Николај Зернов

Символика имена у романима Достојевског

Грибоједов и Гогољ беху велики мајстори у давању имена својим замишљеним херојима. Имена као: Скалозуб, Молчалин, Собакевич, Коробочка или Ноздрев, сама по себи већ оцртавају личности, које су писци хтели да изобразе. Достојевски је пошао путем својих генијалних претходника, с тим, што је још више продубио и проширио символизам, како личних тако и породичних имена (презимена), што захтева пажљиво испитивање, како би се тај символизам појаснио. Достојевског треба читати лагано, размишљајући о свакој написаној речи, обраћајући пажњу на све нијансе његове мисли. Прилазећи на овакав начин његовом стваралаштву, символизам имена задобија своје право значење и помаже да се најбоље схвати замисао аутора.

Пет главних романа-мистерија Достојевског, могу се упоредити са пет чинова једне грандиозне драме у којој се као херој јавља „свечовек“ – Адам. Он стоји пред лицем свога Створитеља-Бога, спори се са Њим и запиткује Га. „Због чега си Ти створио мене, пита Адам, због чега си ме посало да живим овде на земљи, у „земљи туђој“, где постајем немоћна жртва својих страсти; зашто морам да страдам, болујем и гинем под тежином мојих грехова и због чега си на мене ставио неподносиво бреме слободе?“ Овај Адам је разбијен на мноштво парчића. Он је изгубио своју целовитост. Сваки херој Достојевског испољава само једну црту „свечовека“ – труди се да пронађе разрешење једне од загонетки којим је човеков живот на земљи испуњен. Имена главних јунака разоткривају тајну њихових личности, помажу нам у схватању тих мучних питања на које херој жели да добије одговор.

У „Злим дусима“ и у „Браћи Карамазовима“ – тима двема највећим мистеријама које је Достојевски створио, имена имају особито значење. Централна личност у „Злим дусима“ јесте Николај Ставрогин. Име Николај значи победилац народа; Ставрогин човек који се узнео на крст. Ставрогин, човек-бог, супротставља себе Богу-човеку Исусу Христу. Ставрогин је сам одабрао распеће да би испитао своју силу и себи самоме показао да је господар своје судбине. Као и Спаситељ света он је уздигнут над осталим човечанством и друге људе привлачи себи. Сви остали хероји „Злих духова“ врте се око њега. И он лично је изненађен и затечен у својој језивој укочености – под маском „спаситеља“ он се гуши у пустоши свога самозванства. Његово распеће се окончава смрћу, а не васкрсењем, пошто испољавање његове самовоље представља дрско изазивање Створитеља.

Главни Ставрогинов ученик јесте Петар Верховенски. Као апостол Петар он обзнањује веру свога учитеља, организује „нову цркву“ коју сачињавају себичњаци, заговорници револуције. Но, ако је апостол Петар „камен“, онда је Петар Верховенски авантуриста, варалица и неверник, који исмева све оне који пођоше за њим. Он је спреман да жртвује живот ради идеје, али не свој, него живот других.

Други ученик, Кирилов, не личи на Верховенског. Он дубоко презире лакрдије брзоплетог Петра. Кирилов носи име „господи“ кириос. Он је Ставрогину предзначио да ако Бога нема, онда човек треба да заузме место Творца васељене. Да би доказао своје господство, он свој живот и окончава самоубиством, што касније чини и сам Ставрогин.

Шатов је још један од Ставрогинових ученика. Он је великодушан, пун добрих и племенитих настројења, али истовремено је и као трска коју ветар љуља и ломи; колеба се и није кадар да задржи стабилност, те је због тога осуђен на пропаст.

У „Браћи Карамазовима“ посебно је важно њихово – презиме. „Кара“ – црни, на језику народа насељених на истоку Русије. Карамазови су црни људи. Они су израсли на хумусној црнини и поседују стихијску силу плодородне земље. Отац Фјодор – „Божији дар“. Даровит и по природи богат човек, који раскалашно расипа и скрнави своје дарове. Али није их коначно изгубио. Мада је он и развратник и добровољни отпадник, ипак у њему није ишчезла извесна тананост и осећајност срца. Своју силу добра он спознаје у свом најмлађем сину. Од своје прве жене Аделаиде Ивановне, фантасте, искварене својим васпитањем у западњачком маниру, родио му се син Димитриј, који носи име богиње земље Деметре. То је човек осећања, плаховит, у коме је добро и зло измешано до те мере да он сам није кадар у њима да се снађе. Сасвим су другачија његова полубраћа, рођена од друге жене – Софије Ивановне. Старији од њих носи име Јована Богослова. Он је мислилац, мучи се својим сумњама и озарује се својим провиђењима. Њему су откривене тајне пропалог света, али гордост ума му не дозвољава да уђе у Цркву и он постаје свесни богоборац. Трећи Аљоша, по речима самог Достојевског, јесте „човекољубац“. Име је добио у част омиљеног и љубљеног руског светитеља Алексеја – човека Божијег. Само име Алексеј значи помоћник, и Аљошу заиста постојано призивају у помоћ сви они који са њим живе. Четврти син Смердјаков, родио се од Јелисавете Смердјашче, представља Иванову карикатуру. Он је атеиста и филозоф, а све идеје које изгледају одважне када их износи Иван, постају вулгарне и простачке када почне да их излаже лакеј Смердјаков. У њему се црна, плодородна, земља Карамазових, превратила у лепљиво и смрдљиво блато, које благодат Светога Духа више не освећује.

Адам код Достојевског не стоји пред својим Створитељем сам. Заједно са њим је и његова вечна сапутница Ева. Код Достојевског жене немају своју судбу, не споре се са Богом, али је зато у њиховим рукама судбина мужева, те упропаштавају или спасавају оне који их одаберу за своје другарице и животне сапутнице. И Ева је, као и Адам, изгубила своје јединство са Богом, изобличила се, али печат њезине првостворене красоте још увек је краси. Нарочито место у романима Достојевског припада женама са именом Софија – Премудрост Божија, и Катарина – „свагда чиста“.

Соња Мармеладова, Софија Андрејевна мати Подростка, Софија Ивановна мати Ивана и Аљоше, Софија Матвејевна Улитина–књигоноша, која је делила последње дане са Степаном Трофимовичем Верховенским све су оне заједно невине жртве људске жестине и похоте.

Оне смерно носе крст, клецају под њим, али не падају под његовом тежином. Оне су спремне да забораве на себе, да опросте својим мучитељима. Но, оне нису равнодушне по питању односа добра и зла, не мире се са грехом, него надјачавају зло својом љубављу. Оне умеју изворно, стваралачки, да воле и у томе је непресушни извор сила које их препорађају. Оне верују у коначну победу добра и то их спасава од очаја и мржње према својим мучитељима. Софије одражавају Божанствену светлост и сведоче о присуству, у овом палом свету, неке више реалности – живог, свевидећег и човечанству састрадавајућег Бога.

Катарине су такође жртве, привезане за мученичка кола, али у њиховом случају страдања их не искупљују, него уништавају. Оне не могу заборавити на себе, нити могу а да се не поставе на прво место. Оне су заљубљене у своју великодушност и одушевљене својом жртвеношћу и чистотом. Оне не оптужују те због тога постају позорницом својих фантазија. Катарина Ивановна Мармеладова на први поглед изгледа као незаштићена жртва свога раскалашног и пијаног мужа, али у стварности, она га је потакнула на такав живот, јер она воли само себе и своја страдања.

У тешку, засићену страстима, атмосферу карамазовске фамилије, улазе две жене. Катарина Ивановна, без обзира на своје очигледно благородство и жртвене мотиве, доноси несрећу и упропаштава Димитрија својим егоизмом. Грушењка-Аграфена, богиња љубави, изазива хаос. Отац на све заборавља у наступу сладострашћа, Димитриј сагорева огњем еротске љубави, али Аљоша јој прилази са братским осећањима. У Грушењки побеђује љубав којом се и сама очишћава и пред Димитријем открива пут препорода. Оваквог препорода се не удостојава лепотица Анастасија Филиповна. Њено име подсећа на чудо Васкрсења, али се у последњем моменту вера у њој мења, она се сроза и све окончава смрћу.

Као засебна стоји Дарја Шатова. Њезино име значи „силина, побеђујућа“. Она се заиста не плаши никакве жртве, спремна је да љубљеном човеку пружи све од себе. Ипак није успела да спасе Ставрогина. Можда њега нико и није могао спасти; највероватније је Достојевски веровао као су жене најбољи проводник Божанствене благодати, пошто су по природи слабе и незаштићене, али зато препуне не своје него више силе.

Оваква убеђења је Достојевски најјасније исказао у причи о Ставрогиновој жени. Само је једна хрома јуродива – Лебјаткина – удостојена да носи име Марија. Она је прозорљива и прва је сагледала биће свога мужа, разобличивши његово самозванство. Она је везана са мајком земљом, са вечном женственошћу и са Пречистом Богородицом. Своју, пак, личну и врло смелу прозорљивост, Достојевски је оваплотио у лику јуродиве Марије Тимофејевне, у деви-жени, која очекује свога небеског женика.

Осим имена која носе мисаону адекватност са карактером хероја, Достојевски је често прибегавао именима са јарко израженом звучном асоцијацијом његових личности. Такво је име Свидригајлова, узето из историје Литве. Оно одражава непознату, пуну унутрашњих преврата, личност овог мрачног мистика, једног од најоригиналнијих пишчевих творевина. Таква су још имена Шигаљев, Фердишченко, Љамшин, Липутин, Лебезјатников и други.

Проучавајући ово пробирљиво и специфично шаренило имена, несвесно се питамо, колико је сам Достојевски размишљао о свима могућим закључцима у вези учињеног избора. Не може се дати коначни одговор, али је несумњиво да је Достојевски подробно размишљао о свему, испитивао и мењао имена све док није проналазио најпогоднија. Он је оштро реаговао и на звучни и на мисаони карактер имена. Тиме је само наставио дубоко укорењену руску традицију. Благодарећи пракси да се на крштењу првенствено дају грчка имена, Руси су стекли навику да међу именима светитеља траже и налазе смисао самих имена. У библиотеци Достојевског је постојао такав календар у коме су у преводу на руски дата имена општепризнатих светитеља.

Хероји романа Достојевског су од почетка представљени, а тако се и схватају, као руски разночинци (интелектуалци неплемићког порекла) 19. века, одевени у неукусну одећу те епохе и насељени у мрачне зграде студеног и промрзлог Петербурга. Истовремено се његови хероји појављују као грандиозни символи судбе човечанства, који излазе из оквира миле историјске стварности. Мада су увучени у драматичне догађаје, које је Аутор тако живо описао, ипак они припадају некој другој „драмској представи“, која је отпочела греховним падом, а окончаће се тек у дан другог Доласка Исуса Христа. Раскривање символизма имена помаже читаоцу да у романима-мистеријама сагледа повезивање различитих сфера, што чини једну од основних особености стваралаштва Достојевскога.

са руског превео презвитер Миливој Мијатов

(Беседа, књ. 1, 1991)