Јован Ајдуковић

О контактолошком приступу у проучавању русизама

1. О ПРОЈЕКТУ. Ове године се навршава тачно педесет година од појаве два капитална дела америчких лингвиста: "Језички контакти" од Уријела Вајнрајха (Weinreich 1953) и истраживање норвешких емиграната и билингвизма у Америци од Ејнара Хаугена (Haugen 1953). Пре педесет година ова дела су се бавила језичким контактима на нов начин. Неколико година након појаве тзв. Хауген-Вајнрајхове теорије загребачки лингвиста Рудолф Филиповић почиње да се интензивно бави језичким контактима енглеског са другим језицима, као и контактима хрватског са америчким енглеским. У пионирском делу "Теорија језика у контакту. Увод у лингвистику језичних дидира" (Filipović 1986) Филиповић реинтерпретира и допуњује Хауген-Вајнрајхову теорију.

Од 1992. година у оквиру нашег пројекта "Словенски језици у контакту са руским" развијамо теорију адаптације русизама у српском, хрватском, македонском, бугарском, словеначком, словачком, чешком и пољском језику, као и концепцију контактолошког речника адаптације русизама. У истраживању покушавамо да реинтерпретирамо и даље допунимо Хауген-Вајнрајхову и Филиповићеву теорију и израдимо контактолошки речник адаптације русизама први такве врсте у свету. Резултате истраживања у периоду од 1992. до 1996. године представили смо у књизи "Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник" (Ајдуковић 1997), док ћемо резултате истраживања од 1998. до 2003. године представити у двема књигама: "Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама" (Ајдуковић 2003) и "Контактолошки речник адаптације русизама у осам словенских језика" (Ајдуковић 2004).

У овом раду изнећемо најважније резултате рада на пројекту у периоду од 1998. до 2003. године /1/.

2. СТАТИСТИКА КОРПУСА. На основу ексцерпиране грађе у лексикографским изворима српског, хрватског, македонског, бугарског, словеначког, пољског, чешког, словачког и руског језика (96 извора) формирали смо два корпуса. Први чине 6469 руских модела, а други 8754 русизма. Укупно смо анализирали 15223 лексеме. За сваки модел утврдили смо место акцента, тип творбе, творбени формант, припадност одређеној врсти речи, извор, језик у контакту, указали смо на морфолошки, синтаксички, стилистички квалификатор који стоји уз њега, затим на варијантност, број значења и семантички садржај. Обавили смо 77628 лингвистичке анализе. Корпус русизама састављен је од 1415 македонских русизама, 3803 бугарска русизма, 1095 српска русизма, 488 хрватских русизама, 432 словеначка русизма, 504 чешка русизма, 513 словачка русизма и 504 пољска русизма. С обзиром да је пројекат временски ограничен, истраживањем нисмо обухватили све постојеће лексикографске изворе. Селективно смо ексцерпирали углавном интернационализме из бугарског речника страних речи. Свих 8754 русизма у разним језицима анализирали смо са двадесет и једног аспекта: врсте акцента, места акцента, ортографије, трансфонемизације, транс-деривације, творбеног форманта, трансморфемизације, трансморфологизације појединих категорија, транссемантизације, ЛСА, транссинтаксизације глаголске рекције, укупне адаптације, врсте речи, језика у контакту, морфолошког, синтаксичког, стилистичког аспекта, извора, броја значења, семантичког садржаја и варијантности. Анализа русизама захтевала је 183834 лингвистичке операције. Укупно смо у оба корпуса извршили 261462 појединачне анализе. Овоме треба додати и податак да теоријски део пројекта прати преко 1100 библиографских јединица и више од 320 имена научника који се наводе или цитирају.

Руске моделе ексцерпирали смо углавном из руског четворотомног речника РАН који броји око 90000 лексема. У односу на укупан број лексема у четворотомном речнику, у контактолошком речнику (КР) је заступљено 7,18% модела. Међутим, ако као поредбени параметар послужи двојезични речник средњег обима који обично има око 52000 речи, онда је у КР заступљено 12,44% руска модела. Проценат заступљености модела у КР говори о јачини језичког контакта. Најмање је двоструко већи број руских модела који учествују у језичком контакту. Наиме, истраживањем нисмо обухватили све деривате и варијанте модела.

Статистичком методом дошли смо до сазнање о квантитативном карактеру контактолошких процеса и о законитостима општег карактера помоћу којих се долази до типолошког уопштавања. Статистичком анализом корпуса руских модела утврдили смо следеће: 1. највећи број лексема има акценат на последњем слогу (25,16%), затим на другом (24,84%), првом (19,77%) и трећем (19,60%); 2. руски модели су у 64,22% случајева изведенице; 3. суфиксација је најпродуктивнији творбени начин (у 80, 04% односно 51,41% случајева ако се узме читав корпус); 4. најпродуктивнији су форманти -к(а) (235 потврда) и -ост (230). 5. језик давалац је најчешће латински (418), француски (306), грчки (215), немачки (111), енглески (74) и холандски (74); 6. модели имају најчешће једно (60,39%) или два значења (24,36%). С друге стране, највећи број русизама има акценат на првом (42,23%), другом (22,40%) и трећем слогу (15,11%); постоји тенденција померања акцента према почетку речи; русизама изведеница (46,26%) је мање него изведеница модела; суфиксација је водећи творбени начин (79,48%); у српском и македонском корпусу најпродуктивнији је суфикс -ост, у словачком -ovэ, док је у осталим корпусима суфикс -ка; у свим испитиваним изворима русизми најчешће имају једно значење (73,39%).

3. ТЕОРИЈА АКТИВАЦИЈЕ И ПРЕСЛИКАВАЊА. ПОЈАМ "КОНТАКТЕМА". У литератури се обично говори о три теорије лексичког позајмљивања (Ильина, Сычева 1998): 1. теорији трансфера позајмљеница; 2. теорији структурног моделирања позајмљеница по аналогији са страним обрасцима и 3 компромисној теорији. У нашем истраживању увели смо четврту теорију лексичких контаката која се заснива на активацији и пресликавању лексичких контактема, а које настају у структури језика примаоца под утицајем језика даваоца или доминантног језика. Дакле, новину у контактолошкој теорији представља теорија активације и пресликавања којом уводимо когнитивни аспект у проучавању изама, јер "изучавање знања које се актуелизује у току језичког општења представља задатак когнитивне науке" (Радић-Дугоњић, Ристић 1999: 33). Когнитивна теорија може да обједини општелингвистички или чисто контактолошки, затим психолингвистички, социолингвистички, етнолингвистички, културолошки приступ.

Под језичким контактима често се подразумева говорна комуникација између две језичке заједнице обично условљена њиховим међусобним територијалним суседством, односно подразумева се узајамни утицај језичких система условљених историјско-географским, социјално-политичким, културним, психолошким екстралингвистичким факторима (Лилич 1982: 3). Између језичког контакта и језичког утицаја ставља се знак једнакости у радовима С. В. Семчинског и В. Н. Јарцеве, док су против њиховог поистовећивања Ј. А. Жлуктенко и Т. П. Иљашенко (в. у Домнич). Према Ј. А. Жлуктенку "језички контакт и утицај језика су исто што и узрок и последица. Док се између два језика не успостави овај или онај тип контакта, између њих не може бити никаквог утицаја. Између два језика може да се упоставити исти тип контакта, а узајамни утицај међу њима може бити различит у зависности од низа лингвистичких и екстралингвистичких фактора" (в. Домнич). Дакле, језичко позајмљивање је резултат језичког утицаја.

Уколико језички контакт схватимo као ситуацију у којој се манифестује утицај језика "А" на језик "Б", онда у лингвистичком смислу појаву да се нека реч или фраза из језика "А" активира и/или пресликава у језику "Б" зовемо а к т и в а ц и ј а и/или п р е с л и к а в а њ е. Активација и пресликавање су две манифестације језичког утицаја које се међусобно допуњују. Тако, на пример, под притиском модела фонеме језика примаоца се активирају (нпр. срп. <балалајка> према рус. <балалайка>).

Елементи у језику "Б" настали пресликавањем нису у истом облику као одговарајући елементи у језику "А", већ у адаптираном, по чему се ова појава и разликује од копирања. Под појмом копирање подразумевамо искључиво нулто копирање у говору (А=А). Теорију копирања кода лансирао је Л. Џонсон. У раду "The dynamics of code-copying in language encounters" он објашњава да суштину копирања представљају они елементи једног кода који се копирају, а затим се те копије убацију у други код (Johanson 1999: 39). У типичној контактној ситуацији било који елементи доминантног језика "Б2" могу да се копирају у доминантном матерњем језику "А1" образујући "the matrix language" или "model code". Говорници "А1" језика могу, такође, да копирају елементе њиховог матерњег језика у доминантном језику "Б1" у процесу усвајања језика. У каснијој ситуацији циљани језик "Б2" функционише као "model code", а копирани елементи "А1" у "Б2" изгледају као "substratum influence" (Johanson 1999: 42)". Уважавајући дихотомију језик - говор, под појмом контакти у језику подразумевамо активирање и пресликавање елемената језика даваоца у језику примаоцу, док под појмом контакти у говору подразумевамо активирање, пресликавање и копирање елемената језика даваоца у језику примаоцу. У нашем истраживању нисмо посведочили ни један пример нулте адаптације русизама, што указује на изостанак процеса копирања у језику (Ајдуковић 2003а; 2003б).

Разлози за активацију и пресликавање могу бити различити. Најчешће се активирају и пресликавају они елементи за којима постоји потреба, којих нема у језику, због престижа или стилске разноликости.

Процесу а к т и в а ц и ј е у језику примаоцу подлежу л а т е н т н а места. Под латентним местима подразумевамо унутрашњи потенцијал или елементе у систему језика примаоца који се активирају под одређеним условима. На фонолошком нивоу латентна места су фонеме језика примаоца. Да би се активирао одређени елеменат потребан је стимуланс, а тај стимуланс у контактној ситуацији представља језички утицај. На лексичком нивоу добар пример за активирање латентних места је конвергентна лексика.

Пресликавањем се у језику примаоцу попуњавају п р а з н а места модификованим језичким елементима (Р. Филиповић говори о празним местима у фонологији). Потребу за означавањем стотог дела рубље зовемо празно место. Празно место се попуњава пресликавањем руског модела копейка у српско копејка, чешко kopejka и пољско коpiejka, али у другачијем изговорном и ортографском лику (в. Ајдуковић 2003а; 2003б).

Сваки контактолошки обележени лингвистички елеменат настао активирањем и пресликавањем латентних односно празних места зовемо к о н т а к т е м а. Тај елеменат може бити контактолошки обележена језичка јединица или класа на одређеном нивоу. На фонетском нивоу контактолошки обележене могу бити сегментне и супрасегментне фонетске јединице (гласови, слогови, речи, искази, акценат у свим његовим видовима и интонација), док су на другим нивоима и поднивоима то фонеме, графеме, морфеме, речи, грамеме, семе итд. Класу у овом истраживању представљају скупови фонема у одређеном положају у речи и редоследу јављања. Е. Хауген у својој теорији говори о интерлингвалној идентификацији која "dovodi do toga da fonemi jednog jezika postaju dijafoni drugog jezika. Ako su morfemi jednog jezika, postaju dijamorfi morfema drugog jezika" (Haugen 1956: 67-68; цит. према Filipović 1986: 45). А. Мартине, говорећи о интерференцији, закључује да "bilingvalni govornik prenosi iz jednog jezika u drugi samo moneme, morfološke jedinice, koje su formalno dobro razgraničene" (Martinet 1963: 173-176; цит. према Filipović 1986: 30). Управо Хаугенови дијафони и дијаморфи, као и Мартинеове монеме, укључујући и јединице других нивоа, представљају у нашој теорији к о н т а к т е м е. Дакле, контактема је основна јединица лингвистичке контактологије.

На фонолошком нивоу разликујемо к о н т а к т о ф о н е м у, к о н т а к т o г р а ф е м у, к о н т а к т е м у а к ц е н т а, к о н т а к т е м у д и с т р и б у ц и ј е. Свака од ових контактема представља основну контактолошку јединицу на неком нивоу фонолошке адаптације и то: на нивоу адаптације фонема, ортографије и прозодије, и на нивоу адаптације скупова фонема.

На творбеном нивоу издвајамо т в о р б е н е к о н т а к т е м е које могу бити нулте, делимичне и слободне (в. Ајдуквић 2002; 2003б).

На морфолошком нивоу разликујемо м о р ф о л о ш к е к о н т а к т е м е или к о н т а к т о г р а м е м е, затим с л о б о д н е и в е з а н е к о н т а к т е м е (в. Ајдуковић 2002; 2003б).

На семантичком, стилистичком и синтаксичком нивоу издвајамо к о н т а к т о с е м е, к о н т а к т о с т и л е м е и к о н т а к т о с и н т а к с е м е (в. Ајдуковић 2002; 2003б).

Контактеме могу бити самосталне и несамосталне. Самосталне контактеме (нпр. контактофонеме, контактографеме, контактоморфеме, контактосеме, контактостилеме, контактосинтаксеме) утичу на контактолошку вредност лексеме, док су несамосталне контактеме (нпр. контактограмеме) активне једино у комбинацији са самосталним контактемама.

Лексички изам је реч која има најмање једну самосталну контактему.

Дакле, лингвистичку контактологију интересује корелација која постоји између одређене контактне ситуације и језичке јединице која се у њој остварује. На сваком језичком нивоу спој између контактне ситуације и одговарајуће језичке јединице доводи до образовања различитих врста контактема. Самосталне и несамосталне контактеме на разним језичким нивоима међусобно су повезане и образују к о н т а к т н у м р е ж у. Захваљујући контактној мрежи лексеме лингвистички препознајемо као и з м е.

4. НОВИНЕ У ТЕОРИЈИ АДАПТАЦИЈЕ. Адаптација је основни концепт лингвистичке контактологије. Проучавање русизама подразумева бављење различитим адаптивним стратегијама којима се омогућава функционисање русизама у условима које диктира језички систем језика примаоца. Према теорији активације и пресликавања адаптација је процес активирања латентних места или попуњавање празних места у систему језика примаоца (Ј^п) под притиском елемената језика даваоца (Ј^д) према одређеним правилима (Ј^дтО^дпт) (в. Ајдуковић 2002; 2003а,б).

По први пут у контактолошку теорију уводимо појам терцијарна адаптација, а у оквиру ње два подтипа: примарно-терцијарну и секундарно-терцијарну адаптацију. Према теорији трансфера разлика између примарних и секундарних промена огледа се у теоријском разликовању двојезичности од једнојезичности. Примарне промене карактеристичне су за двојезичност и имају за резултат настанак компромисне реплике. Секундарне промене су сталне и непроменљиве и јављају се после потпуне интеграције позајмљенице у систем језика примаоца. Промене које се могу јавити после интеграције карактеристичне су за монолингвалног говорника и његов језик. До издвајање терцијарне адаптације долази захваљујући специфичној улози језика даваоца - улози језика посредника. С обзиром да се елементи из језика даваоца могу преузети у језик прималац и у примарној и у секундарној адаптацији, онда се може говорити о примарно-терцијарном и секундарно-терцијарном подтипу адаптације. Терцијарна адаптација се срећу на свим језичким нивоима.

У теорију трансфонемизације уносимо нове елементе описа фонема. Како досадашња истраживања типове трансфонемизације углавном одређују на основу места артикулације и отвора код вокала и на основу места артикулације, начина артикулације и аспирације код консонаната у условима енглеско-српског и руско-српског језичког контакта, анализа корпуса русизама у појединим јужнословенским и западнословенским језицима подстакла ме је да, уношењем нових елемената описа фонема, даље реинтерпретирамо и доградимо теорију трансфонемизације. У одређивању типова и подтипова трансфонемизације полазимо од поделе самогласника у језику примаоцу и језику даваоцу према (1) положају језика у хоризонталном правцу, (2) према степену издизања језика и (3) учешћу усана. Од значаја су нам, такође, (4) природа акцента као и (5) квалитет суседних сугласника. За одређивање трансфонемизације сугласника узимамо и поделу сугласника према (6) начину и (7) месту творбе, затим према (8) тврдоћи/мекоћи. У оквиру прве делимичне, друге делимичне и слободне трансфонемизације укупно разликујемо дванаест подтипова. Новину у теорији представљају индекси "в", "г" којима обележавамо два начина адаптације ортографије русизама. Консонантске групе делимо на стварне и потенцијалне. Анализом корпуса русизама у јужнословенским и појединим западнословенским језицима дошли смо до закључка да је групи од пет принципа којима се означава адаптација ортографије "изма" потребно додати још два: индексом в бележимо неподударност словних ознака модела и "изма", а индексом г означавамо адаптацију ортографије посуђенице комбинацијом изговора и творбено-морфолошких законитости језика примаоца. Индекс в стављамо поред оних русизама чија се графија разликује од графије модела.

Новину у теорији творбене адаптације русизама или трансдеривације представљају два подтипа делимичне трансдеривације. Творбена адаптација може бити примарна, примарно - терцијарна, секундарна и секундарно - терцијарна. Творбене контактеме могу бити нулте, делимичне и слободне. За дефиницију појма "русизам" према теорији активације и пресликавања од значаја су типологија трансдеривације и врсте адаптације русизама.

У дефиницију трансморфемизације уносимо начин формирања ортографије слободне и везане морфеме русизма. На морфолошком нивоу редефинишемо појмове "примарна" и "секундарна" адаптација. Врсте речи и граматичке категорије су морфолошке контактеме и подлежу трансморфологизацији.

У теорији транссемантизације русизама из 1997. године заступљено је шеснаест семантичких промена, док је у Ајдуковић 2002 присутно двадесет и осам. Новину у теорији представљају две четворочлане комбинације, затим семантичка промена сужење значењског поља русизма и комбинације у којима она учествује. Током рада на пројекту (в. Ајдуковић 2002) доградили смо Хоуп-Филиповићеву теорију семантичке екстензије и теорију семантичке адаптације русизама из 1997 (Ајдуковић 1997). Теорија семантичке адаптације русизама темељи се на разликовању примарне и секундарне адаптације, као и на комбинацијама "сужења броја значења и нијанси значења" и "проширења броја значења и нијанси значења". Анализом корпуса русизама у осам словенских језика дошли смо до сазнања да су постојеће семантичке промена недетерминисане са становишта конкретног језика у контакту и да ће се додавањем ознаке модела и реплике повећати укупан број семантичких промена.

Синтаксичку адаптацију зовемо транссинтаксизација. У Ајдуковић 2002 анализирамо три типа транссинтаксизације глаголске рекције.

5. КОНТАКТНА ЛЕКСИКОГРАФИЈА. У испитиваним лексикографским изворима русизам се одређује најчешће на основу контактолошко-етимолошког и субјективног критеријума. Међутим, примарни циљеви контактолошке анализе код израде речника су (1) регистровање последњег језичког контакта, затим (2) регистровање доминантног језика у контакту и (3) језика посредника. За контактолошку анализу релевантан је последњи лоцирани језички контакт у ланцу контаката или паралелни језички контакти. Уколико је у ланцу контаката један од последњих језика доминантан, онда контактолошка вредност лексеме треба да се одређује и на основу њега, а не само на основу последњег језика. С обзиром да је процес адаптације усмерен ка очувању језичке хомеостазе одн. равнотеже и стабилности језичког система, у ширем смислу контактолошку вредност лексеме одређују екстралингвистички (пре свега психолошких, физиолошких, антрополошких, социолошких) и лингвистички фактори. Према томе задатак лексикографа је да утврди који језици се налазе у контакту, на ком месту и у ком времену се одиграва језички контакт, да ли је дошло до интерференције и шта се збило са лексемом после интеграције.

Контактолошке речнике делимо на речнике идентификације и речнике адаптације. Контактолошки речник може бити израђен према теорији у чијем је средишту модел који се, прелазећи у систем језика примаоца, поступно адаптира на неколико нивоа пре него што добије коначан облик и значење, и који тек након те сложене адаптације постаје саставни елеменат језика примаоца (Filipović 1986). С друге стране, контактолошки речник може да се заснива на теорији активације и пресликавања према којој је лексички изам свака реч која има најмање једну самосталну контактему насталу у условима језичког контакта. У зависности како дефинишемо појам "лексички изам" зависиће и структура контактолошког речника.

У контактолошким речницима се региструју изми и показује степен њихове адаптације према методологији разрађеној у контактолошкој теорији. У зависности од тога да ли је циљ речника сакупљање корпуса и његово представљање или је циљ формализација адаптације изама на свим језичким нивоима, контактолошке речнике делимо на речнике идентификације и речнике адаптације. Контактолошки речници идентификације служе као грађа на основу које се дискутује и изводе закључци везани за адаптацију, идентификацију или класификацију изама. У њима се презентују подаци који обично улазе у речнички чланак неког једнојезичног речника или речника страних речи, затим подаци о изворима ексцерпације изама, фреквентности, припадности језичком типу и сл. Сакупљање корпуса и његово представљање саставни су део истраживања и методског поступка у области језичког контакта. Циљ контактолошког речника адаптације је да укаже на језик давалац, на развој и значење изама, односно да прикаже адаптацију изама на фонолошком, морфолошком, творбеном, семантичком, лексичко-стилистичком и синтаксичком плану. Дакле, у њему се износе различити аспекти адаптације изама и излаже лингвистички опис језичког контакта између два или више језика на различитим местима и под различитим условима. Лексеме у речнику могу бити поређане према моделима или према измима. Адаптација се изражава помоћу формула и индекса контактолошке теорије.

Проучавајући речнике јужнословенских и западнословенских језика указали смо на неопходност промене етимолошког квалификатора у контактолошки квалификатор, као и на потребу уједначавања лексикографске терминологије (то би се постигло постојањем опште теорије лексикографије). Промена имена квалификатору није козметичке, већ суштинске природе, јер се у речницима не одређује етимологија лексеме, већ се маркирају контакти које је лексема имала пре него што се интегрисала у језик прималац.

На основу дефиниције појма русизам произилазе ш е с т контактолошких п р и н ц и п а и д е н т и ф и к а ц и ј е.

Први принцип: русизми су целе речи настале (или преузете) под руским утицајем, као и речи које су у траговима сачувале везу са руским језиком а означавају неки предмет, идеју или појаву.
Други принцип: русизам је свака реч настала (или преузета) под руским утицајем у коме је интегрални део вокабулара и није само она која је руског порекла.
Трећи принцип: русизам се може употребити само као једна врста речи.
Чеврти принцип: све варијанте основног облика русизма треба означити као русизме.
Пети принцип: уколико су руски модели хомоними, онда су русизми контактолошки хомоними.
Шести принцип: као русизми се квалификују не само основне речи, већ и њихове изведенице.

Речнички чланак у контактолошком речику адаптације русизама се састоји од пет делова (Ајдуковић 2002б). Први, трећи, четврти и пети део говоре о русизму, док други део даје најосновније податке о моделу.

6. ПОЈМОВИ "РУСИЗАМ", "ИЗАМ", "ЈЕЗИК ПОСРЕДНИК". Русизам у испитиваним лексикографским изворима је немотивисана и мотивисана реч руског порекла код које се сачувала јака формално-семантичка веза са моделом, затим немотивисана и/или мотивисана реч руског порекла код које је формално-семантичка веза са моделом ослабила да готово не постоји, као и она немотивисана и/или мотивисана реч неруског порекла преузета из руског језика у коме се адаптирала или пак преузета из или преко руског посредством језика трансмитера при чему може бити руског или неруског порекла. Ова дефиниција русизма заснива се на теорији трансфера.

Према теорији активације и пресликавања русизми су речи са најмање једном самосталном контактемом насталом пресликавањем руског модела и/или унутрашњом активизацијом језика примаоца под доминантним руским утицајем.

Изам је свака реч која поседује најмање једну самосталну контактему.

Језик посредник је језик давалац који са језиком примаоцем ступа у директан међујезички контакт у својству медијатора интернационалне лексике или је језик трансмитер између екстралингвистички доминантног првобитног језика даваоца односно језика медијатора и језика примаоца.

7. РУСИЗАМ КАО ДОМАЋА ИЛИ СТРАНА РЕЧ. За разлику од контактолошког приступа у дефинисању појма "русизам", наглашени психолингвистички или психоконтактолошки приступ полази од разликовања домаће речи од стране речи. Са психоконтактолошке тачке гледишта русизам је реч коју говорни представник осећа или као домаћу реч, или као страну.

Да бисмо утврдили на основу којих критеријума се одређује шта је страна а шта домаћа реч, затим који се русизми осећају као стране, а који као домаће речи, анкетирали смо методом случајног узорка 76 испитаника подељених у две групе (в. Ајдуковић 2002; 2003б). Прву групу су чинили старији испитаници (двадесет испитаника од 1943. до 1979. годишта), док су другу групу представљали 56 ученика првог и другог разреда средње школе. Од укупног броја старијих испитаника руски није учило петоро, док у другој групи руски није учило тридесет и два ученика. Знање руског језика је утицало да у првој групи буде процентуално већи број русизама означених као страна реч. Листа речи коју су испитаници добили чине 67 русизама узетих из "Речника русизама у српскохрватским речницима" (Ајдуковић 1997) и тридесет и три англицизма ексцерпираних из "Речника англицизама у хрватском или српском језику" (Filipović 1990). Русизми и англицизми равномерно су распоређени на анкетној листи. Сви испитаници прве групе као домаћу реч идентификовали су једино русизам одвратан, док су као страну означили русизам бољшевизирати. На основу анкете произилази да субјективни осећај говорника није поуздан критеријум у одређивању шта је русизам, а шта не. Он не може бити мерило ни за утврђивање шта је то страна, а шта домаћа реч. Подаци показују да нема апсолутне домаће, нити апсолутно стране речи. Довољно је да један испитаник каже да нека реч није страна па да нема апсолутног односа. У одређивању шта је страна а шта домаћа реч учествују семантички и формални критеријуми. Највећи број испитаника утврђује одомаћеност лексема према семантичком критеријуму. Као стране маркирају се лексеме чије се значење не зна тачно (исп. подозревати, погром, снисходити, скаредан), затим речи које имају јасно препознатљив синоним (буквалан), као и оне чије је значење везано за руску цивилизацију (боршч, уравниловка, чистка, бољшевизирати, врхушка, ударник). Неки русизми су означене као стране речи јер припадају конвергентној лексици и имају изражену стилску функцију (волшебан, превасходно). Припадност лексема једној или другој групи одређује се и на основу форманта (покровитељ, принадлежност, царевна, завидовати). Степен одомаћености русизама изражавам процентуално на основу броја потврда свих испитаника. Тако степен одомаћености русизма подлост износи 85,52%, док русизма боршч 6,57%. Истраживање које би обухватило већи број испитаника дало би прецизније податке о степену одомаћености русизама у савременом књижевном језику. Дакле, контактолошки квалификатор треба стављати уз лексеме према јасно утврђеним контактолошким принципима.

За разлику од лингвистичке контактологије етимологија има за циљ да утврди порекло неке речи, односно да повеже "различите манифестације једне исте или више различитих лексема у временском континууму" (Šipka 1998: 115). Основни задатак етимологије је да реконструише првобитни облик и значење лексема односно да у тој реконструкцији дође до њиховог најдубљег трага, да прати развој форме и значења лексеме, као и да развија средства и методе етимолошке анализе. Етимологија се не бави лексемама чија је веза са другом очигледна, односно у чијем односу нема временске компоненте и развоја.

8. СУДБИНА РУСИЗАМА У ЈЕЗИКУ. На основу теоријског модела који смо овде поставили може се потврдити хипотеза проф. Поликарпова са МГУ да се реч боље чува (1) ако је старија у општесловенском језику и (2) ако је апстрактнија њена категоријална семантика. Општеиндоевропске речи се у савременим словенским језицима боље чувају него општесловенске речи, а придеви, глаголи и непроменљиве речи боље него именице односно променљиве речи. Дакле, у испитиваним језицима опстаће високофреквентни, творбено неизведени и хронолошки старији русизми са више значења и апстрактнијом лексичком и категоријално-граматичком семантиком. Када је реч о односу између квалификованих и неквалификованих русизама, фреквентнији ће бити неквалификовани русизми. Употреба контактолошки квалификованих русизама свешће се на најмању могућу меру.

Будућа контактолошка истраживања све мање ће раздвајати синхронијски и дијахронијски односно типолошки и генетски аспект језика. На то нам скрећу пажњу неке тенденције системског развоја лексике које данас функционишу углавном изоловано.

П р и м е ч а н и я:
/1/ Резултати се наводе према Ајдуковић 2002; 2003а; 2003б

ЛИТЕРАТУРА

Ајдуковић 1997: Ј. Ајдуковић, Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник, Фото футура, Београд

Ајдуковић 2002: Ј. Ајдуковић, Русизми у савременим јужнословенским и западнословенским књижевним језицима према квалификатору у лексикографским изворима, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2002: 1-851.

Ајдуковић 2003а: Ј. Ајдуковић, "Контактема - основна јединица лингвистичке контактологије", Славистика VII, Београд

Ајдуковић 2003б: Ј. Ајдуковић, Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама, Фото футура, Београд, 2004.

Ајдуковић 2004: Ј. Ајдуковић, Контактолошки речник адаптације русизама у осам словенских језика, Фото футура, Београд (у штами)

Домнич: О. В. Домнич, "Аспекты теории типологии языковых контактов", Вестник, Запорожский государственный университет http://www.zsu.zp.ua/herald/

Ильина, Сычева 1998: Л. А. Ильина, О. В. Сычева, "Лексическое заимствование: переход иноязыческий или внутриязыковое создание?", Гуманитарные науки в Сибири. Серия филология, Новосибирск, 4, 91-96.

Лилич 1982: Г. А. Лилич, Роль русского языка в развитии словарного состава чешского литературного языка, ЛГУ, Ленинград, 1982.

Поликарпов: А. А. Поликарпов "Когнитивное моделирование циклических процессов в становлении лексической системы языка", интернет страница МГУ

Радић-Дугоњић, Ристић 1999: М. Радић-Дугоњић, С. Ристић, Реч, смисао, сазнање: студија из лексичке семантике, Београд, 1999.

Filipović 1986: R. Filipović, Teorija jezika u kontaktu: uvod u lingvistiku jezičkih dodira, Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1986.

Filipović 1990: R. Filipović, Anglicizmi u hrvatskom ili srpskom jeziku: porijeklo – razvoj - značenje, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1990.

Haugen 1953: E. Haugen, The Norwegian Language in America: A Study in Bilingual Behavior, 2 sv., Philadelphia, 1953.

Haugen 1956: E. Haugen, Bilingualism in the Americas: A Bibliographical and Research Guide. American Dialect Society, University of Alabama Press. 159.

Johanson 1999: L. Johanson, "The dynamics of code-copying in language encounters" In: Brendemoen, Bernt & Lanza, Elizabeth & Ryen, Else (eds.). Language encounters across time and space. Oslo: Novus Press. 37-62.

Martinet 1963: A. Martinet, Éléments de linguistique générale, Colin, 233.

Šipka 1998: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad

Weinreich 1953: U. Weinreich, Languages in Contact: Findings and Problems, Linguistic Circle of New York XII, 148, 1953.

 

И с т о ч н и к: Зборник радова Института за стране језике Универзитета Црне Горе, Подгорица, 2004.

Материал размещен с разрешения автора и сайта "Балканская русистика".