Ф. М. Достојевски

Запис поводом смрти жене

16. април. Маша лежи на столу. Да ли ћу се видети с Машом?

Заволети човека, као самога себе, по заповести Христовој – немогуће је.

Закон личности на земљи спутава Ја спречава.

Само је Христос то могао, но Христос је био вековечни од века идеал, ка којему се стреми и по закону природе треба да се стреми човек. Међутим, после појаве Христа, као идеала човека у телу, постало је јасно као дан да највиши, последњи развитак личности управо и треба да дође до тога (на самом крају развитка, у самој тачки достизања циља) да човек нађе, сазна и свом силом своје природе убеди се да, највиша употреба коју човек од своје личности може учинити, из пуноће развитка свога ја, – то је да некако као уништи то ја, да га целосно преда свима и свакоме безрезервно и безусловно. То и јесте највећа срећа. На тај начин, закон ја се слива са законом хуманизма, а у сливању обоје, и ја и све (наизглед, две крајње супротности), узајамно су уништени једно ради другога, и у исто време достижу, свако понаособ, и виши циљ свога индивидуалног развитка.

Управо то и јесте рај Христов. Сва историја, како човечанства тако и понаособ свакога посебно, само је развитак, борба, стремљење и достизање тога циља.

Но ако је то завршни, коначни циљ човечанства (који оно кад достигне нема потребе да се даље развија, то јест да достиже, да се бори, да при свим својим падовима види пред собом идеал и вечно се стреми к њему, – то јест као да нема потребе живети) – онда, према томе, човек достижући то, завршава своје земаљско постојање. Дакле, човек је на земљи биће које се тек развија, те према томе није завршено, него прелазно (биће).

Но достизати тако велики циљ, по моме расуђивању, потпуно је бесмислени, ако се при достизању циља све гаси и ишчезава, то јест ако и по достизању циља не буде живота у човека. Према томе, постоји будући, рајски живот.

Какав је тај живот, где је он, на каквој планети, у каквом центру, да ли у завршном и коначном центру, то јест у наручју свеопште Синтезе, то јест Бога? – ми то не знамо. Ми знамо само једну црту будуће природе будућег бића, које једва да ће се назвати човеком (следствено, ни појма немамо каква ћемо ми бића бити). Ту црту је предсказао и преднаслутио Христос – тај велики и коначни идеал развитка свег човечанства – који нам је, по закону наше историје, дошао у телу.

Та црта је: „Нити ће се женити нити удавати, него ће живети као анђели Божији“ (Матеј 22,30). – Црта која је дубоко знаменујућа.

1. Неће се женити нити удавати, јер нема ради чега; развијати се, достизати циљ кроз смену генерација већ није потребно; и

2. Женидба и удадба јесте као неко највеће удаљавање од хуманизма, потпуно усамљивање тога пара од свих (амо остаје за све друге). Породица, то јесте закон природе, но ипак је ненормално, егоистичко у пуном смислу стање човека. Породица – то је највећа човекова светиња на земљи, јер кроз тај закон природе човек достиже (то јест кроз смену генерација) развитак циља. Но у исто време, човек по закону исте природе, ради коначног дела свога циља, треба непрекидно да га одриче. (Двојственост).

НВ. Антихристи се варају поричући Хришћанство следећом главном тачком оповргавања: 1. „Зашто Хришћанство не влада на земљи, ако је оно истинито; зашто човек до сада страда, а не постају (људи) један другоме браћа?“

Да, врло је разумљиво зашто: зато што је то идеал будућег, завршног живота човековог, а на земљи је човек у прелазном стању. То ће и бити, но биће после достизања циља, кад се човек по законима природе коначно препороди у другу природу, која се неће ни женити ни удавати. И 2. : Сам Христос је проповедао своје учење тек као идеал, сам је предсказао да ће до краја света бити борба и развитак (учење о мачу), јер је то закон природе, јер је на земљи живот који се још развија, а тамо је – биће (битие), синтетичко потпуно, које се вечно наслађује и испуњено је, (тј. биће) за које, изгледа, „времена више неће бити“ (Откровење 10,6).

НВ. Атеисти, који одричу Бога и будући живот, ужасно су склони да све то представљају у људском облику, и тиме и греше. Природа Бога директно је супротна природи човека. Човек, по великом резултату науке, иде од многоразликости ка Синтези, од факата ка њиховом уопштавању и познању. А природа Бога је другачија. То је потпуна синтеза свега бића, која сама себе разматра у многоразличности, у Анализи.

Но ако човек није човек – каква ће бити његова природа? На земљи је то немогуће схватити, но закон њен може предосетити и цело човечанство у непосредним еманацијама (Прудон, происхођење Бога) и свако посебно лице.

То је сливање пунога ја, то јест знања и синтезе са свима. „Љуби све, као себе“ (ср. Матеј 22,39). То је на земљи немогуће, јер противуречи закону развитка личности и достизања коначног циља којим је човек везан. Према томе, то није закон идеални, као што говоре антихристи, него је (закон) нашег идеала.

НВ. Дакле, све зависи од тога: прихвата ли се Христос као коначни идеал на земљи, то јест (све зависи) од вере хришћанске. Чим верујеш у Христа, онда верујеш и да ћеш живети вечно.

Постоји ли у таквом случају будући живот за свако ја? Говоре да се човек распада и умире сав.

Ми већ по томе знамо да он не (умире) сав, што човек, пошто физички рађа сина, предаје му део своје личности, а и морално оставља свој спомен људима (НВ. Изражавање жеље вечног спомена на парастосу је значајно, то јест он делом своје личности која је раније живела на земљи улази у будућу развитак човечанства. Ми јасно видимо да спомен великих развијача (тј. унапређивача) човека живи међу људима (као такође и развитак злочинаца), и, штавише, за човека је то највећа срећа да личи на њих. Значи да део тих природа (тј. тих људи) улази и телом и душевно у друге људе. Христос је сав ушао у човечанство, и човек тежи да се преобрази у ја Христово као у свој идеал. Када то достигне, он ће јасно увидети да су и сви, који су на земљи достигли тај циљ. ушли у састав његове коначне природе, то јест у Христа. (Синтетичка природа Христа је задивљујућа. Јер то је природа Бога, што значи да је Христос одраз Бога на земљи). Како ће тада васкрснути свако ја – у општој Синтези – тешко је представити. Но оно што је живо, што није умрло чак ни до самог достизања (идеала) и што се одразило у коначном идеалу – то треба да оживи у живот завршни (тј. крајњи), синтетички, бесконачни. Ми ћемо бити лица не престајући сливати се са свима, не женећи се и не удавајући се, и бићемо у различитим разредима („У дому Оца мога многе су обитељи“ – Јован 14,2). Све ће тада себе осетити и познати вечно. Али, како ће то бити, у каквој форми, у каквој природи – човеку је тешко да то себи и замисли коначно.

Дакле, човек се на земљи стреми ка идеалу који је супротан његовој природи. Када човек није испунио закон стремљења ка идеалу, то јест није с љубављу приносио своје ја на жртву људима или другоме бићу (ја и Маша), он тада осећа страдање, које се уравнотежује рајском насладом испуњења закона, то јест жртвом. Ту и јесте равнотежа земаљска. Иначе би земља била бесмислена.

Учење материјалиста – свеопшта инерција и механизам материје, то значи смрт. Учење истинске философије – уништење инерције, то је мисао, то је центар и Синтеза васељене и њене спољашње форме – материје, то је Бог, то је бесконачни живот.

II Записна књига из 1863–64. г. – ПСС, том 20,172–175