Николај Бурљајев

Културна револуција је мутација руског духа

Пренесено по дозволи редакције српског изворника: Нови филмограф 10. октобра 2012. • Источник: Фонд стратегической культуры, 18 августа 2008 г.

Када је у Русији букнула перестројка, Федерико Фелини рекао је Андреју Тарковском: „Шта то радите? Па ми смо некада гледали у вас и чудили се како је могуће тако слободно, на рачун државе, радити на филму… Кад имаш стопроцентно финансирање и можеш да радиш шта хоћеш. Имате веома моћну дистрибуцију, ваше филмове гледају милиони гледалаца. Али, ви сте пошли нашим путем. Улетели сте у тржиште… Ја, Фелини, никоме овде, у Италији, нисам потребан. Ја умирем и умире мој гледалац…“

Последњи руководилац Госкино СССР, Филип Тимофејевич Јермаш, причао ми је о времену када су га позвали у Кремљ код М. Горбачова и главног извођача радова перестројке, А. Јаковљева. Ф. М. Јермашу је саопштено: „Дај план перестројке кинематографије!“ Он им је одговорио: „А зашто да преуређујемо оно што одлично ради. Кинематографија доноси држави огроман новац, шест милијарди рубаља годишње. Кинематографија је други члан прихода државног буџета. Дистрибуција је сређена. Успешно делује принцип државне поруџбине. “

Јермаш није понудио план перестројке кинематографије, због чега је био уклоњен с положаја руководиоца Госкино СССР.

На то место, поставили су кандидата ЦК партије, Камшалова, који је извршио партијски задатак, послушао је гласове разгоропађених филмаџија који су незадрживо захтевали слободу, рентабилност, самофинансирање, сматрајући да ће управо тада, у њихове џепове потећи добит. Један од тадашњих жустрих лидера кино–перестројке, избацио је паролу: „Ассу у масу, паре у касу!“.(1) Филмски радници, телевизија, а за њима и власт, почели су да кокетирају са младом генерацијом. Сто година пре ових догађаја, мудри државник Победоносцев,(2) говорио је да је лоша и слаба она држава која кокетира са омладином. С њом не треба кокетирати, њу треба водити са собом. Слично је изјавио још раније, 1826. године, и А. С. Пушкин. На питање цара Николаја Павловича: „Од чега би ти почео реформе?“, велики песник је одговорио: „Од образовања, јер неочврсле душе ће поћи за било којим вођом“.

У време перестројке, ове неочврсле душе, пошле су за новим вођом. Они старији, сећају се шта је било пре двадесет година, какав је био наш филм, наши плакати који су више личили на псовке. Тих година, преписао сам са плаката називе филмова који су се обрушили на гледаоце који су се престројавали, и на неочврсле душе: Освета, Потпаљивачи, Женскарош, Пси, Шакали, Живодер, Метастазе, Ћакнути, Само за лудаке, Кома, Шок, Дан погубљења, Џелат, Аутопортрет у мртвачком сандуку, Катафалк, Распад, Нечиста сила, Зао дух, Сатана, Нечовек, Дроља… Отворене су све преграде и за западну, мутну, телевизијску и филмску бујицу, која је покуљала кроз све отворе руског екрана и дистрибуције. Оно што је пре перестројке било непристојно, о чему је било непристојно, порочно и патолошки и говорити гласно, почело је да испуњава телевизијски етар. У програмима о томе и о ономе, о свему.

О плавима, о ружичастима… Русију су почели навикавати на то да је то нормално. Треба бити толерантан, трпељив према греху. Јер, они су, такође, људи, они такође имају своја права. Па, добро, одрасли схватају шта је шта, имају духовни имунитет. А неочврсле душе? Нова генерација формирала се под агресивним утицајем туђинске помаме. Управо тих година, радио Слобода, отворено је признавао: „Циљ перестројке је да се изврши мутација руског духа. Потребно је Русе ишчупати из традиције“

Управо тај програм мутације руског духа, почели су, хотимице или нехотице, да извршавају руководиоци руске државе, чиновници у сфери културе, топ–менаџери телевизијских и филмских компанија и приватних, дистрибутерских фирми. Трудили су се из све своје демократске снаге, уопште не бринући о томе како њихова делатност утиче на неочврсле душе. Моја партнерка из филма Иваново детињство, глумица Валентина Маљавина, испричала ми је једном да су јој затвореници у затвору говорили како су много штошта научили гледајући филмове. Екран им је помагао да схвате о животу оно што су они схватили: да се односе према људима онако како су они почели да се опходе према њима; да убијају, пљачкају, силују, пију, дрогирају се. Екран је огромна сила, префињени и моћни учитељ. Екран је духовно–стратешко оружје државе. Лоша је та држава која то не схвата. Али, у освит перестројке, држава, оптерећена мноштвом проблема, помислила је: „Ма, добро, радите ви са својим филмом шта хоћете. Тражите самофинансирање, рентабилност, слободу, па нек вам буде. Радите шта хоћете. Ми и без вас имамо проблема преко гуше“.

Почела је епоха систематског потискивања културе на тло уносног заната. „Правите паре!“ — речено је свим културним радницима. „Ви сте то тражили. Ви сте то добили: рентабилност, самофинансирање, слободу… Тражите новац где хоћете. Ми ћемо, наравно, подржавати, из државног буџета, поједине пројекте, али само за једну трећину, остало тражите сами. Држава треба да се дистанцира од филма… “

Почела је културна револуција. Тужна епоха потискивања културе у оквире тржишта. Истакнути посленици руске културе обратили су се председнику са захтевом да се култура сачува од министра Швидкоја и његове културне револуције. Писмо су потписали В. Г. Распутин, Г. В. Свиридов, В. М. Кликов, В. Н. Ганичев, десетине писаца, научника, филмских радника и других културних радника. Испод писма био је и мој потпис.

Без воље и без журбе Швидкоја су преместили са положаја министра културе у фотељу руководиоца Агенције за културу и кинематографију. Именовали су новог министра културе А. С. Соколова, али су све полуге власти и буџетска средства оставили у рукама руководиоца Агенције за културу. Покушао је, заправо, нови министар, да повиси свој глас против очигледних безобразлука, корупције и подмићивања, који су цветали у ресору Швидкоја. Али, А. С. Соколову су објаснили да није лепо износити ђубре из куће. Да би остао у фотељи министра, морао је пристати на захтеве претпостављених. Функција министра културе постаје илузорно–репрезентативна, својеврстан параван за делатност руководиоца Агенције за културу.

У личном разговору са М. Швидкојем, 4. јула 2006. у његовом агенцијском кабинету, објаснио сам му зашто сам тражио његову оставку са положаја министра културе. „Уопште не зато“, рекао сам ја, „што се лично лоше односим према вама. Ја сам вас са интересовањем пратио као талентованог театролога, када сте се ви бавили својом професијом. Али, ја бих затражио оставку било ког министра, ако би он, као ви, почео да остварује процес систематског потискивања културе, уметности и филма, у оквире тржишта. За мене, који служим уметности већ око пола века, појмови уметност и тржиште су неспојиви појмови. Култура има друге задатке: не да прави паре свим дозвољеним и недозвољеним методама, него да уздиже дух нације, да јача тај дух, да васпитава, води за собом поколења која ће од нас примити Русију, са њеним величанственим традицијама. По мом мишљењу, задатак министра културе се и састојао у томе да пред вишим руководством брани приоритет културе у животу земље. Тржиште је за културу изрођавање и смрт“

Остајући на свом положају, господин Швидкој је постао телевизијски шоумен, избацивши на телевизијски екран своју културну револуцију и бавећи се провокацијама недопустивим за чиновника тако високог ранга. Какви су само наслови његових емисија: Пушкин је безнадежно застарео, Без псовке нема руског језика, Патриотизам је уточиште ниткова…

Постепено су многима постали очигледни плодови културне револуције господина Швидкоја. Реституција је била распродаја националне имовине и гушење истакнутих посленика културе. Али, најважније је што су почели да из филмског процеса и живота одстрањују хиљаде филмских, позоришних и културних посленика, људе који су на олтар отаџбине принели цео свој живот, на чијим филмовима и ликовима су васпитаване многе генерације. Хиљаде глумаца, понос наше земље, остали су буквално без коре хлеба, са мизерном пензијом од 3000 рубаља, која је једва била довољна за станарину. О средствима за храну није било ни говора. Морали су буквално да моле комад хлеба од ближњих. Нећу помињати имена, али верујте да су то велика имена, позната целој Русији и свету. Брига за преживљавање, заменила је радост стварања. Глумци су умирали, а није било пара за њихове сахране: Георгиј Вицин, Борис Новиков, Љусјена Овчиникова, Тамара Носова, Генадиј Корољков.

Кратко време пре смрти тешко болесне Кларе Румјанове, посетио сам је. За време нашег последњег сусрета, патриоткиња Русије, Клара Михајловна Румјанова, која се критички односила према Америци и америчком филму, са детињом радошћу ми је саопштила новост: „Американци су ме назвали краљицом руске анимације“. У њеној вољеној Русији, краљица руске анимације је умрла а да на њеној сахрани није било ниједног представника Агенције за културу.

Запитао сам једном високог чиновника Министарства за културу, зашто Агенција за културу, две године не додељује ни копејку за Међународни позоришни форум Златни витез, јер Златни витез практично извршава наруџбине државе (сви се сећамо како је прошле године председник у свом говору у Федералној скупштини, говорио о култури, о томе да је њен развој могућ само уз ослонац на традиционалне духовне и моралне вредности. Управо тиме се бави Златни витез). Зашто нас онда гуше? Упитали су ме: „А да ли и њима капне нешто од тих пара?“ „Не“, признао сам. „Па, ето вам одговора. “ Тужно, али је то чињеница.

Створен је колегијум Агенције за културу, састављен од људи блиских руководству агенције, који је фактички постао параван за то да два, три лица одлучују о томе шта пуштати, а шта не. Сећам се колико је захтева и сценарија православног филмског студија Отаџбина, било одбијено. На пример, захтев за снимање филма о православном маршалу Жукову; такав лик, Жукова, Агенцији је изгледао непотребан. И захтев за документарни филм о изумирућем народу руског севера. Од тог народа остало је свега неколико стотина људи, и о нестајању тог народа са лица земље треба, не само говорити, него викати. Али, испало је да ни то није интересантно за чиновнике Агенције. Није нашао одјека у срцима чиновника ни пројекат уметничког филма по новели В. Г. Распутина, Иванова ћерка, Иванова мајка, ни много штошта друго.

Почели су, на законској основи, уништавати државне филмске студије и предавати их акционарима и у приватне руке. Тако је пропао Централни студио документарног филма, летописна ковачница наше отаџбине. Ње више нема. И за то дугујемо господину Швидкоју. Уништен је филмски студио дечијих и омладинских филмова, Горки. Некада сам био запослен у том студију, памтим његов процват, када је тамо киптао велики стваралачки живот, радили су истакнути редитељи С. Герасимов, Л. Кулиџанов, С. Ростоцки, М. Донској, М. Хуцијев, В. Шушкин, Т. Лиознова. Студио је стварао дивне филмове за децу и омладину. Недавно сам навратио у некадашњи мој студио, свуда пустош и урушеност, као после рата. Огромна филмска фабрика издаје се у закуп ТВ компанијама. Филмови за децу се не снимају. Дошло је дотле да ове године на редовном Филмском форуму Златни витез, нисмо могли да нађемо ниједан домаћи, дечији филм. Уништени су сви периферијски филмски студији. Опасност се надвила и над Ленфилм и Лен–научни филм. Дејствује указ о приватизацији и стварању акционарских предузећа. Остао је недирнут само Мосфилм, али указ је на снази, и до Мосфилма ће једном руке, не дај Боже, доћи.

Ипак, појавила се нада. Наставља се борба за човекову душу. Јер, ако је у програмском документу, посланици председника РФ Федералној скупштини 2007, култури поклоњена исто толико озбиљна пажња као и привреди и одбрани, тако да ће се можда и у културу улагати не мање средстава него у одбрану. Заправо, култура и јесте одбрана народне душе, а то значи, одбрана наше државе.

Да ли је могућ препород руске културе?

Сасвим је могућ.

Шта је за то потребно?

Пре свега, нова културна политика.

Потребно је признавање културе за приоритет државне политике. Додељивање министру културе Руске федерације, статуса вицепремијера Владе РФ.

Доношење Закона о култури. Постоје закони о образовању, о фискултури и спорту, а закон о култури не постоји. Мада би закон о култури требало донети на првом месту.

Прокламовање новог Националног пројекта у области културе и духовног развоја државе. Суштинско повећање буџетског финансирања културе. Изградња центара националне културе по целој Русији.

Извлачење културе из тржишта.

Учвршћивање система државне наруџбине. Не понижавајуће делимично финансирање — даћемо вам једну трећину, а све остало тражите сами, већ државна поруџбина са стопроцентним финансирањем програма и пројеката који делују у корист традиционалних духовних и моралних усмерења државе.

Прекидање државне подршке пројектима који имају карактер демократске сведозвољености, и наносе штету моралним основама и души младог нараштаја.

Оснивање експертских савета који ће усмеравати руски, телевизијски етар. Повратак највећих филмских студија Русије, под државну управу, а пре свега Филмског студија дечијих и омладинских филмова Горки. Дечијој души није потребно вођство Харија Потера, кримића и прекоморских ужаснића, тој души потребни су традиционални примери наших, руских хероја и покретача, па ће наша деца, уз приче о њима, зажелети да буду снажна, да воле, да буду способна да служе великој и прекрасној Русији.

Побринути се о обнављању државне дистрибуције и државних биоскопа, јер се данашњи, руски, дистрибутерски бизнис 90% бави вестернизацијом нашег екрана и снижавањем духовног и моралног нивоа народа.

Желим да се надам да ће нови министар културе А. А. Авдејев испољити вољу и храброст у борби за руску културу, у двобоју са ветрењачама трговаца у храму који мутирају руски дух и истресају нас из традиције. •

Први пут објављено: 2012
На Растку објављено: 2019-01-09
Датум последње измене: 2019-01-08 22:20:00
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Русија