Ф. М. Достојевски

Социјализам и хришћанство

У социјализму су – појединчићи (малене јединке), у хришћанству је крајњи развитак личности и сопствене воље. Бог је идеја сабирног човечанства, масе, свију.

Када човек живи масовно (у првобитним патријархалним заједницама, о којима су остала предања) – онда човек живи непосредно.

Затим наступа прелазно време, то јест даљи развитак, то јест цивилизација. (Цивилизација је прелазно време). У том даље развитку наступа појава нови факт, који нико неће мимоићи, то је развитак личног сазнања и одрицања непосредних идеја и закона (ауторитетних, патријархалних и закона маса). Човек као личност увек се у том стању свога општегенетског раста стављао у непријатељски, негативни однос према ауторитетном закону маса и свију. Зато је свагда губио и веру у Бога. (Тиме су се завршавале све цивилизације. У Европи, на пример, где је развитак цивилизације дошао до крајњих граница, то јест до крајњих граница развитка лица, – вера у Бога је у личностима изгубљена). То стање, то јест распад маса на личности, другачије речено цивилизације, јесте стање болесно. О томе сведочи губитак живе идеје о Богу. Друго сведочанство да је то болест јесте то што човек себе у том стању осећа рђаво, тугује, губи извор живог живота, не зна за непосредна осећања и све сазнаје.

Када човеку у том његовом стању не би био указан циљ –мени се чини да би он сишао с ума с целокупним човечанством. Указан је Христос. (НВ. Ниједан атеиста, који је оспоравао божанско порекло Христово, није порицао то да је ОН – идеал човечанства. Последња реч је Ренан. То је врло значајно).

У чему је закон тог идеала? Повратак у непосредност, у масу, али слободни (повратак), и шта више не по вољи, не по разуму, не по сазнању, него по непосредном, страшно снажном, неодољивом осећању да је то страшно добро.

И чудна ствар. Човек се враћа у масу, у непосредни живот, дакле у природно стање, али како? Не ауторитативно, него напротив, у вишем степену самовољно (добровољно) и свесно. Јасно је да ова виша самовољност (добровољност) јесте у исто време више одрицање од своје воље. У томе је моја воља да немам воље, јер је идеал предиван.

У чему је идеал?

Достићи пуну могућност сазнања и развитка, потпуно сазнати своје ја – и дати то све добровољно за све (људе). У самој ствари: шта би боље учинио човек који је све добио, све сазнао и који је свемогућ? Ако га оставите у стању разбијеном на личности, онда ви даље од стомака ништа нећете добити. Социјалисти даље од стомака не иду. А наша „Млада Русија“ – већ неколико година само то и ради да свим својим силама стреми да докаже да даље од свега тога, што се у њему (стомаку) садржи, и нема ничега. Нека се усуде да то порекну. Они то и неће порицати. Они са поносом то признају: чизме су боље од Шекспира, о бесмртности душе срамота је говорити итд. итд.

А у Христу добићете:

Постоји нешто далеко узвишеније од бога–стомака. То је – да се буде владар и господар над самим собом, над својим ја, да се жртвује то ја, да се да – свима. У тој идеји има нешто неодољиво–лепо, сладосно, неизбежно и чак необјашњиво.

Управо необјашњиво. Ако социјалист почне објашњавати, он ће рећи: то је зато што ако себи замислиш да ће сваки дати све, чак и себе, чак и своје ја за све (друге), онда, значи, неће бити сиромашних, а сви ће бити страшно богати. И обмануће социјалист грубо, гнусно и дебело. Јер, ако је стварно тако, то јест да ће све бити богати, социјализам се на томе и зауставља. Но то и не може бити, зато што социјалист не може себи ни да представи како је могуће добровољно дати себе за све (друге); по њему, то је неморално. Док за извесну награду – е, то је могуће, то је морално. А сва је ствар, сва бескрајност Хришћанства над социјализмом у томе се и састоји што хришћани (идеал), дајући све, ништа за себе самога не тражи.

Шта више: он је чак противан идеји о награди, о хонорару, он њу схвата као бесмислицу, а награду ће примити само из љубави према ономе који даје, или само зато што осећа да ће после тога још силније волети даваоца (Нови Јерусалим, загрљај у наручју, зелене гранчице).

Уосталом, социјализам чак ни до таквога објашњења Хришћанства рационално није долазио, него су долазили само неки његови представници, и то песници. Сву пак будућу основу и норму социјалног мравињака социјализам ставља у циљ – у сит стомак и ради тога (циља) у беспоговорне мравље обавезе; притом, његов виши морал, више охрабрење човечанству састоји се у том уверавању и ободравању прозелита да су те обавезе пријатне, јер ће се чинити ради самих себе, у сопственом интересу. јер је travai attrozant (=рад је привлачан).

Социјализам се назвао Христом и идеалом, а Христос је овде или тамо... не верујете Апокалипсису.

Социјализам је последњи, крајњи до идеала развитак личности, а не норма, то јест свесни развитак појединачних личности, у вишем степену; такође сједињење у вишем степену у име лепоте идеала; и доћи ће до уверења, колико разумнога толико и (осећенога) свецелим човеком (то јест најнепосреднијег): да је највише располагање собом – жртвовати себе.

Патријархалност је била првобитно стање. Цивилизација је – средње, прелазно (стање). Хришћанство је – трећи и последњи степен човека; но ту се завршава развитак, достиже се идеал; према томе, већ по самој логици, већ по самом, томе што је у природи све математичко тачно, дакле, и ту не може бити ироније и подсмеха, – постоји будући живот.

IV Записна свеска из 1864–65. г. ПСС, том 20, 191–194