Ранко Јаковљевић

Руси и Срби између Кладова и Сибира

Име као предзнак

Да је цивилизација распрострањена на подручју Кладова у временима удаљенијим но што досеже наше памћење имала додирних тачака са сродницима настањеним на тлу данашње Русије, сведочи у њему пронађена остава кремених ножева, која се по М. Гарашанину везује за продор културе из јужноруских степа током трећег миленијума пре нове ере (1). До таквог закључка доспећемо и посматрањем налаза огрлице саздане од спондилуса и палигорскита, приспеле на Лепенски Вир 4.700 година пре нове ере, обзиром да су једина налазишта ретког минерала палигорскита, хиљадама километара удаљена од постојбине Лепенског човека – у Анадолији и на Уралу (2). Део заједничке митске прошлости јесте, и на руским пространствима и у реону Кључа кладовског, распрострањено веровање у Велеса, господара стада и људских душа, по коме носи назив село смештено десетак километара од Кладова. О везама пак становништва Русије са ђердапским поднебљем, први траг води ка словенском племену Северјанима-Северинима, још у раном средњем веку насељеним око Тамиша и оближње Черне, за које се сматра да им Турну Северин дугује своје име (3). Један од миграционих праваца Северјана током седмог века нове ере води са подручја данашње Румуније у унутрашњост Балкана (4). У доба када истоимена група њихових сународника, стационирана источно од Кијева, бива укључена у словенски савез тзв. Унутрашње Русије, преко пута Турну Северина ситуирано Кладово, у свом имену такође носи основу старословенских речи, најочуванијих у руском језику, „кладоваја“ – смочница, остава, спремиште, „клад“ – пртљаг, терет (5). Могуће је, за шта не располажемо непосредним доказима, да су своја станишта ту имали и припадници српског племена Тимочана. Како је овај крај хиљадама година опстајао кроз цивилно насеље услед интензивних привредних активности манифестованих сакупљањем и трансфером товара Дунавом, бивајући стратешки пункт по изласку из ђердапског теснаца, где је пловидба изузетно тешка, изискујући превоз робе тек на малим пловилима, Кладово као и село Кладушница пет километара узводно, за своје име могли би благодарити управо околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове, способне за пловидбу ка Црном мору. У супротним ситуацијама, када би трговачки пут водио узводно, Кладово и Кладушница били су одредишта за претовар на мала пловила ради лакшег савлађивања ђердапских пловидбених препрека у виду брзака, вирова, теснаца, камених спрудова. Такву улогу Кладушница ће успешно вршити и много столећа касније, у време деловања знаменитог дунавског бродовласника, ктитора и филантропа Мише Анастасијевића /1803-1885./. Иначе у Кладову је столећима, све до почетка двадесетог века, функционисала скела којом се роба превозила на другу дунавску обалу, до места по њој названог Кладовска скела, те се и њено постојање може сматрати подлогом за давање насеобини имена Кладово, са значењем очуваним у савременом руском језику, но не непрепознатљивим и на српском говорном подручју кроз одреднице складиште, чији извор је појам склада, реда, уређења, поретка.

Један скривени смисао овог израза можемо препознати кроз старословенски глагол „класти“ – „кладати“ /на руском „кладка“/; стављати, полагати, налагати, метати, а која нас води до значења термина „клас“ – израђати, опредељујућег за именовање житног класја, чије трагове обожавања кроз култове плодности видимо већ у антропоморфним фигурама с почетка нове ере, које са зрневљима жита уместо очију, пронађеним на ушћу оближње речице Замне у Дунав, са печатом у имену Егета на данашњем потесу Брзе Паланке, везаним за римску богињу Сегетију, код Русина знану као божанство сеоских поља. Други сегмент овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи „кладка“, асоцира на постојање неке прастаре грађевине на подручју Кладова, у чему овај простор и ближа околина свакако не оскудевају, попут оне посвећене божанству путева Дијани, знане као Занес, довољно упечатљиве да би се са њоме идентификовала насеобина. Истом логиком, и у називу оближњег села Корбово, можемо пронаћи значење идентично старословенској и руској речи за брод – „кораб“, што такође има основа у столећима преовлађујућој привредној активности мештана подунавског насеља. Североисточно од Москве, на 58. степену северне географске ширине и 39. степену источне географске дужине, налази се место Кладово, а тик уз њега и Корбово. Низ Дунав од српског Кладова, које име носи и потес данашњег предграђа Берлина, некада обитавалиште Лужичких Срба, у Бугарској постоји место Кладоруп, у Хрватској пак Кладње код Самобора, Кладањ у Босни или Кладурово у српском Браничевском округу. За веровати је, како то иначе само божанским складом зна бити удешено, да ови топоними имају језгро у прастаром словенском извору.

Драгоценим детаљем, у склопу тезе да је значајем пловидбеног пута за трговину и извођењем грађевинских радова још од античких времена опредељиван цивилизацијски идентитет становништва и њихових насеља, сматрамо околност да име Караташ на ђердапском сектору, односно Карадаш како се изворно изговарало међу локалним становништвом, а чији је сада реликт назив суседне аде Карадаш, нема никакве потпоре у црном камену, иначе непостојећем у окружењу, на шта би асоцирала уврежена тврдња о турском пореклу назива. Овдашње насеље је хиљадама година старије од турског присуства на Ђердапу, а за његово одржавање, можда и оснивање, заслуге би могли имати Феничани, апострофирани као први градитељи ђердапског пута усеченог у стење истоимене клисуре, у функцији тегљења бродова на снагом пловила и њихових посада несавладивој дунавској деоници, када су своје трговинске потхвате и потрагу за златом са подручја Шпаније изместили у ђердапски део Подунавља и његово богато залеђе.

Спомен на обрисе заједничке прошлости, очуван у готово заборављеном корену имена Кладова и околних места, скупа са хронологијом друштвених односа преламаних кроз вековни руски уплив у дешавања на Ђердапу, чине мали путоказ у трагању за делом изгубљеног богатства европског културног наслеђа.

Обриси заједничке прошлости

Средином XIII века на историјску сцену Видинске кнежевине, којој је припадала и Тимочка регија, ступио је самодржац Ростислав, „кнез свих Руса“. Недуго потом сабор бољара устоличио је Константина Тихомира, сродника Немањине владарске породице, а Ростислав налази уточиште у Угарској, код Стефана V, који успева да покори Видин и Трново 1261, за владара ових земаља поставивши деспота Јакова Светислава, рођака Ростисављевог, касније помињаног као „император Бугара“. Светислав признаје угарско вазалство, али приликом династичких борби под Ладиславом IV, 1272. године, ослободио се мађарског стега, поставши независни кнез Видинске кнежевине – Тимочке крајине (6). Како је познато, угарски владар Бела IV своју кћер Ану удао је за черниговског кнеза Ростислава Михаиловича, поверивши му управу над Мачвом. Године 1267-68 српски краљ Урош I заратио је против управитеља Мађарске бановине, Беле Ростисављевића, а млади угарски краљ Стефан V 1266. водио је борбе на страни Константина Тиха /1259-1277./, бугарског владара и праунука великог српског жупана Десе а против Јакова Светислава, владара северозападне Бугарске. По заузећу Видина образовао је Видинску бановину и од тада до 1918. године, угарски владари носе титулу краља Бугарске (7). Бугарски извори говоре да је Јаков Светислав, који је управљао северозападном Бугарском, примио помоћ Константина Тиха у борбама за одржање и проширење домена владавине (8). Чини нам се изузетно занимљивом чињеница да је словенски живаљ локалитет великог турског утврђења у близини Кладова, насталог почетком шеснаестог века на развалинама неког старијег, дуго времена називао Светислав, што асоцира на Јакова Светислава као јединог нам познатог могућег градитеља старије утврде.

Честа миграциона кретања становништва с десне на леву обалу Дунава услед опасности које собом носе ратни походи и разарања, од каквих је једно забележено по заузећу Видинске области од стране Лудовика Угарског 1365. године, условила су да се насеобина, превасходно са функцијом очувања војних успеха, у близини Кладова, назове или поново назове Новиград. Већ концем XIV столећа ово подручје, скупа са суседним на другој страни реке, постаје јако упориште православног мистичног правца исихазма, кроз деловање Преподобног Никодима Тисманског и његових следбеника, заслужних за очување свести о припадности српском роду под турским јармом (9). Учење исихаста имало је жариште првобитно у Византији, потом у Бугарској, одакле се ширило кроз рад светогорских монаха и њихових ученика, уз покровитељство владарских породица бугарског, српског и румунског порекла. После Косовског боја, 1390. године монах Кипријан из Трнова постаје московски митрополит. Како Билингтон запажа, балкански монаси су били склони да политички подржавају антилатинске фанатике у Византији, а теолошки, антисхоластичке исихасте. Собом су донели наклоност према присном савезништву монаха и владара, што је преовладавало у јужнословенским краљевинама. Јужни Словени су такође донели балканске традиције састављања синтетичких родослова како би се поткрепили захтеви српског и бугарског краљевства спрам Византије. По схватања Московије, која се накнадно уобличила крајем петнаестог века, византијска црква је изневерила своју баштину прихватајући уједињење с Римом у Лиону, Риму и на концилу у Фиренци 1437-1439. године (10).

Свети скитачи, попут Нила Сорског „преко кога је духовна силина исихаста пренета с грчког на руско тле“ или прековолшких стараца са подручја Јарослава и Вологде, ширећи учење које „људе наводи мислити како су непосредне везе с Богом могуће и да их чак треба претпоставити китњасто екстернализованим службама православља“ (11), стварали су подједнако и међу српским и међу руским народом осећај заједништва са Свевишњим, довољно јак да би добио обележје спасења. У далекосежне домете делања градитеља манастира Манастирица код Кладова и Тисман на суседној дунавској страни, светог Никодима, може се, кроз тежње за очувањем словенске духовности, приписати пријем у аудијенцију код руског цара Алексеја Михаиловича у Москви 20. маја 1668, Ђорђа Бранковића /1645-1711./-потоњег заточеника кладовске тврђаве у аустријским рукама а пређашњег избеглице у Тисману, заједно са ердељским митрополитом Савом Другим. Да овакво мишљење није тек нагађање, указује руска помоћ у обнови пострадалог Никодимовог манастира Тисман, на тражење Вршачког митрополита Теодосија у Москви 1662. године. Русија чак бива једно време /1916-1956/, почев од Првог светског рата, прибежиштем вредном раду Никодимовом – препису у српској редакцији Четворојеванђеља, сачињеног 1404-1405. године, украшеном вињетама и иницијалима у злату, обима 322 пергаментна листа, где га ни пошаст комунизма није успела дотаћи (12).

Први историјски запис о заједничким активностима припадника два народа за ослобођење Кладова датира из 1598. године. Петар Јерменац у својству изасланика влашког војводе, септембра месеца известио је аустријског надвојводу Максимилијана да су „Козаци у договору са Србима заузели један град на Дунаву звани Кладово“ (13). Следећих стотину година једини траг о српско-руским релацијама на подручју Кључа налазимо кроз околност да је овдашња црква снабдевена руским богослужбеним књигама.

Настојања Срба да у Русима нађу ослонац преживљавању под османском окупацијом, осокољена ранијим присуством кнеза П. Б. Возњицкина у Сремским Карловцима у својству руског изасланика на мировним преговорима 1698-1699, сликовито су изражена кроз обраћање „архиепископа пећког и свих Срба и Бугара и читавог Илирика патријарха“ Арсенија III Чарнојевића руском царском саветнику Теодору Васиљевичу Головину 1705. године:

„...Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великог океана брзамо, чекајући када ће сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи...Са свим нашим осиротелим народом словеносрпских синова, од првих па до последњих, како духовних, тако и световних, народа свакога чина што постоји, смерно и покорно и скрушено сузно мољење опште сви чинимо господству вашем. Мојсејствуј нам, као роду израиљићанском у Египту, пред његовим најнепобеднијим и августејшим монархством, јер знамо да у одважности не оскудеваш...“ (14)

Српски труд да удостоје себе и изневерено савезништво са Аустријанцима у војевању против Турака пажње руског владара очитавају се и у писму београдског митрополита Вићентија Јовановића царици Ани: „Каква су чуда и покоре починили аустријски генерали Валис и Најперг и остали генерали заповедници, па и сами војници, то није у стању човечији језик испричати, и то како по кућама и осталим имањима, тако исто и по црквама...Ми смо се здраво у својој нади и очекивању преварили...ми смо просто плен и изложени кињењу немачког народа...горе нам не може бити него што је сада“ (15).

У преговорима о подели интереса великих европских сила, крајем осамнаестог века изношени су ставови да се по распаду Османског царства, преостали део са православним хришћанима, изузев оних настањених у Влашкој, Молдавији и Бесарабији, укључи у рестаурирано Грчко царство или, у другој варијанти, да Аустрија задобије управу над Србијом, Влашком и Босном. Компромисно решење између Катарине II и Јосифа II пронађено је 1782. године у опцији о независности Србије под владавином једнога од аустријских принчева, који би за ту прилику склопио брак са неком од великих руских војвоткиња, чиме би Аустрији била додељена улога раздвајања руских од француских поседа на Јадрану и на Јонском мору (16).

„Санктпетербурские ведомости“ у периоду 1735-1738. године донеле су низ текстова којима прате стање на аустријско-турском фронту у реону Ђердапа, специјално Оршаве, затим Брзе Паланке, Видина, са стратешки најзначајнијих пунктова за овладавање дунавским пловидбеним сектором (17).

И пола столећа касније руско-аустријско савезништво у рату против Турске било је разлог наглашене руске заинтересованости за дешавања на фронту у реону Кладова, значајном због настојања Турака да дунавским путем снабдевају своја јака утврђења на горњем току и напора Аустријанаца да управо ту отворе коридор за везу са руским трупама на доњем Дунаву. „Московске ведомости“ од 19. јула 1788. јављају о приспећу великог турског везира у Кладово 11.6.1788. и стављању под његову непосредну команду 20.000 војника (18). Успех генерала Фабрија код Кладова и заробљавање 600 Турака крајем 1789 забележен је у издању тога листа од 29.12.1789. Са нарочитом пажњом испраћен је подухват генерала Вартенслебена, на челу Банатског корпуса, када је продирући из правца Брзе Паланке успео да зађе за леђа Јусуф паши, ушанченом са 10.000 војника код Кладова, што је у Санкт Петерсбургу коментарисано према аустријским и немачким изворима. Доста је писано о Јовану Брановачком у „Санктпетерсбуршким ведомостима“ из исте године, једном од главних актера ослобађања Кладова 9. новембра 1789. Руси су све више пажње посвећивали анимирању словенске браће у својим ратним потхватима, исказујући одређену дозу бриге за њихову судбину и после склапања мира у Јашију, 9. јануара 1792. године. Сматрамо занимљивим под призмом исељавања већег броја Срба у Русију током осамнаестог века, а посебно по повратку Турака на старе запоседнуте подунавске територије, сагледавати порекло топонима Кладово и Корбово у близини Рјабинског језера, Јарославска област – Пошехонски реон, но засад без доказа о основаности таквог гледишта. Крај XVIII. и почетак XIX века били су временске одреднице новог замаха идеји о обнови „Илирске краљевине“, промовисане од стране црногорског владике Петра Првог Петровића, а надзиђиване заговарањем од стране карловачког митрополита Стефана Стратимировића „Славено-сербског царства“' – „по угледу, уз помоћ и у корист Русије“ пројектованог (19)

Први српски устанак

Нова криза у односима Русије, Аустрије, Француске, Енглеске и Турске, изазвана дебалансом у позицији Француске према Турцима науштрб других европских сила, нарочито манифестована турском сменом проруски настројених кнезова Молдавије и Влашке, определила је одлуку Александра Првог да руска Молдавска армија пређе Дњестар и стационира се на Дунаву. Следујућа објава рата Русима од стране Отоманске империје, 28.12.1806. уз подршку Француске одлучујуће је утицала на почетак сарадње Молдавске армије са српским устаницима. За најпогоднију форму руског уплива у српску политику ослобађања од турске власти одабрано је стварање „Књажевско-влашког корпуса“, односно „Греческо-елинског корпуса“, са задатком спровођења ратних операција у Малој Влашкој, околини Оршаве, Крајини и Кључу /Кладово/ и контроле пловног пута (20). Неуспеси Грка у конституисању војних формација надомештени су активностима официра српског порекла – Никића у оснивању „Влашког козачког пука“, са 750 људи, Милорадовича, са „Црно-српским хусарским пуком“ од 300 људи и „Српске пандурске команде“ од 458 војника, као руских помоћних трупа (21).

Како наводи Б. Богдановић, мањи део ових формација у саставу кора генерал-мајора Донске војске Исајева је ноћу, између 17. и 18. и 29. и 30. јуна 1807. године прешао Дунав код Брзе Паланке, но не уз значајан допринос на српском војишту. Сведочанство о овом догађају оставио нам је Вук Караџић: „Чујући у том Русијски генерал Исаијев, да су Срби прешли у Крајину и туку се с Турцима, крене се и он из Краљева с нешто козака и пјешака к Дунаву, и растјеравши Турке које пред собом нађе, пређе у Велико острво. Дознавши Кара-Ђорђије, да је Исаијев ондје дошао, пошаље Миленка /Стојковића/ са једном хиљадом Срба на Дунаво према Великоме острву, те се ту 7. јунија први пут састану Срби и Руси. Исаијев оставивши нешто мало својијех људи, да чувају Велико острво, са свом осталом војском отиде с Миленком на Малајницу, и ондје сви заједно ударише на Турке, тако их разбију, да им отму и топове и хазну и џебану. Потом Срби и Руси отиду заједно те опколе Неготин, у који се Гушанац Алија био затворио са неко 2000 Турака, но пошто Кара-Ђорђије отиде оданде к Делиграду, Исаијев се врати на Велико острво“ (22). Узрок повлачењу руских трупа није био Карађорђев одлазак на другу страну, како то Вук сугерише, већ постигнуто руско-турско примирје у Слобозији 24. августа 1807, углавном проистекло из унутрашњих несугласица у Турској, кулминиралим абдикацијом Селима Трећег у корист Мустафе Четвртог, што ће у крајњој консеквенци довести до устоличења Махмуда Другог 28. јула 1808. године. Мир уговорен 8. јула 1807. између Александра Првог и Наполеона резултирао је руским одустанком од ослањања на српске устанике .

Српске и турске покушаје да период примирја искористе за коначно уговорно решење српског питања у Османском царству, успешно је опструирао руски политички представник у Србији 1807-1809. године, Константин Константинович Родофиникин, неуморно фаворизујући доиста нереалну опцију о наводном српском ослобођењу и уједињењу под грчким скиптром. Извесно је да је услед његовог деловања међу устаничким вођама настала, или блаже речено узела маха, нетрпељивост у размерама довољним произвести раздор, са коначним ефектом убрзања разбијања српске устаничке силе. За сугестивну руску суздржаност по питању остварења обећања о заједничким војним дејствима у Србији, Родофиникин је имао пресудне заслуге.

Тек пошто је Турска објавила рат Русији, и словенска браћа исказала наглашену заинтересованост за то, у Србији се отвара јаки фронт, но недовољна помоћ савезника условила је тешке поразе, попут оног код Ниша средином 1809, када је убијено 3000 српских војника. Тим поводом Правитељствујушчи совјет упутио је руском фелдмаршалу Прозоровском депешу којом се протестује због остављања Срба на цедилу, пошто су испунили руске захтеве да се на Турке „на све стране удари“, а ови изневерили обећања да ће руска војска прећи преко Дунава и притећи у помоћ. Најзад, 14. јула 1809. прелази Дунав генерал Исајев, на челу шест пешадијских батаљона, два коњичка пука и 300 пандура и укључује се у опсаду Кладова. Јако кладовско утврђење, међутим, испоставило се несавладивом препреком те се борба започета 21. јула 1809. завршила катастрофалним поразом српско-руских снага. Већи руски него српски губици – 335 погинулих и 603 рањених, дали су повода причама о издајству, може бити тек у функцији оправдања за лоше одабрану тактику. Преостале руске снаге напустиле су српску обалу.

Разочаран руским одустанком од заједничких борби на српској страни фронта Карађорђе, по савету Доситеја Обрадовића, савезништво нуди Наполеону, од недавно владару Илирске провинције у Далмацији и Истри, но српко-руске релације и у тим околностима биле су толико испреплетене, а интереси Француске превасходно усмерени према Турској, да је куртоазна похвала српских врлина била једино чиме су Французи удостојили српског вожда.

У ноћи између 16. и 17. јуна 1810. године, када су руске потребе и српске наде најзад стајали у истој равни, код ушћа Замне у Дунав, пар километара низводно од Брзе Паланке, на десну обалу прешло је 3566 војника, током септембра појачаних са још 3000 Руса -16. Ладошки мушкетирски пук, 6. Волински улански пук, Донски козачки пук Исајева 4-ог Молдавске армије и око 300 пандура. У међувремену у Србију долази и лака коњица: 4. јула 25 козака предвођених заставником Савичем прешли су у Србију да би постали Карађорђева специјална оружана пратња, чему следи приспеће „Српског козачког пука“ снаге 1270 људи, предвођен капетаном Петром Никићем (23). Сматрајући питањем части освајање Кладова, Руси и Срби врше опсаду турског утврђења, коју Турци безуспешно, са губитком од 100 људи, покушавају пробити 1. августа. Користећи временске непогоде, Османлије са Ада кала три дана касније покушале су доставити посади утврђења муницију, којом приликом Срби успевају запленити комплетну лађу с драгоценим товаром. Коначна предаја турске војске уследила је 14. септембра 1810. године. Том приликом заплењене су велике количине наоружања и војне опреме. По налогу команданта руске армије Каменског, у Кладову је стациониран руски гарнизон снаге једног батаљона.

Поводом Карађорђевог позива 10. јануара 1811. године код Кладова је прешао на српску страну командант Александар Феодорович Бал са два батаљона Нејшлотског мускетарског пука, на путу за Београд и Шабац. Запажено је учешће ових формација у боју против Хуршид-паше код Грамаде, у реону Сокобање, 11. октобра 1811. године.

Ишчекујући коначни расплет сукоба са Француском, а везано за Родофиникинове негативне извештаје о српској лојалности, Руси су маја 1811. у Србију упутили барона Дибича који, искрцавши се у Кладову, бива у прилици од Вука Караџића добити информације о стварном односу снага и расположењу у српским владајућим круговима, са циљем сагледавања могућности јачег руског ослањања на Србију. Резултати његових опсервација изнети су у посебном рапорту, чији је почетак посвећен Кладову: „Град Кладово кои Срби држе јест кључ свезе ове... Припознати се мора да је Кладово у смотренију свезе Руса са Србијом од највеће важности, особито што ми војске и магазине у Србији имамо; и зато је више јошт чудновато да ми за цело време одкако Кладово имамо баш ништа за безопасност његову учинили нисмо“ (24). На крају, Дибич запажа: „Ако Русија обстојателствама привољена буде Србију оставити, куд остаје Србима, који се више међу Турке повратити не могу да се натраг повуку, него Аустрија... Никада Русија не може се ослонити на поверење других народа ако Србију онако исто, па макар и субтилнијим начином остави, као што је Мореу и Црну Гору оставила. Русија је већ своје сојузнике на северу изгубила; ако јошт Србију остави, онда остаје сама за себе. Никада Русија бољу прилику закачити не може него сада, да себи чрез Србију сигурнију обрану за унапредак прибави“ (25).

Напуштање Србије од стране руске војске, изазвано Наполеоновим нападом и према томе неопходношћу одустанка од ратовања против Турске, чему је следило потписивања руско-турског мировног споразума 1812, вратили су османлије у Србију, жељне освете и спремне на страхотна злодела над српским становништвом. Путеви руске и српске судбине још једном су се разишли а да велики савезник већ годину дана касније, 1813, пошто је Наполеонова војска савладана, није сматрао потребним заузети се код Турске за доследно поштовање акта о српској амнестији. Тек по окончању следећег руско-турског сукоба и закључењу уговора о миру у Једрену 1829, утаначено је враћање Србима територија што су их Турци запосели 1813. године. Као ретко кад, поводом окончања Руско-турског рата, на страни Милоша Обреновића и Мустафа-паше Скадарског, појавило се идентично гледиште о могућности проширења подручја под српском управом. Турски паша посредством Милоша понудио је генералу Дибичу да евакуише своју арбанаску војску из источне Србије и западне Бугарске, да Милошу препусти Оршаву, Ниш, Видин и Софију, тражећи у замену да га Руси признају за владара Албаније и вазала руског цара (26). Но, и та прилика искоришћена је превасходно за угађање руским интересима, кроз фаворизовање „влашке карте“ науштрб српске. Оглушујући се о апеле Милоша Обреновића, Руси су издејствовали да Влашкој припадну стратешки значајна дунавска острва у кладовском крају: Чиплак ада код Караташа, Шимијан код Мале Врбице, Корбовско острво, Вајушко острво, Бурдељска ада код Љубичевца, Грабовичка ада, Пишман ада и Велико острво између Брзе Паланке и Михаловца и на крају Мала Чиплак ада (27). Тако је на делу потврђено опредељење да се Влашкој предају острва, како Србија не би сувише ојачала, преовлађујуће на самом почетку овога столећа у Родофиникиновим ставовима. Важно је знати да се у време руско-турских преговора у Једрену први пут на руској страни чуо став о потреби, за случај престанка турске владавине на Балкану, конституисања државне заједнице Србије, Босне и Бугарске, под руским протекторатом. Предузимљивом српском кнезу изневерена очекивања била су знак да треба другим средствима радити на успостављању изгубљеног међусобног поверења. Зато одмах шаље у Русију на усавршавање у војним наукама четрдесеторо људи, који ће се, са комплетном коњичком спремом вратити Дунавом у Србију у јесен 1836. године (28).

Крајем 1853. године, на руски позив, путујући кроз Кладово и Турну Северин, у Влашкој борави изасланик српског министра спољних послова Атанасије Николић. На позив руске ратне команде да се Србија укључи у Кримски рат као њен савезник, поучен ранијим искуствима, а под притиском претње од аустријске окупације, Николић успева руског изасланика Феликса Фонтона задовољити пристанком да Србија допусти формирање добровољачких одреда који би се прикључили руској војсци (29). Девет година касније Русија ће, пажљиво вагајући односе снага европских сила, наћи интерес, уз подршку Француске, да делом прода а делом поклони Србима 31.00 пушака. Товар од 1759 сандука пребачен је преко Дунава у реону између Радујевца и Кладова, након што је кнез Александар Куза одобрио транзит кроз румунску теротирју (30). Наоружавање срспке војске дало је нов полет идеји о коначној еманципацији Србије.

Oд српске независности до Сарајевског атентата

Адекватно вредновање негативних искустава ослањања само на једну велику европску силу као савезника током Првог српског устанка, определило је кнеза Михаила Обреновића да еманципацију Србије спроводи у дело уз сарадњу са свим релевантним политичким снагама у Европи. Како то Михаило сликовито запажа, ако би Срби развили заставу независности, извесно је да би се умешао бечки Двор, сем уколико бисмо под руским протекторатом мач потегли, у ком случају Аустрија не би запосела Србију, бојећи се Русије. Сенка руског ауторитета сметала је међутим отварању такве једне опције, јер када би се ослободила турске зависности помоћу Русије, то би значило „независност само по имену“, будући да би само господара променили (31). С друге стране, знатно ослабљена Кримским ратом, Русија је налазила излишним давати Србима било какву подршку војној опцији у решавању српског питања. Озбиљна прилика каква им се указала понудом Пруске за савезништво у рату против Аустрије 1866, пропуштена је, између осталог, и због руског одвраћања од такве акције. У разговору Михаиловог изасланика Јована Мариновића са руским амбасадором у Бечу, грофом Штакелбергом средином 1866. године, Србија је наишла на одбијање Руса да подрже одлуку о рату против Турске када Србији буду „заштићена леђа“ нападом Аустрије на Пруску. Штакелберг је изнео руски став да је „решење српског питања још далеко и да Србија треба да сачува своју снагу за касније, јер једном мудром и лојалном кнезу неће се моћи одбити евакуација градова – Србија не треба да компромитује један резултат сигуран и позитиван због хазардерских авантура које могу компромитовати све што је она већ добила“ (32). Уместо „ујединитељ Срба', Михаило добија тек епитет „чувара султанових градова“, но и то се не може сматрати српским неуспехом имајући у виду односе снага великих европских држава. Међутим, став руског Двора према радњама Михаиловим на стварању предуслова за заједничку борбу јужнословенских и православних народа у оквиру Балканског полуострва, био је толико благонаклон да се и његовом заслугом може сматрати споразум Илије Гарашанина и бугарског политичког удружења стационираног у Букурешту – Добродетељне дружине, о заједничком деловању са циљем стварања Југословенског царства, постигнут управо у време доношења турске одлуке о предаји војних постаја на управу Србији (33).

Након исељења турских војних постаја из шест српских градова, укључујући Кладово, издејствованог делом и дипломатском подршком Русије 1867. године, отпочела је ера стварања повољнијег економског амбијента за учешће страног капитала у националном привредном развоју, чему замајац дају и руски велики зајмови из 1862, 1867. и 1876. године.

Припремајући се за рат против Турске, Србија није задобила отворену руску војну подршку, имајући у виду њене међународне уговорне обавезе, али је руски зајам из 1876. у износу од 2.130.000 рубаља /5.320.000 динара/ створио српској влади неопходне претпоставке за озбиљне ратне припреме (34). Један од главних заговорника панславизма генерал Михаило Григоријевич Черњајев, уз потпору Московског словенског комитета произведен је и у чин српског генерала и ставио се на располагање Србима за следујућа ратна дејства (35). Постављен је за команданта Тимочко-моравске војске. То није био једини гест иностране помоћи српској војсци. У Кладову се у пролеће 1876. окупило између 400 и 500 бугарских добровољаца, организованих од стране бугарског комитета да би се борили уз бок Србима (36). У овој српској варошици је основана и војна болница, где је помоћ српским и руским рањеницима пружао Никола Атанасовић, хирург из бугарског Трнова, иначе српског порекла (37).

Када су ствари попримиле погубан ток по српску војску, након битке код Ђуниса, како сматра Петар Опачић, „схвативши да би катастрофа Србије представљала уједно и слом њене балканске политике, петроградска Влада је брзо и енергично реаговала, упутивши Порти ултиматум за шестонедељно примирје и прекид војних операција против Србије и Црне Горе у року 48 сати“ (38). Већ сутрадан руски захтев је прихваћен. Након великих жртава у људству, руски добровољци напустили су Србију. Испоставило се да заједничка руско-српска херојска борба није била довољна залога коначног слома османске владавине.

Стицање независности на Берлинском конгресу 1878. године, за Србију је имало увертиру у руско-аустријском одмеравању снага. Генерални конзул Велике Британије у Београду Хјуберт Џеринган 24.јуна 1878. године из престонице Србије извештава министра спољних послова лорда Солзберија како је „између руске и српске владе постигнут споразум по коме се дозвољава улазак у Србију снажним руским војним формацијама, у случају да дође до рата, јер је немогуће да Аустрија и Русија постигну споразум на предстојећем Конгресу. На тај начин, окупација Кладова од стране руских снага биће осигурана, а путеви за њихов продор ка Босни отворени“ (39). То је био одговор на упозорење аустријског Двора, пристигло путем бечке штампе, да ће Аустрија окупирати Србију, „не само у случају када би Руси Дунав код Кладова прешли, но и онда кад би у Србији сметњама омладинске странке створило се једно критично стање које је у интересу Аустро-Угарске да га свим могућим средствима отклони“ (40).

Коришћење финансијских погодности које су после Берлинског конгреса 1878. и стицања независности Србије биле основ привлачења страних инвеститора, дало је повода оживљавању трговине на Дунаву, о чему нам говори путопис Феликса Каница: „Отприлике на средокраћи између Костола и Кладова прошли смо поред остатака неког шанца, крај којег је неки шпекулант Рус, уза саму обалу Дунава, да би тако избегао плаћање царине, подигао малу рафинерију за прераду сировог кавкаског петролеја који се доонде довози бродовима-цистернама“ (41). Колико год то на први поглед деловало парадоксално, српски владар је од стране Русије упућиван да се стара о блиским везама са Хабзбурзима – „Србији ваља остати у одбрамбеном положају и у пријатељским односима са Аустријом, те сада остаје отворен дипломатски пут којим Србија може старати се за своје интересе и напредак“ (42). Крајњи исход такве политике су презадуженост, економска, што значи и политичка зависност од Аустрије, стагнација у српско-руској сарадњи и неуспех Србије да сопствене потенцијале преточи у стварност.

Посебан полет националном препороду требало је да дају млади образовани људи који су знање стицали на престижним универзитетима у Аустрији, Француској, Швајцарској, Русији. Међу њима је Стеван Бошковић, рођен у Зајечару 1868. године који у Русији похађа геодетски одсек Николајевске ђенералштабне академије и двогодишњи астро-геодетски апликациони курс на Главној астрономској опсерваторији у Подакову крај Петровграда (43). Изузев као бригадни ђенерал, професор Војне академије и члан Српске краљевске академије наука, Бошковић је овдашњу културу задужио, препознавши префињени племићки изданак у својој животној сапутници са далеких руских простора, рођењем кћери Наталије-Наташе /1906.-1973./. За време страхота Првог светског рата враћена у пратњи мајке у Петровград, Наташа Бошковић похађа чувену руску балетску школу, да би након усавршавања у Паризу, 1927. године постала примабалерина београдске сцене, али и Ѓранд театра дел лицео у Барцелони, после двомесечних наступа са ансамблом Руске опере у каталонском вечном граду. Статус апсолутне звезде добила је у балету Ане Павлове, остварујући изузетне креације чак на четири континента у „Лабудовом језеру“, „Жизели“, „Чаробној фрули“. Старост је провела у САД.

Нарочиту пажњу завређује каријера Радована Казимировића, сина свештеника у кладовском селу Подвршка (44). Пре доктората правних наука у Тибингену, Казимировић је завршио богословски факултет у Кијеву /1907./, као и његов савременик, епископ Тимочке епархије између 1893. и 1913. године, Милентије Вујић. У једном свом раду из 1920. године, посебну пажњу посветио је историји Московске патријаршије, док је други, публикован 1912. године у Сремским Карловцима насловљен „Русија – културна писма“. У својој краткој аутобиографији, набрајајући већи број српских и страних одликовања, на прво место ставио је „Академски знак Кијевске Академије“ (45). Имао је изузетну научну и политичку каријеру у Србији, а и данас непознанице изазива његова повезаност са групом која је организовала атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, будући да је његово име више пута помињано приликом суђења актерима Сарајевског атентата. Београдска „Политика“ 1930. године преноси Казимировићева сећања: „Свуда се прича како ме је пок. Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а пок. Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација“ (46). На процесу атентаторима међутим, 17.10.1914, Гаврило Принцип на питање о пријатељу Војислава Танкосића, једном од руководилаца тајне организације „Уједињење или смрт“, који је обезбеђивао средства, одговара: „Мислим да се зове Казимировић, а свршио је Духовну академију у Русији. Причао ми је о њему Цигановић. Он није хтео да се запопи, а завршио је мислим у Кијеву“ (47).

Овом завером вишеструко је манипулисано као једним од кључних аргумената за отпочињање Првог светског рата. О правим димензијама случаја детаљно казује Хенри Кисинџер у свом капиталном делу „Дипломатија“ – трагика и апсурд, обележја аустријског пропадања, нису мимоишли чак ни начин на који је престолонаследник страдао. „Први покушај једног младог српског терористе није успео, уместо надвојводе страдао је његов шофер. Пошто је стигао у градску већницу и укорио представнике аустријске власти због немарности, Франц Фердинанд је одлучио да заједно са својом женом посети жртву у болници. Нови шофер краљевског пара скренуо је у погрешном правцу и излазећи из те улице застао испред запрепашћеног атентатора који је своју фрустрацију лечио пићем у једној кафанској башти. С обзиром на то да су се жртве створиле пред њим као да му их је провиђење послало, убица други пут није промашио“ (48). Шта би о провиђењу и божанском милосрђу имало казати двадесет милиона жртава Првог светског рата, а нарочито највише пострадали Срби и у окове комунизма доспели Руси ?

Први светски рат

Поучене искуствима јаке економске блокаде путем тзв. царинског рата из 1906. године између Аустроугарске и Србије, у жељи остварења повољнијих веза са Русијом отварањем железничког правца од Одесе према Јадранском мору и Солуну, владе Србије и Румуније ратификовале су 24. маја 1914. године конвенцију о изградњи моста преко Дунава у реону Брзе Паланке, али је Први светски рат спречио њену реализацију. Избијањем аустроугарско-српског војног сукоба, на подручју Кладова стационирана је дивизија на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, чланом организације „Уједињење или смрт“, главним актером смене са српског престола династије Обреновића и устоличења Петра Карађорђевића 1903. године. Истовремено, у истом реону на Дунаву, снаге Руске царске морнарице обезбеђивале су пловни пут. У време када је Арчибалд Рајс, посматрач Црвеног крста, посетио овај крај, током друге половине 1915, у кладовском пристаништу налазила се Црноморска руска ратна флотила (49). Неповољан развој ситуације на другим фронтовима убрзо је изазвао њихово повлачење са ђердапског сектора што је Немачкој транспортној команди омогућило да већ 1916. године код Сипа изгради инсталације за узводну локомотивску вучу бродова.

Из летописа овдашње цркве Светог Ђорђа сазнајемо да је 13.10.1915. корпус маршала Макензена заузео Кладово, три дана пре – 10.10.1915. – прешавши преко Дунава код Текије на српску страну, а да је већи број цивила пребегао у Румунију на лађи „Србија“ (50). Према запису за 1916. годину, у почетку су се неке избеглице вратиле назад, пошто је у граду успостављена бугарска војна управа, а око 850 људи је предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију, нашавши уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду који је 200 година раније био настањен искључиво Србима. Руска влада и Фонд принцезе Татјане обезбеђивали су помоћ од једне рубље дневно за одрасле и пола рубље за децу.

Изузев бродом „Србија“ 13.10.1915, једна група становника кладовске регије избегла је преко Дунава два дана раније, одмах по сазнању за прелаз аустријских трупа код Текије. О томе нам казује запис на једној карти са уцртаним путем избеглица: „Мапа путовања од 11. октобра 1915. године до 17. јануара 1919. године – Спасоја Перошевића из Петрово Село, мати му Марије, жене Јанице, кћи Даницо, сина Витомира, Радомира, Светомира и Миодраго – као српске избеглице“ (51). Мештани Петровог Села, суседног Текији, сигурно су били у прилици пре својих сународника из нешто удаљенијег Кладова сазнати за окупацију, те су скупа са мештанима Текије пре 13.10.1915. године пребегли у Румунију на путу ка Русији. У групи избеглих Текијанаца налазили су се и чланови породице Атанацковић, за коју је Коста Јовановић истражујући порекло становништва двадесетих година прошлог века забележио „дед је Рус, дошао из Влашке“, међу чијим потомцима је сачувано живо сећање на овај егзодус и непристајање успутних градова да код њих буду збринути због бојазни од опаких заразних болести (52).

Трећа већа група избеглица напустила је Србију из Доњег Кључа, предвођена ртковским парохом Савом Илићем, преко Корбовског острва приспевши чамцима у румунско место Инова, преко пута Велике Врбице, а тек после 20 дана у Турн Северин, где су остали до јануара 1916. године. Не треба сумњати да је било мноштво појединачних пребега и изналажења најпогоднијег начина да се преживи ван окупиране матице.

На мапи породице Перошевић прецизно је уцртан пут одисеје српских избеглица: Кладово – Букурешт – Галац – Кишњев – Одеса – Елисаветград – Харков – Воронеж – Пенза – Самара – Чељабинск – Петропавловск – Омск – Н. Николаевск – Бијск – Тајга – Краснојарск – Иркутск – Чита – Хајлар – Харбим – Владивосток – Кјото – Шангај – Формоза – Кантон – Сингапур – Суматра – Коломбо – Бомбај – Аден – Порт Саид – Дубровник. О тачном броју изгнаника из Текије нема поузданих података, док за петровосељане Ђ. Драговић утврђује да се ради о 93 члана 25 домаћинстава, враћених у Србију у три групе – 17. јуна 1919, маја и септембра 1920. године, с тим да њих деветнаесторо није преживело четворогодишње избеглиштво (53).

Летопис кладовске цркве садржи коментар да се приликом повратка у Србију избеглице у Јелисаветграду деле у две групе, од којих је већа ишла путем зацртаним у Перошевићевој мапи, а мања краћим путем, којим је и доспела у Јелисаветград, преко Бесарабије и Румуније. Прву групу су предводили свештеници Ђорђе Поповић из Јабуковца, Сима Мартиновић из Велике Каменице, Милан Илић из Корбова и Јован Русовљановић из Мале Врбице, један од бивших ђака руске духовне академије.

Свештеник Ђорђе Поповић оставио је писано сведочанство да је група коју је он водио из Харкова приспела у Курск, а почетком марта 1918. приспели су у Самару, где је избеглице преузео професор Милош Московљевић. Ту је отворен и српски конзулат, а лично Лав Троцки је послао новчану помоћ за њихово збрињавање (54). Даља евакуација ове групе избеглица ишла је правцем Кинел – Ташкент – Кратовка – Бугурслан – Шафраново – Аша Балашевскаја – Вразоваја – Берђауш – Палатајево-Чељабинск – Курган – Петропавловск – Омск – Ново Николајевск – Бииск – Томск /Сибир/, да би се одатле вратили у Чељабинск (55). Ту је 9. септембра одржана оснивачка скупштина „Привременог Југословенског народног одбора у Русији“ чији је председник постао инжењер Божа Јеремић (56). На Божић група је доспела у Владивосток, одакле их совјетске власти враћају у Харбин и одатле у Минск. Целу 1919. годину избегличка група свештеника Ђорђа Поповића провела је у Сибиру, да би 1920. године били смештени у бараке америчког Црвеног крста у Владивостоку (57). 27. фебруара 1920. укрцани су на амерички брод „Шеридан“ који их је, проводећи их кроз јапанска острва, корејску обалу, Формозу, Филипине, 15. марта 1920. довео до Сингапура У Порт Саид су приспели на Ускрс, 11. априла 1920, а у Трст седам дана касније (58). О солидарности Руса са тешком судбином српских избеглица, дневник Ђорђа Поповића оставио је траг помињући изузетну пожртвованост пуковника Лонткијевича, те солиста Одеске опере, „г. Бочарова и госпође Ивоне“ (59).

Нема поузданих података зашто је у време владавине комунистичког режима, са којим Србија није имала дипломатске односе, било допуштено да тек мањи део групе буде враћен много краћим путем, којим се 1916. и пристигло у Русију, али је знано да је дужа траса, преко Сибира, Манџурије, Цејлона, Суеца, Александрије, Порт Саида у време када је бољшевизам преузео власт у Русији, била једини могући пут и за дислоцирање Трећег и Четвртог пука Прве дивизије Српске добровољачке војске у Солун, док су Први и Други пук за Солун упућени преко Архангелска, Енглеске, Француске и Италије .

Почев од августа 1914. до фебруара 1917. у Русији се радило на конституисању и комплетирању Српског добровољачког корпуса, делом од Срба, Хрвата и Словенаца-ратних заробљеника са руског фронта, а делом од Срба пребеглих пред аустријским и бугарским инвазионим трупама на територију Русије. О организацији формације, уз руску подршку, старао се официрски кадар у те сврхе доведен са Крфа. Августа и септембра 1916, још довољно неувежбани. српски добровољци Прве дивизије укључени су у тешке борбе код Добруџе, што је резултирало страхотним губицима. Према једном мишљењу, даљу судбину добровољаца требало је решити стављањем под команду руско-румунске армије, док је Српско министарство војске подржавало идеју генерала Живковића о увећању формације и дислоцирању корпуса у реон Турну Северина, одакле би се извршило пребацивање у Кладово, ради подизања устанка уз помоћ 20.000 људи скривених по српским шумама (60). Истовремено је, по одобрењу руске и румунске врховне команде од стране капетана руске обавештајне службе Ратманова у Турну Северину формиран Српски четнички одред на челу са поручником Стеваном Рајковићем. 23. септембра 1916, под командом једног припадника организације „Уједињење или смрт“, дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, потпуковника Александра Срба, одред је бројао 158 људи (61). Убрзо је Одред, у склопу Српског добровољачког корпуса, добио као руководећи кадар потпуковника Божина Симића, уз сагласност руског обавештајног одсека у Одеси. Његово име биће поменуто и у једном другом одсудном тренутку наше историје – после успешно спроведеног војног пуча 27. марта 1941. године од стране завереничке организације „Конспирација“, поводом потписивања Тројног пакта од стране Србије, нова влада затражила је хитне преговоре са СССР-ом о војном савезу и помоћи. Молотовљев пристанак на разговоре исказан у телеграму од 31. марта 1941. био је условљен тиме да члан српске преговарачке делегације буде пуковник Божин Симић, иначе близак сарадник Мустафе Голубића у време оснивање организације „Уједињење или смрт“, чији је био члан. Ова изнимно маркантна фигура на српској политичкој сцени успела је да од стране емигрантске југословенске владе у Енглеској буде постављена за опуномоћеног министра при влади генерала Де Гола, да би 1945. године био изабран за члана прокомунистичког „Антифашистичког већа народноослободилачке војске Југославије“, званично окончавши каријеру као амбасадор социјалистичке Југославије у Анкари (62).

Опција о ангажовању корпуса преко Дунава, на подручју Кладова одакле би се устанак ширио ка централној Србији, прихваћена је од стране цара Николе, пошто је од министра Спалајковића упознат са разлозима почивајућим на настојањима да се предупреде румунске аспирације ка српским територијама, укључујући и Кладово (63). О једној другој измешаности судбина цара Николе и српских снага у Русији после комунистичког преврата, говори нам сећање Кладовљанина Јована Јовановића: „Када је ешалон наше војске враћен из Сибира /Чељабинск/ са наредбом да иде преко Мурманска а не преко Владивостока како је било планирано, а којим путем су ишли још доста других, у путу за Мурман морало се ићи преко Екатеринбурга. Ту се стигло и стало ради снабдевања са храном, баш оног дана када су вршене припреме да се убије цар Никола и његова породица. Било је то у мају месецу 1918. године, по старом календару. Вест о овој погибији створила је код наших војника једну јаку психичку струју: код неких индиферентну, а код једног доброг дела војника, или боље рећи непромишљених и усијаних глава, сажаљење и наклоност за интервенцију и спасавање цара. Неколико хиљада добро наоружаних и организованих војника, заиста је могло много на брзину да учини у средини неприпремљених револуционара за једну такву евентуалност. Али, у случају успеха, да се моментално спасе цар, где би се онда отишло ван руске територије, на којој је већ била васпостављена власт, не много чврста, али ипак довољна да у овом случају отме цара из руку наше војске. А шта би се после десило са свима нама, није тешко прорећи. Разумљиви би било за такву авантуру да је та наша војска била на граници неке друге државе у коју би се одмах пребацила са спашеним царем, док у нашој ситуацији, такав подухват би представљао самоубиство и повећање броја жртава нашег настрадалог народа, као ниједног другог у томе рату. Нас неколико десетина, који смо разборитошћу штрчали од тих усијаних глава, са оваквим разлозима у дугим објашњењима, једва смо успели да их одвратимо од такве смртоносне акције и наставимо пут ка своме циљу, а револуционаре да оставимо на њиховом послу, у који нико са стране нема право да се меша“ (64). Размишљања и ставови једног официра српске војске, који није располагао овлашћењима и ауторитетом доношења тако значајних одлука као што је она о покушају ослобађања руског цара, довољна су илустрација аргументације употребљене пред масом жељном учешћа у мењању тока светске историје. Евентуално учешће прокомунистички настројене струје у српском командном кадру код доношења негативне одлуке, захвално би можда било разматрати кроз праћење каријера команданта одреда, пуковника Свет. Маринковића, потоњег генерала, брата Павла и др. Воје Маринковића, бившег министра иностраних послова (65), и његовог наследника на том положају мајора Александра Дукића, потоњег генерала. Сам Јовановић није могао преломити код доношења једне тако важне одлуке, а његов највећи домет у Русији огледа се на другом плану – штампарија Јужно-Руског деоничарског друштва 1917. године у Одеси изнела је на светло дана Јовановићев превод са француског на српски језик списа Пјера де Ланија „Југославија“, са предговором познатог писца Пола Адама.

Изузев са четрдесетак страница овог текста, српска култура у Русији је обогаћена околношћу да је познати оперски певач Живојин Томић, родом из Кладова, пошто је прошао голготу борби са српским добровољцима у Добруџи, по одобрењу генерала Хаџића 1917. године упућен на школовање у Одесу код великих педагога Д. Менотија и Сиљавина. Четрдесетак оперских рола, међу којима Ленски у „Евгенију Оњегину“, омогућило је Томићу исказивање певачких квалитета на начин да је тридесетих година прошлог века сврставан у уметнике којима припада највише место у српској оперској култури.

Од обостраних настојања да се преовлада кризна политичка ситуација у Европи уз очување развојних потенцијала словенске културе, углавном манифестованих на војном пољу, поред много проливене крви, разарања и учињених неправди, остала је у сећањима српских војника Руска војничка молитва, за коју се зна да је уливала осећај сигурности и једном Суворову, али и далеко од бољшевичке пошасти, дуго времена била ретка утеха многобројним прогнаним Русима који су спас нашли у Србији (66).

Избеглице из Русије

Око 40.000 цивилних и војних бегунаца из Совјетске Русије нашло је после октобарског преврата из 1917. године уточиште у Србији. Министарство Унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. октобра 1920. године известило је начелство округа Неготин, да је Влада одлучила примити 24. овог месеца једну већу групу од 2093 руских војних рањеника и болесника, дотад смештених на грчком острву Лемнос, од којих ће педесеторо бити стационирано у Кладову, са упутством да становништво сматра руске избеглице својом браћом и да према њима поступа као према својима (67). Летопис кладовске цркве о томе бележи да је свештеник Сава Илић „дочекао 19. партију руских избеглица, већином из армије генерала Врангела са Крима и јужне Русије, који су побегли испред бољшевизма. Старао се о њиховој храни и преноћишту и испраћао даље“, што сведочи о околности да је Кладово било успутна станица, а у неку руку и прихватни пункт за велики број руских емиграната, од којег се тек педесетак определило да се ту настани на дужи рок. Свакако да је великој помоћи српске православне цркве руским избеглицама у Кладову допринела околност да је на трону Тимочке епархије од 1919. до 1921. године био епископ др. Иринеј Ћирић, ученик Московске Духовне Академије.

У то време међу избеглим Русима заговарала се идеја о некој врсти њихове екстериторијалности, односно непотпадања под власт Краљевине СХС. Тражило се „признавање институције пуномоћства за Русе у Краљевини, односно потчињавање руских избеглица руским властима“ (68). Код неприхватљивости оваквог решења, отишло се у супротну крајност, па је од стране дела руске емиграције, укључујући и Руску православну цркву у егзилу, краљу Александру Карађорђевићу понуђен упражњен руски царски престо, уз потенцирање околност да краљ располаже са милион војника који би могли одлучујуће допринети рестаурацији монархије у Русији, од чега се Београдски двор није дистанцирао (69).

Неуспостављање дипломатских односа са Совјетском Русијом није наишло на јединствени одобравајући став у српској јавности, нарочито када су у питању били мотиви таквог понашања. За својеврсно затварање очију пред стварношћу најновијег периода руске историје изналажени су разлози погодни да дају више маневарског простора политици фактичког уважавања Совјетске Републике, какву је демонстрирао министар спољних послова Момчило Нинчић: „Колико год ово наше држање изгледало нереалним и мало практичним, оно ипак није за осуду. Наша Влада тиме није хтела да покаже своју приврженост методама и начелима царског режима који су страни нашем народу, већ је желела да даде видног доказа о својој верности и захвалности према онима који су се нашли у помоћи народу српском у најтежим његовим тренуцима. У међународним као год и у приватним односима, постојаност је врлина, која може да прибави државама само углед и поштовање“ (70). Настојање дела руске емиграције да се избори за повољније место под сунцем протежирањем великобугарске политике, знатним делом усмерене ка оспоравању југословенске опције у стабилизацији прилика на Балкану, погодовало је Нинчићевим претензијама за ревидирање крутог става игнорисања руске револуционарне владе, што ће се у освит запоседања Југославије од стране сила осовине, у једном тренутку испоставити могућим излазом из кризне ситуације. Чак је и пар година пре тога опредељеност Југославије за сарадњу са новом руском републиком манифестована актуелизовањем плана о изградњи моста преко Дунава, код Кладова или на делу ђердапског сектора названом Казан, у функцији заобилажења подручја Аустрије и Немачке трасирањем „железничке линије 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд-прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса.

Историја је показала значајном и једну другу улогу мањег броја руских избеглица, међу њима новинара Александра Ланина, који ће као агент немачког Гестапо-а, скупа са својим најближим сарадником, кладовским среским начелником Леонидом Чудновским у ноћи између 5. и 6. априла 1941. отшкринути врата за безбедан улазак немачких инвазионих трупа у Србију, у реону Кладова. Он се после атентата на краља Александра појављује као редактор српског превода памфлета „Александар од Југославије – жртва масонске завере“ у коме се заговара теза да је убиство резултат наводног „краљевог супротстављања рушилачком деловању ове секте“.

За разлику од појединих експонената тзв. „високе политике“, већина емиграната изабрала је пут укључења у рад на убрзању развоја младе балканске краљевине. Тако је царски генерал Лав Денега у Кладову богатом риболовним вировима где је чест плен била морска риба из рода Моруна, чији су примерци досезали тежину и до пар стотина килограма, отпочео са производњом, захваљујући њему надалеко у свету знаног кладовског кавијара. Изузев у зрелости рибљих јајашаца у време приспећа великих риба из Црног мора Дунавом до Ђердапа, тајна изузетне вредности овог производа, годинама присутног у најлуксузнијим европским и америчким ресторанима, крије се у саставу конзерванса чији је рецепт у Кладово донео Лав Денега са својом супругом. Према причи распрострањеној међу радницима рибарског газдинства, блиски рођак Денегине супруге Вере справљао је овај ретки производ за трпезу цара Николе Другог, те је управо његовим доброчинством приспео и на ђердапско поднебље. Просветни рад у селу Манастирица обављао је Никита Пономаренко, 1930. године изабран у управни одбор Учитељског друштва среза Кључког (71), док је у среском суду био ангажован Павле Аркудински. Свештеничким позивом и популаризацијом хришћанског православља бавили су се на подручју Кладова Већеслав Јаковљевски, у Брзопаланачкој парохији са селима Слатина, Река-Аликсар и Купузиште, Михаило Успенски у михајловачкој парохији са селом Мала Каменица, Константин Јармољчук у парохији корбовској са селом Вајуга, Димитриј Кутенко у текијској парохији са селом Сип и Николај Баскаков у великокаменичкој парохији са селима Подвршка, Речица, Велесница и Милутиновац (72). Руски траг на битисање православља у тешким временима по Србију очитава се у околности да од 25 црквених књига којима је Манастир Буково у то доба располагао, 21 је, као и већина икона руског порекла, из Москве, Петрограда и Кијева, Највише захваљујући залагању Константина Јармољчука у Корбову је 30. јула 1932. отпочело зидање парохијске цркве. 1937. године, поводом одржавања у Кладову састанка представника влада – чланица Мале Антанте, председнику Владе Милану Стојадиновићу предложено је да четворици најзаслужнијих грађана срезова Кључког и Брзопаланачког буду додељена висока југословенска одликовања. Међу њима налазио се и Андреј Шестаков, свештеник из Грабовице (73) .

Без обзира на исказано разумевање грађана и власти, много Руса у Србији, имало је проблеме у обезбеђењу добрих животних услова. Није било довољно средстава чак ни за ратну сирочад. Зато је из Неготина 1931. године покренута иницијатива ради прикупљања помоћи руским малишанима, апеловањем да се становништво давањем новчаних прилога одужи „одувек осведоченом залагању наше браће Руса за нашу слободу“ (74).

Чини се ипак да је најснажније емоције са руским предзнаком на српским просторима производила стрепња за будућност земље, али и руске емиграције у условима опасности од ширења бољшевизма. Пети проширени пленум Егзекутиве Комунистичке интернационале априла 1925. издао је Резолуцију о југословенском питању. Главне ставке односе се на обавезу комуниста „да сконцентришу сву револуционарну енергију у сврху рушења диктатуре српске буржоазије и убрзавања пролетерске револуције; дужност је комуниста да угњетавање потлачених нација од стране српских властодржаца најодлучније сузбију и да сваки захтев тих нација за одстрањењем свега што ограничава њихово право на самоопредељење стварно потпомажу, бране и стално напред упућују; легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од стране српске буржоазије; гледиште Животе Милојковића да Комунистичка партија треба на исти начин и једнако оштро да иступа против национализма хрватске и словеначке буржоазије као и против српског национализма уопште, не само да је опортунистичко, него објективно користи националистичкој политици великосрпске буржоазије“ (75). Већ 1. маја 1925. године београдска „Политика“ на првој страни доноси вест да је Зиновјев у свом говору на конференцији панруске комунистичке партије рекао како ће ускоро револуционарни покрет захватити сву источне Европу и Енглеску. И коначно, уље на ватру долева Стаљин лично у свом одговору на један чланак српског комунисте Симе Марковића, инсистирајући да се границе Краљевине Југославије „створене ратом и насиљем“ не могу узети као полазна тачка или оправдана основа за решење националног питања“ (76). Локална штампа тога доба пуна је чланака на тему бољшевизма. Углавном преовлађују ставови о гнусном атаку нечовечности – „када се цар и војска муче да спасу Словене па и свет од насиља Хабзбург-Хоенцолерна-Кобурга, иза леђа Керенски и Миљујков предају најјачу државу на свету бољшевицима. Не треба заборавити да је њиховом политиком поубијано више десетина милиона Словена, а не мање гробље је начињено од живих Словена, који се налазе од Владивостока до Цариграда“ (77). Зато не чуди што је пар хиљада руских емиграната одлучило укључити се у следујућа војна дејства на страни немачких окупационих снага у Србији, поводом немачке пропаганде да ће један од ратних циљева бити васпостављање монархизма у Русији.

Настојећи да обезбеди неутралност Југославије, кнез Павле желео је искористити одређене позитивне сигнале из СССР-а после немачке окупације Пољске, па су 11. маја 1940. године обновљени трговински, а месец дана касније, 24. јуна и дипломатски односи Краљевине Југославије и Совјетске Републике. Пакт СССР-а и Немачке од 23. августа 1939. године ипак се показао несавладивом препреком за пружање војне помоћи руске владе Југославији непосредно пред немачку окупацију. Политика немачко-совјетског споразумевања, настављена у форми договора од 5. септембра 1940. године „о пресељењу становништва немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки Рајх“ отворила је пут повратку 150.000 фолксдојчера из Бесарабије, Буковине и Добруџе. Прихватни центар основан је у Прахову, ради организовања наставка транспорта до Немачке железницом, док је за други правац одабран наставак коришћења пловног пута Дунавом, а Кладово одређено као успутна станица за снабдевање конвоја. 14. септембра 1940. године у Кладову је усидрен један немачки брод, праћен од СС официра на путу за Бесарабију, у вези чега је наговештено да се његова мисија састоји и у повратку у домовину избеглих Руса (78). Стаљинова политика „парирања Немцима“ у репатријацији сународника више је била усмерена у пропагандне сврхе него што је исказивала спремност СССР за општим руским измирењем. Уосталом такав гест виђен је и наводним измирењем са руском црквом.

Немачка инвазија na Југославију 1941.

У немачким ратним плановима ђердапски пловни пут са Сипским каналом фигурирао је као витални пункт за обезбеђење снабдевања енергентима из Румуније, житарицама из Совјетског савеза и прва деоница коју ће инвазионе трупе запосести на тлу Југославије. Покушаји енглеске обавештајне службе да онеспособи Дунав за пловидбу у сектору Ђердапа датирају још из 1939. године, када је канал Тахталија, између Текије и Доњег Милановца оштећен а два танка натоварена румунским петролејем потопљена. Током 1940. године планирано је извођење велике диверзије сурвавањем у реку готово 700 метара високог стеновитог масива Мали Штрбац. Допремљено је пар вагона експлозива и започето бушење стена, када на интервенцију немачке стране Југославија спречава реализацију енглеског плана. Колегиница А. Ланина и кладовског среског начелника Леонида Чудновског, немачки агент Вера Пешић чији је највећи домет било организовање састанка Хермана Геринга и Косте Пећанца у Софији управо крајем те године, пренела је Немцима поверљиве информације о деловању енглеске обавештајне групе Ханау у реону Кладово-Доњи Милановац. Тако је пропао ангажман инжењера Мате Лончарића-Брушије на минирању Штрпца, спровођен у дело под плаштом реализације његових концесионих права вршења истражних радова на том потесу у склопу косовскомитровачке фирме „Брушија и син“, филијале Интелиџенс сервиса у Србији (79).

Анализирајући безбедносну ситуацију једна Владина Комисија маја 1940. године затиче у Кладову брод „Цар Душан“ са 550 јеврејских избеглица из Аустрије и Немачке, док је још њих 620 смештено у граду. Према обавештењу среског начелника /Л.Чудновски/, група је очекивала долазак страног брода ради одласка на другу дестинацију. Занимљиво је да је и јеврејски Мосад, заједно са енглеском обавештајном службом имао задатак разраде резервног плана – запречавање пловидбеног пута уз помоћ брода чије су услуге претходно биле уговорене за превоз јеврејских изгнаника из Кладова ка Палестини, а у међувремену је за њихов привремени смештај из Браиле у Кладово допремљен један адаптирани пловни објекат, преуређен од руског болничког брода, назван „Пенелопа“ (80).

Леонид Чудновски приликом разговора са члановима Комисије предложио је да се додељени му агенти за Кладово и Текију „одмах уклоне јер се не могу корисно употребити услед тога што се налазе у малим местима те су одмах уочени од грађанства“, а да му се повећа „поверљив кредит за обавештајну службу пошто је принуђен да ради ове службе бар два пута недељно одлази у Турну Северин где има своје поверенике“, у време када су се у Румунији Немци већ добро одомаћили.

У цитираном извештају Владине комисије наићи ћемо на релевантан податак да је 12. маја одржан састанак са шефом локомотивске вуче у Сипском каналу, где је констатовано да би потапање неког објекта у овом каналу изазвало делимичан или потпун прекид у саобраћају пуно теретних објеката при водостајима нижим од 450 цм на Оршавском водомеру – „теретни саобраћај би био такорећи потпуно компромитован, обзиром да водостаји виши од 450 цм трају врло кратко време, с пролећа“ (81).

Везано за немачки протест и налог принца-регента Павла Карађорђевића да се предузму мере на спречавању минирања Ђердапа, овај извештај садржи податке да је командант Тимочке дивизијске области послао једног чиновника – руковаоца убојног слагалишта – са два камиона „за пријем експлозива предузимача Брушије“ /Мате Лончарић/. Из цитираног акта сазнајемо за дан 13. мај 1940: „Предузимач Брушлија јавио се истог дана и ставио на расположење своју дереглију за пренос експлозива. Са командантом монитора „Драва“ одржана је конференција о могућности превлачења експлозива са места где је овај депонован – код Хајдучке воденице у Доњем Казану – па до Текије – реморкер „Кајмакчалан“ и моторни чамац са „Драве“ искоришћени су као једина расположива средства за пренос, пошто је превоз сувим немогућ. Поподне је у Текији одржана конференција са нашим чиновништвом при Ђердапској администрацији у циљу прикупљања података о акцији поткупљивања пилота те администрације да би ови напустили службу“. Евидентно је да је главни повод доласка високе државне комисије у саставу: бригадни ђенерал Чед. М. Шћекић, саветник министра унутрашњих послова Рад. Ст. Поповић и саветник министра саобраћаја Рад. Драговић, било „санирање“ стања изазваног откривањем енглеских планова о диверзијама на Ђердапу. Комисија на крају констатује да је приликом боравка у Текији добила обавештења како је немачка филмска група прошле године снимала са бродова „Коловрат“, „Колумбос“ и „Линц“ предео Казана, сигналне станице и терен на српској обали, да су на нашу обалу и излазили и на њој снимали поједине пределе, а поред осталог бавили су се и на местима на којима је предузимач Брушлија вршио радове, и иста снимали“, што неодољиво асоцира на заметање обавештајних трагова Л. Чудновског.

Активности обавештајних служби на Ђердапу у то време достижу усијање, па командант неготинског обавештајног центра, пуковник Вук М. Караџић 28. октобра 1940. године послао је поверљиву депешу бр. 576 на више адреса, међу њима и кладовском среском начелнику, да ће немачке трупе стациониране у Румунији, где Чудновски има обавештајне задатке које финансира југословенска влада, током наредног месеца ући у Југославију пребацујући се преко Дунава, уз могућност преласка и сувоземним правцима из бивше Аустрије, све поводом одбијања југословенске владе да немачкој војсци одобри пролаз до Солуна. Текст поверљивог документа публикован је 1971. године са коментаром да ни у једном раду о припремама немачког напада на Југославију није споменуто никакво конкретно обавештење попут ове информације „која није формално проверена, али ју је кроз шест месеци време потврдило“ (82), но није тешко одати се другачијем утиску: да се ради о још једном виду притиска немачке обавештајне службе на југословенску владу, са циљем њеног приближавања ономе што ће знатно пре шест месеци, које аутор текста еуфорично помиње као кратки рок у коме је тачност информације потврђена, уследити у форми приступања Тројном пакту. Широко презентиране могуће локације – пар стотина километара границе Дунавом према Румунији и „допунски“ сувоземни правац из Аустрије – више су погодовали довођењу у питање опредељености Југославије да води политику неутралности, но што су нешто ново из окупационих планова могли открити.

Леонид Чудновски, рођен 1888. године у племићкој породици у Јекатеринославу, студирао у Харкову и на Хајделбергу, 1920. године емигрирао је у Србију са армијом генерала Деникина. Када је 1930. премештен са дужности начелника среза Поречког, за начелника среза Левачког у Рековцу, повео је за наше прилике дотад невиђену политичку кампању не би ли се вратио на поприште изузетно занимљивих збивања – Ђердап, тако да 1934. године „ по молби грађанства Доњег Милановца и становника среза Поречког, са 3000 потписа“ бива враћен за начелника овог среза (83). Одатле није било тешко бити премештен у срез Кључки, Кладово, где је још преданије могао да се бави својим позивом.

Десантом преко острва Ада кале и Гол, јаке немачке снаге у раним јутарњим сатима 6. априла прешле су на српску страну, спречивши у муњевитој акцији потапање огромних локомотива за вучу бродова у Сипском каналу и онемогућивши запоседањем Текије укључење додатних југословенских снага у борбе у реону Сипа. Енглеска обавештајна служба успела је на време сигнализирати раније припремљеним за диверзију бродовима „Куманово“ укотвљеном у Доњем Милановцу и „Витезу“ у Текији, да се крене у акцију запречавања пловидбених канала Јуц и Сипског канала, али су ефекти били недовољни да би се речни пут онеспособио.

За разлику од покушаја из Текије и Милановца, југословенске војне снаге стациониране при Сипској локомотивској вучи нису пружиле скоро никакав отпор немачким десантним јединицима. У време упада Немаца на подручје које је требало бранити, комплетан официрски кадар налазио се на пријему који је у њихову част у седам километара удаљеном Кладову организовао срески начелник Леонид Чудновски. Остало је забележено да је и у току 1941. и 1942. године агент „М 12“, Александар Ланин са својом групом контролисао безбедносну ситуацију на Ђердапу, но тада без непосредног учешћа Леонида Чудновског, кога је на месту среског начелника убрзо заменио Димитрије Трифуновић (84).

Од мањег дела руске емиграције организоване су формације под именом Руски заштитни корпус, чија је главнина 1941-1943. године била распоређена на обезбеђењу значајних привредних ресурса попут Борског рудника или стратешких тачака за одржавање саобраћаја Дунавом, као што је то био систем ђердапских пловидбених канала на правцу Кладово – Текија – Доњи Милановац. Из Кладова се у састав РЗК укључило само троје људи: Борис Сомов при Првом, а Тодор Борис и Максим Љапин при Другом пуку (85). Како гласи извештај Обавештајног одсека Команде Српске државне страже, „на дан 2. фебруар 1943, око 16 сати и 30 мин, на путу Неготин – Доњи Милановац, у реону општине Плавна среза Брзопаланачког, група бандита непознате јачине напала је немачког официра, једног подофицира и 10 Руса, који су путовали из Неготина за Доњи Милановац...на страни Немаца и Руса жртава није било“ (86)

Руско учешће у победи над нацизмом

Током маја 1941. године у Кладову је основана организације Савеза комунистичке омладине Југославије са циљем борбе за ослобођење од немачке окупације и обарање монархије, по угледу на достигнућа у СССР-у. Двадесетак омладинаца одабраних од чланова КПЈ Бошка Ђорђевића и Петра Димитријевића, међу којима су се истицали Петар Букатаревић, Момир Јовановић, Василије Барбатесковић, Зоран Џингалашевић, Немања и Матеја Поповић, приступило је организованом неутралисању немачке пропаганде, прикупљању помоћи за партизанске војне формације или диверзијама каква је било уништавање рибарских чамаца које су Немци реквирирали од становништва за своје војне потребе, или пресецање телефонских и електричних водова (87).

Пошто је указом од 10. јуна 1942. године краљ Петар Други четнички штаб Драгољуба Михаиловића именовао у Врховну команду Југословенске војске у отаџбини, од преосталих делова регуларне војске Краљевине Југославије октобра 1942. године на подручју источне Србије формирани су Млавски, Крајински, Тимочки, Делиградски, Књажевачки, Чегарски и Пиротски корпус. За старешину Крајинског корпуса, постављен је Велимир Пилетић, бивши начелник штаба Дунавске дивизије у Београду. Под његовом командом налазиле су се поред Кључке, Брзопаланачка, Поречка, Звишка и Голубачка бригада. Током 1942. и 1943. године ова војска под ингеренцијама југословенске владе у избеглиштву није имала озбиљнијих сукоба са немачким окупационим снагама. Зато је доста проблема било у борби за „право првенства“ у организовању народног отпора између ројалиста и комуниста. Командант Српске државне страже генерала Милана Недића, са којом су трупе генерала Михаиловића сарађивале делећи блиске ставове по питању улоге њихових оружаних формација на тлу Србије, издао је 18.3.1942. под бројем Пов. Об. 582 директиву са следећим садржајем: Вођство комунистичке партије увидело је своју грешку коју је водило у пропаганди са чијим би продужењем дошло до истребљења и последњег остатка комунистичких присталица. Да би придобили српски народ, комунисти су своју пропаганду почели прилагођавати пропаганди четника Драже Михаиловића. Парола им је „ослобођење од окупатора“. Врховно вођство комунистичке партије издало је наређење да се приликом преписке и пропаганде избацује реч „комунизам“ а да се употребљавају сви они изрази који највише годе народу. Комунисти настоје да свој рад доведу у склад са националним четницима представљајући се као заштитници народа“ (88). Такве природе била је и Титова изјава из 1944. године, поводом преговора о формирању коалиционе владе са Иваном Шубашићем, да његов народноослободилачки покрет не тежи успостављању комунизма већ ће народ слободно одлучити о облику владавине.

Без обзира на то, очевидно је темељни проблем ројалиста чинило задобијање подршке западних савезника њиховој политици ишчекивања најповољнијег тренутка за обрачун са окупатором и како у том контексту рецимо објаснити неодазивање на енглеске захтеве за спровођење диверзионих активности на Ђердапу. „Зар Србе треба навести да почине животну несрећу, да послушају савете Енглеза и да голоруки нападну објекте и трупе немачке, па да са тим разбесне Немце, који би уништавали Србе националисте?“ – тако један апологета стратегије почивајуће на „чекању грешке противника, односно комуниста“ покушава демистификовати наводни основни енглески циљ-Титову победу (89), игноришући у својој тези околност да трупама генерала Михаиловића такве побуде нису биле сметња укључењу у оружана дејства на страни италијанске окупаторске војске између марта и маја месеца 1942. године код Вишеграда, Билеће, Новог Пазара, Никшића, Горњег Милановца, Невесиња и Мостара, што је Енглезе нагнало југословенској влади у Лондону предложити да на чело Војске у отаџбини уместо Михаиловића буде постављен мајор Ђуришић (90).

Састав Југословенске војске у отаџбини на територији из надлежности Крајинског корпуса половином 1943. године бива проширен једним Руским корпусом на челу са мајором Абрамовим, формацијом од три стотине војника, делом од лица избеглих са принудног рада у Борском руднику, међу њима и син црвеноармејског генерала Коњева, а делом од дезертера из корпуса генерала Власова „јер нису хтели да се боре против Совјетске црвене армије“ (91), али ни то није учинило њено постојање делотворнијим. Поједини бегунци из логора у Румунији, какав је случај био са Владимиром Георгијевичем, учесником октобарске револуције, прикључили су се партизанским формацијама Крајинског одреда, настојећи да тако убрзају процес ослобођења и своје домовине (92).

И 1943. година, као и претходне, прошла је у ишчекивању најпогоднијег момента за сукоб са окупатором. Како говори извештај Начелства среза Кључког Пов. бр. 68-43 од 17. фебруара, у потпису начелник Воја Николић, Велимир Пилетић са 150 својих сабораца одржао је збор у Петровом Селу позивајући становништво у борбу против комуниста, апелујући на народну слогу и „слушање наредби како наших тако и окупаторских власти“, што одаје утисак даље дезоријентисаности припадника ЈВуО по питању приоритета у свом деловању (93). Зато у односу на нужност ангажовања његових војника против комуниста Пилетић није имао дилема, додуше распршених уз помоћ података о понашању идеолошких противника на терену, погодних изазвати чак и опредељење једног броја руских емиграната за служење немачкој окупационој мисији. Професор Алексиј Шеншин у једном од својих извештаја о стању руске емиграције у Југославији 1943. године наводи пример сина руског свештеника из околине Ужица. Он је одлучио ставити се Немцима на располагање пошто су комунисти по запоседању села његову мајку и сестру силовали, оца заклали и на крст разапели (94). 29. марта 1943. на путу између Плавне и Клокочевца, на граници између среза Брзопаланачког и Поречког, 140 припадника Српске државне страже генерала Милана Недића нападнуто је од стране Пилетићевих четника. Борећи се на страни четника живот је изгубио Рус Михаил Назаренко (95). Као командант Осме групе јуришног корпуса 7. јула 1943. Велимир Пилетић издао је наредбу до чијег је садржаја дошао енглески официр Сенди Гленд: „На терену у срезу се од јутрос налазе Немци и Бугари. Преко наших људи указивати тачно мете где се комунисти крећу и налазе. Кретати се за Немцима или Бугарима и искористити њихове успехе у прикупљању оружја или муниције. Најгоре би било за општу ствар ако би ма ко отворио ватру на Немце или Бугаре. Овај би покварио целу ствар за уништење комуниста“ (96). Финализација политике усмераване ка сарадњи са окупаторским снагама у Србији окончана је крајем 1943. године споразумом специјалног опуномоћеника Министарства спољних послова и команданта Југоистока, Хермана Нојбахера са вођама четничких одреда Драгољуба Михаиловића, о оружаном примирју ограниченом на одређени простор и повременом заједничком вођењу борбе против комунизма. Прецизирани су услови споразума: да ће четнички одреди прекинути са борбеним и саботажним дејствима против немачког Вермахта, његових савезника и муслимана, да ће у заједничким акцијама против партизана бити потчињени немачком командовању, да ће прекинути све везе са силама које се налазе у рату са Немачком и изруче Немцима војне мисије западних савезника (97).

Међутим курс активности ЈВуО убрзо се мења, као уосталом и развој ситуације на фронту против нацизма. Августа месеца 1944, припадници Крајинског корпуса предвођени потпуковником Миодрагом Ратковићем отпочели су дејства по немачким снагама у реону Кусијака, код Прахова где су пристизали бродови Црноморске и Дунавске немачке флоте повлачећи се из Русије. Услед тога и бомбардовања са румунске стране, немачка флота била је заустављена код села Милутиновац у кладовском срезу, уз велике губитке. У исто време део снага корпуса ушао је у Кладово али немајући могућности за освајање тврђаве са немачком посадом, једна делегација ЈВуО настојала је добити у Румунији помоћ путем бомбардовања окупационог гарнизона.

У то време у Кладову кулминира ривалство са припадницима и симпатизерима Комунистичке партије Југославије. Марко Милуновић, „командант града у илегали“ сумња како је њихово дело летак наводно потписан од Велимира Пилетића, а којим се народ и војска позивају да напусте покрет Драже Михаиловића: „И у том се летку са одушевљењем говори о победоносној Црвеној Армији и кличе се великом Стаљину, и тек узгредно се помињу и остали савезници-Енглези и Американци...похватани комунистички агитатори испричали су да су им помоћници студент Арса Форцан и, на опште изненађење, руски „бели“ генерал Лав Денега, који је живео у Кладову као угледан грађанин, наравно и антикомуниста, код којега су одседали нацистички поглавари из Зајечара или Београда. Када смо њих потражили били су некуда отишли. Касније су стигли из Турну Северина, после другог прелаза совјетских трупа 22. септембра 1944. године. Генерал Денега био је од помоћи совјетској команди, док је Арса Форцан постао нека сила нове власти.“ (98).

Било како било, 12 дана пошто је генерал Михаиловић указом краља Петра Другог разрешен дужности Начелника Штаба Врховне комаде у окупираној отаџбини, Велимир Пилетић је са својих стотинак сабораца у ноћи између 10. и 11. септембра 1944. године, прешао у Румунију, где су од румунских власти разоружани и касније репатрирани у отаџбину, изазивајући неверицу међу бројним војницима ЈВуО осталим у Србији (99). Сам Милуновић сведочи да су 27. августа команданту совјетске посаде у румунском месту Вранча предали преко стотину Руса и нешто Пољака, који су у Хомољу били под командом Пилетића у „Интернационалној четничкој бригади“, највећим делом састављеној од бивших совјетских војника, који су на разне начине дошли у Хомоље, а највише из борског рудника, где су били на принудном раду, да би по предаји Совјетима наредбом команданта Кузњецова били затворени у неку сеоску шупу (100). Индикативно је да је већ наредног дана, 12. септембра посредством британског радија Краљ Петар Други позвао Србе, Хрвате и Словенце на уједињење под руководством команданта Народноослободилачке војске Југославије, Јосипа Броза Тита образлажући свој став следећим речима: „Сви они који се ослањају на непријатеље против интереса свога властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали мом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу“ (101).

За одговор на питање о правим разлозима Пилетићевог хитног пребацивања из Србије у Румунију остали смо у Милуновићем мемоарима ускраћени, као што је то случај и са мистериозним околностима под којима је наводно Пилетић успео да побегне НКВД-у искачући из воза у некој руској степи, како би мирно дочекавши старост преостали део живота провео у Паризу. Уколико се прелаз преко Дунава стави у контекст покушаја да ЈВуО предухитри реализацију Титовог и Стаљиновог договора о заједничким дејствима Црвене Армије и Народноослободилачке војске у Србији, Пилетићев маневар неће у крајњем исходу бити лишен квалификације бега, нарочито када се посматра са аспекта следујућег расула ЈВуО и изневеривања опредељења великог броја њених војника да скупа са савезничком армијом ослободе Краљевину од окупационог нацистичког режима (102). Извештај штаба 25. Народноослободилачке Дивизије од 12. септембра садржи информацију да Крајински корпус ЈВуО више не постоји јер га је Пилетић распустио после неуспеха у преговорима са Црвеном Армијом. Тврди се да је један број четника прешао борити се на страни народноослободилачке војске, док је друга група од шездесеторо људи образовала самостални партизански одред. Заплењена је Пилетићева архива (103).

6. септембра 1944. године Тито је упутио налог Главном штабу народноослободилачке војске за хитно успостављање везе с Црвеном армијом. После једног преласка мањег дела руске војске између места Костол и Мала Врбица, Кладово, 6. септембра, уласка у Кладово наредног дана у 8 сати изјутра и погибије педесет руских војника, када се код Кладова на страни Црвене Армије борила и јединица ЈВуО са Марком Милуновићем, чему је уследило повлачење Руса у Турну Северин, на румунску страну, један батаљон Девете бригаде 23. дивизије Народноослободилачке војске са коњичким ескадроном 12. септембра прешао је Дунав код села Радујевац. Заједно са деловима 75. корпуса Црвене Армије, они су се код кладовског села Вајуга вратили на српску страну 22. септембра 1944, кренувши у напад са циљем овладавања подручјем са системом дунавских пловидбених канала, укључујући отпорне тачке Сип и Текија (104).

Поводом вести о очајном стању на фронту, немачки командант сектора Југоисток Ханс Густав Фелбер 7. септембра 1944. издао је наредбу о формирању борбене групе Фишер, којој ће бити потчињени командант одбране Бора, група полицијског потпуковника Заупеа формирана у Прахову од стране адмирала Циба, група „Ре“ са командантом одбране Гвоздених врата /Ђердап/ и Четвртим пуком Српског добровољачког корпуса у Пожаревцу; задатак: одбранити сектор између ушћа Тимока у Дунав и Текије. Немачке снаге биле су потпомогнуте са два пука Руског заштитног корпуса. Они су успели донекле неутралисати црвеноармејско-српске нападе на Ђердап, но приспећем нових јединица Другог и Трећег Украјинског фронта Црвене Армије из Румуније крајем септембра у реон Брзе Паланке и почетком октобра код села Голубиње, изнад Текије, ситуација се драстично променила и окупационе снаге су натеране на повлачење.

Кладово је од стране коалиционих снага, уз пресудну улогу трупа Црвене Армије ослобођено 22. септембра 1944. године. Према записима Марка Милуновића, посебне заслуге за добру информисаност совјетских војника о стању у Кладову пред њихов улазак могао је имати овдашњи руски емигрант, бивши царски генерал Лав Денега, за кога су се Руси код њега распитивали приликом првог преласка у Србију почетком септембра (105).Чини се изузетно занимљивим да је уз руске снаге, учешће у ослобођењу Кладова имала и формација састављена од бивших припадника једне усташке хрватске дивизије, заробљене на Источном фронту. Њен командант потпуковник Марко Месић формирао је по налогу Црвене армије Другу интернационалну бригаду, са запаженим учешћем у садејству са јединицама НОВЈ у војним операцијама на подручју Кључа и Крајине (106) У борбама вођеним наредних дана око оближњег Доњег Милановца, одиграо се руско-руски сукоб између Совјета и припадника Руског заштитног корпуса, у коме је изгубило животе седамдесетак црвеноармејаца (107).

У време тих акција, између 21. и 28. септембра Тито је боравио у Москви, где је потписао споразум са Совјетском Врховном командом о пристанку на привремени улазак Црвене Армије на југословенску територију, с тим да се њене трупе, по обављању својих задатака повуку из Југославије. И после обављених задатака један број руских стручњака и војника остао је на подручју Југославије, укључујући и Кладово (108). Исте године у издању Окружног одбора Народноослободилачког фронта Ниш, одштампана је брошура са Стаљиновим рефератом на Осмом ванредном свесавезном конгресу Совјета 25.11.1936. и текстом Устава СССР-а, дељена на подручју Кладова и околине, уз упућујућу назнаку: „Поводом проласка ослободилачке Црвене армије кроз нашу земљу, сматрамо за потребно да упознамо нашу јавност са основним принципима демократског државног уређења СССР“ (109). Прибегавајући Шчедриновој поучној причи о губернатору који је у од царске власти повереној области завео ред и мир тако што је истребио хиљаде становника и спалио десетине градова, а када је осврнувши се око себе на хоризонту видео Америку у којој „како изгледа постоје неке слободе које буне народ и где државом управљају другим методима“ донео одлуку „поново сакрити Америку“, Стаљин је крајње саркастично, бацајући прашину у очи свету о својим злоделима, покушао „Потемкиново село“ од Устава из 1936. године представити нечим што на западном политичком хоризонту кад-тад мора бити дочекано као откровење великих комунистичких достигнућа (110). Југославија је била једна од првих европских земаља коју је задесила погубна суровост „великог инквизитора“ и његових имитатора.

Југословенско-руски односи после Другог светског рата

Већ у јесен 1944. године један број бродова и радника предратне Југословенске речне пловидбе стављен је на располагање совјетским трупама. Бродови су добили југословенске ознаке – Остмарк постаје ЈРП 1, Војвода Бојовић – Кордун, са заповедником Стериосом Андруцосом из Кладова. Углавном се пловидба одвијала у циљу пребацивања тенкова и моторних возила. У Турн Северину основана је Агенција Совјетског дунавског господарственог пароходства која се бавила организовањем пловидбе кроз ђердапски сектор. Истовремено у совјетској окупационој зони Беча отворена је агенција Југословенске речне пловидбе, под фирмом и печатом исписаним на руском језику. До првих неспоразума наредне године долази по питању модалитета југословенско-совјетске сарадње у саобраћају Дунавом. Зато ће Командант штаба кладовске морнаричке базе НОВЈ Иван Новак 23. фебруара 1945. године наредити да старешина домаћег брода не сме, без посебног одобрења Штаба, удовољити руској наредби о вијењу совјетске заставе, а уколико Совјети сами поставе своје заставе, комплетна посада са заповедником дужна је одмах се искрцати са таквог пловила (111).

У интересу обезбеђења слободне пловидбе Дунавом 5. октобра 1945. године у Оршави је између југословенске и румунске владе потписан Споразум о привременом комитету за управљање пословима Ђердапске администрације. Ради стварања оптималних услова сарадње, Југославија и СССР оснивају 4. фебруара 1947. мешовито акционарско друштво ЈУСПАД – „Југословенско & Совјетско Пароходно друштво“ са посебним саобраћајно-наутичким рефератом за сектор Ђердапа у оквиру одељења којим су руководили Н. Хаднадјев и С.Петеј. Референт за саобраћајно наутичка питања у ђердапском сектору располагао је овлашћењима у односу на акваториј између Великог Градишта и Прахова. Вршио је надзор над радом бродских официра ЈУСПАД-а, обезбеђивао благовременост бродског снабдевања, царинских услуга, пилотажу за несметан пролаз кроз Ђердап и био у партнерским односима координације са начелником наутичког одељења Ђердапске администрације (112).

Мада је почела изграђивати своје државно уређење и привредни ситем по угледу на СССР, ослањајући се на садржину споразума са Јалте по којем су код ње интересне сфере између Истока и Запада подељене на равне части, Југославија је с краја 1947. године постала предметом Стаљинових претензија за потпуним овладавањем политичким, војним и економским притисцима. Попут начина на који је југословенске перспективе схватао део руске емиграције у Србији само две деценије раније, и актуелно совјетско руководство изнело је став да би се придружењем Бугарској југословенско друштво понајбоље уклопило у интересе „великог брата“. Одбијање врха КПЈ да државу приведе Стаљиновој управи дочекано је ставом Централног комитета Совјетске комунистичке партије од 27.3.1948, између осталог израженим кроз тврдње о скретању с пута пролетерске револуције „у југословенској партији не осећа дух класне борбе; пораст капиталистичких елемената на селу а и у граду иде пуним кораком, руководство Партије не предузима мере да би ограничило капиталистичке елементе, а у влади се налазе енглески шпијуни, укључујући Владимира Велебита“ (113).

Информбиро је 28.6.1948. званично оценио како је КПЈ искључила себе из породице братских комунистичких партија, што је био повод сазивању конгреса КПЈ чијом Резолуцијом о односу према Информбироу се не прихвата искључење из међународне комунистичке организације, уважавајући Стаљинову тезу о биполарном свету, с једне стране империјализам са САД на челу и њему супротстављени демократски блок предвођен СССР-ом, уз величање СССР-а и његовог вође, коме се са митинга шаљу телеграми пуни израза оданости комунистичкој идеји. Криза ипак ескалира и у лето 1949. године на подручју Југославије ухапшена је већа група совјетских агената од којих су један део чинили бивши белогардејци-емигранти у Србији. После нове резолуције Информбироа с краја 1949. године, југословенско-совјетски сукоб добија димензије прикривеног рата.

Суочен са опасношћу директне совјетске војне интервенције према Југославији, Тито се досећа реактивирати енглески план од пре десетак година о дизању у ваздух ђердапске стене Штрбац чиме би се, скупа са још пар минерских подухвата, обезбедило изливање Дунава из Ђердапа и велика поплава размера потопа у Источној Србији и делу Војводине, довољни за спречавање продора руских тенкова у унутрашњост југословенског подручја. Премошћујући речи делом, хиљаде радника доведених за ту прилику из босанских врлети у уснулу варошицу Текију, под окриљем ноћи, у највећој тајности, месецима је радило на бушењу стена и уградњи експлозива, довољно снажног да измени земљопис Србије (114). На срећу, даљи развој ситуације показао је непотребним остварење плана о потапању дела југословенске територије. Чврст противуречни став „империјалистичког“ блока, помоћ од стране САД, Велике Британије и Француске која је до 1954. досегла цифру од 500 милиона долара, уговор о војној сарадњи са западном алијансом из 1951, али и изражена спремност Југославије да се свим средствима одупре евентуалном нападу, одвратили су Стаљинов „демократски“ блок од претензија према малој балканској републици.

Без обзира на велике материјалне штете изазване економском, војном и политичком блокадом, највећа жртва наметнуте изолације биле су десетине хиљада становника привржених комунистичким идејама какве је пласирао Стаљин, у чију их је непогрешивост управо шеф КПЈ годинама уверавао. Натерани од југословенског руководства да се изјасне подржавају ли совјетску политику, многи од њих осетили су погубне последице од јавности дуго скриване стравичне полицијске тортуре, упражњаване по „колективним центрима за преваспитавање“, и од Истока и од Запада препуштени забораву. Један мањи број страдалника који је имао привилегију у време Титових прогона наћи се на подручју државне границе, као што је случај са мештанима Кладова, уточиште је потражио преласком у суседне земље. Ни релативно миран живот на Истоку, укључујући понекад и висока универзитетска звања за пребегле, нити морална сатисфакција за у Југославији излагане мучењима русофиле или вернике култа марксистичко-лењинистичке непогрешивости, нису били довољни да се овдашњи комунистички режим искупи за прибегавање једном злу како би се негирало тек једно право на различитост.

Као израз захлађења односа двеју држава, југословенска влада је 16.3.1949. приступила ликвидацији мешовитог акционарског друштва ЈУСПАД. То је друга страна искористила све пословне губитке, у износу од 80 милиона динара, превалити на терет југословенске стране. По одлуци Министарства саобраћаја ФНРЈ 1. новембра 1949, преузета су у Дирекцију ЈДРБ – Југословенског државног речног бродарства, лица која су била на раду код овог друштва (115). Совјети су интензивирали ометање слободе пловидбе, установљене београдском Конвенцијом о режиму пловидбе на Дунаву из 1948. године, до те мере да је онемогућавање вршено војним маневрима. Тим поводом 8. јуна 1950. Амбасади СССР у Београду уручена је протестна нота (116). Један од совјетских одговора стигао је у виду одлуке румунске владе о протеривању дипломатског особља и службеника ЈДРБ из Букурешта и лука Ђурђу и Браила, те онемогућавања југословенских представника у раду Ђердапске администрације. Зато је влада ФНРЈ била приморана цео случај изнети пред Генералну скупштину Уједињених нација, на заседању у Паризу 1951-1952. године. Резултат су биле препоруке ОУН за решавање спора мирним путем, што је сматрано политичким поеном у корист Југославије. Дунавска комисија је 1953. године, уз сагласност совјетске делегације, уважила решења погодна за реафирмацију равноправног статуса југословенске стране у међународним уговорним односима релевантним за саобраћај на Дунаву. Стаљинова смрт 5. марта 1953. године и промењени курс новог совјетског руководства отворили су страницу нормализације односа и сарадње ФНРЈ и СССР-а на принципима обостраног уважавања и разумевања.

У склопу попуштања затегнутости у односима Југославије и Источног блока, Заједничком декларацијом румунске и југословенске владе од 26.6.1956. године, сигурно не без сагласности СССР-а, приступило се разматрању питања значајних за уређење Дунава на Ђердапу. Резултат рада огледа се у Споразуму о изградњи хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, чијим спровођењем у дело ће се регулисати пловни пут и обезбедити искоришћавање 81% расположивих хидро потенцијала за производњу електричне енергије (117).

Једном од базичних претпоставки успешног извођења радова испоставило се постизање споразума између Југославије и Савеза Совјетских Социјалистичких Република о економској и техничкој сарадњи у изградњи хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап“. Вероватно су разлози политичке природе допринели да службени назив московског документа потписаног 22. марта 1965. године има додатак којим се наглашава да систем у реону „Железних врата“ гради југословенска страна, а за узврат је споразум таквог наслова ратификован од југословенске владе уредбом од 19. маја исте године, у чијем називу нема те констатације (118). Сувише су велике биле ране наново отворене међусобним сумњичењима и оптужбама комунистичких партија после кризе у Мађарској, кулминиралим 1961. године совјетском прокламацијом како је борба против југословенског ревизионизма интернационална обавеза комунистичких и радничких партија, да би се ствари, у нормалним временима подводиве под „козметичке детаље“, називале правим именом.

Игра речи ишла је и корак даље, у споразуму предвиђајући да ће техничку помоћ пружати совјетске организације југословенским, што суштински значи једна држава другој, и то: а) у испоруци три комплетна хидроагрегата снаге од по 178.000 киловата, б) испоруци делова у склоповима и у обрађеном или полуобрађеном виду, специјалних алата и контролно мерних инструмената и неких материјала за производњу преостала три агрегата од стране југословенских предузећа, в) испоруци грађевинске и монтажне опреме и механизама за извођење грађевинских и монтажних радова, г) изради пројекта опреме преводнице, д) консултацијама и експертизама по пројектима хидросистема „Ђердап“, ђ) указивањем техничке помоћи југословенским организацијама у монтажи, пуштању у пробни погон појединих јединица и пуштању у експлоатацију опреме испоручене из СССР-а, е) давањем производно-техничке документације за опрему хидроелектране „Ђердап“ и опрему преводнице, која ће се производити у Југославији, ж) пријемом југословенских стручњака на производно-техничку обуку, консултације и упознавање у пројектним и научно-истраживачким организацијама и у одговарајућим предузећима СССР са техничким достигнућима ове земље по питањима значајним за изградњу хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап“.

За плаћање хидроагрегата и њихових делова испоручиоцима, укључујући „Ленинградски металических завод“ Лењинград – турбине и „Електросила“ Лењинград – генератори, совјетска страна је југословенској одобрила кредит од 23 милиона америчких долара, на 10 година, са 2% камате на годишњем нивоу. У односу на обавезу плаћања уговорене испоруке грађевинске и монтажне опреме и механизама, вредности 17 милиона америчких долара, предвиђено је да ће совјетске спољно-трговинске организације одобравати југословенским партнерима петогодишње одлагање плаћања, са годишњом каматом од 2% на наплаћени део. Овако сачињеном споразуму, важећем и пре ратификације са својством привременог, следило је закључење посебних уговора, при чему су се новчане вредности дефинисале на бази конкурентних цена светског тржишта. Између осталог, предмет набавке из СССР-а по основу наведеног споразума, било је 61 аутомобила, 1 хеликоптер и три хидрокрилна брода, 83 дампер-кипера, 24 багера, 25 аутокранова, 20 утоваривача, 14 булдожера (119). Испоручиоци су били: „Технопромекспорт“, „Машиноекспорт“, „Аутоекспорт“, „Тракторекспорт“, „Судоимпорт“, „Запеастекспорт“, „Машприборинторг“, „Авијаекспорт“, „Станкоимпорт“.

Према закључцима експерата обе стране, прихваћеним у име совјетске владе посредством И. В. Архипова, под техничком сарадњом подразумевали су се: а) Консултације о евакуацији великих вода и леда и обезбеђењу пловидбе за време грађења, о производњи и уграђивању монтажних бетонских елемената и оплатних плоча за брану, преводницу и електрану, о изради и уграђивању арматуре; б) Експертиза пројеката преводница, заштите приобалног подучја, хидромеханичке опреме бране и електране, в) Упознавање југословенских стручњака са техничким достигнућима у СССР по питањима регулација водених протока, уграђивања бетона и извођења армирачких радова, монтаже хидроенергетске опреме, опреме преводнице и електричне опреме на великим хидроелектранама, експлоатације хидроелектране, ремонтне опреме, преводнице и система за заштиту од успора вода (120).

У изради пројеката главног објекта хидроелектране, учествовала је фирма „Ленгидростаљ“ Лењинград, у оквиру конструктивних пројеката хидромеханичке опреме, док је „Гидропројект“ Москва партиципирао у идејном пројекту главне и помоћне опреме и консултацијама у вези са пројектом преграђивања Дунава. Интересантно је да је један од Руса избеглих у Србију пред налетом бољшевизма имао важну саветодавну улогу у пројектовању и извођењу радова на „Ђердапу“. Руководилац београдске „Хидротехнике“ инжењер Георгије Георгијевич Готуа /1905, Красноводск – 1971, Београд/, матурант Донског кадетског корпуса у Билећи 1925, дипломац београдског техничког факултета из 1936, први велики грађевински задатак у послератној Југославији имао је као шеф изградње моста код Србобрана, од 12.12.1945. до 1.10.1946. године. Приликом пуштања објекта у употребу, како обавештава „Слободна Војводина“ у издању од 3. октобра, инг. Готуа био је у прилици примити за свој рад честитке од совјетског потпуковника Васиљева, који је на свечаности говорио у име Црвене армије. Готуиним највећим професионалним подухватом могла би се сматрати хидроелектрана Бајина Башта, но удео одважног Руса француског порекла у стасавању хидроелектране Ђердап, као експерта југословенске стране у стручној сарадњи са совјетским институцијама, вредан је изузетног респекта (121).

У исто време када је са СССР-ом склопљен споразум о совјетској помоћи у изградњи хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап“, 1965. године југословенски председник Тито имао је задатак настојати да покрет несврстаних земаља „трећег света“ редефинише, давањем Француској и Генералу Де Голу једне од лидерских улога. Мисија југословенског министра иностраних послова, Коче Поповића, није уродила плодом, али ће две године касније, поводом Титове изражене спремности да се брани употребом војне силе уколико совјетски тенкови пут из окупиране Чехословачке усмере ка Југославији, допринети француској подршци таквом ставу (122). Погоршање безбедносне ситуације у региону 1968. године није омело руске и југословенске стручњаке да спроведу у дело своје обавезе везане за изградњу велике дунавске електране и регулацију пловидбеног пута.

Да би се остварио један од најпрофитабилнијих пројеката двадесетог века, уз обезбеђење годишње производње од приближно шест милијарди киловат часова електричне енергије, повећање пропусне моћи Ђердапа са 12 на 50 милиона тона превоженог терета, смањење времена проласка бродова са 120 на 31 сат и трошкова пловидбе са 0,62 на 0,12 долара по тони, у чему је Русија, као и друге европске земље стекла могућност огромних уштеда, било је неопходно извести радове гигантских размера. Ископано је и насипано 22.500.000 кубних метара земног материјала, 7.240.000 кубних метара стена. Уграђено је 3.250.000 кубних метара бетона и 187.000 тона арматуре и металних конструкција. У склопу потреба изазваних изградњом ове хидроелектране и друге, мање код Кусијака, изграђено је или реконструисано 370 километара насипа, више од 50 километара обалоутврда за заштиту високих обала и путева и 900 километара отворених дренажних канала за заштиту 130.000 хектара пољопривредног земљишта (123).

Руски допринос евидентном успеху таквог је значаја да се хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап треба сматрати одличним примером сарадње и разумевања два словенска народа. Но, мало је недостајало да заједнички руско-југословенски напори за овладавањем ђердапским природним ресурсима буду преточени у апокалиптичну будућност. 1981. године разрађена је идеја о изградњи нуклеарне електране на српској обали Дунава, у близини Великог Градишта. Чернобиљска катастрофа довела је 1986. године до одустанка од замисли инсталирања једне централе руске производње, чернобиљског типа (124). Друга сенка Апокалипсе надвија се над овим грандиозним градитељским подухватом, посматрано са аспекта нерешеног проблема таложења огромних количина речног муља, уз значајне садржаје тешких метала и радионуклида. Још 1972. године академик Павле Савић на пропутовању кроз Кладово изнео је опаску како је ризично кротити природу, јер се она кад-тад освећује за то насиље – „она има своју хармонију, логику и законе, а човек је неопрезан у том бахатом поступку против ње-загађени смо“ (125). Четрдесет година од потписивања југословенско-руског споразума у вези изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, радове на ревитализацији електране, вредне више од стотину милиона америчких долара изводе московски „Енергомасекспорт“, „Електросила“ и „Лењинградски механични завод“, при чему се снага сваке од турбина повећава за једну десетину у односу на првобитно уграђене. Није тешко сложити се да је то далеко хуманији вид српско-руског партнерства, него што би се чинило прихватање плана о изградњи нуклеарне електране.

Путеви и беспућа српског Сибира

Тамо где Дунав раздваја Карпате од планинских масива Источне Србије, везујући Панонску са Понтијском низијом, где су ветрови олујне снаге вековима дробили ђердапско стење чинећи његовим прахом плодно тле на којем се може узорати Небо, преданошћу упорних Словена никло је Кладово. Од савременика често називано српским Сибиром, оно својом историјом потврђује да сенке великих цивилизација остављају дубоке бразде на њиховим рубним пределима. Највећи међу великим римским царевима, Октавијан Август потомству је оставио завештање да границе царства не шире преко Дунава, а много времена касније испоставиће се делом сагласја моћних европских држава да се руске политичке аспирације завршавају на левој обали те реке. У оба случаја бивајући крајњом тачком хоризонта, Кладову је додељена улога раскршћа тешко проходних путева између Истока и Запада.

У односу на бројне утицаје других култура, новије доба чини упечатљивим руска настојања за доминацијом прво у хришћанско-православном, а потом и у погледу омеђеном социјалистичким идејама с почетка двадесетог века. Садашњост малог српског града проткана је фрагментима ауторитарне прошлости, али и мислима да ће заједничка сутрашњица чинити беспуће вери у заборав као оправдању изневерених очекивања.

Забелешке

(1) Милутин Гарашанин, Археолошки весник 5, 1954, с.225-236.

(2) Драгослав Срејовић, Лепенски вир, Београд 1969, с. 173. Детаљније о везама старих цивилизација на Ђердапу: Ранко Јаковљевић, „Призори из митске прошлости“, културни додатак листа Тимок, Зајечар 2003.

(3) Љубивоје Церовић, Срби на тлу данашње Румуније од раног средњег века до Париске мировне конференције, Темишварски зборник 1, 1994, Нови Сад, с. 21.

(4) Исто.

(5) Порекло имена Кладово на овај начин, везивањем за руске термине за оставу, магацин, складиште, нишу, разрешава београдски архитекта Наталија Павловић

(6) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Загреб 1970, с.213; о већем броју нетачности изнетих у наведеном делу видети: Ранко Јаковљевић, „Енигма Пауновић“, културни додатак листа Тимок, Зајечар, фебруар 2003.

(7) Историја Мађара, група аутора, Београд 2002, с.87.

(8) И. Андреев, М. Лалков, Балгарските ханове и царе, Велико Трново 1996, с. 213.

(9) Детаљније о деловању светог Никодима: Ранко Јаковљевић, „Мостови светог Никодима“ –“Гласник“, службени лист Српске православне цркве, Београд 2003, бр. 7, с. 153-160. О исихазму: Ханс Георг Бек, Византијски миленијум, Београд 1998, с. 239-261; Георгије Острогорски, Историја Византије, књига 6, с. 477. и даље.

(10) Џејмс Билингтон, Икона и секира, Београд 1988, с. 79-80.

(11) Исто, с. 84-85.

(12) Жива Милин, О српском калуђеру Никодиму и о његовом рукописном четворојеванђељу преписаном 1404-1405. у манастиру Водици у румунској земљи, Темишварски зборник Матице српске бр. 3, Нови Сад, 2002, с. 153.

(13) Према: Јован Н. Томић, Нови град-Кладово-Фетислам, Глас СКА 70, Београд 1906 г, с. 22-23.

(14) Стара српска књижевност, приредила Светлана Томин, Сремски Карловци – Нови Сад 2001, с. 396-397.

(15) Историја српског народа Београд 1986, 4-1, с. 123-124. и 233.

(16) Владимир Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе од краја осамнаестог века до 1839, Историја српског народа, 5-1, Београд 1981, с. 48.

(17) Милорад Радусиновић, Најстарије вести о Тимочкој и неготинској области у руској штампи 18. века, „Развитак“ бр. 2, Зајечар 1986, с. 66-70.

(18) Садржај новинских извештаја преузет из рада Милорада Радусиновића, Руска штампа о Крајини у време Кочине крајине 1788-1791, Развитак-Зајечар с-65-70.

(19) Историја српског народа, 4-1, Београд 1986, с. 425.

(20) Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812. године, Историјски часопис САНУ, бр. 44, Београд 1998, с. 157.

(21) Исто, с. 158.

(22) Вук Караџић о војној сарадњи руске војске и српских устаника 1807-1812, према Г. Добрашиновић, Вук у Крајини и Кључу, Кладово-Неготин 1986, с. 51-52.

(23) Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812. године, с. 159-160.

(24) Према: Јеврем Дамњановић, Србија и на истоку, Неготин-Зајечар 2004, с. 233.

(25) Исто, с. 235.

(26) Михаило Гавриловић, Исписи из париских архива, Београд 1904, с. 114, цитирано по Владимиру Стојанчевићу, „Кнез Милош према Бугарској и Бугарима“ -“ Срби у Бугари 1804-1878.“, с. 69.

(27) Према: Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, Баштиник 4, Неготин 2001, с. 42

(28) Књажевска канцеларија, Одељак Неготинска нахија, 19-402 (2-3), Баштиник 5, Неготин 2002, джс. 225. Радош Љушић сматра: „Пошто није успео да Србију отргне испод руског покровитељства и стави је под протекторат европских сила, с једне стране, и разбије опозицију предвођену Саветом, а подржавану од Русије, с друге стране, пад кнеза Милоша био је неминован“ – „Ангажована историографија“, Београд 2004, с. 69.

(29) Атанасије Николић, Опис радње по предмету општег споразумевања за устанак и сједињење, Вршац, с. 273.

(30) Зорица Јанковић, Пут у Цариград – Кнез Михаило, предаја градова и одлазак Турака из Србије, Београд 2006, с. 47. Видети и: Радослав Перовић, Дипломатски спор о преносу српског оружја 1862. преко Румуније, Београд 1938. г.

(31) Милан Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа, Београд 1895, с. 20 – из разговора кнеза Михаила и Лајоша Кошута у Лондону 1859. године.

(32) АВПР, Канцеларија, 1866, д. 219, ф. 137-142, Извештај од 19.6.1866. Цитирано према: Никола Поповић, Аустро-угарска нагодба, градови и источно питање, Зборник радова поводом 100. годишњице предаје турских градова Србији, Београд 1967, с. 266.

(33) Владимир Стојанчевић, Развојни правци државне политике Кнежевине Србије према Бугарима у 19. веку, у „Срби и Бугари 1804-1878.“, Нови Сад 1995, с. 28.

(34) Петар Опачић, Ослободилачки рат Србије против Турске 1876. године, Неготин 2006, с. 26.

(35) Петар Опачић, с. 30.

(36) Петар Опачић, с. 28.

(37) Никола Атанасовић од 1865-1871. студирао је медицину на Универзитету у Букурешту, где је радио као лекар до 1876. Био је члан масонске ложе „Црвени крст“. Учесник је Српско-турског рата 1876. – члан санитетске мисије др. Шарла Давиле. Одликован је српским „Таковским крстом“. Умро је у Кладову 12.3.1877. године. Видети: http://chitzora.8m.com/Bucarest.htm; http://otves.org/bg/index.php?option=com_content&task=viev&id...

(38) Петар Опачић, с. 211.

(39) Извештај Џерингама Солзберију послат из Београда 24.6.1878, Србија 1878-Документи, 451, цитирано према: Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878, Београд 2000, с. 458.

(40) Писма Филипа Христића Јовану Ристићу (1868-1880.),170 – писмо из Пере од 29.4.1877.

(41) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1987, друга књига, с. 492.

(42) Према: Душан Берић, Стојан Новаковић и велика источна криза 1875-1878, Зборник радова поводом 150. годишњице рођења Стојана Новаковића, САНУ Београд,1995, с. 60.

(43) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Тимочка српска елита почетком 20. века, Кладово 2002, с. 13.

(44) Исто, с. 21, 62-72.

(45) Архив Србије и Црне Горе, Београд, Фонд бр. 37, фас. бр. 65-386, јединица списа Радован Казимировић.

(46) „Политика“ од 12.10.1930, „Одговорност за светски рат...“ цитирано према: Небојша Јовић, Енигма Јабуковчанина Казимировића, Тимочке новине, Неготин

(47) Цитирано према: Небојша Јовић, Енигма Јабуковчанина Казимировића, Тимочке новине, Неготин

(48) Хенри Кисинџер, Дипломатија, Београд 1999, књига прва, с. 174-175.

(49) Арчибалд Рајс, Шта сам видео и преживео у великим данима, Београд 1928, с. 83.

(50) Ове и следујуће податке о српским избеглицама у Русији наводимо према Летопису цркве кладовске, Храма светог великомученика Ђорђа победоносца, Архив Тимочке епархије СПЦ, према тексту публикованом у Баштинику 6, 2003. Неготин, с. 313. и даље.

(51) Оригинал се чува у породичној збирци Душана Перашевића у Кладову.

(52) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ, насеља и порекло становништва, Српски етнографски зборник 1940, одредница Текија. О околности „затварања градских врата пред избеглицама из Србије“ сећање чува Јулка Текелеровић, рођена Атанацковић, из Текије.

(53) Ђоко Драговић, 150 година Петровог Села на источним обронцима Мироч планине, Кладово 1997, с. 10.

(54) Дневничке забелешке Ђорђа Поповића из Јабуковца, преузето из рада Јована Танасијевића, Руска Голгота, „Баштиник“ бр. 8, Неготин 2005, с. 184.

(55) Исто, с. 184.

(56) Исто, с. 185.

(57) Исто, с. 185.

(58) Исто, с. 185.

(59) Исто, с. 185.

(60) Никола Поповић, Србија и Царска Русија, Београд, с. 275-276.

(61) Архив Војноисторијског института, п.16, к.46, ф-1, бр. 2 – Дневник рада Српског четничког одреда; наведено према Николи Поповићу, Србија и Царска Русија, с. 276-277.

(62) Према: Славољуб Цветковић, Југословенско-совјетски односи 1939-1941. године, Зборник САНУ и ЦАНУ „Други светски рат 50 година касније“, Подгорица 1997, Том Први, с. 119. Никола Миловановић у делу „Драгиша Васић-од бунтовника до контрареволуционара“, Београд 1986, с. 439 даје следеће белешке о Божину Симићу: „потпуковник српске војске, учесник у балканским ратовима 1912-1913. и у Првом светском рату. Због припадности организацији „Уједињење или смрт“ – „Црна рука“, у накнадном судском процесу у Солуну 1917. осуђен је на 17 година затвора у одсуству јер се налазио у Русији. Прешао у Руску војску и јула 1917. учествовао у борбама у којима је рањен. После тога напустио Русију и живео у емиграцији све до 1935. По повратку у земљу ухапшен је на граници и спроведен у Пожаревачки казнени дом на издржавање казне. После шест месеци помилован и пензионисан као потпуковник. По налогу Владе одлази у Москву ради преговора о успостављању дипломатских односа између СССР и Краљевине Југославије. По успостављању дипломатских односа био је на служби у посланству Краљевине Југославије у СССР-у. Уочи 27. марта 1941. као члан југословенске делегације водио је преговоре и потписао пакт са СССР. После слома Краљевине Југославије 1941. одлази у Енглеску и емигрантска влада га поставља за опуномоћеног министра при влади француског генерала Де Гола. 1943. дао је оставку на овај положај. Од 1945. члан је АВНОЈ-а и посланик у привременој Народној Скупштини. После тога именован је за амбасадора ФНРЈ у Анкари на ком је положају пензионисан. Умро је у Београду „. Нешто другачије информације о њему даје Никола Поповић, „Србија и Царска Русија“ с. 277:“... У складу са поменутим планом, значај Српског четничког одреда је порастао. То се огледа у томе што је командант Српског добровољачког корпуса дао пуну слободу рада А. Србу, а убрзо после његовог одласка послао му за помоћника пешадијског потпуковника Божина Симића“.

(63) Архив Србије, ПО, 1916, ф-4, В-Бд, дос. 2, пов. бр. 7133 – Телеграми Спалајковића бр. 845 од 5. октобра 1916. Пашићу. Према: Никола Поповић, Србија и Царска Русија, с. 277.

(64) Јован Јовановић, Преламање историје у двадесетом веку, Кладово 1965, забрањено објављивање одлуком среског тужилаштва у Зајечару од 1965. године, с. 83-84, из збирке Данка Јовановића, Кладово.

(65) Војислав Маринковић, слободни зидар, био је министар спољних послова у владама Веље Вукићевића (17.4.1927-23.2.1928, 23.2.-27.7.1928.), Антона Корошца (27.7.1928. – 6.1.1929.), Петра Живковића (6.1.1929. – 8.9.1931, 3.9.1931. – 5.1.1932, 5.1. – 4.4.1932), потом председник владе и министар спољних послова (4.4.-2.7.1932). Према списковима у Архиву Југославије, ф. 100... навод преузет из књиге Зорана Д. Ненезића, Масони у Југославији 1764-1980, Београд 1984, с. 555.

(66) Текст молитве објављен је у локалним „Крајинским новостима“ 14. децембра 1930, у броју посвећеном обележавању 42. рођендана Краља Александра, једног од претендената на упражњени руски престо: „Ох Боже ти који тресеш морском пучином и врховима непроходних гора, пошаљи с висине небеса благодет Христољубивој Православној Земљи Руској, која дан и ноћ слави твоје свето име. Дај здравље и дуг живот нашему Цару који скупа с нама подиже свој скромни поглед к небу, даруј му мудрост Соломонову и силу Давидову, олакшај му терет Круне, украси је још већма алем камењем земаљске славе. Благослови твоје Христијанско Православно оружје које ниче из груди Урала да кроти и умирава насилнике, да трга ропске ланце од којих се грози човечански род. Пошаљи благослов на наше крваве заставе, које у твоје име носе неброј бојева написаних златним словима, нека их као и до сада вије свети Георгије Великомученик побједоносац, носећи их од боја до боја, од победе до победе кроз уништене неверничке редове, нека у њима сија велеум Петра као звезда предходница пред полумесецом. Збуни наше многобројне душмане, лиши их разума, смути им језик, да пред нама приклоне своје пркосне главе, да их по Христову обреду научимо штовати Твоје свето име. Рашири, ох Боже, међу неизмернога Царства у коме само у Твоју славу струји Дон, Волга и стотину других река, у коме се врхови до неба уздижу, Урал, Алтај и Кавказ, рашири их од југа до севера, од истока до запада, дотле, докле једро носи лађу и Козак допре својим крилоногим коњем, и орао својим крилима, носећи у крвавим канџама муње и громове за оне који пркосе Теби – палму мира за оне који штују Тебе и Твоје име. Амин.“

(67) Архив Србије и Црне Горе Београд, фонд бр. 14, кас. бр. 224, јединица описа бр. 801: „Постарајте се свим средствима, образујући и одборе за дочек, да нађете потребан број соба. Утврдите цену собама тако да соба без употребе кујне не кошта више од 75 динара месечно, а са употребом кујне не више од 100-150 динара. Постарајте се такође, да у кафанама и мензама дају Русима за првих 15 дана храну ( доручак, ручак и вечеру) по утврђеној цени, која неће прелазити десет динара дневно по лицу. Учините да становништво сматра руске избеглице као браћу своју и да према њима поступа као према својима. Сваку уцену и злоупотребу према њима кажњавајте најстроже“ – у потпису Министар саобраћаја Краљевине СХС.

(68) Рускаја газета бр. 7, 14.5.1920, Скупштина руских избеглица. Према: Тома Миленковић, Руски инжењери у Југославији, с. 146.

(69) Бранислав Глигоријевић, „Руска православна црква у Југославији између два рата“, у зборнику Руска емиграција у српској култури двадесетог века, Прва књига, с. 57, позивом на писање у емиграцији бившег руског министра иностраних послова Миљукова и на околност да се у врху Руске православне цркве у емиграцији отворено говорило како је митрополит Антоније одлучио покренути питање кандидатуре на руски престо југословенског краља Александра. О Ланину и Чудновском више детаља код Мирјане Обрадовић: „Две крајности у политичкој делатности руских избеглица“, часопис Токови историје, Београд, 1-2-1997, с. 142.

(70) Архив Србије и Црне Горе, фонд бр. 305, фасц. 45, јединица описа 79 Русија, „Трговински гласник“ од 14. децембра 1923, текст „Односи са Совјетском Русијом“

(71) Крајинске новости бр. 30, Неготин, 7. јануар 1930, с. 2, чланак „Скупштина учитеља среза Кључког“.

(72) Шематизам Источноправославне српске патријаршије (по подацима из 1924.) Сремски Карловци 1925, с. 341-344.

(73) Према: Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, с. 117.

(74) Крајинске новости бр. 31, од 19. јула 1931, Неготин, с. 1, чланак „Помогните руску ратну сирочад“.

(75) Цитирано према: Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд 1985, с. 191-193.

(76) Јосиф В. Стаљин, „Још једанпут о националном питању“, „Бољшевик“ бр. 11-12, јуни 1925.

(77) Крајинске новости бр. 1, од 7. јануара 1930, Неготин, с. 2, текст Немање Павловића „Ко су левичари“.

(78) Министарство за прогнане, избеглице и ратом оштећене; документација о прогону Немаца из средње и источне Европе, свеска 3; судбина Немаца у Румунији, Минхен 1984, с. 41-45. и Писмо Валтера Клајна-Кладово, од 14.9.1940. Цитирано према Г. Андерл и В. Маношек, Неуспело бекство – јеврејски Кладово транспорт на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 140-143.

(79) Симо Ц. Ћирковић, „Вера Пешић, српска Мата Хари“, фељтон у „Експрес политици“ Београд, 22.7.2004, с. 23.

(80) Габриелa Андерл и Валтер Маношек, Неуспело бекство – јеврејски „Кладово транспорт“ на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, с. 100 и 189. Према истраживањима аутора „ У децембру, за време боравка брода „Дариен Други“ у Сулини, дошло је до нових расправа око права власништва на броду. Јехуда Арази и Давид Хакоен, који су били одређени за контакте са Британцима, упорно су заступали гледишта да „Дариен Други“ припада Британцима и да га треба одмах вратити ради спровођења нових саботажа на Дунаву. Њихова је интервенција уследила у максимално одлучујућој фази за групу Кладово.“

(81) Архив Србије и Црне Горе, фонд 334 1-1, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије-Политичко одељење, фасцикла 32, јединица 91-95, саобраћај на Дунаву 1940, Досије Дунав-наш Стални комитет за безбедност саобраћаја на Дунаву, „Извештај Комисије са обиласка дунавског сектора од ушћа реке Тимок до Великог Градишта са предлозима мера за осигурање безбедности саобраћаја на Дунаву, од 20.5.1940.

(82) Драган Витомировић,“Податак који је потврдило време“, „Развитак“ Зајечар, бр. 3-4, 1971, с. 95-96.

(83) Гласник Вељкове Крајине бр. 21, од 25. маја 1935, Неготин.

(84) Мирјана Обрадовић, „Две крајности у политичкој делатности руских избеглица“, с. 142-143. О „тајној вечери“ Леонида Чудновског говори необјављен спис Владимира Швајнера и Чедомира Милошевића о Кладову у време Другог светског рата, с. 6-8:“ Немачка обавештајна служба могла је да осујети све мере које су Енглези предузимали, јер је у Кладову имала свога агента који је према свом положају морао знати све што се ради у Срезу. То је био срески начелник Чудновски. Он је око себе окупио групу југословенских официра и скоро је отворено радио за рачун Немаца. Непосредно пред сам рат 1941. године Чудновски је чешће пута одлазио на Сипски канал и тамо се обично дуже времена задржавао. Свакако да је Немце обавештавао шта је тамо видео, јер су они били тачно упућени у све припреме и тачно су знали у ком моменту и шта ће се предузети у Сипском каналу. Немци су знали и то да је читав канал миниран, знали су и то да у Текији стоје спремна два шлепа натоварена бетонским блоковима које је требало да до канала довуче брод „Витез“ и да их потопи у самом каналу. Такође су били обавештени да обе локомотиве треба у одређено време да буду преврнуте у канал. Због свега овога, они су у ноћи између 5. и 6. априла запосели сва острва на прилазима Сипском каналу и у прво свитање 6. априла 1941. извршили напад на канал. На Сипском каналу те ноћи није било ниједног југословенског официра, јер им је Чудновски приредио вечеру у Кладову у кафани „Дубровник“ чији је власник био Васа Матејевић. Постарали су се да приликом вечере вино буде изврсно, па је те ноћи скоро већина официра била пијана. Са војском на каналу остали су само неки подофицири који су у одсудном тренутку прихватили борбу са Немцима“. Текст чији је један од аутора, Вадимир Швајнер – непосредни сведок дешавања на Ђердапу током Другог светског рата, из збирке Данка Јовановића, Кладово.

(85) Документи Руске колоније у Кладову: Списак породица које су се налазиле у служби немачке оружане силе из Кладова за примање следовања жита и кукуруза, од 22.3.1943. и Списак чланова породица руских емиграната који се налазе на служби код немачке оружане силе, живећих у Кладову а на предмет примања намирница по максимираним ценама од 1.9.1943, бр. 190-43.

(86) Архив Војног историјског института Београд, рег. бр. 57/7-1, кут. 26

(87) Владимир Швајнер и Чедомир Милошевић, О Кладову у Другом светском рату, с. 21-24.

(88) Цитирано према акту Команде Српске државне страже округа Зајечарског Пов. бр. 159 од 23.3.1942. године

(89) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, с. 39.

(90) Богдан Кризман, Југословенске владе у избеглиштву 1941-1943, 1981, с. 75-76 и 93 – из разговора шефа кабинета Слободана Јовановића са мајором Питером Бојом, чиновником у сервису задуженом за одржавање везе са Дражом Михаиловићем и слање помоћи ЈВуО.

(91) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, с. 36-37.

(92) Војислав Јеленковић, С обновљеним Крајинским партизанским одредом, „Развитак“ бр. 3, Зајечар 1970, с. 35-36.

(93) Архив Војноисторијског института К. 22, рег. бр. 30-3-1, цитирано према тексту у раду В. Швајнера и Ч. Милошевића, О Кладову у Другом светском рату, с. 15-16.

(94) Архив Србије и Црне Горе, Извештај Алексија Шеншина о стању руске емиграције у Југославији од 23.11.1943, МИП, прилог Пов. бр. 6544-43.

(95) Архив Војног историјског института Београд, рег. бр. 12/6-1, кут. 22.

(96) Према: Слободан Босиљчић, Тимочка крајина, Зајечар 1988, с. 190.

(97) Извештај команданта Југоистока, Хермана Нојбахера од 21. новембра 1943. године. Архив Војноисторијског института, NAW-Т-77, р. 833, сн. 1870-1871; Зборник НОР-а, том 14, књ. 2, 931-932.

(98) Марко Милуновић, с. 48.

(99) Слободан Босиљчић, Тимочка крајина с. 216-217. тај случај овако описује: „У Крајину је 6. септембра стигао опуномоћеник Драже Михаиловића са задатком да именује делегате за преговоре са Црвеном Армијом (потпуковник Велимир Пилетић, потпуковник Љуба Јовановић, адвокат Александар Трифунац). Задатак делегације био је да замоли Црвену Армију за „ посредовање не би ли партизани обуставили нападе на четнике и да предложи повлачење четничких и партизанских снага у касарне до обављања слободних избора; Велимир Пилетић је 10. септембра 1944. прешао Дунав код Трајанове табле (реон Текија) са 30 официра и 110 четника, водећи са собом 80 Немаца-заробљеника. У Крајови је оставио пратњу и упутио се у Букурешт, до совјетске команде. Они су га ухапсили 8. октобра и упутили у Москву. У међувремену је маршал Тито јавио са Виса 11. септембра Главном штабу Србије: „Тражите преко генерал мајора Горшкова (Горшков, Анатолиј Петрович, шеф совјетске војне мисије у Србији), ако се потврди вест да се Пилетић предао Русима, да нам они предају Пилетића и све његове официре које ми сматрамо злочинцима и које треба казнити. Остало људство треба разоружати и држати као заробљенике“. По завршетку рата, када је требало да буде изручен југословенским властима, Пилетић је побегао под нејасним околностима, 8. новембра 1945. и дошао у Париз.“ – Милуновић Пилетићево хапшење од стране Руса доводи у везу са инсинуацијама да је био енглески шпијун, „Од немила до недрага“ с. 79. Марко Милуновић, како тврди Небојша Јовић, „школован, интелигентан, лукав и искусан обавештајац равногорског покрета у Источној Србији, радио је и за енглеску обавештајну службу под надимком „Пиперитус“ – Тимочка ревија, Зајечар, бр. 44. од 1. јануара 1999, с. 24. Вукашин П. Перовић, међутим у „Првој четничкој енциклопедији“ Минхен 1973. износи тврдњу да су Руси преваспитали Пилетића и као совјетског шпијуна послали га на Запад; видети код Небојше Јовића, „Емигрантски садрузи о Вељи Пилетићу“, Тимочка ревија, специјално издање, мај 2000, с. 49.

(100) Марко Милуновић, с. 50-51.

(101) Архив Војноисторијског института, АЕБ, к. 11, рег. бр. 19-1; Службене новине Краљевине Југославије бр. 20, 25.10.1944, Лондон.

(102) Безуспешни покушај генерала Михаиловића да преко четничких штабова у Источној Србији, као савезник преговара са командантом совјетских јединица помиње Душан Биланџић у „Хисторији СФРЈ“, Загреб 1979, с. 76.

(103) Архив Војноисторијског института, бр. 7-3, к.1089, Извештај штаба 25. НО дивизије од 12. септембра 1944. г.. заменику команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије о нападу на Доњи Милановац и ситуацији на сектору дивизије, Оп. бр. 45.

(104) Слободан Босиљчић, с. 219-221. Сећања Велимира Пилетића на та дешавања говоре о боравку совјетских снага у вароши Кладово 5. септембра 1944, кога дана је настрадало 11 црвеноармејаца: В. Пилетић, Судбина српског официра, Крагујевац 2002, с. 100. Са каквим су ишчекивањима и стрепњама Срби гледали на ове прве инвазионе кораке совјетске армије у североисточној Југославији, сведоче дневнички записи из тога периода познате научнице Ксеније Атанасијевић: Љиљана Вулетић, Живот и мисао Ксеније Атанасијевић, Београд 2005, с. 211-212.

(105) Марко Милуновић, с. 53.

(106) Југословенска бригада формирана у Москви, према В. Пилетићу, имала је три батаљона пешадије и 1-2 лаке противтенковске или пратеће батерије-Велимир Пилетић, Судбина српског официра, Крагујевац 2002, с. 113. Октобра 1944. Месићева бригада била је стационирана у Бору. У извештају Среског комитета Комунистичке партије за Бор од 16.10.1944. наводи се да су у Бору под неразјашњеним околностима „убијени један официр из Месићеве бригаде и једна жена“. Такође се наводи да је „У Брестовцу једна девојка убијена од неког војника Црвене армије“ – Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 2, с. 370.

(107) Именик погинулих црвеноармејаца у борби против Немаца на територији Тимока и Крајине септембра- октобра 1944, у књизи Слободана Босиљчића Руси долазе, Београд 2000, с. 82-84 – имена од Ткаченко до Ширмовскиј.

(108) Сахрани једног руског војника у Кладову 26.6.1945. године присуствовао је бродски капетан Стериос Андруцос, оставивши о томе забелешку у свом Дневнику за 1945. годину. За исти дан Андруцос је забележио случај да је на синдикалној конференцији од стране Ф. Бунифачића и М. Шарца, заједно са крмаром Ацом Анастасијевићем био критикован јер је „ повукао из војске стотину људи и запослио их код Руса“. „Дневник заповедника брода Стериоса Андруцоса“, књига „1. 7. 1945-31. 8. 1946.“ чува се у збирци Александра Андруцоса, Кладово.

(109) О Уставу СССР, Ниш 1944.

(110) Исто, с. 16-17.

(111) Депеша Штаба морнаричке базе НОВЈ у Кладову бр. 521, од 23. фебруара 1945, Збирка Александра Андруцоса, Кладово.

(112) Упутства ЈУСПАД-а агенту по питању саобраћајно наутичке природе у ђердапском сектору, од 23.8.1947, бр. 2138. Збирка Александра Андруцоса, Кладово.

(113) Писмо ЦК СКП(б) Титу и осталим члановима ЦК КПЈ од 27. 3. 1948, цитирано према: Душан Биланџић, Хисторија СФРЈ, с. 154-155.

(114) Према казивању мештана Текије, забележеним од инг. Синише Стаменковића из Кладова, чији су преци били ангажовани на опслуживању радника.

(115) Решење Персоналног одељења Министарства саобраћаја ФНРЈ бр. 10561, од 1.11.1949. Збирка Александра Андруцоса, Кладово.

(116) Нота бр. 41187, од 8.6.1950. Наведено према: Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд 2000, с. 148.

(117) О изградњи и значају ХЕПС Ђердап видети: Ранко Јаковљевић, Сви ђердапски мостови, Кладово 2002, с. 69-76.

(118) Уредба о ратификацији споразума између Југославије и СССР о економској и техничкој сарадњи у изградњи хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап“, Службени лист СФРЈ-Међународни уговори и други споразуми, бр. 11, од 10. септембра 1965, с. 892-900.

(119) Исто, с. 895-897.

(120) Исто, с. 897-898.

(121) За информације о инг. Готуи дугујемо захвалност његовој удови, госпођи Јевгенији Владимировној из Београда и господину Алексеју Арсењеву из Новог Сада.

(122) Предраг Матвејевић, Де Гол, Дража и Тито – мит и истина, „Данас“ Београд, 6.4.2004, с. 9. Такав став могуће је, имао је полазиште у околности да је 27.1.1964. Француска прва међу земљама западног света успоставила дипломатске односе са Републиком Кином. Де Гол је 30.6.1966. боравећи у Москви јавно позвао Совјете и Французе да „једни другима пруже руку и учине све да наш стари континент, уједињен а не разједињен, преузме капиталну улогу која му припада у установљавању равнотеже, прогреса и мира у свету“. На крају, 7.3.1966. он је америчком председнику Линдону Џонсону обзнанио повлачење Француске из заједничке војне команде НАТО. Наведено према: Доминик Видал, Шта је Де Гол хтео 1966, Монд Дипломатик, издање на српском језику, бр. 30, април 2008, с. 18-19.

(123) Подаци преузети из рада Утицај акумулационих језера ХЕПС „Ђердап 1 и 2“ на околину, праћење утицаја и неки предлози за допуну праћења, осматрања и анализе утицаја, Михајло Сретеновић и сарадници, часопис Водопривреда 32-2000, с. 185-195.

(124) Драган Јовановић – „Пипање јавности – нуклеарна офанзива“ НИН Београд, бр. 2806, од 7.10.2004, с. 30-31.

(125) Мемоари Мире Ступице, „Шака соли“, Београд 2000, с. 190.

На Растку објављено: 2008-07-16
Датум последње измене: 2008-07-15 23:31:56
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Русија