Јелена Перић

Олгина стремљења

У сали дома Храма светог Саве на Врачару у Београду, у недељу, 30. децембра 2018. године, с почетком од 19 часова, публици је сценским читањем представљен најновији комад драмског писца Зорана Стефановића „Валцер за Олгу“.

Историјска драма у три чина, чији је поднаслов „Повест о Романовима за сцену и сећање“, посвећена је стогодишњици свирепог убиства царске породице Романов — цара Николаја и царице Александре и њихових кћери, великих кнегиња Олге, Татјане, Марије и Анастасије, као и сина царевића Алексеја.

Стоје слева надесно: Стојан Ђорђевић (Стражар Летонац), писац Зоран Стефановић, Андреј Шепетковски (Новинар) и Михаило Лаптошевић (Комесар Јуровски); седе: Даниел Ковачевић (Цар Николај Други) и Евгенија Ешкина-Ковачевић (Кнегиња Олга)

Уједно, ово је био и повод да се београдској публици представи и нова трупа, Руско позориште у Београду (Русский театр в Белграде), те и да се званично, по први пут од 1948. године обнови сјајна традиција руске позоришне уметности у Србији, која на нашим просторима постоји читав век, од егзодуса Руса након Октобарске револуције.

Како је то писац у говору пре представе навео, присуствовали смо претпремијери извођења драме на сцени. Улоге у „Валцеру за Олгу“ тумачили су руска глумица Евгенија Ешкина-Ковачевић као велика кнегиња Олга, Даниел Ковачевић као цар Николај Други, Михаило Лаптошевић као Комесар Јуровски, Стојан Ђорђевић као Стражар и управник РПуБ Андреј Шепетковски као тајанствени Новинар. Оригиналну музику за представу потписује композиторка и музичарка Сања Јанчић са репутацијом дипломе московског конзерваторијума „Чајковски“. У представи су коришћене оригиналне илустрације сина царског доктора Глеба Боткина, цртане 1917. за забаву најмлађих Романових, као и фотографије из архиве царске породице, чији су чланови били склони фотографској уметности. Костиме за представу је обезбедила модна линија „Кадет“ из Београда.

Драма има за циљ да нам осветли не само лик кнегиње Олге, већ и да нам приближи историју на један другачији начин, супротан оном који нам је штуро представљен у историјским читанкама и уџбеницима. Стефановић у свом комаду представља младу кнегињу као виспрену, осећајну и храбру младу жену, одану пре свега своме народу и породици. Већ на почетку драме сусрећемо се са Олгом која, у пратњи тајанственог Новинара и млађег брата, путује бродом како би стигла до Јекатеринбурга и придружила се својој породици. Из разговора са незнанцем сазнајемо да јој је од важности судбина напаћеног народа, као и стање на фронтовима не само у Русији, већ и широм света. Осим што брине за руски народ, Олга је била везана, а то на више места и Стефановић у драми наглашава, и за српски народ и његову судбину, јер се изнова показује да српски и руски народ, столећима уназад, један без другог не могу.

Непрозирни Новинар боравиће са Олгом и у сужањству, у Ипатијевом дому, где је смештена царска породица, све време покушавајући да им се приближи. Његов лик, као и остале ликове у драми, Стефановић је пажљиво градио, и сваки је дубоко психолошки обојен и у драми јасно позициониран. Лик дошљака Андреј Шепетковски је публици упечатљиво дочарао, посебно у завршним сценама драме, у којима долази до изненађујућих обрта и разоткривања ове особе са задатком. Шепетковски је тек сценским читањем дао снажан печат лику и учинио да он на замишљеној сцени поприми све особине које му је писац у тексту наменио.

Стефановићева драма, која за актере има историјске јунаке и прецизно одређен историјски период може се посматрати и као мелодрама, јер на суптилан начин приказује односе међу члановима царске породице, пре свега однос оца и кћери: цара Николаја и кнегиње Олге. Изузетно је лепо изнијансиран тај однос оца и најстарије ћерке, двоје људи везаних не само крвним везама већ и огромном љубављу, поштовањем и разумевањем. Аутор нам представља Олгу и као нежну сестру, посебно наклоњену болесном брату. Глумица Евгенија Ешкина-Ковачевић, својим благим меким гласом — у коме у прави трен исплива и нагласак њеног матерњег руског, што даје посебну аутентичну драж овом комаду — певушећи старе песме успављује брата, преносећи гледаоца у нека давна, прохујала времена.

Њен колега, Даниел Ковачевић, у улози последњег руског монарха, приказује цара Николаја Другог превасходно као брижног и мудрог оца, а тек затим као владара и војсковођу. Николај је свестан положаја у којој се налази вољена отаџбина, али и његова породица — он стрепи за животе сународника колико и за животе своје деце. Мудар је када разговара са комесаром Јуровским; поносан је, али не и охол. Писац Стефановић представља руског цара као благог, али одлучног човека, који не жели да доноси нагле одлуке и мења царске прописе који су вековима важили (наследно право).

Уводећи у своју драму лик Стражара, младог Летонца, аутор осветљава Олгу не само као царевну, већ и као девојку — емотивну, али не и рањиву. Писац на истанчан начин приказује двоје младих људи који у суровим историјским околностима, на супротним, зараћеним странама, у ситуацији заточеника и чувара, показују своју осећајну страну. Као и много пута до сада уочавамо да ствар срца морамо одвојити од разума. Јер уместо да је презире као класног непријатеља, млади Летонац жели да помогне, чак и да свесно жртвује свој живот не би ли спасао велику кнегињу. Дирљиво је било видети на сцени те ломове које у себи преживљава млади војник, у извођењу Стојана Ђорђевића. Његова несигурност лежи у обраћању младој жени, некадашњој владарки, али пре свега љупкој лепој девојци. Сукоби осећаја и разума преовлађују у сценама дијалога ова два Стефановићева јунака.

Олга, девојка која у драми добија могућност да испуни руска и српска народна пророчанства и тиме утиче на историју, окончала је живот на трагичан, људском роду недостојан, суров начин, заједно са осталим члановима своје породице. Сцени њене смрти претходиле су изузетно упечатљиве сцене дијалога њеног оца и комесара кога тумачи одличан Михаило Лаптошевић, глумац широког регистра изражајности. Управо овим дијалозима, који до врхунца држе гледаочеву усредсређеност, писац је посветио крајњу пажњу и можемо рећи да се у њима и крије порука целокупног дела.

Стефановић нам даје приказ једне другачије историје, пуно столеће скриване од шире јавности, што баца сенку и на савремене токове геополитике те појашњава и објашњава много тога. Све је историја и све је у каузалној вези. Свесно жртвујемо нешто зарад виших циљева у нади да чинимо исправан потез.

Са дозом мистике и одлично укомпоновано са предложеним светлосним ефектима, а посебно истакнуто музичким драгуљима Сање Јанчић, Стефановић довршава свој комад и оставља нас са прстом на челу, задубљене у оно што смо видели и чули, у жељи да овај комад у што скоријем времену гледамо у пуном извођењу на позоришним сценама како Србије тако и Русије. •

Фотографије: Милош Стефановић, Руско позориште у Београду/СФД
лиценца фотографија: CreativeCommonsAttribution-ShareAlike 4.0 International • creativecommons.org