет сео и загледао се нетремице право преда се, у таблу и све оно што је било на предњем зиду, учинило ми се да ми се смеше чак и ексерчићи којима је био причвршћен наш распоред часова. Сунце је сијало баш на њих. Четири фина праменчића сунца бола су ми очи као игле.

— Скупљач..., скупљач цвекова!

Тако је било и на часу историје, па чак и на последњем часу, часу земљописа, предмета који поред словеначког језика и фискултуре највише волим.

Другови су већ и заборавили на догађај са цвековима, мислили су на нешто десето, а она четири ексерчића крај црне табле још су ми бола очи иако се сунце већ далеко помакло.

— Скупљач..., скупљач..., цвекова!

Има ли онда нечег чудног у томе што сам после завршене наставе остао у разреду док сви нису изашли, јурнуо ка предњем зиду и ишчупао она четири ексерчића? Извукао сам их ноктима. Хтео сам да их бацим у сандук за смеће. Тада нешто у мени проговори гласом који не могу да опишем, а не могу ни да кажем одакле је долазио:

Скупљач си, скупљач цвекова, дакле — у џеп с њима!

Засмејао сам се и ваљда гласно узвикнуо:

— Дабоме, тако је!

Ставио сам у џеп цвекове, које обично зовемо "рајснедле", стегао торбу испод мишке и одјурио за својим друговима.

Напомене

[2] У словеначком језику сем једнине и множине постоји и двојина.

[3] Израз "цвек" на словеначком означава школску оцену "јединицу" а и ексер, такозвану "рајснедлу".

Скупљач цвекова

Сигурно сам код куће изгледао замишљен, јер ме бака за време ручка упита:

— Михец, у школи нешто није како ваља, а?

— Та кад је у школи било све како ваља? То баки, дабоме, нисам рекао, али сам одлучно побио њену сумњу:

— Шта не би ваљало!

— Да ниси добио неки цвек или укор? — реча бојажљиво.

Извукао сам из џепа она четири ексерчића и показао јој:

— Погледај, бако, добио сам ова четири цвека! Она ме је најпре погледала као да је увређена, али се њено увело лице одмах развукло у осмејак.

— Кад ћеш се већ једном уозбиљити, дечаче?! — И преместивши комад меса са свог тањира на мој, додаде: — Такве цвекове можеш да доносиш кући, а оне професорске остави у школи?

Тиме је ствар за баку била завршена, али не и за мене. После ручка помогао сам јој да опере посуђе и спреми кухињу, као и увек кад је у подне била код куће. Све то време зујало ми је у ушима:

На врху кухињске полице угледао сам светлу кутију од алуминијума и силно је зажелео.

— Бако, — кликнуо сам узбуђен — дај ми ону кутију!

— Зар не знаш да у њој држим ловорово лишће?

— Ловорово лишће можеш да држиш и у фиоци или у неком лонцу, а мени је кутија хитно потребна.

— Зашто?

— Имам пуно неких стварчица, бојица, дугмади, комадића креде, кратких оловчица, ексерчића и других ситница, а немам где да их ставим — пожурио сам да јој објасним.

— Истина, џепови су ти ваздан пуни неких дрангулија, али ипак...

Знао сам да сам придобио баку и да ће кутија бити моја.

— Бакице, лепо те молим — мољакао сам гледајући је умиљато. — Нећеш више морати да ме увече тераш у кревет, ни да ме изјутра избацујеш из њега. Бакице, обећавам ти да...

— Баш си досадан. Што видиш, то хоћеш да имаш! — говорила су бакина уста, а њена мршава, чворугава и тако добра рука већ се пружила према полици.

Тако сам стекао кутију од алуминијума, која ме је већ одавно мамила. Била је потпуно нова, блистала се као да је од сребра. Кад сам у њу ставио ексерчиће, просто су се изгубили у њеном пространству.

Ех, да имам пуну кутију таквих блиставих ексерчића, помислио сам, онда бих заиста био прави Скупљач цвекова... Маријан из прве скупља маркице. Сваке недеље донесе у школу свој албум и показује нам га. Каквих све маркица има! Почели су да их скупљају и Пепчек, Славко и Павлек, али их сви заједно немају колико Маријан сам. Маријанов тата је службеник неког већег трговачког предузећа, шаље дописе само у иностранство, отуд Маријану толико маркица. И ја сам се неколико дана носио мишљу да почнем да их скупљам, али сам одмах схватио да у томе не бих далеко дотерао. Бака само за празнике добије понеку карту, па ни та није из иностранства, а мени не пише нико. Ни до велике матуре не бих сакупио маркице за један албум.

Стари Чепон скупља зидне часовнике. Одлазимо често под његов прозор да чујемо како они откуцавају. Откако сам дошао у ту кућу, желео сам да могу ући у собу старог Чепона. Тек сам пре месец дана доживео ову част.

Једне вечери дошао је к нама један старији железничар и упитао где станује друг Чепон. Пошто у кући баш тада није било струје, бака ми рече:

— Михец, отпрати друга на први спрат и покажи му Чепонов стан!

Нисам га одвео само до стана, ушао сам с њим у собу. Сви зидови су били пуни часовника. Било их је са кукавицом, са петлићем, са утегама и без њих, са златним и обичним црним казаљкама, са римским и арапским бројкама, са дугачким и кратким клатном. Ни два часовника нису била једнака. Нису ни једнако тиктакали. Један је хитао као да му се страшно жури, његов сусед тиктакао је лагано, свечано. Какво уживање за очи, музика за уши. А усред свега тога стајао је стари Чепон, погурен и сед, са свећом у руци и посматрао дошљака. Овај је нагло завукао руку у џеп и извукао из њега велики железничарски часовник.

— Хвала, ја не скупљам џепне часовнике — рекао је Чепон пре него што је овај стигао да отвори уста. — Специјализовао сам се за зидне часовнике. Скупљање има смисла само ако је ограничено, строго одређено. Часовници! То је исто као кад би неко скупљао ексере, цвекове. Замислите само колико врста ексера има! Хвала! Али, ако сазнате за неку нарочиту врсту зидних часовника, за њих сам заинтересован.

Тај призор ми је сад живо искрсао пред очи.

Значи човек може да скупља и ексере? Зашто не? Бака је причала да у кући у коју она одлази да спрема и пере неко скупља луле од порцулана. Човек треба да се специјализира, рекао је стари Чепон, искусни скупљач.

Од ове констатације дошао сам убрзо до закључка како треба да скупљам цвекове, само не оне професорске, ни све одреда. Ограничићу се само на "рајснедле".

У кухињи ми је одједном постало тесно, морао сам да изиђем у двориште. Напољу се, наравно, нисам бавио енглеским и латинским језиком, као што сам рекао баки када сам понео ова два мени најодвратнија уџбеника. Размишљао сам о својој најновијој одлуци. Да стари Чепон није тако ћутљив и повучен човек, свратио бих к њему и запитао га за савет, а овако морам сам да узмем ствар у руке. Са књигама у кошуљи испео сам се на кестен у дну дворишта да ту мирно и несметано размислим о читавој ствари.

Дакле, само и једино "рајснедле"! То је прво. Чепон скупља старе сатове, човек о коме је причала бака старе луле, другови у школи скупљају већ употребљене маркице, дакле, морам и ја да скупљам старе ексерчиће. А који су то? Они, забодени у школски зид, у огласну таблу нашега кућног савета, где било! Тако је! Даље: другови скупљају маркице са поштанским жигом, а и ексерче у зиду или дрвету има свој жиг; наиме отисак прста, обично отисак десног палца. Овај је жиг, невидљив, а то је још занимљивије.

Значи, већ употребљене ексерчиће!

Спустио сам се са дрвета као веверица.

— Хоћемо ли да се лоптамо? — позвао ме Игор са трећег спрата.

— Немам времена — одговорио сам му, мада ме је његова готово још нова лопта веома привлачила.

Похитао сам у кућу. У пространом улазу наше велике зграде није било никога, а на црној огласној табли била су окачена два листа. Први, већи, то је био наш Кућни ред, који је ту висио већ читаву годину, а осим баке нико га се није придржавао као да је ту био изложен једино ради ње, настојнице ове куће. Ексерчићи су били већ зарђали! Гле, само су за један број већи од оних у кутији од алуминијума. Сјајно! Само да их не поломим при вађењу! Ни на маркицама, колико ми је познато, не сме да буде окрњен ниједан зупчић. То је тачка три! Прво, само рајснедле, друго, већ употребљене; треће, неоштећене!

Поломио сам већ све нокте, а ексерчићи су још били чврсто утиснути у дрво. Мало разочаран, окренуо сам се другом огласу. Гром и пакао, па тај је лист причвршћен великим, жутим, месинганим ексерчетом. Такав још нисам видео.

Тако, дакле: скупљач и треба да проналази оно што је изванредно и обичном човеку неприступачно. То је тачка четири.

Да поновим:

1. ексерчићи — рајснедле,
2. употребљени,
3. неоштећени,
4. изванредни, ретки!

Прелетео сам очима оловком исписан оглас:

Међутим, онај ко верује да ће му Пеничка дати награду за враћену марамицу, страшно се вара. Још летос бака је у дворишту нашла кључеве њеног стана, па јој Пеничка није рекла ни хвала. Једном, раније, нашао сам њен кишобран, наслоњен на кестен у дворишту. Не бих ни ја ништа добио да јој Силвица није рекла да ми да колач.

Ухватио сам поломљеним ноктима жуту, округлу главицу ексера. Узалуд! Мора да га је Пеничка утиснула у даску француским кључем свог мужа, који је био шофер у неком великом извозном предузећу. Разумео сам да скупљач оваквих ексерчића не може тај посао обављати голим рукама, као што то може да чини скупљач зидних сатова, лула и других ствари. Морам да имам бар ножић.

Ово сазнање је још више подигло значај мог посла. Ех, што више немам свој ножић. Позајмио сам га првог школског дана Методу, Метод га је позајмио Јожи, а Јоже га дао даље. Видео сам како је мој ножић, који сам од баке добио за десети рођендан, путовао на часу историје по разреду. Кад је стигао у прву клупу, опазила га је професорка Дакле. Као рис се бацила са катедре и почела да виче:

— Шта имате? Но, дакле, шта имате?

Имали су ножић, мој ножић, и морали су га предати њој. Ставила га је у своју ташну и продужила да виче:

— Дакле тако! Док вам ја овде тумачим како су први људи каменом секиром рушили дрвеће, ви, дакле, овим ножићем двадесетог века шиљите оловке! Не занима ме чији је ножић, — одвратила је Лојзеку кад је споменуо да ножић није његов — нека се власник на крају школске године јави мени. Дакле, о чему сам вам то на крају говорила? Да, знам. Дакле, у она сурова времена...

Тако ми је другарица Дакле однела ножић, а још исто вече бака је опазила да га немам и морао сам да слажем како сам га позајмио професорки историје а она је заборавила да ми га врати. Како бих смео, лагао сам даље, да је подсетим на то, бојим се да ме због тога не омрзне. Није било лепо што сам слагао баку, али нисам био крив ја, била је крива професорка Аналија Пенко, коју смо прозвали Дакле. Уосталом, нисам много ни лагао, јер другарица Дакле од онда стално оштри оловку мојим ножићем.

Без ножића посао неће ићи, то сам видео. Ножић и кутија неопходни су скупљачу ове врсте.

— Јеси ли гладан? — упитала ме бака кад сам ушао у кухињу и стао збуњен крај креденца. — Сад ћу да скувам каву.

У вежбанци за латински слепила су ми се два листа, морам да их раздвојим ножем — зацвркутао сам безазлено, отворио фиоку и узео кухињски нож.

— Јеси ли паметан? Зар је то нож за папир? — рекла је бака, и, користећи се приликом, наставила: — А што не кажеш професорки да ти врати ножић? Шта је то ако је заборавила! Није срамота подсетити некога да врати позајмљену ствар. Непријатно јесте, истина. Ево, и ја сам прошле недеље...

И морао сам до краја да слушам причу како је Пенички, која са својим мужем и Силвицом станује у сутерену као и ми, позајмила пет јаја, а она их још није вратила, и како ће још данас затражити да их јој врати. Ја у то нисам веровао. Сто пута је већ казала да више никоме ништа неће позајмити, а чим неко дође, она му ипак увек да оно за шта је замоли.

— Није то због ње, жао ми је њега, он је честит човек. И Силвица, сирота — тако се после извињава.

— Видиш, бако, — упао сам у разговор, који је већ прелазио у монолог, како смо то у школи говорили — видиш, ти ниси добила натраг оно што си позајмила сусетки Пенички, а како бих ја од професорке могао затражити да ми врати позајмљену ствар.

Бака уздахом потврди правилност моје поставке и даде ми тиме храбрости да наставим:

— За време наставе од других позајмљујем ножић, а то професори не воле. Ни сам не знам како ћу се снаћи без њега, а крај школске године је још далеко!

На набораном бакином лицу појави се једва приметан осмејак. То значи: куј гвожђе, Михец, док је вруће!

— На часу рачуна, то јест математике, цртања и других предмета, морам сваких четврт сата да оштрим оловку. Бакице, зар ти не би могла да...

Жеља је била превелика да бих је смео до краја изговорити. Али, бака је разумела.

— Ја имам ножић, — рекла је — ножић са три сечива.

— Бакице! — замолио сам умиљато.

То је ножић твог покојног деде. Купила сам му га за шездесети рођендан. О, како се обрадовао! Није га дуго употребљавао, јадник. Једва две године и неколико недеља. — Бакино око ороси суза. Умро је од капи.

— Знам, знам — рекао сам брзо, плашећи се да опет не почне дугу причу о томе како је лепо било у фабрици, где је дедица био вратар, и како је било тешко после његове смрти у овој великој кући, где је после добила службу настојнице и стан у сутерену.

— Знам, бако, знам — пожурио сам да кажем. Увече ћемо разговарати о томе, а сад ми позајми дедин ножић. Чуваћу га. Неће га добити ни Дакле, ни Олрајт га неће видети.

— Зар ти нисам рекла да професоре називаш њиховим правим именима? — наљутила се бака, иако јој се, с друге стране, допало што смо са професорима тако присни. О нечему је још размишљала, па коначно ипак оставила шивење и устала.

— Чекај овде! — наредила ми је и отишла у собу.

Нисам јој досађивао, мада сам знао да поред дединог ножића у шкрињи има још много шта занимљиво.

— Ево ти га — рекла је пруживши ми ножић са ручком од беле кости, који је пре тога обрисала и разгледала са пуно љубави. — Чувај га. То није обичан нож, то је успомена на деду. Ако га коме позајмиш, пази да ти га врати.

Пољубио сам бакино наборано лице и одјурио. Ножић ћу други пут боље погледати, добро ћу га погледати, свима ћу га у школи показати. Такав нема нико! Али, сад немам времена.

За добро пола часа моја збирка је имала већ девет примерака, четири комада број три, четири број два, а један није имао никакав број и представљао је нешто нарочито. Сви примерци били су већ употребљени, имали су, дакле, жиг, и били су потпуно неоштећени.

Почетком сам могао да будем сасвим задовољан.

Лов на ексерчиће

Следећег јутра кренуо сам од куће раније него обично.

— Истина, боље је да идеш полако и да не дођеш у школу задихан — похвалила ме бака, узела са ормана у соби најкрупнију крушку и гурнула ми је у руку.

Крушку, која би ми сваком другом приликом веома пријала, дао сам пред кућом Силвици, а затим сам одјурио у школу. Школску капију нашао сам затворену. Морао сам прилично дуго да притискам кваку док се најзад није догегао друг Фикс (у ствари, звао се Гром, али сваку реченицу почињао би са "фикс"), служитељ гимназије, и отворио капију.

— Фикс, што се гурате? Стићи ћете и прерано до својих цвекова!

Наравно, нисам се освртао на његове опомене. Одгурнувши неколико нижешколки, јурнуо сам одмах према огласној табли у ходнику. Ево три огласа са укупно девет ексерчића; међу њима су четири каква још немам у својој збирци. Одјурио сам затим на први спрат. Ту се налазила велика табла за ђачке огласе. Права изложба ексерчића! Осам, девет..., двадесет два. Не, ево још један, заборављен. Дакле, двадесет три. Сјајно! То су махом нови ексерчићи, а има међу њима и зарђалих. Гле, опет један од месинга, ако није чак и од бакра. И овај ту доле је нешто изузетно. Уместо броја има сидро. Можда је из иностранства? Дабоме, испод сидра су три слова: УСА, дакле, америчка роба!

Отрчао сам узбуђен на други спрат. Нисам отишао у разред, то се зна. Застао сам пред таблом Народног универзитета, који је у нашој школи одржавао вечерње течајеве. Седам примерака ексерчића, ништа особито. Ипак, реч је и о броју.

Разумљиво је што на часовима нисам пратио објашњења професора. Шта би и било занимљиво у шестој лекцији латинске вежбанке, иако се професор Кербер трудио да нас убеди како је баш та лекција за сваког ђака од животног значаја. Или, како да ме занима на који начин су се размножавале праживотиње и протозое? Како бих могао пажљиво да пратим предавање другарице Дакле, која нам је причала какво су посуђе имали људи што су живели у сојеницама? И да будем прибран на часу математике, кад су ми мисли биле код три гимназијске огласне табле: код званичне у приземљу, ђачке на првом спрату и оне Народног универзитета на другом спрату, удаљене свега неколико метара од врата наше учионице? Ексерчићи на избор? Само, како да стигну у моју кутију?

Уверио сам се још за време одмора да то неће ићи лако. Ходници су били пуни ђака, ни професора није недостајало, а Фикс са своја два помагача појављивао се час у приземљу, час на спратовима.

У ходнику у приземљу на средини огласне табле са четири ексерчића био је причвршћен велики табак хартије са списком професора и распоредом такозваних говорних часова. Доброј половини, то јест трима стотинама будућих људи, лакнуће кад овај табак нестане са директорове огласне табле, па ће код куће моћи да кажу како су говорни часови укинути. До њега је на цедуљици било упозорење да ђаци могу ићи на преглед у поликлинику једино у одређено време, а оно је за сваку болест било посебно означено. Знао сам да и ово упозорење многим ђацима наноси штету, јер више не могу ићи у поликлинику кад то њима одговара, рецимо за време школских задатака или кад је у питању каква друга незгода. Трећи листић говорио је о оном што је већ прошло: о почетку школске године. Прелетео сам очима огласе и на осталим таблама, али нисам извадио још ниједан ексерчић. На последњем часу сам одлучио да ћу тај посао обавити тек после наставе. Моје нестрпљење расло је сваким минутом. Не само због "цвека" који ми је претио на часу.

— Колико још? — шапнуо сам у широка леђа испред себе.

Метод погледа на ручни сат и по свом обичају одговори полако, изговарајући слог по слог:

— Че-ти-ри-сто-трид-е-сет две се-кун-де. Мало касније сам хтео још једном да га упитам, али тада одјекну са катедре громки глас професора Валентина Косматина:

— Потокар!

Нисам одмах скочио и зато глас професора Плусминуса, како смо прозвали професора математике, грмну још једном:

— Потокар, треба ли можда писмена молба? Изиђи и понеси свеску!

Прво ме добро изгрдио што нисам урадио домаћи задатак, затим ми је дао тако тежак рачун да сам се саплео већ на почетку и нисам могао ни напред ни назад. Добио сам цвек. Непосредно после тога је зазвонило.

— Скупљач цвекова! — зачуло се однекуд.

Погледао сам брзо око себе. Другови су бацили у торбе своје школске ствари а на мене нико није обраћао пажњу. Једино ме Шпелца посматрала са сажаљењем.

— Па да, скупљач цвекова! — рекао сам јогунасто.

— Идемо, Михец? — позвали су ме Јоже и Метод, јер смо обично ишли заједно, истим путем.

— Нема ми гумице и оловке — рекао сам и завукао се под клупу.

Сакрио сам се, јер сам био сав црвен од стида.

Збиља, глупо је што код куће морам да лажем баку, а у школи своје пријатеље.

Најзад је разред остао празан, апи ходник још није био слободан. Кербер је свој трећи разред задржао још пет минута после звоњења. Тапкао сам нестрпљиво пред огласном таблом Народног универзитета и читао огласе већ пети или шести пут. Они су позивали на вечерње течајеве енглеског језика. Енглески језик ми је био само мало мање одвратан него латински и немачки. Немачки језик сам директно мрзео, та Немци су ми у партизанима убили оца, мајку одвели у логор, одакле се никада није вратила, а мене још читаву годину дана после ослобођења задржали у неком заводу у Немачкој!

Најзад су отишле и последње трећошколке. Само су однекуд одоздо допирали гласови и кораци. Доле су били виши разреди, директорова канцеларија и професорска зборница. Чули су се поздрави, поклици и брзи кораци низа степенице. Погледао сам још једном на све стране, па извукао ножић из џепа. Закачио сам први ексерчић. Одлетела је главица. Па, да, огласи су овде висили још од почетка године, рђа им је нагризла врх. Закачио сам блиставим сечивом следећу главицу. Оде и она. Табла није била од меког, већ од тврдог дрвета. Тек код трећег ексерчића сам приметио да ми дршће рука. Причекао сам мало да се умирим и онда захватио ножићем следећи ексер. Дизао сам га опрезно, полако. Имао сам срећу. Дивног ли примерка! Главица му је била зарђала, а врх као нов. Ставио сам га у џеп. Сад је на реду четврти!

Баш тад одјекнуше на степеништу кораци. Ножић нагло ставих у џеп и почех са највећим интересовањем да читам огласе о течају немачког језика. Течај се састојао од три дела: за почетнике, за оне који већ нешто знају и за оне који желе само да допуне своје знање. На крају је писало да се даље изучавање немачког језика препоручује, јер језик нема везе са оним што су хитлеровци починили за време рата. Можда бих о томе и даље размишљао да степеницама није дотрчала Шпелца и пројурила крај мене и не опазивши ме. Угледала ме тек кад се вратила из разреда.

— Зар ниси отишао кући? — зачудила се она. — Ја сам већ била код куће кад сам видела да немам латинске вежбанке: заправо, тата је приметио.

Опет мало застаде.

— Можда те страх да идеш кући због цвека из математике? Други пут дођи к мени! Мени тата помаже. Иди сад кући, до полугодишта ћеш поправити!

Најзад је отишла.

Извадио сам три ексерчића која нисам оштетио. Други су се поломили. Затим сам отрчао на први спрат. Знао сам да ту посао неће тећи лако, јер је недалеко од табле била зборница, а одмах иза угла директорова канцеларија. Ако се отворе врата или ако се појави директор, ако... Било је тих "ако" као и код професорке историје "дакле", али од своје намере нисам одустао. Чуо сам неке нејасне гласове са свих страна и нисам одмах могао да приступим послу. Али од табле нисам хтео да се удаљим, и тако ми није преостало ништа друго осим да читам огласе.

Открио сам читајући много шта о чему раније ни појма нисам имао, мада сам поред ове огромне црне табле пролазио двапут дневно. Шта су ме се тицали ови листови и листићи кад смо се јутром утркивали ко ће бити први у разреду, а у подне ко ће бити први на улици! Тек сад сам открио да у нашој гимназији има приличан број организација и кружока, не само за вишешколце него и за нижешколце, пионире. Малена црвена цедуља позивала је све који умеју да играју шах да дођу на договор о међуразредном пионирском шаховском турниру. Жути листић са црном метом у средини објављивао је време следеће стрељачке утакмице. На великом листу папира писало је разнобојним словима да је организована сликарска секција и нека се млади цртачи пријаве том и том четвртошколцу. А просто ми је понестало даха кад сам на великом зеленом папиру, на коме је био нацртан шатор, прочитао позив на излет који приређују Извидници. Види, види, па и Извиднике имамо! У нашој се школи, дакле, не учи само тумачење латинских реченица, изговарање тешких енглеских речи и правилно стављање зареза! Можеш доспети чак и у Извиднике. Извидници су ме увек привлачили, нарочито откад сам са баком био у Пољанама (где смо за време распуста посетили неку познаницу) и видео тамо велики камп са шаторима. Маса шатора, а у средини јарбол са заставом. Дању иду на излете, уче разне вештине, слушају занимљива предавања и изводе разне игре, а увече седе крај логорске ватре. О, кад би и мене хтели да приме у ову организацију!

Тек ме потпуна тишина подсетила шта заправо тражим. Почео сам редом да вадим ексере. Рск! Неки су се, дабоме, сломили а већину сам ипак извукао неоштећене из табле. Спуштао сам их на под. Са њима су падали и листови и листићи писани оловком, мастилом, тушем или бојицама, великим, малим, штампаним и писаним словима. Толико различитих слова нисам још видео. Такав листић, дивота једна! Напишеш што желиш, причврстиш листић ексерчићима, и жеља ти се испуни.

На табли су висила још само три листића кад се у ходнику изненада зачуше кораци. Јурнуо сам на супротну страну. Кораци су били хитри и зауставили се баш испред табле. Одмах после тога чуо сам директоров глас:

— Громе! Друже Громе!

Затим је стигао одговор са спрата ниже:

— Одмах, друже директоре! Степеницама одјекнуше тешки Фиксови кораци

— Друже Громе, ко је то учинио? — строго запита директор кад Фикс на врху степеница војнички лупи петама.

— Фикс, балавурдија! То је зато, друже директоре, што имамо толико тих организација. Пре рата их није било ни пола, а био је ред и мир.

— Не, то је због тога — строго рече директор — што ви не скидате застареле огласе, иако сам вам то већ толико пута казао. Неко је обавио тај посао без вас, а било би боље, дабоме, да их је побацао у кош а ексерчиће покупио и донео у канцеларију. Водите одсад више рачуна о овој табли!

— Лаки, брзи кораци спустили су се низа степенице, а тешки, спори, лутали су и даље тамо-амо.

— Фикс, каква друштва! Вечито чистим за њима, па разреде и још — ходнике! За ђаке је учење, а не толика друштва и кружоци. Фикс—Зандан!

Бојао сам се најпре да ме не опази директор, а после сам још више стрепео од Фикса или Грома, како је већ његово право име. Но, најзад се и одјек његових корака стишао и престало гунђање. Напустио сам опрезно своје скровиште. Али јао, под огласном таблом сам нашао само неколико одломљених главица на дасци ниједне цедуље и, зна се, ниједног ексерчића.

Остала ми је само још званична огласна табла у ходнику. Ту је посао био готово опасан. Могао је сваки час неко наићи на предња врата с улице, а и на задња из дворишта. Могло се догодити да степеницама наиђе неки професор који се задржао у зборници, или да се Фиксу прохте да измили из свог стана с десне стране приземља. Нешто ми је говорило како би требало да нестанем што пре, али онај други глас који ме је наговорио да наставим започето дело био је јачи.

Применио сам раније стечено искуство: извадио ексерчић и одмах га стрпао у џеп. Само, овог пута ми срећа није била наклоњена. Тек што сам прво ексерче ставио у џеп, почели су да долазе ђаци на поподневну наставу. За тај дан посао је, дакле, био завршен.

Сетио сам се, срећом, баке, боље речено: подсетио ме на њу стомак. Шта ли она мисли зашто ме нема? Она увек на време скува ручак; мој распоред часова држи у кувару и зна тачно кад кога дана треба да се вратим. О, зар данас није штрудла од јабука? Кући, брже кући!

Оснивање тајног друштва

Тек после три дана домогао сам се ексерчића на званичној огласној табли, само ме при вађењу последњег замало није ухватио директор. Ни у нашој кући нисам успео да скупим више од три нова примерка, а не би ми ни то пошло за руком да секретар нашега Кућног савета Гизела Цвирн, коју смо због њеног белог, бубуљичавог лица прозвали Цветачом или Карфиолом, није поново окачила Кућни ред. Из тога сам закључио да ће огласи које људи буду сматрали важним бити моји најбољи снабдевачи.

У то ме је уверила чињеница што се на доњу разгласну таблу у школи вратио и списак професорских говорних вежби и што су се на осталим двема таблама појавили листићи познате ми садржине. Увиђао сам све више и више да је скупљање ексерчића неупоредиво тежи и опаснији посао неголи, на пример, скупљање маркица или старих зидних часовника. Код куће може да ме ухвати Цветача или Карфиола, мој непријатељ број један. Она иначе тврди да сам најгори викач и галамџија не само у Жутој кући већ и у читавом крају. А у школи иза сваког угла вреба опасност.

Схватио сам да сам нећу моћи успешно да обављам тај опасан посао. Све би било друкчије кад би, на пример, Јоже чувао стражу на углу иза кога би могао да се појави друг директор. И још лакше бих се посветио том раду кад би и на другој страни припазио, рецимо, још и Метод. С њим седим у истој клупи. И Борис, мој сусед, могао би помоћи.

Да, да, најпре Јоже! Познајемо се још из основне школе и још ме никад није одао. Ако се због неке ситнице и споречкамо, одмах се опет помиримо.

Ипак, нисам знао како да почнем. Колико је све то изгледало једноставно, толико је било и необично, заправо и опасно. Ако Јоже одбије позив и прогласи ме двоструким скупљачем цвекова? Ако... Ипак сам Јожу после наставе повукао за рукав и рекао му да пође са мном јер имам нешто важно да му кажем. Готово сам трчао да нас Метод не би стигао; нисам могао да нађем праву реч, иако ме Јоже све време испитивао шта се догодило.

— Дођи по подне к мени — рекао сам му кад смо дошли до раскрснице.

— Доћи ћу — обећа он и додаде: — Понећу блок за цртање да се мама не љути.

Кад сам после подне објаснио свом пријатељу у чему је ствар, видео сам одмах да сам наишао на правог.

— Сјајно! — Јожи су очи само блистале. Какве маркице, какво суво цвеће у хербаријуму, часовници и луле! Те ствари већ свако скупља, а још никад нисам чуо да је неко скупљао ексерчиће.

У даљем опширном и врло поверљивом разговору иза закључаних врата у нашој кухињи претресли смо читаву околину: на којим тарабама и зидовима има нарочито много огласа, где се налазе јавне зграде чији су зидови пуни огласа, обавештења и разних цедуљица, где су у стамбеним кућама огласне табле са Кућним редом и другим писменим саопштењима. Пред нама су се отварали нови, све шири видици.

Приметио сам ускоро да Јоже размишља и о нечем другом. Упитао сам:

— О чему размишљаш?

— Мислим, — одговори Јоже — мислим, како би било да оснујемо друштво.

— Друштво? — зинух ја.

— Да, друштво! — узвикну Јоже убедљиво. — Зар скупљачи маркица немају своје филателистичко друштво? Вероватно га имају и скупљачи лула, а и стари Чепон мора да је члан друштва скупљача часовника.

— Право кажеш! Друштво! — викнух ја и загрлих свог школског друга, а одсад и најбољег пријатеља.

— Чланови нашег друштва — објашњавао је Јоже као да је то друштво већ основано — скупљаће ексерчиће, вршиће међусобну размену и потпомагати уопште једни друге.

— Сјајна идеја!

— Него шта! — наставио је Јоже, који је у томе очигледно био боље поткован него ја. — Али, ја и ти још не представљамо друштво. Свако друштво поред чланова мора да има и председника, секретара и благајника.

Све до ноћи имали смо о чему да претресамо. Нацртали нисмо ништа, али смо дошли до значајног закључка да треба што пре основати друштво скупљача ексерчића. Решили смо да засад наше друштво много не проширујемо. Засад су нам потребна само још два друга да бисмо могли извршити избор одбора и да би, поред три функционера, друштво имало бар једног члана.

— Размисли до сутра кога бисмо могли да укључимо! — рекао је Јоже на растанку.

— Једног нађи ти, другог ћу ја — одговорио сам свом пријатељу.

Општи, оснивачки збор новог друштва одржали смо одмах следећег поподнева у нашој кухињи, која је од четрнаест до деветнаест часова била слободна.

Јоже је довео Метода, о коме смо претходно ја и он разговарали цело доподне и за кога сам се одлучио тек за време последњег одмора. Иако ми је био пријатељ, учинио ми се некако трапав и невешт. А ја сам довео Игора. И њега је Јоже најпре држао за кукавицу и сматрао га због тога непоузданим, али је најзад ипак пристао да га узмемо.

Тако смо тачно у шеснаест часова сели за сто, на коме је у сјају електричног светла блистала кутија од алуминијума. У њој је била моја збирка од тридесет два ексерчића.

— Михец, хајде почни! — подстакао ме је Јоже и гурао ме лактом, јер ми је било некако нелагодно да водим састанак. Па, Јоже је био неколико месеци старији и за добар прст виши од мене. Метод је имао шира прса и био је јачи, а Игор бољи одбојкаш него ја!

— Ти си све то покренуо и ред је да ти водиш састанак — поново ме подстакну Јоже.

Почео сам да им говорим о свему ономе што су чланови још неоснованог друштва већ знали, затим сам дао реч Јожи. Он је за време часа латинског већ саставио привремена правила друштва и почела је дискусија о појединим параграфима и тачкама. Сваки од нас ставио је неку примедбу. Неке смо уважили, неке одбили. Прихватили смо и Методов предлог да наше друштво остане у тајности.

— Сарађиваћу само у тајном друштву — рекао је Метод, изговарајући слог по слог, али одлучно.

— Зар нам прошли пут Зарез није рекао — сетио сам се — да је и Цанкар био члан неког тајног друштва.

Само се Игор у почетку нешто предомишљао:

— А ако сазнају у школи? Ако сазна отац. Ако...

— Баш зато! —— нагласи Метод. — Нико неће ни знати да наше друштво постоји ако оно буде тајно.

— Да се гласа! — прекинух ја расправу. — Ко је за Методов предлог, нека дигне руку!

Подигле су се све четири десне руке и Јоже одмах претвори Друштво скупљача ексерчића у Тајно друштво скупљача ексерчића.

— Друштво мора да има и своје име!

Није чудо што је то рекао баш Игор. Отац му је пословођа фирмописачке радионице, тамо је Игор често навраћао и гледао табле са називима најразноврснијих друштава.

— Да, и име — рекосмо сви одједном.

Благо нама, колико смо се већ удаљили од скупљача цвекова, како ме је прозвао професор Зарез.

— Име, дабоме! — рече Метод, — Али, какво? Друштво је тајно, па и његово име треба да буде што загонетније.

— Предлажем — јави се Игор — да се оно зове "Тајно друштво Рајснедла".

— Рајснедла? Никако! — одбио сам Игоров предлог. — Зар нам Зарез није говорио да свуда и на сваком кораку треба да пазимо на чистоту словеначког језика? Рајснедла је позајмљена, искварена немачка реч, као што је случај са цвеком и другим ружним речима.

— Па шта онда предлажеш? — увређено запита најмлађи члан тек основаног друштва.

Игор није био гимназијалац. Похађао је четврти разред основне школе и зато није ни знао шта је то позајмљена реч; али, нисам имао времена да му објасним.

Метод је предложио да погледамо у словеначко—енглески речник и да потражимо енглеску реч за рајснедлу. Срећом, бака ми је на почетку школске године омашком купила тај речник уместо прописаног енглеско—словеначког. Прелиставали смо га грозничаво и најзад, после дужег тражења, утврдили да се такав ексерчић енглески каже thumb-tack.

— Сувише тешко за изговор! — рекао је Игор, који је у погледу давања назива присвајао нека посебна права.

Ваљали смо по устима реч thumb-tack и сви редом утврдили да се она заиста тешко изговара.

— А на латинском језику? — досети се Јоже, најбољи латинац међу нама.

— Римљани сигурно још нису имали рајснедле — намргоди се Метод.

— А име су ваљда ипак имали — рече Игор, који није познавао Кербера, па се могао загрејати за латински језик.

— Ако предмет није постојао, није било ни имена — поучих га ја.

— Добро, онда измислимо име! — рече Јоже. Без много наде узео сам са полице словеначко-латински речник. Утврдили смо најпре да се цртати, сликати, латински каже: pingo, pinxi, pictum. Затим, да су Римљани ексер звали clavus, а ексерчић clavulus.

У гробној тишини стварао је Јоже нову латинску реч:

— Чекајте: pingo — цртати, clavulus — ексерчић, рајснедла, дакле: пинго—клавулус! Да, пингоклавулус! — повика он.

— Пингоклавулус, пингоклавулус, пингоклавулус — понављали смо углас, док се нисмо сасвим привикли на реч.

— Нека буде! — пристао сам и ја, иако ми је Кербер дао плус цвек. — Дакле, Тајно друштво Пингоклавулус.

— Страшно име! — церекао се Метод.

— Друштва могу да имају и своје скраћенице — досети се Игор.

После дуже жучне расправе одлучисмо се најзад за скраћеницу ПГЦ, дакле, пе—ге—це.

Остало смо обавили без већих тешкоћа. Јоже је мене предложио за председника, ја њега за секретара, а нас двојица, Метода за благајника. Игор је остао обичан члан и заправо представљао целокупно чланство Тајног друштва Пингоклавулус.

Баш кад смо решавали да ће седиште друштва бити у Прешерновој улици број 8, у Жутој кући, познатој широм града, и то у сутерену, стан број 1, то јест у нашој кухињи, неко ситно закуца на врата управо утврђеног седишта Тајног друштва ПГЦ. Одбор са чланством уплашено погледа у том правцу.

— То је Силвица — умирио сам другове кад се на вратима појавила главица са златном, коврџавом косом и великим, радозналим очима.

— Мамице још нема — рекла је она стежући уза се свог мецу Буцу.

Тек тад смо опазили да је напољу већ мрак. Рекао сам Силвици нека се попне на мој кревет, а друговима намигнуо да говоре тише. Разуме се да реч ексер више нисмо изговорили, ни име нашег друштва у целини. Једно и друго називали смо укратко "пегеце". Тако је Метод саветовао да у правила унесемо и ово:

Примљено! Даље смо решили:

На Силвицу и њеног Буцу смо убрзо заборавили. Како смо се изненадили кад смо је угледали код стола! Још више кад је Силвица замолила:

— Михец, а мени један пегеце!

— Шта хоћеш? — викнуо сам уплашен.

— Хоћу један пегеце — рече наивно. Благајник, који је једини остао хладнокрван, стави руку у џеп, извади из њега "банку" и даде је Силвици рекавши:

— Ево ти, девојчице, иди и купи себи једну пегеце—перецу!

Силвица узе новац и, мада је већ било доцкан, отрча улицом до најближе пекаре, а ми брзо завршисмо наш општи збор.

Цветача или Карфиола

Следећег дана смо, разуме се, и за време наставе допуњавали правила нашег друштва. Пошто је Метод седео испред мене, а испред Метода Јоже, могла се дискусија, како се оно каже, развијати несметано. Првог часа, баш кад се Олрајт разгаламио говорећи да нисмо никакви Енглези и да Енглези никада нећемо ни бити јер не умемо и никада нећемо умети да изговарамо најзначајнији енглески глас, примио сам листић следеће садржине:

Размислио сам мало и написао на истом листићу:

Убрзо сам примио листић са примедбом:

— "Слажем се, С. Слажем се, Б"

Дакле, нови параграф примљен је једногласно, усвојили су га председник (П.), секретар (С.) и благајник (Б.).

На часу словеначког језика добио сам нов листић:

— "Предлажем месечно чланарину од 10 динара, Б."

Одговорио сам, дабоме:

— " Слажем се, П."

Кад се сагласио и Јоже, и овај параграф је примљен. Збиља, шта ће нам благајник са благајничком књигом кад немамо никаквих средстава, а за шта би нам новац служио, о томе нисмо размишљали.

За време објашњења каква је разлика између репа домаће и репа дивље мачке, дотурио сам Методу за Јожу листић ове садржине:

Метод је прочитао и климнуо главом. То је учинио и Јоже кад је примио листић.

Стварно, председнику није лако. Он мора да мисли на све. Није свеједно да ли су правила неког друштва написана језиком Приможа Трубара или језиком данашњице, кад градимо социјализам. Мало ме коснуло кад сам код другарице Дакле добио минус, јер нисам знао шта је било пре: игра или рад. Али, тешио сам се тиме да ни она не зна све; пре свега, не зна да се на њеном часу употпуњују правила тајног друштва ПГЦ.

За време последњег часа упутио сам обојици чланова одбора ову кратку али важну поруку:

Најпре је климнула потврдно Методова велика, затим Јожина нешто мања глава.

Кад су се наши школски другови разишли и ходник остао празан, кренули смо на посао. Јоже и Метод чували су стражу, а ја као председник и оснивач Тајног друштва ПГЦ бацио сам се одмах на пегецеје.

На табли Народног универзитета била су, на жалост, само два огласа. Разуме се, нисам стигао ни да их прочитам, али поједине речи су ми ипак боле очи: СУТРА... ВАЖНО... ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК... уместо у 20 часова... ЕСПЕРАНТО...

Акција је потпуно успела: шест неоштећених ексерчића! Само два су се сломила.

На великој друштвеној табли на првом спрату било је пет листића. Као што смо се договорили, и ту је главни задатак припао мени, док су секретар и благајник стражарили сваки на свом углу. Опет два изузетна егземплара. Тај израз нам је баш јуче објаснио Кербер. Зар није отменији од наше речи "примерак"? И опет су ми извесне речи боле очи: ИЗВИДНИЦИ... у недељу... ПОНЕТИ УЖИНУ... Литерарни кружок... Вежбе за позоришни комад... БЕЗУСЛОВНО... ПАЖЊА... Цртачи, пријављујте се!...

Али мој ножић је радио без милости: Рск! Рск! Пегецеји су падали у мој џеп, а хартије се разлетеле по ходнику као бели голубови, јер су прозори бшш отворени и јесењи ветар је чистио неугодан школски ваздух.

С леве стране је нешто загребло по зиду. За трен ока нашао сам се на степеницама. Ту је већ био и Јоже, док се Метод склонио у нужник виших разреда, као што смо то раније утаначили. Ја и Јоже нисмо побегли ни на улицу ни у двориште, него у подрум. Оданде смо кроз прозор посматрали како професор са пуном торбом енглеских свески напушта школску зграду.

— Хајде да довршимо акцију! — рекао сам ја.

— Да је довршимо! — потврдио је благајник.

После смо у парку пребројали плен: тринаест пегецеја, међу њима два неке посебне врсте. Пошто смо се нешто споречкали због недељивости броја тринаест са бројем три, сазвао сам за поподне ванредни састанак.

Пре него што смо се састали извршио сам заједно са Игором акцију у нашој кући. На огласној табли био је, наиме, опет окачен Кућни ред, а поред њега посебан листић с упозорењем:

Тај ме је листић мало пецнуо. Али, осећао сам се везаним због правила нашег друштва, јер први и најважнији параграф гласи:

Чак се и Игор показао јунаком. Донео је из школе петнаест пегецеја. Били су, истина, потпуно нови и нимало зарђали, али признали смо их ипак као важеће. Што се тиче поделе, договорили смо се да пегецеје које набави члан појединац може задржати он сам, а остале ћемо поделити сваке суботе. Неподељене пегецеје чуваће председник, а секретар ће приликом деобе водити записник. Кад смо утаначили и друге појединости, решили смо да сваки члан следећег састанка треба да пронађе бар један терен богат пегецејима разних врста. Затим смо се брзо разишли. Знали смо да је боље да се чланови организације не састају често и да састанци не буду предуги.

Кад сам те вечери помагао баки при чишћењу степеништа и брисању степенишне ограде, истрчала је из собе мала округласта секретарица кућног савета.

— Настојнице, — довикнула је баки таквим гласом да је задрхтало и стакло на прозору степеништа. — Настојнице, а како ви у последње време пазите на ред у овој кући?

С великим полетом наставио сам да бришем прашину, док се бака усправила и мирно запитала:

— Зар не пазим, другарице Цвирн?

— Какав ми је то ред? — повикала је Цветача или Карфиола, сва зелена од беса, показујући својом дебелом руком на огласну таблу. — Погледајте, погледајте, опет га нема!

— А чега нема? — уплаши се бака.

— Још питате? Кућног реда нема! А нема ни мог листића!

Бака није знала ништа о нашим акцијама, ни о Цветачиној или Карфиолиној цедуљи, а у томе што је Кућни ред лежао на степеницама није видела никакво зло. То је Цветачу или Карфиолу још више разбеснело. Викала је све док се на другом спрату није појавио друг Кобал, председник кућног савета.

— Шта се то догађа? — запита он.

— Јуче сам већ по други пут за последња четири дана окачила на таблу Кућни ред и опет га је неко скинуо. Нечувено! А још нечувеније је то што настојница у свему томе не види никакво зло. То је са-бо-та-жа, друже председниче!

Кобал, бригадир одељења у фабрици текстила с оне стране реке и бивши партизан, само се насмешио и рекао:

— Море, каква саботажа! Некоме су били потребни ексерчићи.

— Не, друже председниче, — одврати му Цветача или Карфиола — и ја сам најпре мислила да је посреди нека наивна позајмица. Зато сам поред Кућног реда и окачила листић с напоменом да онај бедник може од мене да добије ексерчиће, ако не може да их купи. Сад је скинут и тај листић, ево погледајте!

— Можда су се деца мало поиграла — помирљиво рече Кобал.

— Кажем ја да деца у нашој кући имају више права него ми одрасли — закрештала је поново Цветача или Карфиола и ошинула ме љутим погледом док сам се повлачио низ степенице натрашке као рак. — Деца могу да се деру колико им воља, бацају лопте чак у моју собу, веру се по кестену као веверице и рондају по степеницама као мачке. Укратко, човек од њих нема мира од раног јутра до касно у ноћ. А настојница ни малим прстом да макне, не види шта се догађа у кући и око ње, па зато не може ни да зна ко је скинуо Кућни ред и моју опомену. Друже председниче, захтевам да што пре сазовете ванредни састанак кућног савета! Мора се успоставити ред. Ако то не учините ви, учинићу ја!

Одјурила је у своју собу и одмах се опет вратила са кутијом ексерчића.

— Тако — рекла је свечано као да обавља посао од кога зависи мир у свету за три деценије. Ево, још једном, и по четврти пут причвршћујем на таблу Кућни ред и овај свој листић. Осам ексерчића за Кућни ред, шест за листић. Ви сте сведок, друже председниче, а ви, настојнице, одговарате да Кућни ред и листић остану на табли докле год их ја сама не скинем! Јесте ли разумели?

Бесно је погледала моју баку, па ошинула љутитим погледом и мене, који сам из опрезности застао на последњој степеници. Затим се одгегала у своју собу, у Чепоновом стану.

— Нема реда? — упитала је бака. — Зар не закључавам и откључавам капију, зар не чистим степениште, зар не...

— Умирите се! — рекао је Кобал доброћудно.

— Сигурно опет нешто у њеној канцеларији није у реду, па овде у кући хоће да истресе своју нервозу. Тешко је с тим самицама!

— Тешко, тешко — потврди бака. А кад смо нас двоје остали сами, рекла је: — Самица, али уображена, охола. Носи се и понаша се као да је директорка највеће фабрике, а у ствари је обична помоћна касирка у оџачарској задрузи.

После обављеног посла вратили смо се у стан.

— Хтела бих ипак да знам ко то вади ексерчиће — рече бака замишљено и обрати ми се питањем: — Михец, да то не ради неко од деце?

Срећом, било је већ мрачно и није видела како сам поцрвенео. А камион друга Пенича, који је баш ушао у двориште, заглушио је мој измуцан, неискрен одговор.

Бака је у кухињи припремала вечеру, а ја сам узео у руке неку школску књигу. Не знам да ли је то био уџбеник латинског, енглеског или чак словеначког језика; пред очима су ми лебдели само пегецеји, мислио сам само на наше друштво. Све више сам себи приговарао што као председник Тајног друштва ПГЦ чучим у кухињи кад знам да је у огласну таблу утиснуто четрнаест пегецеја. Не само што то знам него сам и прошао поред њих... А шта кажу правила за такав случај? Ако се ја као председник не придржавам правила, како могу онда да очекујем да ће их се придржавати, рецимо, Игор који је само члан?

Нашао сам некакав изговор и изишао из кухиње. У дворишту сам потражио Игора.

— Јеси ли чуо Цветачу или Карфиолу?

— Чуо сам — бојажљиво потврди Игор.

— Па, знаш ли нашу дужност? — упитах прекорно, да бих сам изгледао куражнији.

— Знам — одговори Игор. — Ипак се то не сме, не може...

Његова бојажљивост уливала ми је чврстину и храброст. Рекох:

— Морамо! Чујеш ли, Игоре, сад одмах треба да предузмемо акцију!

— Ја нећу...

— Дакле, желиш да те искључимо?

— Не желим — рече он брзо. — То ми је прво друштво, прво тајно друштво, које...

— Онда ћеш помоћи. За пола сата до виђења под кестеном!

Бака и ја смо баш вечерали кад је Цветача или Карфиола дојурила у сутерен.

— Нечувен безобразлук! — почела је да виче још пред вратима, а кад је ушла у кухињу, само што се није распукла од беса.

— Имате ли ви, настојнице, појма шта се догодило? Дабоме, ви не знате ништа! Ви седите мирно и вечерате, док... Ама, крајње је време да поразговарамо о вашем настојничењу! Најпре има да се одржи ванредни састанак, затим редовни општи збор, па ћемо видети хоћете ли и после тако безбрижно пити своју кафицу!

Бака је дошла до речи тек кад се Цветачина или Карфиолина вика стишала на степеништу.

— Баш ме брига ко вади ексерчиће! — љутито викну бака. — Кућног реда се ионако не придржава нико, то знам боље него Цвирновка, која још ниједном није сама закључала капију. А не закључава је да Ковач и Ковачка не би морали поново да је откључавају. У последње време они тако често долазе к њој. Шта ли раде? Сигурно ништа поштено, иначе би то дању обавили.

— Тако је — рекох ја, мада ми је било баш свеједно шта има Цветача или Карфиола са својим стрицем и стрином, настојницима из куће у којој станује Јоже.

— Опазила сам већ одавно да им сметам — рече бака мало касније. — Вичу ли деца у дворишту, ја сам крива! Нађе ли се неки папирић на степеницама, мене зову на одговорност! Сад је пронашла ексерчиће. Хоће да ме истера. Зашто ли јој сметам?

Осећао сам да баки лежи на срцу тежак камен а он је притискао и мене. Можда још теже. Те ноћи дуго нисам могао да заспим. Како да се држим правила нашег друштва, а да баки — мојој доброј баки — тиме не стварам нове бриге и непријатности? Ни бака није спавала. Чуо сам како се преврће по кревету. Како бих волео да јој приђем и откријем своју тајну! Али очи су већ почеле да ми се склапају.

Велики лов

У недељу смо извели прву велику акцију. Били смо цело поподне на послу: шуњали се поред зидова и плотова, увлачећи се у ходнике стамбених и других зграда и обишли чак неке установе које су биле отворене.

Очистили смо цео наш крај од пегецеја, утиснутих у разне даске и зидове. Радили смо у две групе: П. плус Ч. и С. плус Б. Од Игора (Ч.) нисам имао много користи, једва је био добар за стражу, а на опасност ме је обично упозорио тако што би први почео да бежи.

Шта све нисам видео!

Колико кућних редова, колико великих и малих огласа! Нисам стигао све ни да их прочитам, али ми се неколико речи ипак задржало у сећању:

"ИЗГУБИЛА САМ... Молим поштеног налазача... ТРАЖИМ СОБУ... Продаје се јевтино... КО ЈЕ НАШАО... ПРОДАЈЕМ... НОГОМЕТНА УТАКМИЦА... Поучавам... пензионер без породице... учествовање обавезно... Оправљам кишобране... Теренски састанак Савеза бораца... дискусија... партизанска сирочад... Теренски одбор ССРН..."

Био сам свестан да су многи огласи корисни и долазило ми је чак на ум да у наша правила унесемо нов параграф у погледу важности огласа, али је моје главно интересовање ипак било посвећено пегецејима. Их, каквих све егземплара нисам видео. Три ексерчића су имала четвртасту главицу, један је био на три ћошка, многи су били од месинга, а неки несумњиво инострани.

Сутрадан донео је Фикс за време часа словеначког језика црну директорову књигу и Зарез нам је прочитао следеће упозорење:

Због Фикса, који је "кривца" љутитим очима тражио по разреду, за време Зарезовог читања нисам смео да мрднем, ни оком да трепнем.

Кад је Фикс оличење претњи, однео црну књигу у суседни разред, уозбиљи се и Зарезово лице, и он љутитим гласом, гледајући ипак доброћудно иза својих великих, црних наочара, рече:

— Тако, дакле! У школи имамо професионалног скупљања цвекова. Да он можда није међу вама?

Мртва тишина. Затим подругљив глас са девојачке стране:

— Михец! Михец Потокар!

Цело време задржавана крв ударила ми је у лице. Опазио сам црвенило и на Јожином и Методовом врату.

Зарез није гледао према нама. Узео је дневник, прегледао га и рекао више жалосним него срдитим гласом:

— Да, Михец Потокар. Скупљач цвекова, али школских, што је још горе.

И опет је подигао главу, а свој испитивачки поглед управио у мене:

— Михец, а кад мислиш да престанеш да скупљаш јединице? Кад?

Не знам шта сам видео кад сам устао, сигурно не пегецеје, ни школске цвекове; надамном је висило нешто без одређеног облика, али тамно, страшно.

— Кажи ми, зашто не учиш? Почео си добро, а у последње време си очигледно попустио.

— Учим друже разредни старешино...

— Ускоро ће бити седница, одмах затим родитељски састанак. Крајње је време да поразговарам с твојим родитељима.

Опет глас са девојачке стране, овог пута Шпелцин:

— Михец нема родитеље.

— Ах да ти си тај што ти је отац погинуо у партизанима, мајка умрла у логору, а тебе Немци тако дуго држали сакривеног!

Зарезов глас звучао је очински:

— Код баке живиш, је ли? Нашла те тек пре три године, а пре тога си био у Дому за партизанску сирочад, је ли? Но, мораћу да поразговарам с твојом баком још пре седнице. Посетићу је првом приликом. Кад могу да је нађем код куће?

— Нема је готово никад, иде по кућама да спрема и пере — промуцах ја.

— Не бој се, наћи ћу ја њу! Заједно ћемо те узети у руке и створити од тебе доброг ученика. Седи!

Седео сам као поливен псић. Тек је листић, који ми је дотурио С. преко Б., удахнуо у мене мало живота. Била је то сасвим кратка вест:

Јесте, делује... Морао сам да се насмешим. Али делује и друштво које нисмо основали ми, него професори: друштво за додељивање школских цвекова.

Час словеначког језика пролазио је полако, врло полако. Тек сам се за време одмора мало опоравио. А Метод и Јоже били су ван себе.

— Јеси видео? Сам директор се заинтересовао за ствар! — рече Метод.

— Али сазнати неће ништа — испрси се Јоже.

— И неће! — потврдих и ја охрабрен.

На часу латинског језика послао ми је опет С. преко Б. листић.

Б. је већ додао да се слаже, па сам се и ја сагласио. Нисам ваљда могао да дозволим да секретар и благајник изгледају револуционарнији од самог председника? Ипак ми секретарев предлог није био сасвим јасан.

Објаснио ми га је по подне на ванредном састанку.

— Нацртаћу на комадићу тврдог дрвета наше скраћенице и затим их исећи. Тај жиг ћемо одсад стављати на сваки листић. Нека знају да ексерчиће не вади никакав преступник, него да тај посао обавља организација!

— Тајна организација — исправи благајник секретара.

— Сјајно! — одушевио се Игор. — Нешто слично видео сам ономад у неком америчком филму.

— Тако раде све тајне организације — рекао сам ја, иако заправо ништа о томе нисам знао.

— Онда предлажем да се акције обуставе док не направимо жиг и док не набавимо потребно јастуче и мастило.

— Мислим да бисмо морали узети црвену боју — рекох, желећи да и ја као председник учествујем у тој ствари. — И професори пишу јединице црвеним мастилом, зато...

— Дабоме, дабоме! — потврдише секретар и благајник пре него што сам успео да развијем своју мисао.

У року од три дана набавили смо све што је било потребно: сваки од нас по комадић дрвета на чијем је врху био усечен наш знак, црвени јастучић и црвено мастило.

Још истог дана остало је на школском поду осам огласа и сви су они у доњем десном углу били обележени с три слова — ПГЦ. Тај знак се појавио и у ходницима пет кућа, убрајајући ту и Жуту кућу и још неколико огласа на другим местима. Број пегецеја у нашим кутијама видно је порастао.

У школи се идућег дана није причало ни о чему другом осим о нашем подвигу.

— Шта кажеш, Михец, — рекао ми је мој сусед Борут, син команданта града — зар то није сјајно? Тако су радили наши за време окупације. Кидали су окупаторске летке и огласе и жигосали их знаком ОФ. Само, шта ли му ово значи: ПГЦ? Каква ли је то борбена организација?

— Не знам, заиста не знам — одговорио сам му уздржано, иако бих се најрадије испрсио и рекао: "Ја сам вођа илегале у нашој гимназији! Ја сам председник ПГЦ!"

— Јао, леле! — кукала је застрашена Метка из прве клупе. — Сви ћемо бити кажњени ако кривца не открију! Михец, па ко би могао да буде тако безобразан?

— Па како бих ја то могао знати кад не знаш ти, која знаш све и која ћеш, по свему судећи, бити и одликашица!

Шпелца је, на моју радост, трчала по разреду, пљескала рукама и говорила:

— Е, још има јунака на овом свету!

Разред се поделио у два табора. Већа половина дивила се активности нашег тајног друштва, мања, међу њима су били — што је разумљиво — будући одликаши, згражала се. Метод, Јоже и ја најпре смо слушали и покушавали да се отресемо запиткивања, а ускоро смо увидели да је најбоље да се и ми поделимо. Јоже и ја пришли смо мањини, Метод већини. За време трећег одмора закачили смо се озбиљно.

— Другови, — почео је да виче Јоже са подијума — ми треба да помажемо нашем разредном старешини и другу Фиксу да се кривац пронађе. Метка има право, могло би се посумњати и на нас, који смо најближи разгласној табли Народног универзитета. То не сме бити, зато сви у лов на ПГЦ!

— Не, — успротивио се Метод — то није наша ствар. Нисмо ми милиционери. Мислим, не, уверен сам, — рекао је после кратког размишљања — да у нашем разреду таквог јунака нема.

— А што га у нашем разреду не би било? повика Шпелца.

— Ко би смео такво нешто да уради? — изазивао је даље Метод. — Можда ти? Ти смеш само да вртиш језиком. Или ваљда... — и тражећи дуго очима по разреду, покаже најзад на мене — Михец? Михец скупља само Школске цвекове. Не, тог јунака међу нама нема!

— Није то никакав јунак, то је зликовац! повиках ја бесно да бих тако забашурио црвенило које ми је ударало у лице.

— А ја кажем да је то јунак — остао је Метод при своме. — Пробај да кажеш још једном да није!

Запретио ми је песницом. Стиснуо сам и ја своју десну руку у песницу.

— Није! Зликовац је!

— Још ће се и потући! — дрекнула је Метка и побегла из разреда да после не би морала да сведочи.

Пет-шест дечака стало је на моју страну, док их је уз Метода било двапут више, а Шпелца ми је помагала својим језиком. Звонце, дабоме, нисмо чули, али видели смо како Борут улеће у разред и виче:

— Кербер! Кербер!

Сместа смо ућутали, опустили шаке и разбежали се сваки на своје место.

Ни тога дана, ни неколико дана доцније нисам могао да мислим ни на шта друго сем на наше друштво, на акције које смо извели и на оне које још намеравамо да изведемо. Три дана све школске табле биле су празне. Кад се четвртог дана појавио на доњој табли први листић, био је после наставе већ на поду, и на њему је још издалека блистао црвени жиг нашег друштва: ПГЦ. Истог дана прикачила је и другарица Цветача или Карфиола већ по четврти пут Кућни ред на таблу у ходнику Жуте куће, али је и он после пола часа лежао на степеницама са другим знаком ПГЦ. У петак по подне напали смо Пошту. Акција је у потпуности успела.

Увече ми је бака рекла:

— Михец, јеси ли чуо шта се збива у граду?

Разгорачио сам очи.

— Шта, бако?

— Неваљалци скидају огласе и Кућни ред и на другим местима. Данас по подне провалили су чак у Пошту. Не знам, можда је то ипак нека саботажа као што тврди Цвирновка. Ако то чини балавурдија, требало би је добро измлатити, а ако су то одрасли, у затвор с њима!

Застао ми је дах.

— Једино је то добро што и у другим кућама Кућни ред, па ће ме сад ваљда Цвирновка оставити на миру.

Што се тога тиче, бака се преварила. Није прошло много времена откако сам на наш Кућни ставио и трећи жиг, кад Цветача или Карфиола дојури у сутерен.

— Настојнице, где сте?

Бака је баш нешто шила. Подигла је очи.

— Шта је сад опет?

— И ви сте ми нека настојница! Пре пола часа окачила сам на таблу Кућни ред и, ено, већ је скинут и има нов црвени печат! Погледајте!

Гурнула је баки под нос ожигосани Кућни ред и, сва задихана, наставила да виче:

— Само пола часа, не, тачно двадесет три минута је прошло откад сам га ставила. Седела сам цело време крај прозора. С улице нико није могао да дође. Тај који је извадио ексерчић ушао је из дворишта. Ко је за последња пола часа улазио у кућу? Кажите!

— Па, ја нисам гледала кроз прозор. А да сам и гледала, видела бих само ноге — одговори одсечно бака.

— Ваша је дужност да са дворишне стране пазите на кућу. Ако није ушао из дворишта, зликовац мора да се налази у кући — закључила је Цветача или Карфиола победоносно и уперила свој уништавајући поглед у мене, који сам се с латинском вежбанком спојио у нераздвојну целину.

— Ко би из наше куће био кадар да такво нешто уради? Добро познајем све наше станаре. Нема под кровом Жуте куће тога ко би за то био способан.

— Ни у једној кући нема такве мангупарије, — додаде Цветача или Карфиола — а нема ни тако аљкаве настојнице! Јер — надвика она баку, која је безобразници хтела да упадне у реч — на кога другог циљају она три слова ако не на мене? Подигао сам главу изнад латинске читанке.

— На вас? — упита бака уместо мене.

— Него на кога? Мислите ли ви да ја не знам шта се говори иза мојих леђа? Пропаст Цветачи или Карфиоли! А ту лепо пише ПГЦ, пропаст Гизели Цвирн!

— Како? — јавио сам се најзад и ја.

— Ко вам је то рекао? — запрепасти се бака.

— Ваљда имам толико памети да умем да читам! Рекла сам већ прошли пут да ћу томе учинити крај. И биће тако!

Залупила је врата, а ја и бака смо се зачуђено погледали.

— Баш на њу мисле они што се баве вађењем ексера! Шта кажеш ти, Михец? — упита ме бака.

Срећом, могао сам да јој одговорим онако како је било и са свом озбиљношћу свог десетогодишњег лица:

— Мислим да ПГЦ значи нешто друго.

— А шта?

— Шта ја знам! Само, кад би у нашој кући били зликовци, то бих сигурно знао.

— Верујем. Досад се у згради није догодило ништа без тебе, или бар да ти не знаш — рече бака.

— Сигурно — потврдих ја, осећајући се некако нелагодно, јер је бакино тврђење значило пре прекор него похвалу.

— Ова жена жели да нас истера из куће — рече бака, прешавши на оно што јој се у читавој ствари учинило најглавнијим. — Куда да идем? Бољи стан нећемо добити нигде, а близу су ми и куће у које идем на посао. Нешто је наумила, али шта?

Кућни ред који је Цветача или Карфиола сигурно опет окачила намеравао сам најпре из суште освете одмах да скинем, али сам се ипак савладао. Први параграф нашег друштва одређивао је да не смеш проћи поред утиснутог пегецеја, али није говорио о томе да мораш извадити и оне за које сазнаш да су утиснути ту и ту. Да ме моје одушевљење ипак не би одвело до огласне табле, завукао сам се у кревет и узео у руке "Винетуа", кога сам пре неки дан почео да читам по трећи пут. Бака је тако дуго гласно размишљала о свему што се догодило и како да се заштити од несреће која нам је претила, да сам се и ја забринуо.

Не, не, рекао сам самоме себи кад сам затворио књигу и пожелео баки лаку ноћ. Цветача или Карфиола не сме остварити своју намеру! Најпре морам да дознам зашто нас тера из куће. Да ли само због мене, кога је прозвала поглавицом кућне балавурдије, и зато што сумња на мене да вадим ексерчиће, или због нечег другог. Кад то докучим, објавићу јој рат. Зар не би могло да ми прискочи у помоћ Тајно друштво ПГЦ? Би, дабоме! Поред акција на пегецеје, чак је и дужност нашег друштва да својим члановима помаже и у другим приликама. Још сутра ћу се посаветовати с одбором.

Гомилају се тешкоће и непријатности

Следећег дана сам секретару и благајнику Тајног друштва ПГЦ у најцрњим бојама приказао ситуацију у Жутој кући и замолио их за помоћ.

— У Жутој кући наше друштво има своје просторије и имаће их тамо и надаље! — одлучи Метод.

— У борбу против Цветаче или Карфиоле! — повика Јоже.

Уследило је још неколико борбених поклича, затим смо прешли на стварно разматрање положаја. Резултат, као што би рекао Плусминус, сажео је секретар у следеће три тачке:

Прво: председник треба да дозна шта ради Цветача или Карфиола у своје слободно време и због чега јој Ковач и Ковачка долазе тако често и тако доцкан ноћу.

Друго: секретар треба да узме на нишан Ковача и Ковачку.

Треће: благајник, кога не познаје нико од "зликовачке тројке", мора им бити стално за петама.

На часу историје сетио сам се да би ми при остварењу прве тачке највише могао помоћи стари Чепон. Али старог скупљача зидних часовника нисам видео већ недељу дана, а његова сестра Катра, која се о њему брине, наглува је и с њом уопште не може да се говори тихо. Нема друге, мораћу лично отићи Чепону. Али, како да дођем до њега? Како? Па са часовником! Зар није врло љубазан према сваком ко му донесе неки часовник? Био је љубазан и са железничаром који му је донео онај железнички џепни часовник. Па? Морам негде пронаћи неки старински часовник и врата старог Чепона биће ми широм отворена.

Замало нисам победоносно подвриснуо. У томе ме није спречило само озбиљно лице другарице Дакле него пре свега ново питање: где ћеш, Михец, ти набавити стари зидни часовник?

На одмору ми се Шпелца потужила:

— Помисли, Михец, јуче је наша јединица имала састанак, а ја то нисам знала, јер је онај зликовац, сад и ја кажем да је зликовац, повадио ексерчиће, а Фикс је листић нашао на поду и бацио га у кош. И баш су јуче учили како се праве чворови.

— Какви чворови? — упитах ја, не само да бих сакрио осећање нелагодности него ме је и много занимало све што је било у вези с Извидницима.

— На пролеће полажем први испит и морам умети да завежем чвор на пет начина, да направим огњиште и поставим шатор.

— Све то учите код извидника? — зачудио сам се ја.

— И више од тога. Ускоро полазимо на дводневни излет. Носимо и шаторе, увече ћемо палити логорску ватру, а другог дана ћемо се играти и одржаћемо разна такмичења. Иду и медведићи.

— Какви медведићи?

— Тако називамо дечаке, а ми девојчице смо пчелице. Што се и ти не упишеш? Распитај се кад медведићи имају састанак. Неће ти бити жао.

Медведићи и пчелице скренули су ми за неколико минута пажњу од старог Чепона. Истина, треба да се распитам који су моји школски другови Извидници; можда би примили и мене. Било ми је жао што Шпелца због нашег друштва није била на тако важном састанку. Ту треба нешто да се учини. ПГЦ је друштво скупљача ексерчића, али не и непријатељ Извидника и других корисних организација. Сам то никако нисам могао да решим, зато сам за поподне сазвао ванредни састанак.

Расправљали смо дуго како да задржимо параграф број један, а да корисне огласе оставимо на њиховом месту. Јоже је предложио да параграф број један допунимо тачком која би допуштала да оставимо један ексерчић кад су у питању важни огласи, али смо ја и Метод то одбили, тобоже зато што није доследно. А сва тројица смо огорчено одбили Игоров предлог по коме би уопште требало да престанемо са скупљањем ексерчића, јер имамо већ доста пегецеја.

— Их, кукавице! —— наљутио сам се ја. — Да престанемо? Сад кад о нашем друштву говори већ пола града? Никако!

— Не! Не! — викнули су огорчено и Јоже и Метод.

Најзад смо нашли решење: Сваки разглас, оглас и листић треба прочитати, затим повадити пегецеје, као што одређује параграф број 1, а онда тек оглас, разглас или листић са значајном садржином на било који начин причврстити на место где је био. Јоже је у том додатку параграфа број 1 речи "на било који начин" двапут подвукао. Значи, такав листић можеш да причврстиш обичним ексером, да га прилепиш или причврстиш на било који начин, једино не пегецејем.

У вези са Цветачом или Карфиолом морали смо, на жалост, констатовати да нико није открио нешто нарочито.

Руковали смо се и разишли, али сам осећао да више нисмо јединствени. Игор се очигледно почео бојати, почео је да попушта и Јоже, а чврсти смо заправо остали само нас двојица: Метод и ја. И мене су Цветачине или Карфиолине претње одвраћале од друштва, али био сам решен да не попустим. Одсад ћу боље припазити на Игора, с Јожом ћу да поразговарам озбиљно, а све своје слободно време посветићу посматрању наше секретарице кућног савета и њених рођака.

Ипак сам с огорчењем запазио да се и мени у извесним моментима чини како би најбоље било да се изјутра пробудим и да Тајно друштво ПГЦ више не постоји. Тек кад сам из скровишта извукао кутију од алуминијума и почео да ређам по столу поједине врсте пегецеја, умотане у папир, прошла ме је малодушност. Какво богатство, какво шаренило! Шта ми све нису говорили моји пегецеји! Зар наше друштво није јаче од самог директора гимназије и читавог збора професора, заједно са Фиксом? Ни милиционери, који су, наводно, већ почели лов на "саботере", не могу нам ништа, а да не говорим о толиким настојницима кућа и најзад, Цветачи или Карфиоли, која још праска, иако Кућни ред одавно опет виси на свом месту. Последњих неколико дана нисам више излазио на улицу на предња него на задња врата, док се Игор још од првих дана активности нашег друштва није усуђивао да излази на улицу ни на задња врата, него би право са степеница киднуо на улицу.

Цветача или Карфиола постигла је на састанку кућног савета да се општи збор станара сазове пре времена.

Распитивао сам се за старе зидне часовнике. Најзад ми је Борут, мој сусед, поверио да његов стриц има некакав старински зидни часовник. Обилазили смо га три поподнева узастопце и напослетку га наговорили да часовник прода старом Чепону. Не бисмо у томе успели, али часовник — како је тврдио Борут — још од завршетка првог светског рата није радио, нити је у граду постојао сајџија који би умео да га оправи.

Стари Чепон је загледао часовник са свих страна, затим се насмејао весело и ускликнуо:

— Море, момци, где сте га само пронашли! Управо сам такав часовник желео. Сад је моја збирка потпуна.

Није одмах хтео да га узме, захтевао је да му од сопственика донесемо потврду да заиста хоће да га прода. Кад смо му га поново донели, рекао нам је одмах цену, колико је спреман да плати за њега. Свота је била тако висока да Борутов отац није хтео да верује и морали смо и њему донети писмену изјаву старог Чепона. Тако сам у року од два дана три пута посетио старог скупљача часовника. Кад је трговина била закључена, почео је одмах да га оправља. Разумео се у часовнике боље од сваког сајџије, мада је по занимању био поштански службеник у пензији. Часовнике је, као што ми је причала бака, почео да скупља кад му је умрла жена, а следеће године и синчић. Спријатељили смо се и зато сам слободно и четврти пут закуцао на његова врата и после краћег увода запитао зашто Цветачи или Карфиоли тако често долазе њен стриц и стрина.

— Ако мислиш да ћу с тобом водити разговоре о тој жени, не мораш ми ни долазити — одвратио ми је нељубазно, не одговоривши на моје питање.

Стајао сам крај врата као на иглама, ухватио већ за кваку и хтео да изиђем, кад старац поново проговори:

— Тек што сам јој лане уступио собу, већ је почела да ме тера из стана. Колико сам имао трчкарања, секирација и непријатности због ње и једва сам спречио да мене и Катру не иселе.

— А сад хоће баку и мене да истера из куће — рекох ја.

Чепон подиже главу изнад ситних точкића и погледа ме запрепашћено.

— Зашто вас хоће да истера из стана? — запитах.

— А зашто жели да вас двоје избаци на улицу?

— Не знам зашто. Баш то...

— Не знаш? — наљути се Чепон као да сам ја крив што то не знам. — Па да доведе у кућу Ковачеве!

— Ковачеве?

— Зар не видиш, дете, да имам посла? Овај часовник већ тридесет година нико није оправљао, страшно је запуштен, али ја ћу га дотерати! Хоћу, богами!

И опет се сагао изнад мноштва делова и делића растављеног часовника. Знао сам да би свако даље питање било излишно. А зар и то што сам сазнао није било довољно да ПГЦ може успешно продужити своје истраживање? Цветача или Карфиола жели, дакле, по сваку цену да доведе у кућу свог стрица Ковача, железничарског радника на прузи, и стрину, која је сад настојница у кући где станује Јоже. Одавде Ковачу не би било ништа ближе кад иде на посао него што му је сад из Ашкерчеве улице; било би му и даље. Ни Ковачка овде не би имала мање посла, та у Јожиној кући има свега осам станара, а овде је десет. Па ни стан овде није ни већи ни лепши. Ако Цветача или Карфиола на сваки начин хоће да јој они буду под кровом, мора бити да за то има посебне разлоге. Али које? Даље: из тога произилази и да посета стрица Ковача и стрине Ковачке нису само наивне, фамилијарне природе, него...

Одјурио сам без поздрава из Чепоновог стана, право к Јожи.

— У сутерен Ковачевима — рече ми мој пријатељ — долазе, као што сам већ напоменуо, људи са села, и то од раног јутра до касне ноћи. Мој тата каже да се они баве некаквим препродавањем. Уселили су се у нашу кућу тек прошлог пролећа, а пре су живели негде на граници. Ковачка има гадан језик, а он воли да се хвалише како прима пакете од свога брата из Вестфалије.

— И Цветача или Карфиола прича о свом стрицу из Француске, који тамо има радњу и шаље јој два—три пута месечно пакете.

— Ковачеви сигурно продају ту робу сељацима и другим људима. Још нисам видео да је Ковачка изишла из наше куће без торбе, а Ковач без актен—ташне.

— Јесте, ни к нама они не долазе празних руку, — допунио сам Јожу — Цветача или Карфиола је сувише отмена да би се сама бавила препродајом. Сваки трећи дан има другу хаљину, а ципеле је бака набројала преко десет пари, и то све из иностранства. Најпре је хтела да присвоји Чепонов стан, а сад хоће да истера баку и мене, само да би лакше могла да тргује стварима које јој стриц шаље.

— Тако је — потврдио је Јоже. Метод је био другог мишљења.

— Верујем да није само то — рекао је он следећег дана кад смо на одмору разговарали о својим ислеђивањима. — Њен стриц, ма колико био богат, не може јој слати толико да би, како ти, Михец, тврдиш, свако вече неко од Ковачевих долазио по те ствари; нити би због тога Ковачевима долазили толики људи. Иза тога мора да се крије нешто крупније.

— А шта? — повикасмо ја и Јоже.

— Баш то морамо да откријемо — рече Метод значајно. — Од данас Ковачеви више не смеју да учине ниједан корак а да наше друштво то не зна. То важи и за Цветачу или Карфиолу.

Разумљиво је да је због ове необичне и тешке акције трпео остали рад ПГЦ. Огласа, срећом, више није било толико. По школским таблама појављивали су се све чешће огласи писани кредом, а једног дана видео сам на ђачкој огласној табли лист причвршћен обичним ексерима. Њега, дабоме, нисмо дирали.

— Ваде само рајснедле — утврдила је Шпелца за време другог одмора. — Шта ли раде с њима?

— То, дакле, није неко опасно друштво — с олакшањем рече Метка.

А за време последњег одмора утрчала је Шпелца у разред смејући се и повикала из свега гласа:

— Замислите, пре часа утиснула сам намерно у таблу Народног универзитета ексерчић, а сад га нема! Значи, у школи ипак постоје пријатељи рајснедли и цвекова.

То је лако могао да чује и професор Зарез, који се шетао по ходнику испред разреда.

Цео разред се засмејао. Тај ме смех заболео. Пре неколико дана су нам се дивили, а сад се смеју! На часу словеначког језика послао сам својим одборницима следеће обавештење:

Метод врати листић с примедбом:

А С. је додао:

По подне смо извели акцију на железничкој станици. Није чудо што је после неколико дана у дневном листу изишла кратка вест о "вадиоцима рајснедли". Ову вест прочитали су многи школски другови и то нам је поново подигло углед. Све што се о томе говорило односило се заправо на нас тројицу одборника, јер Игора више нисмо могли да придобијемо ни за какву акцију. Али на следећи састанак је ипак донео гомилу пегецеја.

— Толико? Одакле? — зачудили смо се.

— У школи и око ње било је пуно огласа и објава — рече он.

Игора ипак нисмо више сматрали својим правим чланом. О многим стварима, које смо решавали у школи или враћајући се кући, више га нисмо обавештавали. Ни у борбу против Цветаче или Карфиоле нисмо га укључили. Али, сарађивао је с нама у акцији против човека у сивом капуту.

Он је оно поподне дошао Пенички, а Силвица се склонила к нама у кухињу. Играла се са својим мецом Буцом на моме кревету, али због ње ипак нисмо могли слободно да разговарамо о питањима нашег друштва.

— Иди кући, Силвице! — рекао сам јој. Није хтела да иде.

— Стриц ми је дао две банке и мамица ми је рекла да идем к теби.

Човек у сивом капуту није био Силвици никакав стриц, али то нисам хтео да јој кажем. Рекао сам јој само да нас мало остави саме. Отишла је и ускоро се вратила са пет переца.

— За сваког једну пегеце—перецу — рекла је. — Ево вам!

Јели смо пегеце-переце, причали о пегецејима и размишљали како да доскочимо човеку у сивом капуту. Он већ неколико недеља долази Пенички и изводи је у шетњу кад Пенича нема код куће. Најзад сам ипак нешто смислио.

— Другови, јесте ли спремни да сваки од вас жртвује по десетак пегецеја? — упитао сам их.

Погледали су ме упитно. Објаснио сам им свој план. За пет минута је сваки из своје кутије извадио по двадесет пегецеја, ја и Јоже смо их ставили у џеп, причекали да се сасвим смркне и онда изишли.

Ускоро после тога, кад смо се поново вратили у кухињу, пред нашим прозором чуло се "бум" и одмах затим "псс".

Отрчали смо у двориште. Видели смо само како је човек у сивом капуту ставио на рамена бицикл са испумпаним гумама и псујући напустио двориште.

Смејали смо се и били смо поносни због свог подвига.

— Отићи ће сваки пут с бициклом на рамену!

Следећег дана узалуд сам чекао Игора испод кестена. Требало је да ме отпрати на другу страну реке, где још нису били упознати с активношћу нашег друштва.

Кукавица! Љутио сам се на њега. Женско а не мушкарац! Изненада с трећег спрата одјекну нека ужасна дрека. Прво зачух љутит глас Игоровог оца, затим мољакање његове маме и најзад Игоров плач. Шта ли се то догађа? Значи, избрбљао је! То је било прво на шта сам помислио.

— Тако? — викао је његов отац. — Крадеш, је ли? Чекај ти мене, чекај!

— Нећу никад више, тата! Мама, драга мама, помози!

— Остави га, Франц, још је дете! Чујеш? Немој више да га бијеш?

То, дакле, није због нашег друштва? Ипак ми није било право. Игор краде. Не, то није лепо. Ја не бих крао ни за шта на свету. Колико пута ми је бака казала: "Михец, нећу да ти замерим ако учиниш неку лудорију, али туђе немој да дираш!"

Вукло ме већ да нешто дигнем, рецимо, пиљарици на пијаци наранџу кад сам куповао салату, или шаку ораха кад сам куповао кромпир. Једном сам већ пружио руку да узмем чоколаду у радњи, па сам је опет повукао. Не, нећу да крадем. А Игор краде. Још сутра ћу предложити нови параграф: Чланови ПГЦ не смеју да краду. Кад овај параграф прихватимо, позваћемо Игора на одговорност. Неће моћи да пориче. Шта бива са чланом који прекрши параграф, зна он као и ја. Дакле, искључује се сам. Крађом се чланови ПГЦ неће бавити!

Али, нешто је у мени говорило да се у параграфу број 1 крађа директно наређује. Кришом извући ексерчић и ставити га у своју кутију шта је то друго него крађа?

Не, одговорио сам том гласу, то није крађа, то је скупљање пегецеја.

Скупљање украдених пегецеја, Михец!

Не, него стечених у акцији! А што су ваше акције, него...

Силна вика на III спрату прекинула је дијалог у мени. Чуо се плач Игорове мајке. Најзад је Игор ипак ућутао.

Чекао сам да сиђе у двориште. Појавио се тек увече. Позвао сам га:

— Игоре!

Приближио се бојажљиво као да и ја кријем иза леђа дугачки фирмописачки лењир.

— Зашто си добио батине? — упитах га пун сажаљења. Више нисам мислио на нови параграф; па Игор је за крађу, ма какве природе она била, већ доста кажњен. Увидео сам да би нови параграф био некако у супротности са параграфом број 1.

Игор је подигао своје црвено оивичене очи и промуцао:

— Тата је открио...

Шта је открио? ПГЦ — претрнух ја.

— Не. Открио је да му фале пегецеји...

Нисам га разумео.

— Какви пегецеји?

— Знаш, Михец, узимао сам од свог тате...

Још нисам схватио.

— Па, узимао сам ексерчиће. Он их има пуно; пет-шест кутија. Али је најзад ипак опазио.

— Значи, твоји пегецеји нису били употребљавани, узимао си их од оца?

Разумео сам коначно и био огорчен. Игор покајнички климну главом.

— Пробао сам да их вадим, али ме већ први пут ухватила другарица учитељица. После се више нисам усуђивао.

Више ми га није било жао.

— Па, да ли си свестан шта те сад чека?

— Иступићу сам из организације — рекао је Игор завукавши руку у џеп. — Ево ти печат и јастуче, а рајснедле — пегецеје узео ми је отац.

Зграбио сам Игоров печат и јастуче. Најрадије бих га мунуо у ребра, или му ударио у чело три црвена жига.

— Јеси ли зинуо нешто о нашем друштву?

— Ни речи.

Гледао ме је тако искрено да сам морао да му верујем.

— И нећеш нас издати?

— Нећу.

— Закуни се.

Подигао је три прста и рекао уздрхталим гласом:

— Заклињем се.

— Чувај се! — запретих му ја. — Тројица смо!

Кад сам сишао у сутерен, било ми је као да сам и ја добио батине. Изгубили смо, дакле, чланство, остао је само одбор. Осетио сам да се нешто ломи у друштву а и у мени.

У друштву медведића

Дошао сам у школу врло рђаво расположен.

— Шта је било? — упитао ме секретар забринуто.

Позвао сам у клозет и њега и благајника и изложио им како стоји ствар са чланством.

— Знаш, — рекао је Јоже — Игор ми се од самог почетка није учинио како ваља. Боље што је отпао.

Метод је рекао:

— Тројка, дакле, као у НОБ—у! ПГЦ! Још боље: ударна тројка ПГЦ!

Стидео сам се мало што је Метод, тај трапавко, испао сад најборбенији, док сам ја на путу у школу већ помишљао да би можда било најбоље да распустимо друштво. Метод је спасао ситуацију. Да, ударна тројка ГТГЦ! УТ ПГЦ! Сјајно! А ја сам вођа тројке. И мој отац је био вођа тројке док га нису позвали у партизане.

За време одмора прегледао сам све три табле. Пет листића, од којих су три била причврпљена пегецејима, а остала два обичним ексерчићима. У најбољем случају десет беспрекорних егземплара. Хтео сам да предложим акцију за следећи дан, али је Метод наваљивао да је изведемо одмах после наставе.

Уживео се у ствар и није попуштао. Такав је био — трапав, али темељит.

— Другови, јесте ли заборавили на први параграф нашег друштва? УТ ПГЦ мора још данас да ступи у акцију!

Уочио сам да је Јоже најпре био на мојој страни. И он је у школи већ стекао два "цвека" и бојао се седнице наставничког већа и родитељског састанка. Отац и мајка досад нису стигли да се распитају о њему, а осим њега у породици је било још шесторо деце. Метод је у том погледу био у бољем положају. Није имао ниједан цвек, отац — кројач — чучао је од јутра до мрака у радионици, а оба детета, Метода и његову сестру, трећешколку, откад им је с пролећа умрла мајка, препустио је потпуно нези старе, наглуве рођаке. Морали смо дуго да чекамо у клозету, али на другом месту нисмо могли да се састанемо, јер би застајкивање у разреду или у ходнику било сувише сумњиво. Надзор је у последње време пооштрен. Још изјутра чуо сам како Фикс говори Зарезу:

— Ја и друг директор решили смо да откријемо ПГЦ-банду и открићемо је, друже професоре!

Зарез се враголасто насмешио и рекао:

— Само да вас неко други не предухитри! Зарезове речи су ме узнемириле, још више његов смешак. Да нам већ неко није на трагу?

Али није било времена за размишљање, звонило је и морао сам у разред. Тог призора сетио сам се опет сад у клозету. Било ми је као да ми је неко гвозденим обручем стегао срце. Стегла га невидљива рука. Зар не би било боље да се акција одгоди за сутра? Раније смо Метода морали да подстичемо, а сад, кад је опрезност потребна на сваком кораку, просто је полудео за пегецејима.

Био сам гладан, а истовремено ме због задаха хватала мука. Али, из клозета нисмо могли, са ходника су сваког часа допирали кораци и гласови. Чекали смо док нису почели да пристижу ђаци на поподневну наставу. Ни онда нисмо могли да изиђемо иако је неко неколико пута лупао на врата и чак претио да ће се попети на дрвену преграду ако се врата не отворе. Тек нас је звоно спасло од тог насртљивца.

Кад је завладала потпуна тишина, изишли смо из својих смрдљивих скровишта.

На нашем спрату били смо брзо готови. О свему смо се већ унапред договорили, а били смо већ извежбани у свом послу. На горњем спрату требало је да стражаримо ја и Јоже, на првом да ја повадим ексере, а у приземљу Јоже. Сишли смо на прстима на први спрат.

Из разреда с леве стране чули су се гласови професора, а из најближе учионице разговор ученика. Пажња, пажња! С. и Б. стали су на своја већ унапред одређена стражарска места, а ја сам се бацио на посао.

Главице ексерчића кидале су се једна за другом као да тај посао сад први пут обављам. То ме је љутило. — Кукавице, јазавче, кртице! — грдио сам самог себе. То ништа није помогло. Или су пегецеји били лошег квалитета, или је дрво било нарочито тврдо, или ми је дрхтала рука! Долазило ми је свашта на ум: појавиће се директор иза угла, изићи ће из зборнице неки професор, из суседне учионице истрчаће ђаци. Можда су директор и Фикс подговорили ученике да...

Одједном шкљоцну квака. Осврнух се муњевито у правцу разреда из кога су допирали гласови ученика. Квака се више није помакла. Тек следећег тренутка сам приметио да се спустила квака на вратима баш иза мојих леђа. Ова врата водила су у собу за примање родитеља. На степенице више нисам могао да стигнем, ни до десног угла, иза кога се повукао Јоже, нити до левог, за којим је нестао Метод. Преостало ми је једино да се склоним у разред из кога се чуо безбрижни ђачки разговор, који је сведочио да у учионици нема професора.

Јурнуо сам ка споредном излазу, нагло га отворио и мирно ушао. Приметио сам најпре некакву ужад, па штапове, шаторско крило и гомилу дечака мог узраста, а међу њима старијег омладинца.

— О, Михец, ти си дошао? — обрати ми се тог тренутка познати глас.

Погледао сам боље. Па то је Тинчек из прве клупе.

— Казала ми је Шпелца да се и ти интересујеш за логоровање — рекао ми је Тинчек. — Сад ће нас бити пет из разреда; три пчелице и два медведића. Друже водниче! — повика Тинчек, ухвати ме за руку и одведе омладинцу који је стајао на подијуму и нешто објашњавао групи дечака око себе. — То је Михец, Михец Потокар из првог разреда. Волео би и он да приступи нашој јединици.

Било је добро што је толико причао, могао сам за то време да чујем како су се отворила и поново затворила суседна врата, тешке кораке и Фиксово лармање. Тек кад се све то изгубило, погледао сам око себе мало пажљивије.

Дошао сам, дакле, на састанак Извидника. Међу медведиће. Види ти њих! Поред Тинчека, била су још два трећошколца и неки првошколац који ми је био познат.

— Јеси ли први пут међу нама? — запита ме водник, кога сам такође већ видео. Било је то дан раније кад је чиодама причвршћивао неки листић на огласну таблу.

— Јесте, први пут — рекох збуњено.

— Најпре треба да упознаш правила нашег друштва. Ево их! — рече, приђе катедри, извади из фиоке малу књижицу и даде ми је. — Прочитаћеш их до следећег састанка, па ћеш видети каква је та наша организација и чиме се бави. Нешто си о Извидницима већ сигурно чуо зар не?

— Јесам.

Само да ме не пита где и како!

— Онда знаш да је наш задатак да ширимо другарство и негујемо љубав према природи, биљкама и животињама. Извидници морају бити добри и пожртвовани грађани наше домовине. Све ћеш то прочитати у правилима, а данас ћеш само посматрати шта раде медведићи.

Пришао сам Тинчеку:

— Шта то радиш с конопцем?

— Учим како се прави чвор — објасни ми мој школски друг. — Видиш, то је рибарски чвор, а ово ткачки. Сад хоћу да научим каубојски. За први испит мора се знати пет чворова, распознавање тајних знакова, читање географске мапе, прављење огњишта и постављање шатора. Други испит је тежи. Знаш ли уопште да треба да дамо три испита?

— Причај, Тинчек, — замолих га.

Што ми је више говорио, то сам се више стидео. А какво је друштво које сам ја основао? Шпелца има право: друштво за вађење ексера или цвекова. А ово је друштво које такође има своје тајне знакове, али обавља леп и користан рад. Има ли нешто лепше него стићи до одређеног циља по тајним путоказима, седети увече крај логорске ватре, а онда лећи под шатор или стајати на стражи пред улазом у шаторско насеље?

Заборавио сам на ПГЦ, заборавио на Јожу и Метода , који су ме сигурно неко време чекали, па побегли кући пошто се више нисам појавио. Тинчек ми још није све до краја испричао, кад нас је водник одвео у двориште. Ту нам је показао како се поставља шатор и при том нам детаљно описивао зашто служи ова или она стварчица. Најзад је наредио четворици медведића да покушају сами да направе кров. Ниπ˜е им баш ишло од руке. Без водника не би умели правилно ни да расклопе шатор. Кад су га склопили, наредио је осталој тројици да га поново поставе.

Посматрао сам неко време ћутке, затим сам и ја прионуо на рад и успело нам је да га поставимо брже него претходна четворица.

— Имаш збиља веште руке — похвалио ме водник. — Верујем да ћеш бити добар извидник.

Дошао сам кући тек у сумрак. Извадио сам из пећнице ручак и почео одмах, једући, да читам извидничка правила. Моје одушевљење расло је са сваким новим параграфом.

Извидништво, па то је нешто дивно!

Кад је дошла бака и добро ме изгрдила што се нисам вратио кући одмах после наставе, рекао сам јој да сам био на састанку Извидника.

— Ако због тога нећеш бити гори, — рекла ми је кад је чула чиме се они све баве — можеш да се упишеш. Ко живи са природом, није рђав човек. Али, прво школа!

Пришао сам јој и пољубио је у оба образа. Она ме привукла к себи и кришом обрисала сузу.

Одлучио сам да више не будем председник и уопште члан Тајног друштва ПГЦ.

Али, кад сам следећег дана, за време првог часа, добио листић: "Акција мора да се изведе, С. Сагласан сам, Б." написао сам и ја: "Сагласан сам, П".

Одмах затим примио сам и други листић: "Још преподне, Б." и одговорио: "Сагласан, П."

За време одмора договорили смо се о свему, мада бих ја много радије са Тинчеком и Шпелцом разговарао о Извидницима. Метод је предлагао да акцију изведемо док траје четврти час, час словеначког језика. Неко од нас замолиће Зареза да га пусти у клозет.

— А ко? — упитао сам и пожелео да то не будем ја.

— Вући ћемо шибицу — рекао је Метод. Вукли смо и ја сам извукао најкраћу.

— Добро. Обави посао како ваља! — рекао ми је Метод.

То ми се није свиђало. Како, зар мене, оснивача и председника ПГЦ да учи благајник?

Усред часа устадох и замолих Зареза да ме пусти у клозет.

— Могао си то раније обавити — рече Зарез. — Зато имамо одморе? Ниси ваљда псетанце.

Разред се засмејао, а ја сам заиста као поливено псетанце изишао из клупе.

Вратио сам се уздигнуте главе, та у џепу сам имао једанаест пегецеја! Нису били толико у питању пегецеји — већ прилично дуго нису они били у питању — главна ствар била је сама акција. А моја последња акција била је смелија од свих пређашњих. Нека виде Б. и С. да сам још човек на месту!

Чим сам сео, послао сам им листић: "Обављено. Једанаест комада. П."

Натраг је дошао листић са примедбом: "Добро, Б. Честитам, С."

Час се отегао у бескрај. Зарез је тумачио употребу одређеног и неодређеног придевског вида. Кад је затворио граматику, рекао је да покажемо своје длакаве уши, прљаве вратове и канџе на рукама. Дакле, хигијенски преглед. Тих прегледа се нисам бојао, јер је бака водила рачуна о томе да се сваке суботе окупам, док би ми уши, руке и врат прегледала сваког јутра кад бих пре ње отишао од куће.

Кад је Зарез дошао до мене, испружио сам врат као лабуд у градском рибњаку и положио руке на клупу. Прво је требало да се покажу нокти, затим дланови.

Чим сам окренуо руке, стегло ме је нешто у срцу. На десном длану имао сам велику црвену мрљу. Окренуо сам брзо десну руку.

— Канџе сам видео, дланове покажи! — рече Зарез.

Ништа није помогло, морао сам окренути руку.

— А шта је ово? — засмејао се Зарез. — Зар и ти записујеш цвекове?

Пошао је већ даље, према Методу, кад се поново окрете мени и рече:

— Од данас за недељу дана: "Зашто радије пишем црвеним него црним мастилом?" Јеси чуо?

Писање слободних састава ми није тешко падало, као што сам већ споменуо, али овог пута сам се ипак забринуо шта да напишем. Да, кад бих смео да напишем истину, саставио бих ја свој "слободни" састав тако да би сви били задивљени, а највише сам професор и разредни старешина Зарез.

На повратку из школе прсили смо се најпре због успеле акције, а затим сам својим пријатељима испричао како је било код медведића.

— Извидници нису ништа нарочито! — рекао је Метод с омаловажавањем. — Природе имам код куће доста.

Он је могао тако да говори, њихова кућа била је на реци, имао је сандолину, а у башти у гранама огромног старог храста колибицу са лежиштем.

— Мене занима шах — наставио је Метод. — При тој игри можеш да седиш и у миру премешташ фигуре; седећи бијеш битку. То је нешто за мене. Тата ми је већ обећао шах ако на полугођу не донесем кући укор или неку опомену. Видећу кад пионирски шаховски кружок има састанак.

— А мене би занимао рад у цртачком кружоку — рече Јоже — На школским часовима врло мало цртамо.

Тако смо тог дана почели разговор о последњој пегеце-акцији, а завршили га дискусијом о кружоцима, за које смо сазнали тек преко Тајног друштва ПГЦ. Треба још да напишем и то да тај део разговора није био ништа мање занимљив од првог, можда је био и занимљивији.

Општи збор станара и још понешто

После неколико дана окупили су се у предвечерје у ходнику Жуте куће сви њени станари. Друг Кобал, председник кућног савета, установио је најпре право доношења закључака, затим је присутне известио о постигнутим успесима у раду кућног савета од његовог избора пре годину дана. Док је он говорио, владала је потпуна тишина. Ја и бака стајали смо испред огласне табле, којој сам ја истрајно окретао леђа. Истини за љубав треба да признам да ме Кућни ред, причвршћен чак са дванаест (!) пегецеја, баш нимало није узнемиравао. Имао сам других брига. Извиривао сам на задња врата према дворишту, где су се под кестеном крили Јоже и Метод, и горе према првом спрату, очекујући да се на степеништу појави честита глава старог Чепона.

После председниковог говора реч је добила Цветача или Карфиола. Пошто јој се учинило да је не виде сви добро, пошла је степеницама према првом спрату, застала на петој или шестој степеници, погледала значајно доле на окупљене станаре, ставила наочаре — веће него што их има професор Зарез — и почела јаким, пискавим гласом да чита свој извештај. Само хвалисање: колико је дописа примила, колико отпремила, колико записника написала на састанцима и колико телефонских и других разговора обавила. После завршеног читања извештаја, коме ни четвртина присутних станара није пљескала, док смо председнику сви пљескали, она није напустила своје узвишено место.

Благајников извештај био је још краћи.

Најпре су сви ћутали, као што је то обичај у сличним приликама, затим су уследила разна безначајна питања председнику и благајнику, а после су дати предлози шта би све убудуће требало да се оправи, односно да се обнови.

То ме није занимало. Начуљио сам уши тек кад је Игорова мама предложила да се на пролеће једна леја у башти уступи деци.

— Било би мање галаме и мање разбијених прозора кад би деца имала неко занимање — рекла је она. — Своју лејицу би обрађивали по својој вољи, а кућни савет би им помагао само саветима и набавком семена и расада.

Председник је упитао присутне да ли се с тим слажу. Сви, сем Цветаче или Карфиоле, и можда још неког затуцанка или циције, дигли су руке.

— Требало би нашој деци у дворишту уредити простор за одбојку. Купили бисмо им лопту и... — наставио је у том смислу председник.

— Одбојка у дворишту? — повикала је са степеница Цветача или Карфиола. — Не, сто пута не! И то предлаже сам досадашњи председник? Реч досадашњи нагласила је нарочито. — Хајде да искрено поразговарамо, ко у Жутој кући има прву реч: деца или ми одрасли? А шта је наш досадашњи председник (опет је нагласила реч досадашњи) учинио за мир и ред у Жутој кући? Коначно, треба да се осврнемо и на обављање дужности досадашње (са нагласком) настојнице зграде.

Из Цветачиних или Карфиолиних уста осуле су се оптужбе против нас деце, највећих галамџија овог града, против председника, који је сувише благ, а својој одговорној функцији посвећује премало времена. најзад против баке, којој су ред и чистоћа у Жутој кући последња брига, јер по читаве дане пере и спрема по суседним кућама. И рекла је, дабоме, и то да је Кућни ред својеручно (и ову реч је нагласила) већ пет пута окачила на таблу за огласе и да нико други него балавурдија из Жуте куће вади рајснедле и после их разбацује по дворишту. Три пута јој је забијен ексер у предњи и два пута у задњи точак бицикла, а на слично се жалила и другарица Пенич.

Кад је најзад, сва бесна, ућутала, а никада толико није личила на презрео карфиол, загрејали су се још неки. Понеко јој је држао страну, тобоже како би станари, пре свега деца, морали тачније да испуњавају уредбе Кућног реда; други су њене оптужбе одбијали како у односу на председника, тако и у вези с баком и нама децом.

Бака све то време није трепнула оком, али видео сам како јој дрхте усне и како се тешко савлађује. Гледао сам нестрпљиво горе на степениште, али стари Чепон се није појавио иако ми је пре подне, кад сам био код њега, обећао да ће доћи. Рекао ми је чак и да ће једном за свагда Цветачи или Карфиоли запушити уста.

Отрчао сам на први спрат. Нашао сам Чепона међу његовим часовницима.

— Дођите, друже Чепоне! — повикао сам задихано.

— Немам времена, мали, заиста немам времена. Сад ћу бити готов с оправком часовника што си ми га донео. Толико ме још ниједан није нагшавио.

— Обећали сте.

— Више волим да сам међу часовницима него међу људима.

— Молим вас, друже Чепоне, дођите! У питању је друг Кобал, бака, и ми деца.

Узео ме за руку и пошао:

— Имаш право, мали. Збиља није право да жена као ова страши целу кућу. Часовник ће да причека, и тако је већ мрак!

Кад су станари угледали старог, седокосог Чепона, који је, ослањајући се на штап, полако силазио низа степенице, тргли су се. Нису га већ недељама видели, неки су можда мислили да је већ умро. Одвео сам старог скупљача зидних часовника под таблу за огласе, до баке, да би били заједно, и чекао да се Цветача поново огласи.

Нисмо дуго чекали.

— Предлажем, — почела је осврнувши се најпре удесно, где су били, како што сам то већ раније опазио, неки њени савезници — предлажем да дамо отказ досадашњој настојници и да потражимо другу, уреднију и вреднију.

Дигао сам руку.

— Молим, за реч, друже председниче!

— Деца не могу добити реч! — цикну Цветача или Карфиола.

— Могу, — одврати председник — ако им ми дамо. Другарице и другови, да ли пионири могу добити реч?

Двоје-троје њих рекоше:

— Па, нека кажу шта имају!

Остали су само нешто промумлали.

— Другарица Цве..., другарица Цвирн — исправио сам се брзо — само је зато против баке што хоће да доведе у кућу свог стрица Ковача и стрину Ковачку.

— Ћути, балавче! — дрекну на мене Цветача или Карфиола запретивши ми песницом.

— Говори, говори, Михец! — чуло се са разних страна, а бака ме гледала пажљиво као онда пре три године кад је дошла по мене у дом.

Охрабрен бакиним запрепашћењем и присуством Чепона, као и приближавањем Јоже и Метода, који су, заставши на прагу задњих врата, климали главом да би ми дали подстрека, ја наставих:

— Ковача и Ковачку жели да доведе у кућу како би лакше могла да тргује робом коју прима из Француске и из других земаља ван граница.

— Шта? Како? — забруја међу присутнима.

— Кобале, хоћете ли запушити уста том мангупу? — крикну Цветача или Карфиола.

Не узимајући у обзир опште узвике чуђења и запрепашћења, изговорио сам све што је открио наше друштво ПГЦ: да је Цветача или Карфиола у последње време примила поштом два пакета, а трећи је лично донео неки непознат мушкарац. Робу, чарапе, рубље, ципеле, штофове, упаљаче, кременчице и ко зна шта још све, продаје за скупе паре разним сељацима. Јасно је да би се та трговина лакше развијала кад би под истим кровом били и Ковачеви.

— Доста! Доста!—надвикала ме коначно Цветача или Карфиола, кад сам, срећом, већ све казао.

— Ви сви знате да имам у Француској стрица. Богат је и, с времена на време, пошаље ми понешто да могу и продати. Има ли у томе нешто страшно ако ми при томе помажу стриц Ковач и стрина Ковачка?

— Не би било страшно кад би ти те пакете заиста слао стриц — огласи се стари Чепон.

— А ко ми их шаље ако не мој стриц? Ваљда не ваш! — одврати му Цветача или Карфиола.

— Ни мој ни твој стриц — мирно одговори Чепон. — Тај богати стриц је пензионисани рудар Петровчич, који са госпођом Цвирн није ни у каквом сродству, није је чак никада ни видео. Послао је после Нове године већ десет пакета, један јој је лично донео данас по подне, а неколико пакета су јој послали Петровчичеви добри познаници.

— Како? — зинула је Цветача или Карфиола.

— Да, — рекао је Чепон — данас по подне био је код мене друг Петровчич и хтео да остави велики пакет за Гизелу Цвирн. Ко зна где и на који начин је она сазнала његову адресу и писала му о Новој години како је тешко болесна и већ три године не напушта кревет, и како је сиромашна толико да би од глади умрла кад је не би помагали доброчинитељи преко границе. Петровчич је дошао пре неколико дана да посети своју домовину. Изненадио се много кад сам му рекао истину, а пакет је поклонио Катри и рекао...

Међу станарима је забрујало. Цветача или Карфиола добацила је Чепону неколико ружних речи и сјурила се низа степенице праћена смехом и узвицима огорчења свих станара.

Више нико није имао ништа против баке; била је чак и похваљена због своје савесности. Друг Кобал је поново изабран за председника, а Игорова мама постала је секретар кућног савета.

Врхунац или преокрет

Кад сам се сутрадан по подне попео на кестен да на миру размислим како да се латим састава о црвеном и црном мастилу, појавио се у дворишту професор и разредни старешина Зарез. Сигурно је изишао из сутерена, где је тражио баку. Она, срећом, није била код куће. Освртао се по дворишту. Стиснуо сам се уза стабло, а Зарез је пришао Силвици, која се на клупи под кестеном играла са Буцом.

— Девојчице, знаш ли можда где је настојница? — упита Зарез милујући је по глави.

— На раду — одговори Силвица.

— А где је Михец?

Претрнуо сам. Истина, рекао сам Силвици пре неколико дана да не каже ништа ако би је случајно за мене питао човек са великим црним наочарима. Хоће ли одржати своје обећање?

— Михец! Михец!...—почела је да ме дозива, али је изненада ућутала, уплашено испружила руку према Зарезу и рекла: — Ви, човек са великим црним наочарима...

— Јест, човек са црним наочарима, — насмешио се Зарез, — али нимало опасан; не боје ме се ни ђаци. Значи, баке и Михеца нема код куће? Доћи ћу други пут.

Пошао је већ, а одједном застао и запитао:

— А како се ти зовеш?

— Силвица.

Извадио је из џепа нешто ситнине.

— Ево! За бомбоне! Волиш ли бомбоне?

— Волим, а највише волим ПГЦ-переце — зацвркута она.

— Какве переце?

— Пегеце-переце — понови Силвица.

— Пе-ге-це? — понови Зарез слог по слог. — А какве су то переце?

— Добре су, врло добре.

— Пегеце-переце? Од кога си чула ову реч? испитивао је даље Зарез.

— Метод...

— Који Метод? — хтео је да зна Зарез. Готов сам, све ће да избрбља...

— Метод, — рекла је Силвица, па ипак ућутала и прстом поново бојажљиво показала на Зареза — Ви, човек са великим црним наочарима.

— Да, ја сам човек са црним наочарима, а нисам опасан. Силвице, дакле Метод и...

Уместо да одговори, стегла је ситнину у руци и сишла са клупе. Почела је да бежи говорећи:

— Идем по пегеце-переце.

Кад се вратила и донела два переца, изгрдио сам је добро зато што је човеку са црним наочарима казала да ће купити пегеце-переце.

— Нисам знала да и то не смем да кажем — рекла је као да пева и погледала ме тако невино да нисам могао да се љутим, поготово што је једну перецу дала мени.

Кад се смркло, дотрчала је Силвица к мени у кухињу сва уплакана.

— Безобразлук! Безобразлук! — говорила је понављајући.

— Шта се догодило? — запитао сам, иако сам још био мало љут због причања о пегеце-перецама, не помишљајући дабоме, ни издалека да би Зарез из њених речи могао закључити нешто о нашем друштву.

— Причврстила сам на телеграфски стуб испред куће овај листић, а неки безобразник је извадио ексерчиће и листић бацио у блато. Погледај!

Показала ми је прљаву цедуљу, на којој сам одмах познао Методов печат. Мало пре Силвичиног доласка завршили смо састанак на коме смо расправљали о Методовом предлогу да организујемо тројке по целом граду, а активност нашег друштва проширимо и на разне друге акције, на шта нас је нарочито подстакао успех у борби против Цветаче или Карфиоле. Она се, како ми је рекла бака, — која је разговарала са мном као с одраслим човеком — најпре жестоко објашњавала са Чепоном и његовом сестром, а затим изјавила да ће потражити другу собу. Други део Методовог предлога примили смо ја и Јоже с одобравањем, а што се тиче првог дела, задржали смо право да о томе промислимо и дамо одговор за три дана, што се Методу није баш свидело. Био сам уверен да је он Силвичин листић скинуо више од беса него из убеђења.

А шта заправо пише на њему?

Раширио сам га, исправио дланом и ставио под лампу.

— Шта ће ти то! — упитао сам је зачуђено.

— Нема мамице — заплакала је Силвица. — Изгубила се.

— Како, изгубила?

Синоћ је отишла и још је нема. Тата је јутрос рекао да је изгубљена. Замолила сам Игора да ми напише цедуљу. И мама је, кад нешто изгуби, писала цедуље и добила је натраг изгубљену ствар. Тако ће и моју маму наћи и довешће је кући. Је л' да, Михец!

Сетио сам се шта се десило. Пеничка је отишла са човеком у сивом капуту.

— Је ли, Михец, неко ће наћи моју маму?

— Хоће, хоће! — одговорио сам расејано.

— Михец, дај ми два ексерчића — замолила ме Силвица. — Не, дај ми четири, да листић опет причврстим на телеграфски стуб.

Био сам уверен да Игоров листић Силвици неће вратити маму, али дао бих јој ипак радо и десет пегецеја, само да то није забрањивао осми параграф Тајног друштва ПГЦ.

— Молим те, Михец, дај! — молила ме Силвица. — Имаш их пуну кутију, великих и малих. Дај ми бар четири, четири велика, да их онај безобразник опет не извади: Кад мамица дође и кад буде пекла колаче, добићеш четири; не, донећу ти све колачиће.

Па, осми параграф говори о међусобној размени, синуло ми је. О томе да члан ни нечлану не сме да поклони пегецеје, нема ни помена ни у осмом, ни у ма ком другом параграфу. Знао сам да се то само по себи разуме, али бранио сам се да то тобоже у нашим правилима не пише.

Кроз неколико минута блистао се нов Силвичин листић на телеграфском стубу где је била лампа. Ја сам јој га написао и прикачио са шест пегецеја.

Силвица је била пресрећна. Почео сам и ја да верујем да може, јадна, на тај начин повратити маму. Ја бих могао читав град да преплавим таквим листићима, али узалуд, кад нико не зна ни за гроб моје мајке.

— Хајдемо, хладно је и бака може сваког часа да дође — рекао сам Силвици повукавши је за рукав.

Увече је к нама дошао Пенич. Био је блед и утучен.

Покупила је паре и одмаглила. Како је могла да уради тако нешто? — рекао је, сео за сто и сакрио лице у дланове.

— Хтела сам вам већ рећи да вам у кућу долази туђи човек, — проговорила је бака — а што да се мешам у ваше ствари? Настојница сам и ништа друго.

— Боље да сте рекли. Познајем ја њега. То је неки фризер, не остаје ни у каквој служби дуго, мора да је и сад без зараде: стало му је једино до пара.

— Куда ли су отишли? — умешао сам се и ја у разговор.

— Па, скитају се негде по граду и троше моје паре. Шта могу, био сам премало код куће. Морам стално да будем на путу. Да сам знао, сачекао бих Стрнада и обрачунао се с њима, а Зори бих дао добру лекцију. Није она лоша жена. Стрнад ју је залудио. А откад је Силвица порасла, није имала правог посла.

— Боље да сте је дали у вртић, а Зори нашли неко запослење — рекла је бака.

— Боље, боље — потврдио је Пенич и поново сакрио лице у дланове.

Бака и Пенич су још дуго разговарали о одбеглој Пенички, а мени је већ почело да се врзма по глави нешто друго. Морамо да је пронађемо, морамо да је доведемо кући! Пенич ће јој очитати буквицу, па ће се опаметити. Силвица не сме остати без маме! Знам ја како је тешко без маме. Моја бака је добра и све чини за мене, али мама је мама.

Сутрадан сам на часу енглеског језика дотурио Методу листић са следећим обавештењем:

Оба члана одбора одговорила су:

"Доћи ћу са папиром, Б. И ја, С".

За време одмора испитивали су ме за шта треба папир. Рекао сам им само да донесу што више, јер је реч о досад највећој акцији.

Тек сам им по подне објаснио шта се догодило Силвици. Предложио сам да напишемо пуно огласа: оваквих као што је онај на телефонском стубу пред кућом и што га је наш најодушевљенији пегецејевац Метод при одласку опет скинуо. Огласе ћемо с ове и с оне стране реке причврстити на киоске, разгласне табле, телеграфске стубове, плотове и зидове. Покушаћемо и на Пошти, на перону железничке станице и по кафанама.

Оба одборника су ме пажљиво саслушала. Метод је очекивао неку смелу акцију на пегецеје и био је разочаран. Јоже је одмах прихватио мој предлог.

— Ја сам за то — рекао је. — Шта ће нам пуна кутија пегецеја. Осим тога, свако друштво мора да има племените циљеве. О томе смо већ расправљали и у начелу се сложили.

— Да, да, — рече Метод лаганије и важније него што је обично говорио — и ја сам за племените циљеве, као и за то да се делатност ПГЦ прошири, али не на штету резерве пегецеја. Први и главни задатак Тајног друштва ПГЦ јесте и остаје скупљање пегецеја. Ја, дакле, као свестан пегецејевац одбијам председников предлог.

То је било истина, а истина је било и то да је наша дужност да помогнемо Силвици!

После разговора о Силвици, коју је бака тог дана одвела са собом на рад да не плаче цео дан сама код куће, Јоже се вратио нашој теми и наставио:

— Мислим да ова акција ипак није у супротности са делатношћу нашег друштва. Извађене пегецеје можемо по сопственој вољи да утиснемо натраг, а кад се Пеничка врати, ми ћемо их извући и опет ставити у своје кутије, ако тако решимо.

Морао сам да га потапшем по рамену.

— Јоже, сјајан си секретар!

— И још нешто! — рече секретар ватрено. Довољно је да смо двојица за предлог. То је већина, а мањина мора да јој се покорава.

Методу није преостало ништа друго него да попусти.

— Слажем се и ја — рече он напослетку подигавши десну руку. — Само, под условом да на сваки оглас ставимо наш жиг — заврши важно.

— Прима се! — кликнусмо ја и секретар.

Пре него што смо приступили раду и Метод се за нову акцију искрено одушевио.

— Сјајно! — рекао је. — ПГЦ ће направити ред у Жутој кући, ПГЦ ће помоћи малој четворогодишњој девојчици да нађе своју маму, ПГЦ ће открити варалицу и нерадника, ПГЦ је прва организација града!

Папир је био разних боја и величина, ни сам текст огласа није био исти, ни слова. Моји су гласили отприлике овако:

Тражим мамицу. Ко је нађе нека је доведе у Жуту кућу, сутерен, стан број 9

Силвица

Јожин текст, написан словима разних облика и боја, био је оштрији:

А Метод је овако притиснуо неваљалца:

Тајно друштво ПГЦ позива фризера Странада да Силвици из Жуте куће у року од 24 часа врати маму. У супротном ступа у акцију УТ ПГЦ

Већ се смркло кад смо се растрчали по граду са дебелим свежњевима папира под мишком, а у џепу сваки са својом кутијом пегецеја.

Вратио сам се врло доцкан, гладан и уморан, али задовољан.

— Где си се скитао?

Бакине љутите речи нису могле да помуте моје задовољство. Најпре сам ћутао, а после ипак отворено рекао шта сам радио.

— Како? — заинтересова се она. — Плакате си разносио по граду? Какве плакате?

Објаснио сам јој још једном.

— И да ти верујем?

Била је увређена што је тако гадно вучем за нос.

— Пођи са мном, па ћеш видети! — рекао сам јој увређено, јер ми није веровала кад сам рекао истину, док је у последње време многе моје измишљотине примала као чисту истину.

Одвео сам је победоносно до телеграфског стуба испред куће.

— Такве плакате сте лепили по граду? — ускликнула је она кад је прочитала најлепши Јожин производ.

— Цео град их је пун!

— Гле, можда то и није тако глупо — рече бака после краћег размишљања. — Ако Стрнад није потпуно залудио Зору, она ће доћи.

Одједном јој застадоше очи на црвеном жигу и она запита:

— А шта је ово?

— То је печат наше организације — одговорио сам.

— Зар није то баш овакав печат какав је био и на нашем Кућном реду? — зачуди се бака, ухвати ме за главу, окрену је к себи и запита: — Ти си, дакле, Михец, вадио ексерчиће и скидао Кућни ред?

Сазнање да сам упао у клопку, коју сам самом себи наместио, дошло је доцкан.

— Кажи, Михец! — наваљивала је бака.

Оборио сам очи.

— Ја, бако. Заправо, наше друштво — рекао сам.

— Какво друштво?

— ПГЦ.

— То, дакле, учите у школи? — запита она кад је дошла до речи. — Такве ствари вам саветују другови професори?

— Другови професори нас то не уче — заузео сам се за професоре. — Сами смо наумили, заправо... ја!

Јадна бака! Никако није могла да поверује у оно што сам јој казао. Кад је видела да говорим истину није знала да ли да ме зграби за чупаву косу или да се смеје.

То је било у суботу.

У недељу се нисам мицао из куће. Чекао сам хоће ли се вратити Пеничка. И Пенич је био код куће. Дошао је касно ноћу и зато ништа није знао о нашој акцији. Али сазнала је Цветача или Карфиола. Чуо сам је како је довикивала некоме у дворишту:

— Рекла сам да је тамо доле она ђаволска радионица! Надам се да ћу ускоро наћи нешто одговарајуће и да ћу се још пре зиме одселити. Ни за живу главу не бих остала у овој кући.

Доцкан поподне Пеничка се заиста вратила. Прикрала се у двориште, као лопов, погледала постиђена по прозорима, и шмугнула на задња врата у сутерен.

— Вратила се! — рекао сам баки.

— Ипак јој је дошла памет у главу — лакнуло је и баки.

Одмах затим зачуле су се из суседног стана оштре Пеничеве речи, најзад Пеничкин плач.

— Чита јој буквицу. Време је! — рече бака.

Кад се све смирило, одјурио сам на трећи спрат Игору, камо је Силвица отишла још после ручка. Ту су се, наиме, скупљала деца откад је напољу захладнело.

— Силвице, мамица ти је дошла! — довикнуо сам јој.

Силвица остави Буцу и играчке Игорове сестрице и отрча низа степенице.

— Мамице! Мамице! — одјекиваху по целој кући њени весели поклици.

Кад сам за собом затворио кухињска врата, чврсто сам одлучио да ћу идућег дана још пре наставе предложити распуштање друштва. Кутије су нам биле празне, а пегецеји корисно употребљени.

То сам и учинио. Јоже, који се пре неколико дана пријавио за цртачки кружок, био је одмах за мој предлог, а Метод нас је грдио да смо кукавице, пегецејевци без икакве свести, па чак и да смо без карактера. А кад је за време првог одмора неки ученик IV разреда објавио да шаховски кружок организује течај за почетнике и да се на њега позивају нарочито првошколци, пријавио се и он за време следећег часа, а мени послао листић:

Вратио сам му листић са питањем: "Шта значи Б. Б.?"

Одговорио ми је: "Бивши благајник."

Истргао сам нов лист из свеске за латински и написао ове речи:

Све је, дакле, било у реду. Али, за време трећег часа прозвала ме другарица Дакле и питала ме последњу лекцију.

— Ти си се, дакле, припремио? — рекла је као да јој није по вољи што знам.

Како не бих био припремљен кад сам прошлог дана од раног јутра до касне вечери са школским књигама у руци чучао под прозором и чекао да се врати Пеничка!

Прозвао ме и Кербер.

— Потокар, специјалиста за... — Није довршио реченицу. — Хајде, донеси ми вежбе да видим чиме си јуче благоизволео да се занимаш!

Вежбе су ми биле у реду, а речи сам знао глатко као никад дотле.

— Гле, гле! — заклимао је главом као да не верује. — Мислио сам да заиста скупљаш само цвекове. Само тако продужи, а цвекова се окани!— насмешио ми се и жмирнуо доброћудно очима.

Чим сам сео, примио сам два листића:

И други:

Зар Игор издајица? Кукавица јесте, то је истина, али издајица? Ако је тако, онда ће одбојкашка момчад Жуте куће остати без мене и без Игора. Не могу да верујем. А ипак, професори нешто знају; зна и другарица Дакле, зна и Кербер.

Кад ме прозвао још и Зарез, већ нисам сумњао.

И стварно, питао ме је оно што сам и очекивао:

— Михец, ти си, дакле, председник тајног друштва?

ЗАВРШЕТАК

Две недеље после тога почео сам одмах на почетку часа да читам најдужи "слободни састав" нашег разреда. Читао сам најпре доста бојажљиво, али су ме усклици чуђења, па чак и дивљења, а пре свега доброћудни смешак друга професора Зареза, после охрабрили и наставио сам све гласније и слободније. Кад је зазвонило, престао сам ипак да читам.

— Даље! — наредио мије Зарез — прочитаћеш до краја. Зар не, децо?

— До краја ! — загрмело је из клупа. И тако сам прочитао све, до краја.

— Сјајно! — повикала је Шпелца.

А Борут, мој сусед, пљеснуо је рукама и ускликнуо:

— Живело Тајно друштво ПГЦ!

— Другови одборници, — рекао је коначно Зарез — кажите, је ли заиста све било тако као што је написао председник?

Јоже је скочио као муња и одговорио:

— Јесте.

Метод се подигао тромо као да га притискују за тло сви огласи и објаве које смо скинули. Мало затим рече:

— Тако је.

— Тако је — насмеја се Зарез, али се одмах опет уозбиљи и запита ме да ли знам како су наше друштво открили.

— Не знам — одговорио сам одмах у име целокупног одбора и чланства ПГЦ.

— Коме не би било сумњиво кад види на председниковом длану исто црвенило којим су били жигосани и ваши листићи?

Нисам знао да Зарезове очи могу тако враголасто да се цакле.

— Јесте ли стварно мислили да друг директор не би могао да упита професоре после одмора који је од ученика тог и тог часа излазио напоље? Но, иако се показало да су баш онда, кад је са разгласне табле нестао и последњи оглас, напољу била три ученика виших разреда који су задимили клозет и онај што је имао на длану црвену мрљу, зар професор о коме мислите да живи само од зареза не би могао да схвати шта је посреди?

Не знам које смо све боје почели да мењамо ми пегецевци, али видео сам како моји другови и другарице од чуда отварају уста.

— Немојте мислити да је ваш разредни старешина толико кратковид — продужио је Зарез полуозбиљно-полушаљиво — да не би опазио како тројица његових првошколаца застајкују под разглас:тм таблама! Нити је толико тупав да м у нарочиту пажњу не би пробудио израз "пегеце-переце" из уста четворогодишње девојчице из Жуте куће! А круну на све ставила је бивша секретарица кућног савета Жуте куће, која је данас за време другог одмора известила друга директора о необичној радионици у сутерену, стан број 1, познате Жуте куће. Хоћете ли још нешто?

Не, било је доста! Било ми је мило што Игор није погазио заклетву. И наша одбојкашка екипа остаће комплетна. А од Цветаче или Карфиоле човек друго није могао ни да очекује.

Отворила су се врата и на њима се са метлом и ђубровником у руци појавио Фикс.

— Фикс, зар не мислите да идете кући? — викнуо је с прага.

Тек је тада угледао Зареза и почео да се извињава.

— Извините, Фикс, мислио сам да...

— Чекајте мало, друже Громе! — задржа Зарез Фикса, који се већ окренуо. — Знате да смо открили пријатеље рајснедли?

— Фикс—лауда! Кладим се да су то неки осмошколци.

— Не, првошколци! Три моја дечака.

Фикс издужи лице, рече "фикс" и повуче се натрашке у ходник.

— Но, добро — рече опет Зарез. — Слободан састав имао увод и језгро. А где је завршетак?

Завршетак? Стварно, на њега сам потпуно заборавио. Тешко мени, сад ћу да добијем још један слободан састав!

— Шта треба да се напише као завршетак? — упита Зарез цео разред и спасе ме на тај начин погађања. Истовремено ме спасао и страха да се не сети слободног састава "Зашто радије пишем црвеним него црним мастилом", који сам му дуговао још одраније.

— Закључак је: Мисли! — рекао сам брзо да предухитрим своје школске другове и другарице.

— Како, мисли?

— Па, треба сваку ствар промислити до последњих детаља — допуни ме Јоже.

— Буди доследан! Не попуштај! —рече Метод.

— Не оснивај тајна друштва кад имамо довољно легалних! — рекла је Метка, одликашица.

— Свака ствар има своју слабу и добру страну — шапнула је Шпелца довољно гласно да је чуо цео разред, а пре свега Зарез.

— Ето, видите, нешто сте ипак схватили! — рече после извесног времена Зарез. — О свему томе и можда још о нечем говори нам прича о Тајном друштву ПГЦ.

Сутрадан после нашег првог дводневног извидничког излета вратио ми је мој казнени задатак лепо откуцан на писаћој машини и сложен у велике црвене корице. Такав задатак, ево, предајем својим поштованим читаоцима, малим и нешто већим, за разоноду и поуку, као што би рекао Кербер. Кербер се осећа поласканим што смо нашем друштву дали латински назив. Ако сте можда заборавили: Тајно друштво Pingoclavulus — ПГЦ!

Оливера Бакочевић

Разговор о роману

Иако сте још мали, у вашим дневницима има, сигурно, доста занимљивих доживљаја, смеха, туге и свега онога што доноси ђачки живот. И у овој књизи — коју вам је поклонио словеначки писац Антон Инголич следећим речима: "Такав задатак, ево, предајем својим поштованим читаоцима, малим и нешто већим, за разоноду и поуку" — садржана је једна ђачка исповест, исповест друштва ПГЦ.

Сада ћемо, "поштовани читаоци", поразговарати о књизи. Ви сте, сигурно, пронашли нешто заједничко са дечацима из тајног друштва. И међу вама има страствених скупљача марака, разгледница, сличица животињског царства, старог новца, спортских значки, салвета, шибица. Уверени смо да досад нико од вас није сакупљао ексере. На ту оригиналну идеју дошли су дечаци ове књиге.

Сећате ли се како се то догодило? Како и зашто је Михец почео да сакупља ексере? Да ли је то било везано за неки његов лични доживљај? У том доживљају значајну улогу одиграо је један професор. Какав је он? Шта вам казује његов надимак? Изнесите појединости које га карактеришу. Како је он кажњавао своје ученике? Да ли је ту казну искусио и главни јунак?

Михец је покренуо акцију сакупљања ексера, али он није сам. Ту су и његови школски другови. Они организују тајно друштво. Зашто су желели да буде тајно? Дају му и необично и загонетно име. Набројте предлоге за име друштва.

Дечаци су желели да та њихова организација буде право друштво које ће имати и свој правилник, а чланови одређене обавезе. Знате ли нека њихова правила? А које су њихове обавезе? Да вам помогнемо: плаћање чланарине...

Друштво је извршило многобројне акције. Одаберите најуспелију и опишите је. Потрудите се да то буде племенита и корисна акција, а не само сакупљачка. Неке акције биле су скопчане и са опасностима. Њих су те опасности касније привлачиле више и од самих акција.

Ово друштво је имало и своје противнике, непријатеље. Опишите најогорченијег. Зашто је она против њих? Како је погрешно тумачила назив ПГЦ? Када је откривен њен прави лик?

Делатност тајног друштва ПГЦ је ипак откривена. Када се то догодило и ко их је одао? На кога су сумњали? Да ли је тај дечак повредио правила друштва? Шта мислите о његовом поступку?

Како су професори гледали на рад овог тајног друштва, а како родитељи? Истакните бакин став. Зашто Михец живи са њом?

Када се дешава радња овог књижевног дела? На основу чега то закључујете?

Тајно друштво се на крају расформира и дечаци, привучени новим активностима: извиђача, шахиста и чланова ликовне секције, прилазе њима, а рад у тајном друштву остаће им незаборавна успомена из детињства. Тај рад није био само забава него и низ корисних акција које је Метод у једном тренутку одушевљења изрекао: "ПГЦ ће направити ред у Жутој кући, ПГЦ ће помоћи малој четворогодишњој девојчици да нађе своју маму, ПГЦ ће раскринкати варалицу и нерадника, ПГЦ је прва организација града!"

Читајући о овим необичним и опасним доживљајима тајне дружине, као и о онима свакодневним из школског и личног живота, ви сте се зближили са њеним јунацима, несвесно сте учествовали у свим акцијама захваљујући посебном начину причања. Овакав начин излагања у књижевном делу назива се монолошким методом.

Ако сте схватили књигу и заволели је, она ће вам поред разоноде пружити поуку и тиме ће пишчева жеља бити испуњена.

Оливера Бакочевић

Др Тоде Чолак

Поговор

Словеначка литература дала је неколико врхунских уметника који су своје стваралаштво наменили деци. Од Левстика преко Жупанчича, Бевка, Селишкара, Еле Пероци, Матеја Бора и Франца Филипича, она је на изузетан начин, једноставном речју, исповедала свет детињства, његове снове и узлете, све оно трептаво што у тим данима младу душу додирује или се са њом сукобљава. Њима се придружује и Антон Инголич. У прозном казивању, после Ивана Цанкара и Прежихова Воранца, он је најприсутнији својим делима инспирисаним животом детињства и младости.

Антон Инголич је рођен 5. јануара 1907. године у Сподњој (Доњој) Полскави близу Прагерског у Словенији. Њему, сину столара, било је суђено да изучава занат свога оца, али Антон, заволевши школу и књигу, у својој тринаестој години одлази у Марибор, и уписује се у гимназију, коју с успехом завршава 1927. Затим одлази у Париз, одакле се враћа после годину дана (1928) да би наставио школовање на Универзитету у Љубљани, где је студирао славистику. Студије је завршио 1931. године. Због свога напредног става, због своје привржености борцима за једнакост међу људима и за уништење зла и беде у животу није могао одмах да добије службу. Тек 1932. постављен је за суплента гимназије у Птују. У то време Инголич неуморно ствара своје приповетке у којима слика људе свога родног краја и износи њихове проблеме, дајући свакој од њих оштрицу сатире. Живећи у Птују, он се често јављао у разним књижевним листовима и часописима, објавивши до почетка другог светског рата и два романа: Лукарји (1936) и На сплавовима (1940). Чим су Немци ушли у земљу, протеран је у Србију, тако да је највећи део окупације, у сталној стрепњи за живот, провео у Параћину, Зајечару, Ћуприји и Београду. По ослобођењу, једно време је радио у Радио—Београду, али се већ у лето 1945. године враћа у Птуј, да би ускоро био премештен у Марибор, где је пуних пет година уређивао књижевни часопис "Књижевни хоризонти". Од 1955. живи у Љубљани као професор словеначког језика и југословенских књижевности, активно се, уз то, бавећи литерарним и другим јавним радом. У два маха био је републички народни посланик.

Књижевно дело Антона Инголича је доста обимно. За тридесетак година свога књижевног рада штампао је тридесетак књига приповедака и романа, од којих су многе преведене и на српскохрватски језик. Изабрана дела су му изишла у десет књига. У свим тим делима Инголич је приказивао живот и судбину људи свога краја и свога времена. Све су то мали људи, беземљаши, сплавари, рудари, надничари чији су животи у рукама других који их терају да таворе своје дане од данас до сутра. С друге стране, у многим његовим делима, као у роману Где сте, ламутови?, на пример, њега интересује живот наших људи што су морали да напусте свој завичај у потрази за зарадом коју им Аустро—Угарска није пружала. Њихов живот у рудницима Аустрије, Француске и других земаља је тегобан, јадан, очајан У своме последњем роману Ластавица преко океана исписао је топле странице о нашим исељеницима у Америци, камо их је немајка-домовина одагнала.

Својим стваралаштвом за децу и омладину — јер њега подједнако интересују и детињство и младост — Антон Инголич спада у ред наших најбољих савремених дечјих и омладинских писаца. Деца и омладина су присутни и у осталим његовим делима: посматрани неодвојиво од својих родитеља, и они свуда пате и страдају: њихова детињства су тужна, и понекад тежа од оних приказаних у романима Чарлса Дикенса, Хектора Малоа, де Амичиса или, пак, у нас Мате Ловрака, Соње Северове и других. То се нарочито може рећи з његов позоришни комад Сироте (1940). Поред још једне драме (Млади активисти), Инголич је написао и неколико повећих приповедака за децу и омладину, које се по својој форми приближавају роману: Ударна бригада, Дечак са два имена, Тајно друштво ПГЦ, Младост на степеницама и Једанаесторица живих. Роман Тајно друштво ПГЦ, који и у Словенији и у нас доживљава небројена издања, Инголич је драматизовао и тако омогућио да се изводи и у позориштима за децу.

У Тајном друштву ПГЦ испричана је несташна и оригинална тежња тројице дечака да сакупљају — не марке, како то чине њихови остали другови и другарице, већ ексере и "рајснедле". То сакупљање, које су они сасвим озбиљно схватили (написали су и Правила Друштва!), доноси им низ малих неугодности, па се радња, за њих саме, збива прилично драматично и напето. Та драматика збивања њима одговара, они у њој или преко ње виде своје извесно активно деловање у друштву, у својој ближој околини, јер тиме обраћају пажњу на себе, јер тиме "збуњују" људе око себе.

Међутим, битно је да у овом делу, уза све те игре, нема трагичних догађаја, нема туге, беде свакидашњег живота и бескућништва. Читавим делом провејава ведрина и здрав, непомућен смех деце која својим деловањем и корисно, мада случајно, помажу друштву у откривању оних којима нова социјалистичка заједница није одговарала. Дечји школски несташлуци приказани су у једној сасвим природној, људској мери, без грубости и осветољубивости. Професори — а и остали — имају много разумевања за понекад замишљена лица својих ученика, схватају њихову моменталну одсутност на часу, понеки озбиљан израз на лицу — можда због тренутне усамљености и подсвесног питања о судбини оца и мајке који су погинули у партизанском ратовању или које су окупатори неповратно одвели. Јер, време збивања у роману није било далеко од завршетка рата и ране које је он оставио у невиним срцима дечака и девојчица биле су још свеже, и — пекле су. Но, све су то ипак само краткотрајни тренуци који јаче не ремете дечачко основно животно поимање и осећање, не помућују њихово радосно живљење под слободним сунцем завичаја. Све је ту, у основи, игра и смех, све је пролећном ведрином обасјан дан.

Инголич се у овом свом делу, као и у низу других, послужио исповедним, монолошким методом приповедања: он је препустио дечаку да прича о себи и о својим друговима непосредно и, најчешће, топло и наивно — о њиховом животу и раду, о њиховим бригама и радостима, о сну и срећи, о жељама и остварењима. Све је то казивао необично сугестивно, са много непатвореног духа, неусиљености и животне упечатљивости. У томе треба видети и Инголичеве способности да прича о детињству у свим његовим видовима, а да га (његов свет) никада не изневерава. Он говори о могућности постојања таквог једног света, која се лако потврђује свакидашњицом живљења. Свако дете, као и одрастао човек, наћи ће у Тајном друштву ПГЦ делић себе, наћи свој осмех, своју радост, а можда своје сузом орошено око. Због тога се овом делу вреди враћати и прочитавати га.

Својим стваралаштвом за децу и омладину Антон Инголич је употпунио своје књижевно дело, обогатио га новим садржајима и мотивима, које је уобличавао на веома једноставан, сваком приступачан, разумљив и прихватљив начин. Тим својим стваралаштвом он је један особен и изузетан свет открио и изнео га у његовој свеукупности — у његовим недаћама и сновима, у човековим путевима ка успеху и срећи. Инголич је спознао да је свет детињства неисцрпан и зато му се често, све чешће враћа.

Др Тоде Чолак

Речник мање познатих речи и израза

• актен-ташна — торба за ношење докумената
• дебата — расправљање
• дијалог — разговор између два лица
• егземплар — примерак, узорак
• зборница — наставничка канцеларија
• камп — место за летовање под шаторима
• каубој — пастир на коњу на западу Сједињених Америчких Држава
• Кербер — личност из грчке митологије: троглави пас са змијским репом који је чувао улаз у подземни свет
• колекција — збирка (старог новца, оружја, марака и др)
• конспиративан — заверенички, тајни, строго поверљив
• концепт — план, нацрт, скица, први писмени састав неког списа
• конфискација — одузимање приватног добра
• монолог — разговор са самим собом
• О. Ф. (Освободилна фронта) — јединице народноослободилачке војске у Словенији
• параграф — одељак, члан (закона, уредбе, правилника)
• подијум — узвишено место (за говорника, глумца и др)
• протозое — праживотиње, једноћелијска жива бића
• професионалан — који ради нешто по занату, струци, стручан
• саботажа — намерно ометање рада од стране радника, ошљарење на послу
• сојеница — кућа направљена на води у Старих Словена
• суфлер — шаптач (у позоришту)
• хербаријум — свеска удешена за чување сушених биљака
• шкриња — сандук за рубље

Аутори | Култура | Историја | Народ | Покрајине | Библиографија и преводи | Књижевност
Ликовне уметности | Музика | Позориште | Филм | Стрип | Везе
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт