Борис Енгељхарт

Идеолошки роман Достојевског

У спомен Всјеволода Викторовича Фасцена

Анализирајући радове руске књижевне критике посвећене делима Достојевског, без тешкоћа уочавамо да се она, осим у изузетним случајевима, не уздиже изнад духовног нивоа својих омиљених јунака. Она не влада својим предметом већ се у потпуности налази у његовој власти. Њу још увек поучавају Иван Карамазов и Раскољников, Ставрогин и Велики Инквизитор; зато се она заплиће у исте противречности у које су се они заплитали и остаје у недоумици како да разреши проблеме које они нису разрешили, одајући, при том, поштовање њиховим замршеним и тегобним преживљавањима.

Поред тога што нема снаге да се уздигне изнад изузетно богатог идејног садржаја романа Достојевског, руска књижевна критика није у стању да превлада ни становиште са којег сам Достојевски посматра своје јунаке; беспомоћна пред ватреном дијалектиком његовог великог талента, она неизбежно бива увучена у опасну игру његових идеја, преживљавања и ликова. Њена размишљања се крећу на оном религиозно-филозофском плану на којем се одвија и радња романа, тако да је сасвим природно што њој недостаје унутрашња слобода да би објективно оцењивала речи и поступке представника „случајног племена“, које је проницљиви уметник увео у своја дела. По томе је она слична младићу из тридесетих година прошлог века, који је проживљавао муке Алека и Кавкаског заробљеника у време када је и сам Пушкин на то гледао као на ein Ueberwundener Standpunkt.

Још је занимљиви однос западноевропских критичара према Достојевском. За њих је Достојевски, пре свега, руски писац који европском читаоцу открива „хаотичну руску душу“. Они ту душу желе да проучавају објективно, тј. на основу његових романа, и не слутећи у својој наивној самоуверености да су лес gentilhomes – seminaristes russes истовремено и les citozens du monde civilise, да они само доводе до краја „последњу реч“ западне мисли, и да управо ту мисао, која се бурно развила на погодном тлу – у свести руске интелигенције – одвојеном од домаће културне традиције и ослобођеном свих предрасуда домаћег начина живота, приказује Достојевски.

Јер, Достојевски је свесно своје позитивне јунаке (Аљошу, Зосиму), као руски национални тип (задивљујуће је што су на Западу управо ови јунаци, заједно са Пушкином, и до данас остали несхваћени), супротставио својим негативним јунацима, представницима интелигенције, одвојене од Запада али уједно затроване западном цивилизацијом, јунацима који су углавном и узнемирили машту западног читаоца. Са проницљивошћу својственом руском духу, он је предвидео све дубљу трагедију западне мисли, и са изузетном снагом и упечатљивошћу приказао је у својим пророчанским делима. Али, чини се да на Западу тек сада почињу да схватају да тај бол и патња, који су нашли тако потресан израз у романима Достојевског, представљају њихов сопствени бол и патњу, да је „достојевштина“ поникла у њима самима.

Међутим, мада јасно разумевање те чињенице тек у последње време почиње да прожима душу западног човека, он је њено присуство несвесно почео да осећа много раније, и управо то нам омогућава да објаснимо огроман утуцај Достојевског на западноевропску књижевност.

Само захваљујући томе што су у његовим делима биле изражене трзавице и очајања свести, коју је тиштила болна мисао, карактеристична за читаву савремену Европу, он је могао снажно да утиче на суштину идејног садржаја западноевропске књижевности, а тиме и на целокупну духовну културу Запада, и да временом постане „господар мисли“ целе Европе. Пушкинови руски типови, њихове речи и поступци, преживљавања, мисли и схватања још дуго ће остати неразумљиви западном читаоцу и туђи западним уметницима. То се не може рећи за јунаке Достојевског: они су на Западу веома брзо били „присвојени“ и раширили се по читавој Европи, настанивши се у најистакнутијим делима европске књижевности, где су се, у складу са националним одликама, јављали са различитим маскама, и у различитим костимима, али увек са истим, карактеристичним доживљавањима света и истим идејама и питањима. У делима Кнута Хамсуна, Роденбаха, Пшибишевског, Данунција, Келермана и других одражени су, не мање него у радовима А. Бјелог, А. Блока, Сологуба и Л. Андрејева, карактери и схеме из романа Достојевског, кога су ови писци често истицали као свог учитеља.

Али то, разуме се, не значи да се овај својеврстан „слом мисли и осећања“, којим се одликује низ значајнијих дела европске књижевности последњих деценија, може везати искључиво за утицај руског писца. Јасно је да његове узроке треба тражити у општим условима европског духовног развоја у 19. веку, и да он представља предосећај краха погледа на свет који је лишен своје главне основе. У том смислу је Достојевски само проницљиво изразио оно што су сви магловито предосећали. Са проницљивошћу која је заиста пророчка, он је у својим делима, која су многима и данас загонетна, обухватио и отелотворио тежње и патње своје епохе, њену тугу и бол, најоштрије противречности њеног духа. Сижеи његових романа су са изузетном пуноћом и снагом савремену европску културу довели до свести о себи. Због тога је Достојевски и постао то што јесте: господар мисли савремености, њихов предводник и пророк, а истовремено и мучна загонетка, коју савремени човек ради сопственог спасења мора по сваку цену да разреши...

У историји књижевности познато је неколико аналогних примера. Довољно је да се сетимо Русоа и његове Нове Елоизе, Емила и Исповести, или, можда, Бајрона. И Бајронови јунаци обишли су све земље Европе, и он је мучио читаоце и изазивао дивљење критичара који су дуго били беспомоћни пред тиранијом његове поезије. Ево шта је, 1877. године, о њему писао сам Достојевски: „Нови излаз још није био назначен, још се није отварао нови пролаз, и све се гушило под страшно спуштеним и суженим старим хоризонтом човечанства. Стари идоли лежали су срушени. И управо у том тренутку појавио се велики и снажан геније, страствени песник. Његове речи одзвањале су тугом човечанства његовог времена и сморним разочарењем у сопствено опредељење и идеале који су га обманули. Била је то нова муза жалости, проклетства и очајања, за коју свет до тада није чуо. Дух бајронизма одједном се пронео читавим човечанством и наишао на његов одзив. И тада, као да се отворио пролаз; најзад, међу свеопштим и глувим крицима, који су, штавише, често били несвесни, његов снажан крик био је онај у којем су се сјединили и усагласили сви крици и јецаји човечанства“.

Такав снажан крик, у којем су се усагласили и сјединили сви крици и јецаји човечанства, пронео се, мада у знатно ширим размерама, и стваралаштвом Достојевског. У његовим делима посустаје и подрхтава заробљена душа савременог човека, који се гуши под страшно спуштеним и празним небом скептичког сазнања. Управо у томе лежи тајна мучне привлачности његових дела, која раздиру и жежену савремену душу, непрестано дирајући у тешке ране њене савести и сметајући јој да чак и на тренутак нађе спокојство у спољашњим и привидним решењима основних душевних проблема.

Међутим, поред тога што може да нам наброји песнике чија је улога била аналогна улози Достојевског, историја може да нам пружи још једно сазнање. Тако нас, на пример, она може научити како је европска културна свест (истина, веома споро и са огромним напорима) превладавала бајронизам, све док он, најзад, није постао обично сећање на прошлост. Јер, савремени читалац више не одговара на снажан крик енглеског песника. Његов бунт и клетве, његов гнев и жалост, туга и страст изгледају нам наивни, можда чак помало усиљени, и често изазивају само благ осмех.

С обзиром на то, нехотице нам се намеће питање: зар и Достојевског не чека иста судбина? Неће ли и он „застарети“, а читаоци у будућности бити исто онако равнодушни, исто онако хладни према филозофском патосу његових дела као што смо ми према бајроновској игри страсти и необузданом бунтовништву? За таленат Достојевског кажемо да се одликује жестином, јер Достојевски строго и беспоштедно испитује савремену душу, коју мучи и жеже огњем своје дијалектике. Али зар Бајрон није био немилосрдан и пун жестине, зар није имао страст за мучењем? Сетимо се само Гетеовог мишљења о њему. Па зар и сам Гете, тај помирљиви градитељ вечних вредности, није заслужио да буде окривљен за суровост према свом Вертеру и за муке на које је ставио свог јунака, чији је тужан пут представљао велико искушење за остале слабе душе 18. века? Да. Тај исти Вертер, о коме ми данас судимо углавном с естетичке тачке гледишта, понекад је све сводио на самоубиство, ништа лошије од Ивана Карамазова, који је то чинио на основу еуклидовских прорачуна. И ко зна хоће ли дела Достојевског у свести „будућих покољења“ заузети исто место које у нашој свести заузимају Нова Елоиза и Вертер, Чајлд Харолд или Дон Жуан? Хоће ли једног дана преовладати мишљење да је роман Достојевског развучен и досадан (знамо да је у естетском погледу он често недовршен, пун фраза и нејасних места), а уверење о снази његовог талента застарело и наивно?

Када је реч о Достојевском, сасвим је основано поставити овакво питање. Јер, у његовим делима – са ретким изузецима – готово није могуће наћи ликове који имају вечан и бесмртан значај, и који обележавају хармонично помирење противречних стремљења људске свести која се слободно открива. Он обично приказује људску душу у тренуцима дубоких немира и унутрашње борбе; не приказује је када нешто ствара већ када се распада, када налази самоуништење на путевима пропасти и смрти, изнемогла од чудовишних противречности мисли, слома осећања и болесне безвољности.

Али и то распадање воље и дух он не приказује sub specie aeternitatis, на ванвременском плану вечних сукоба слободног ја и нужности емпиријски датог света, већ га временски подешава према историјски одређеном тренутку духовног развоја друштва, уводећи актуелности не само за потребе описа ликова већ и у „идејни садржај“ романа, и не устручавајући се да тај садржај допуни памфлетом, заједљивом карикатуром, па чак и пасквилом. Он стално тежи да у своја дела унесе неко актуелно збивање, да открије његову унутрашњу суштину, да гу утисне у редове који одишу страшћу и којима је туђе свако естетски схваћено спокојство. Истина, он иде тако далеко да захвата саму суштину дневних питања, пророчки предвиђајући све њихове последице, по чему му нико од савременика није био раван (и због чега смо тек сада у стању да у потпуности откријемо сав његов значај), али он ипак „служи тренутку“, и то са ватреним заносом, што уопште не скрива, већ се, напротив, тиме поноси.

И, уколико су патос проповедника и горка иронија полемичара знатно допринели његовом успеху у наше време, управо у њима се скривају озбиљне опасности за трајну делотворност његових уметничких ликова. Песничко дело, које открива широке могућности прихватања на опште-филозофском па чак и, једноставно, на моралном плану, може рачунати на већу популарност и активнији утицај него дело које је усредсређено на то да у естетском погледу делује на читаоца, али чија естетска вредност, када се узме у обзир време које све руши, почива на много несигурнијим основама.

У сваком случају, остављајући по страни у крајњој линији бесплодна нагађања о судбини коју ће дела Достојевског доживети у будућности, са сигурношћу можемо тврдити да је његова улога „господара мисли савремене Европе“ у великој мери одређена идејним садржајем његових романа: оним религиозно-филозофским схватањима и психолошким проблемима везаним за осећања и вољу који су нашли свој израз у његовим делима. Показало се, најзад, да се савремени Европљанин може изједначити са „јунаком Достојевског“ (већ је Ниче умногоме био такав јунак), а да су болна питања и злослутна преживљавања, која су се у делима руског генија сплела у чудовишно клупче, постала део проблема европске културе и захтевају своје право разрешење и превладавање.

Јер, сасвим је јасно да се европска културна свест не може задовољити преживљавањима дела Достојевског и размишљањем о њима: остати на том плану значи остати на плану духовног распадања, самоодрицања и самоуништења личност. Она то не може из још једног разлога: наиме, и сам Достојевски је прошао кроз сва та беспућа одрицања, сумње и потреса, кроз страшну пустињу потпуне усамљености и отуђености, превладао их, и свог јунака поставио на право место, усмеривши своје позитивне личности у правцу који се мора следити да би се нашао излаз из мрачног подземља. Али он је само назначио тај правац. Уколико у преживљавањима и размишљањима на која наилазимо у Гетеовој или Пушкиновој поезији савремени човек може да види неки позитиван идеал којем треба да стреми, у поетском и публицистичком стваралаштву Достојевског – када га посматрамо у целини – дат је само онај пут који је уметник већ прошао и који неизбежно предстоји читаоцу.

Али, уколико савремени критичар и не може докраја да разреши загонетку коју му је поставио Достојевски, он, анализирајући његова дела, мора увек имати на уму да је све ово о чему је реч, за самог Достојевског представљало важан чин духовног стваралаштва и да, у скалду с тим, и он мора тежити томе. Ово сазнање нас, само по себи, можда неће довести до позитивног решења проблема и до потпуног стваралачког превладавања духовне стихије романа Достојевског, али ће нам, у најмању руку, помоћи да разјаснимо огроман значај питања које треба да изложимо и омогућити нам да га правилно поставимо. (...)

Јер, узрок страшне болести, „захваљујући“ којој је интелигенција стекла особине „случајног племена“, узрок „одвајања“ и оцепљености интелигенције од народа треба тражити у неизмерном одушевљењу Западом. Тежећи да у највећој могућој мери усвоји западноевропско образовање, руски човек се одвајао од своје домаће културне баштине. Али, истовремено, он није био у стању да, од свега што је Запад створио, у себе прими и упије ишта што је „непоколебљиво и неуништиво“, никакве чврсте и „очуване форме“. Традиција и обреди историјски насталог културног бића никада се не усвајају: они се изграђују и стичу трајност у стално присутном културном стваралаштву, где процес формирања личности као појединца у великој мери понавља и одражава процес изграђивања одређене националне културе. Међутим, када се позајмљује систем образовања, усваја се и идеолошки аспект културног доживљавања света. (...)

У том смислу, живећи у уму личности лишене наслеђа, идеја заиста доноси неочекиване плодове и рађа читаве дијалектичке системе, сасвим непознате мислиоцима који припадају „благородном типу“.

(Дело, XI–XII 1986, година 27, број 11 – 12, стр. 26–32, 44 = 45)